Kad sloboda (pro)govori

Kada govorimo o slobodi govora, uglavnom se misli na novinarske slobode koje su uslovljene političkom situacijom. Što je manje slobode u državi, to je cenzura jača. Prorežimski mediji kreiraju sliku stvarnosti onako kako njima odgovara i serviraju je javnosti koja, većinom, ono što se govori na TV i piše po internet portalima, pa i štampanim medijima, uzimaju zdravo za gotovo. Što je nivo obrazovanja manji, medijska manipulacija je lakša. A nikad lakše nije bilo servirati neku ideju ili priču nego danas. Masovni mediji današnjice su odličan alat za upravljati masama. Ljudi nisu nikad manje razmišljali sopstvenom glavom nego što to čine danas. Zašto? Zato što su im dostupne sve moguće udobnosti modernog života, od grejanja na dugme do pametnog frižidera u koji uneseš šta si sve kupio i on ti sam sastavi spisak za narednu kupovinu. Ne treba ti mozak uopšte. Samo elementarna pismenost i pare, naravno.

Demokratsko ( ili nazovi – demokratsko) doba donelo je razne inovacije i slobode o kojima ljudi pre dva veka nisu ni sanjali da bi ikad bile moguće. Reklo bi se da živimo u jednoj dosanjanoj budućnosti za koju su se naši preci žestoko borili. Da živimo u slobodi i kao obični ljudi, vladamo svetom. Aha. Jest. Slobode nikad manje nije bilo, postali smo najobičniji robovi sistema i vrtimo se kao onaj nesrećni hrčak u točku po ceo dan, ceo život. Ali, eto, imamo udobnosti, moderne tehnologije, pametne telefone i glupu decu.

Da li smo zaista svesni kako ovaj svet funkcioniše i možemo li uopšte znati šta je prava istina, ikad? Da li se, zaista, u javnosti piše i govori onako kako jeste ili je pozadina svega sasvim drugačija? Teško da ćemo ikad saznati…

Moderno doba donelo je i neke nove principe u međuljudskim odnosima. Sloboda i jednakost za sve, ljudska prava, zakonodavstvo i sudstvo na strani puka, crkva počela da menja svoja vekovna stanovišta… Sve to zvuči više nego odlično, kad se gleda globalno i pod pretpostavkom da je to stvarno tako. Ali, hajde da vidimo šta se to svesno prikriva i o čemu se javno ne govori. Evo, ja sam pokušala da iz nekog ličnog ugla sagledam šta je to sve što se prećutno prihvata i uporno se pokušava nametnuti kao normalno, istinito i opšteprihvaćeno. Treba uzeti u obzir da ja dolazim iz države koja se pre 30 godina raspala na 6 manjih, a trenutno živim u „najdemokratičnijoj“ državi na svetu. Komuniciram sa velikim brojem različitih ljudi, različitog porekla, nivoa obrazovanja, interesovanja, starosti i nivoa svesti. Na društvenim mrežama sam više od 10 godina i pratim različite stvari i ljude. Ima nekoliko stvari koje mi smetaju, a koje se uporno postavljaju kao nešto što ne bi trebalo preispitivati nego jednostavno prihvatiti i o tome dalje ne raspravljati. Smatram da svaka iole inteligentna osoba treba da ima sopstveno mišljenje o svetu oko sebe i da ne treba bez razmišljanja prihvatati sve što se servira kroz medije.

Politička korektnost

Nazvati ženu lekara doktorom a ne doktoricom ili lekarkom se smatra politički nekorektnim. Ok. Slažem se. Nazvati osobu tamne boje kože crncem se smatra rasizmom i takođe nije politički korektno. I to se slažem. Svi ljudi treba da budu jednaki i da se ne dele po rasama, nacijama… Ali se ne slažem da se snimi serija čija radnja se dešava u viktorijanskoj Engleskoj i u kojoj imamo tamnoputog vojvodu, jer je tako nešto bilo apsolutno nemoguće. Omladini servira iskrivljenu istoriju a nama ostalima vređa inteligenciju.

U Nemačkoj, na primer, na svakom formularu gde treba da se označi pol osobe, stoje tri ponuđene opcije: muška, ženska i ostali. Koji ostali? Marsovci? Androidi? Roboti? Šta? Politička korektnost, izvolite!

Vegani, vegetarijanci i ostali koji se tako osećaju

Nikad se više nije pričalo o zdravoj ishrani, a čovečanstvo nikad nije bilo bolesnije i nije se hranilo gorim smećem nego danas. Propagirati zdrave načine života je zaista dobro. Ali insistirati na tome da svi treba da budu vegani, pasu travu i piju rosu, i ako pomisle bilo šta životinjskog porekla da pojedu da budu najstrašnije izvređani, smatram čistim šovinizmom. Ako ti se pase trava, ti samo izvoli, eto ti livade, pašnjaka, njive, šume, pasi do mile volje, ali ostavi druge ljude na miru. Neka jede ko šta hoće, to je u svakom slučaju stvar ličnog opredeljenja. Vegan koji ima psa… Jel’ i pas onda vegan, ili ipak jede meso? Kako sad pas jede meso a vlasnik ne jede? Gde je tu harmonija? Kako uspevaju da žive zajedno? Kako vegan može da uzme u ruku pseće granule koje mirišu na govedinu? Jel se odmah onesvesti ?

Pripadnici LGBT populacije

Evo, uspela sam biti politički korektna. To što je neko sa 30 godina shvatio da ga privlači isti pol, ili ga privlače oba pola ili ga privlače životinje, leševi, drveće smatram apsolutno intimnim pitanjem. Ko ti se sviđa i šta ti se sviđa, na koga se ložiš i zašto, s kim spavaš i šta radiš me ne interesuje. Radi šta hoćeš i spavaj sa kim hoćeš, ali nemoj da mi paradiraš po ulici, zatvaraš saobraćaj i plašiš mi dete skaradnim maskama i javnim vikanjem da voliš isti pol. Ja volim suprotni, pa se ne derem po ulici zbog toga. Gej parovi odgajaju decu? Sistemsko rušenje porodice kao osnovne jedinice društva. Dve žene ne mogu dobiti dete, kao ni dva muškarca.

Feministkinje

Žena sam, ali ne znam da li mi išta više ide na nerve od domaćih feministkinja. Ili se samo tako nazivaju a propagiraju čist šovinizam. Feministički pokret se zalaže za jednakost žena sa muškarcima. Brojne su i važne ličnosti dale ogroman doprinos da bi mi danas živele ovako kako živimo. Da imamo pravo da radimo i budemo plaćene za svoj rad. Da dobijemo pravo glasa. Da dobijemo pravo na obrazovanje, koje je ranije bilo dostupno samo muškarcima. Da nas ne proglašavaju vešticama za svaku glupost i spaljuju na lomači jer im se tako može. Feminizam nikako ne podrazumeva ugnjetavanje muškaraca, niti je feminizam zamena uloga u porodici. Realno gledano, samo debil neće oprati tanjir za sobom i to nema nikakve veze sa feminizmom. Žena si a nećeš da prijaviš komšiju koji zlostavlja suprugu, ali se deklarišeš kao feministkinja? Ti nisi feministkinja nego kukavica najobičnija, i zato nam sve ovo i jeste ovako.

Prekrajanje istorije i selektivna žalost

Istoriju pišu pobednici, vazda je bilo. Kod nas na Balkanu je istorija jedna vrlo problematična stvar, jer nam vekovima nad glavom vise ratovi, razaranja, ubijanja, međunacionalna i međureligijska netrpeljivost. Uporno se vraćamo u prošlost i kao da svesno odbijamo nastaviti dalje, ostaviti prošlost u prošlosti i završiti sa tim jednom za svagda. Naravno, to je nemoguće, ali bi bilo lepo.

U prethodnom veku na Evropskom kontinentu desile su se strašne stvari. Prvi Sverski rat koji je odneo milione žrtava, pa malo posle toga Drugi Svetski rat, Holokaust i neopisiva stradanja. Po završetku Drugog svetskog rata nastavljaju se progoni, zatvaranja, mučenja… Konkretno na našim prostorima sva ova dešavanja su ostavila grozne posledice i milione mrtvih. Onda je 90tih godina došao građanski rat na prostoru bivše Jugoslavije. Ponovo stradanja i prolivanje krvi za tuđe interese. Izgleda da nam je takva sudbina jer nam geografski položaj nikako ne ide na ruku, a sami od sebe smo bandoglavi i nepopravljivi. I verovatno se nikad nećemo opametiti.

Ono što mi strašno smeta i za šta smatram da je jedna velika politička manipulacija, gde su obični ljudi iskorišteni prvo kao topovsko meso a onda kao odlično sredstvo za širenje mržnje, je konstantno insistiranje na masovnim ubistvima koja su se desila. Ali se ne insistira na svim, nego samo na određenim. Ako se pitate da li mislim na Srebrenicu, da, mislim na Srebrenicu. Pokolj se desio, to niko ne može da porekne. Stradali su nevini ljudi u velikom broju i to je ono što je najstrašnije ali i najbitnije u ovoj priči. 30 godina se insistira samo i uporno na ovom događaju. 30 godina se spekuliše brojkama, učesnicima, krivcima i jedan kompletan narod se stavlja u poziciju žrtve dok se onaj drugi stavlja u poziciju dželata. I niko ništa ne sme da kaže, da dirne u Srebrenicu, da spomene… Jer smo odmah koljači, zlotvori i šta sve ne… Ako se već insistira na zločinima, onda neka se insistira na svim zločinima a ne samo na jednom. Ako neko treba da se izvinjava zbog toga, onda neka se izinjavaju i svi ostali. Ako se broje žrtve Srebrenice, neka se onda prebroje i sve žrtve Jasenovca i ostalih logora smrti. Dosta više selektivne žalosti i propagande kad su na sve strane stradali nevini ljudi. Spominje li neko kako se živi u afričkim državama i kakvi genocidi se dešavaju u Jemenu i Siriji? Znate li gde se sve u svetu u ovom trenutku vode ratovi i znate li da i tamo stradaju nevini i nejaki? Nije vas ni briga, jer nije pred vašim vratima…

Danas je 5. Novembar, Svetski Dan Slobode govora!

Kad me pitaju kako sam

Često me ovih dana pitaju pišem li nešto? Moj odgovor na to pitanje je univerzalan: Nisam napisala ništa ima skoro godinu dana, nemam volje a nemam ni vremena. Prećutim tada da mi se u onom kratkom razmaku između sna i jave, u onih par trenutaka pre nego što utonem u san, jave najslikovitije reči i istine, a neretko i stihovi. U tim trenucima, kada je mozak oslobođen ovozemaljskih i svakodnevnih pritisaka, tada misli pohodi sva lepota koja se krije u nama i traži da izađe van. Nemam tad snage da se oduprem snu i da zabeležim sve što u tom trenutku moje biće poručuje, pa zato mesecima nisam napisala ništa. U ostatku dana bavim se realnim obavezama i misli su mi okupirane nekim drugim stvarima, pa inspiracija ispari negde između penjanja na četvrti sprat nakon 9 sati rada i ubacivanja veša u veš mašinu, dok drugom rukom držim telefon i pokušavam zakazati termin koji mi je jako bitan. Zbog toga često kažem u šali da sam „rođena da uživam, a naterana da radim“ 😁. Kao i većina nas, zar ne?

Moderan život, stres, takozvani „multitasking“ gde obavljamo više stvari istovremeno, preti da ubije u nama sve ono što je lepo. Postajemo programirane mašine, bez slobode, iako nam se o slobodi i demokratiji priča na sva zvona. Dok stignemo do penzije, bićemo istrošeni, ljuske…

Kad me pitaju kako sam, kažem da sam dobro. Jer to je najprihvatljiviji i najneiskreniji odgovor koji svi izgovaramo pre nego i razmislimo kako smo. Ne valja kukati i žaliti se. Dobro sam, jebiga… Kako drugačije i možemo biti, rođeni osamdesetih, odrastali devedesetih, stasavali dvehiljaditih… Dobro smo, zar ne? Imamo sve i nemamo ništa. Na prelazu milenijuma, gde se društvo toliko brzo izmenilo, sistem vrednosti otišao u vražiju mater pa sad ne znaš da li je pristojno pohvaliti se nekim ličnim uspehom, ili je bolje ćutati jer ostalima i ne ide baš najbolje i može se pomisliti da si bahat i narcisoidan ako se pohvališ nečim za šta si naporno radio i trudio se. A možeš ispasti i ljigav i bezobrazan. Zato ispade da je bolje ćutati i uvek odgovarati sa : “ Dobro sam!“

Kako smo zaista? Neko će reći da je srećan jer je zdrav i ima porodicu i krov nad glavom, nije gladan niti žedan, a sve ostalo kako bude. Neko će reći da je nesrećan jer nikad neće dosegnuti ideal koji mu društvo nameće, neće biti bogat i uticajan, neće nositi markirano i slikati se na skupim mestima. Neko će reći da je srećan i zadovoljan jer je uspeo da se pomiri sa svojim unutrašnjim „ja“ i da od tad živi u harmoniji i blagostanju bez obzira na materijalno stanje. Neko će lepršavo odgovoriti :“ super sam“. Iako živi na kredit, večito u dugovima, okružen lažnim sjajem, lažnim prijateljima i najverovatnije sintetičkim sredstvima za poboljšanje raspoloženja i preživljavanje stvarnosti. Neko će otići u manastir i prekinuti svaku vezu sa svetovnim životom. Neko će prodavati svoje telo za skup parfem i letovanje na Maldivima. Jer nema šta drugo da unovči. Neko će odlučiti da je najjednostavnije da se baci sa šestog sprata i završi sa svim. Jer nema snage za dalje. Sve nabrojane kategorije poznajem lično kao primere iz moje generacije. Kažu, milenijalci… Mi smo uvek dobro… Kad nas pitaju…

Kako sam ja? Ma, dobro sam… Telesno sam zdrava I u punoj snazi, psihički sam manje više uništena, ali to se kod nas ne računa. Dobro sam. Radim I zarađujem taman toliko da imam za normalan život i ne fali mi ništa. Fali mi jedino vreme za sebe, za ono što volim. U stvari, imam ja i to vreme ali sam suviše umorna da ga iskoristim. Fale mi ljudi koje volim, ali ćuti, dobro je, vidiš ih preko video poziva. Dobro sam. Gledam smešne klipove na internetu i smejem se. Fali mi spontani smeh i šale sa mojim prijateljima. Ali, dobro sam, čujemo se preko video poziva, vikendom ujutru umesto vikendom uveče. I dobro je to sve, zamisli da nema interneta. Dobro sam, ne mogu da se žalim. Fali mi jedino duh praznika i onaj umirujući osećaj svečanosti i posebnosti u vreme Božića, kad kod mojih roditelja u kući sve miriše na tamjan i suvo voće. I bude nekao posebno prijatno toplo. Ne od grejanja, nego od toplote duša i snage ljubavi koja tu živi. Ali dobro je, izmolila sam nekako slobodan dan za naš Božić, pa je ove godine bilo malo drugačije. Inače sam dobro, ne fali mi ništa… Patetišem, evo ovako, po nekad, izvrnem dušu naizvrat što bi rekla moja baka, ali mi odmah zapuše usta čuvenom zbirkom mudrosti: „Što si otišla, dobro je i ovde? Vrati se, ko ti brani, imaš gde. Ne seri, ne fali ti ništa. Aj’ ćuti, matere ti i saberi se.“

Tako je, kažem ja… Dobro sam, ne brinite za mene. Ne fali mi ništa i dobro sam, dobro sam…

Ovakve kao ja su nekada javno spaljivali! ( Sasvim slučajno nameran intervju sa Vešticom bez metle)

Razgovarala: Vesna Duvnjak

Kasni više od pola sata na dogovorenu kafu koju smo odlagale već nekoliko puta.Ulazi u kafe skidajući šešir i prilazi mi sa osmehom i već smišljenim izgovorom zašto kasni. Planiram tek sad da joj kažem za ideju da uradim intervju sa njom. Deluje mi prilično dobro raspoložena pa joj bez posebnog uvijanja govorim šta mi je na umu.

VBM: Jes’ ti normalna? Šta će ti intervju samnom? Prvo, malo koga interesuje šta ja imam da kažem, a drugo i mnogo bitnije, ako taj intervju i objaviš, nemaš od toga nikakve koristi… Ne vidim svrhu…

– Ma, ništa ti ne brini… Znam ja zašto to želim. Nego, reci mi, o čemu pišeš ovih dana?

VBM: Nisam napisala ništa ima skoro godinu dana… Lažem, napisala sam nedavno jedan tekst, ali nisam zadovoljna kako je ispao. Teme mi se ponavljaju i nisam više tako oštra… Ne sviđa mi se to… A i lenja sam, iskreno govoreći.

– Dobro, inspiracija ne može da se naruči. Reci mi onda šta čitaš u zadnje vreme?

VBM: Ništa (smeh). Nisam pročitala knjigu takođe skoro godinu dana. Nešto nemam koncentracije a ni vremena. Čitam na internetu kad naiđem na neku lepu priču ili putopis. Čitam i razne zanimljivosti vezane za kulturu i istoriju. Mada, pratim šta se dešava među „književnom elitom“ na regiji Balkana.

– Šta smatraš književnom elitom?

VBM: Pa vidiš da sam ti pokazala navodnike dok sam to izgovarala. Nema elite, zato što i oni koji se izdvajaju ne izdvajaju se po kvalitetu ili talentu, nego po zaleđini ili broju pratilaca na društvenim mrežama. Danas svako može da napiše knjigu i da nazove sebe piscem iako to štivo ni rođena mater dotičnog pisca ne bi čitala, čak ni reda radi. Isto važi i za književnu kritiku ili takozvane „osvrtače “ tj ljude koji pišu osvrte na pročitane knjige. Većina tih osvrta je skoro pa identična jer se pisac i kritičar već poznaju, ili se prate na društvenim mrežama pa po sistemu „ja tebi vojvodo, ti meni serdare“ jedni drugima pišu osvrte sa jako malo ili skoro nikako prisutne negativne kritike. Što, po meni, nema nikakve svrhe. Ispade da su sve knjige divne, zanimljive i ne smete ih propustiti, a u većini slučajeva su to skribomanski izlivi iz mozga ljudi koji vode nezanimljive živote I svoju jedinu šansu da se po nečemu izdvoje vide u objavljivanju romana. Malo je tu talenta i iskrene želje da se napiše nešto zanimljivo, više se tu ljudi vode egom nego istinskom potrebom da ostave trag u kulturi. Književnost je umetnost, a umetnik nije lako biti. Daleko od toga da nema kvalitetnih pisaca i knjiga, ali to je veoma mali procenat. Književnost je postala kao industrija, piše se puno a malo se kaže. Nije knjiga kašika ili štipaljka za veš pa da ti je skoro svejedno kakva je…

– Ček, ček… Zar nisi i ti isto tako objavila knjigu?

-VBM: Jesam. Ali ne nazivam sebe piscem nego piskaralom. Knjigu sam objavila zato što mi je dosta ljudi reklo da bi to bilo dobro, iako je književna forma kojoj pripada jedna od najnepopularnijih. Za većinu ljudi, kad kažeš knjiga, misli se na roman. Ja sam odabrala 60 priča i tekstova sa bloga i objavila to kao zbirku. Nisam ni očekivala ništa spektakularno. Svi ti tekstovi su već objavljivani. Uradila sam to iz najegoističnijih mogućih razloga, za svoju dušu, pa ako se nešto i proda, nije loše.

– Pa kakav je rezultat? Kakve su kritike? Kako ide prodaja?

VBM: Jednom rečju, osrednje. Prvenstveno sama ja se nisam nešto posebno trudila da je reklamiram. Hoću reći, nisam iskakala ljudima iz frižidera i dosađivala svaki dan sa objavama tipa: jao, vidi moju knjigu! Kupite moju knjigu! Čitajte moju knjigu! Poklanjam dve knjige ako napišete komentar! I tome slične fore. Smatram da ako nešto vredi, naći će put do ciljne grupe odnosno čitalaca. Ovo je vreme instant rezultata. Meni to nije cilj. Što bi rekla jedna prijateljica: “ Opa, ti hoćeš elitnu publiku?“. Neću ja elitnu publiku ali isto tako moja knjiga nije za svakoga i postoje ljudi kojima je nikad ne bih prodala jer sam sigurna da je ne mogu razumeti i da može čak i da im naškodi. Pa bolje i da je sutra koristimo za potpalu vatre nego da je guram ljudima pod nos samo da je što pre rasprodam. Kritike a ni osvrte nije napisao još niko, jer ni ja sama to ne pišem. Ne pišem, jer ja nisam književni kritičar niti lektor. Ja mogu knjigu da preporučim prema onome šta je u meni izazvala kao umetničko delo. Ili da je ne preporučim, isto tako. A sve to ide po principu ja tebi, ti meni, pa smo jedni drugima i publika i kritičari i pisci. Moju knjigu su kupili poznanici, rodbina i malobrojni pratioci mog bloga koji prate moj rad odavno. Kao što rekoh, nisam izbijala oči nikome knjigom…

– Hoćeš reći da danas nema kvalitetnih modernih pisaca niti blogera?

VBM: Naravno da ima, nemoj da mi tu izvlačiš iz konteksta. Ima, i te kako. Ono što je najbolje u celoj priči, nezavisno od toga da li neko piše kvalitetno i zanimljivo ili ne, je to što ljudi koji pišu slede jednu lepu ideju. Druga je stvar to što kad im petoro ljudi na mrežama pohvali tekst, umisle da su uhvatili Boga za bradu i počnu da misle da su najpametniji, najduhovitiji a ide se dotle da čak smatraju sebe zvezdama. Jebote! Ima ljudi koji su objavili po četiri romana, a sad da pitaš desetoro ljudi koji aktivno čitaju, da li su čuli za dotičnog, odgovor bi bio ne! Eto ti ga vraže zvezdani. Kad pogledamo u izloge renomiranih knjižara, na najistaknutijim mestima su šund romani tipa one novosađanke sa dva prezimena u odnosu na čije knjige su vikend romani sa trafike vrhunac stila i zanimljivosti. Ili recimo slučaj blogerke koja zaista kvalitetno piše i odlično pretače emociju u reči, ali se konstantno drži negativnog stava, pljuvanja i kukanja i dosadila je više sa tim i potpuno se utopila u sopstvenu rezignaciju. Da ne pričam o knjigama- slikovnicama o samopomoći koje su u suštini čista samopromocija zarad dobiti. Jedna motivatorka mi je otvoreno rekla da joj knjiga koju je napisala služi kao sredstvo da bi od life coaching-a napravila biznis. I to je sasvim u redu ako otvoreno priznaš zašto si se upustio u sve to. Sa druge strane imamo mlade autore koji istinski lepo pišu i čiji je svaki tekst, priča ili pesma praznik za duh, ali oni uglavnom nemaju veliku podršku i prate ih malobrojni koji su prepoznali kvalitet.

– Svima je jasno da su društvene mreže u mnogome pomogle da se za današnje neafirmisane autore daleko čuje. Ti već godinama vodiš i stranicu na Fejsbuku. Koliko ti je stranica pomogla na putu do čitalaca?

-VBM: Stranicu vodim više od sedam godina, koliko i blog na WordPress-u I sa ove distance rekla bih da mi stranica skoro uopšte nije pomogla ili jako malo jeste pomogla da nađem put do publike. To je, naravno, moja greška, jer nisam bila dovoljno aktivna i nisam znala da iskoristim prave trenutke da bi se za mene čulo u nekom širem smislu. Društvene mreže su marketinški alat, sredstvo za samoreklamiranje gde imamo direktan kontakt sa publikom. Znači, mnogo sadržajnije i perspektivnije nego reklama na TV. Pre 6 godina, dakle na samom početku, napisala sam tekst o jednoj aktuelnoj temi tih dana koji je bukvalno „planuo“ i „zapalio društvene mreže“ a bogami i štampane medije. Naslovi na regionalnim portalima su bili : „Blogerka iz Srbije digla region na noge“ “ rasplakala region“ i tome slično. Ja nisam imala pojma da se to dešava, posle dva dana se logujem na blog i imam šta da vidim. More komentara, pozitivnih i negativnih, optužbi da sam režimski plaćenik i Sorošev poslušnik, me je samo preplašila i pokajala sam se što sam uopšte taj tekst ikada i napisala. Da sam znala da iskoristim taj trenutak, za mene bi čulo mnogo više ljudi. Međutim, taj tekst je tematski totalno odskakao od prvobitne ideje kako moj blog treba da izgleda, pa sam se trudila da ga zaboravim ako je ikako moguće. Posle nekoliko godina dobila sam poziv iz jedne TV emisije koja se bavila konkretno tim slučajem o kome sam ja pisala i tražili su da učestvujem i odgovaram na pitanja vezana za temu. Pristala sam i emisija je snimljena i emitovana u jednom od udarnih termina na državnoj televiziji, a ja ne samo da nisam to nigde objavila niti spomenula, nego ni sama nisam pogledala emisiju. Tako sam još jednom propustila pogodan trenutak za samopromociju. Moju publiku na stranici uglavnom čine ljudi kojima su zanimljive kratke, ironično sarkastične objave koje povremeno pišem. Puno ljudi ne zna, na primer, da treba „kliknuti“ na tekst da bi se otvorila posebna stranica sa kompletnim tekstom, nego misle da je izvučeni navod iznad teksta kompletan tekst. A i ko će to čitat, vid’ kol’ko ima (smeh)

– Zahvaljujem se na iscrpnim odgovorima i moram, za kraj, još nešto da te pitam, što su te, sigurna sam, mnogo puta do sad pitali: Zašto si veštica bez metle?

VBM: Zato što su žene kao što sam ja u vreme inkvizicije i srednjeg veka žive spaljivali. Žene koje nemaju problem da se suprotstave i kažu šta misle, kao i da se bore za ideju. Da budu drugačije i misle svojom glavom. Nisu ni njih nikad videli da lete na metli, ali nisu imali problem da ih proglase vešticama i spale na lomači…

Biće skoro propast sveta

Ozbiljna sam, tako mi svih lajkova na Fejsbuku.

Potrudiću se da u redovima koje budete čitali ni jednom ne spomenem naziv virusa i sveprisutnog haosa koji ceo svet drži pod šapom već pune dve godine. Ja ću se osvrnuti na ono šta je ta pojava izazvala kod običnih ljudi, mišljenja, sumnje i društvene devijacije koje je stvorila. Moja glavna inspiracija su, naravno, društvene mreže. Šta god pričali protiv mreža, koliko su udaljile ljude, kako se promenio obrazac ponašanja i kulture koji je iz stvarnog života prešao na mreže, naravno, u mutiranoj varijanti, ne treba zaboraviti ni njihove dobre strane. Meni su, na primer, pomogle da neke ljude koje sam površno poznavala upoznam bolje, u neke da se razočaram, a neki su me potpuno oduševili. Od svih društvenih mreža meni je nekako najdraži Fejsbuk jer su tu zastupljene sve generacije, a kao mreža pruža najviše mogućnosti u smislu deljenja sadržaja i dostupnosti informacija.

Paranoici

Čim je počela frka oko pandemije i prvi karantini, dokon narod sa previše slobodnog vremena poče tabiriti šta se to dešava, odakle, kako, zašto… Truju nas, napravili virus u laboratoriji, pričala neka žena da je dve nedelje pre nego što je registrovan prvi slučaj, iz Vuhana u Kini sa aerodroma i to vanrednim letom su odletela dva biohemičara. Eto ti ga vraže! Kud odletela, odakle doletela, imena i prezimena… jok… ništa… Ali DVA biohemičara su odletela sa Vuhanskog aerodroma dve nedelje pre pojave virusa, DVE NEDELJE! koliko traje proces inkubacije… To nikako ne može biti slučajno… Eto odakle sva ova zajebancija. U međuvremenu su ostali paranoici polivali sve oko sebe sredstvima za dezinfekciju, prali ruke, bežali od ljudi, kupovali namirnice i toalet papir u nenormalnim količinama, širili paniku i jebali znanje nama koji smo se trudili da, koliko toliko, nastavimo sa normalnim životom. Ostanite kod kuuuućeeee!

Večiti kontraši

To su oni što su na početku tvrdili da nema nikakvog virusa, odbijali da nose maske, zaklinjali se da rakija i beli luk teraju sve viruse, govorili da to čudo neće stići kod nas, ko je još od gripa umro, pusti budalaštine, vesti se lažiraju, gde su svi ti bolesni, ja ne znam nikoga da je zaražen… Ova grupacija se kasnije podelila u dve posebne: antivaksere i teoretičare zavera.

Niko nije mogao ni da pretpostavi koliko su protivnici vakcinacije uopšte, brojni i uporni. Ova situacija je njima došla k’o budali šamar jer su konačno mogli da stanu javno na crtu zvaničnoj medicini i nauci uopšte. Ne daaaamm da me vakcinišu, ne daaaam da me čipuju, neeeeće meni tamo neki tajkun brojati krvna zrnca i koliko sam puta dnevno išao u toalet. Hooooćeee sve da nas pobiju, da nas kontrolišu, da naprave od nas poslušne robote koji će raditi samo za njihovu korist. Jok, eto, sad radite za svoju korist. Sad vam je sve divno, puni ste keša, uživate na jahtama i plaćate račune bez problema. Aha… Njihova borba još uvek traje i za njih je ovo, kom opanci kom obojci, jer ako preguraju sve ovo bez vakcine i bez zaraze, jebali smo ježa u leđa.

Najveću skupinu čine ljudi koji nisu znali šta ih je snašlo i koji su samo želeli svoj život nazad. Da ne bude da samo o drugima pišem, evo staviću sebe kao primer. Meni je pandemija uništila rođendanski vikend u Kolmaru u Francuskoj, rezervisan i jedva čekan. Uništila mi je dolazak mojih roditelja u posetu, 1250 kilometara od kuće, posle pola godine i kupljenih avionskih karata. Morala sam da prekinem aktivno učenje jezika u školi. Nisam mogla da nađem posao jer tada nikome nisu trebali radnici. Imala sam grozan osećaj da je opet počeo rat i ko zna na šta će sve to ispasti. Jako malo znam o virusima i nisam se usudila ulaziti u bilo kakve rasprave niti tvrditi bilo šta. Jer, jebote, ne znam… Ponašala sam se odgovorno u smislu da zaštitim sebe i svoju porodicu, masku sam nosila samo u trgovini ili negde gde je više ljudi jer mi nošenje maske na otvorenom nema smisla. Ruke perem svakako čim uđem spolja u stan. Prestala sam da se rukujem sa ljudima. Neki su izbegavali zagrljaje i striktno stajali na distanci od minimum metar I po. Prestala sam da pratim sve vesti vezane za pandemiju i okrenula se nekim drugim, mnogo lepšim stvarima. U diskusije i dalje nisam ulazila. Povremeno bih pročitala nešto što je napisao neko stručan vezano za temu, ali sam dobro pazila koji izvor prenosi tekst. Propustila sam dva koncerta kojima sam se jako radovala. Nisam ih ja propustila, otkazani su. I dalje sam grlila sve one koje volim. U međuvremenu je pronađena vakcina. Nisam znala šta da mislim jer ni o vakcinama ne znam skoro ništa kao ni o virusima. Još uvek nisam poznavala nikoga ko je zaražen ili ne daj Bože umro. U februaru ove godine mi se razbolela mama i morala je na tešku operaciju. Putovati ne mogu ako nisam vakcinisana. Moram ići da vidim mamu. Prijavila sam se za vakcinaciju dva meseca nakon što je počela imunizacija u Nemačkoj. Evo me žive još uvek, nisam mutirala ni u šta, nemam zdravstvenih problema i u trenutku kada je moja sestra bila zaražena sa groznom upalom pluća, plitkim dahom i temperaturom koju ništa nije moglo da obori, kada su svi u porodici bili pozitivni na virus, ja ostadoh negativna. Mesecima je sve bilo pozatvarano i trajao je policijski čas. Kada vidim na internetu fotografije ljudi, mojih poznanika, koji sede opušteno u kafiću, ja odjednom steknem utisak kao da živim na drugoj planeti i da samnom nešto nije u redu…

Šta je bilo posle…

I evo, dve godine kasnije, gde smo..? Nastava u školama se odvija jedva, onlajn ili normalno, roditelji se žale da deca imaju previše slobodnog vremena koje provode pred ekranima, a da ne pričamo o haosu koji je izazvalo praćenje nastave od kuće i treniranje roditeljskih živaca koji su morali da zamene nastavnike. Postalo je normalno da vam niko ne prilazi na bliže od dva metra. Rukujemo se laktovima, pobogu… Jer,znate, virus… Vode se pravi ratovi između onih koji su za I onih koji su protiv imunizacije. Ljudi su usamljeniji nego ikada pre, jer je društveni život na izdahu… Preti se stalno novim zatvaranjem i ograničenjima, ljudi su zbunjeni i ne može se ništa dugoročno planirati. I dalje radimo za moćnike, a nama šta ostane…

I zato, zajebite i viruse i teorije i uživajte u životu koji će svakako proći 😉

Prim.aut Ideju za naslov teksta, to jest komplet naslov sam pozajmila iz naziva jednog jugoslovenskog filma. Valjda me neće niko tužiti 😁

Čipovana

Ima, evo, godinu dana od kako je ceo svet okrenut naglavačke, a sve zbog pandemije nekog novog virusa. Raspoloženje širokih narodnih masa se kretalo od odbijanja da se poveruje u postojanje virusa, preko straha, histerije, paranoje, pa preko sprdnje, pametovanja i nekih novih teorija zavere, sve do pronalaska vakcine i početka imunizacije. Reklo bi se, prođosmo sito i rešeto, lokdaune, zatvaranja, maske, respiratore, rukavice, skafandere, distance, pozdravljanje laktovima, a ne naučismo ništa. I dalje se svaka rasprava svodi na šovinistička nadmudrivanja, lupanje kontre i spominjanje familije. Antivakserski lobi je dobio jak vetar u leđa, a teorije zavere jednu potpuno novu dimenziju , pa iz „deep web-a“ iziđoše pravo na stočiće za kafu dokonih domaćica, mudrih glava ponosnih vlasnika proverenih informacija, sve do kladionica, vrtića i zelenih pijaca. Sad imamo još jednu pandemiju koja se nezaustavljivo širi – Teorije zavera.

Jedna od najzastupljenijih teorija zavere je ona o Bilu Gejtsu, 5G mrežama i vakcinama u koje su navodno ubačeni čipovi pomoću kojih će gospodin Gejts moći sve da nas prati, a sve to preko predajnika 5G mreže. Znaće sve o nama, kud idemo, šta radimo, s kim kafenišemo, s kim se svađamo, koliko puta dnevno idemo u toalet, šta pričamo sami sa sobom, s kim se jebemo i u kojoj pozi, ko nam drma kavez i pljuje pod prozor. Dakle, Veliki Brat na svetskom nivou, a mi svi učesnici. Znači, CIA, BIA, M5, MOSAD i sve ostale špijunske zajebancije su mačiji kašalj za ovo što nam se sprema.

I tako se zabrinula Radojka iz Donjeg Duvaništa da će se saznati da je svekrvi u čaj onomad sipala laksativ, pa jadna žena tri dana spavala u toaletu. U pauzama, naravno. Kad Gejts to sazna, osnovaće humanitarni fond za pomoć ugroženim svekrvama. Dragutin iz Moravčevice muku muči sa hemoroidima, pa sve krijući ide u apoteku po Hepatrombin, da rodbina ne sazna da mu je dupe procvetalo. E, Dragutine, što si krio, krio si. Sad il’ na operaciju šuljeva, il’ priznaji rodbini što se svakog meseca smucaš oko lokalne apoteke i pričaš okolo da kupuješ sodu bikarbonu za prskanje povrća protiv buba. Sad će svi da saznaju za tvoju sramotu. Objaviće to Bil Gejts na svom Tviter nalogu, čim ti se čip integriše. Ljiljana iz Negotina se plaši čipovanja zato što već godinama ima lažni profil na Fejsbuku preko koga se dopisuje sa mnogobrojnim udvaračima koji joj lajkuju i komentarišu slike, a u inboksu izgaraju zajedno od Web požude. I sve to dok joj muž hrče u susednoj sobi. E,Ljiljo, sad si jebala ježa u leđa. Doduše, ti ne znaš da ti je muž davnih dana u telefon instalirao aplikaciju za praćenje, pa može da čita do mile volje tvoja bludna četovanja koja njemu u krevetu uskraćuješ. Šta misliš, zašto je kupio novi masat za oštrenje noževa? Dušice, ti si čipovana odavno. A na Fejsbuku među obožavaocima svakako važiš za laku žensku. I svi vi ostali što radite nešto neprikladno, muljate, varate ili samo pomislite nešto što se ne sme, drž’ te se, eto Gejtsa sa čipovima.

Pre tri nedelje sam dobila prvu dozu vakcine protiv Covid-19. Dva dana me je bolela ruka i to je sve. Danas oko podne sam dobila drugu dozu vakcine proizvođača Pfizer/BioNtek. Bilo mi je malo sumnjivo zašto me I lekar i tehničar koji mi je dao injekciju sažaljivo gledaju, ali sam se trudila da ne razmišljam o tome. U glavi mi je samo odjekivalo: čip,čip,čip,čip… Kao da neko nije zavrnuo slavinu do kraja. Prvih 15 minuta nakon vakcinacije sam sedela u prostoru odvojenom za posmatranje, tj ako se nekome desi da ima neku brzu kontraindikaciju na vakcinu. Sedim tamo i gledam u jednog bolničara ispred mene, krupan čovek, razvijen, ćelav i sa bradom. I odjednom mi sine jedno logično pitanje: Zašto nekim muškarcima kosa ne raste a brada i sve ostale dlake rastu? Da li se to ikad iko zapitao? Jebote, pa ova vakcina ipak ima kontraindikacije. Postadoh odjednom pametnija. Razmišljajući o pitanju koje mi se samonametnulo, vozim do velikog gradskog parkinga. Odlazim do parking automata i kopam po novčaniku da nađem 80 centi za parking. Nađem nekako 60 centi, ali onih ostalih 20 nikako. Automat se vraća na početni ekran i izbacuje moj sitniš jer nisam ubacila dovoljno. Vadim prstima mojih 60 centi i još 6 eura u kovanicama po 2 eura. Auuu, jebote, ovo sigurno Bil Gejts šalje kao nagradu što sam se dobrovoljno čipovala, ovaaaj… vakcinisala. Ne verujem rođenim ni očima ni prstima. Zar ovde u Nemačkoj gde je svaki cent bitan, ja dobijam, ničim izazvana, celih 6 eura. Ma garant Gejts, nema šta drugo da bude. Osetih u trenutku kako mi pulsira ono mesto na ruci gde su me uboli iglom pre pola sata. Čip. Nema šta drugo da bude. Gledam onih 6 eura na dlanu, pa gledam u onaj Parking automat, pa se pipnem po onom ubodnom mestu… Napipam nešto… Pravougaonog oblika, izuzetno tanko… Jebote, pa ja sam čipovana! Pogledam sama sebe u retrovizoru, da se uverim da sam to još uvek ja. Ja sam, nema šta. Samo sam danas nekako lepša nego inače. Hmmm… sve je ovo meni sumnjivo.

Stižem na parking ispred zgrade, i taman da se uparkiram kako treba (iako sam žena), od onog bola u ruci ne uspem dovoljno da okrenem volan i već vidim kako udaram u komšijin auto, kad odjednom mi kroz levu ruku prostruja neka čudna energija, ruka neverovatnom brzinom okrenu volan i ja se uparkirah savršeno. U milimetar. Auuu, šta je sad ovo… Čip… Eto odgovora… Gejts mi preko 5G mreže izigrava parking senzor. Ostajem da sedim u autu onako zblanuta i gledam nekud u prazno par minuta. Polako skidoh jaknu i još jednom opipah ono mesto gde su me uboli iglom. Stvarno ima nešto. Izvukoh levu ruku iz rukava i ugledah ga. Čip! Mali pravougaonik u boji kože na mom ramenu. Istina je! Čipuju nas! Polako pređoh prstima preko čipa, kao da je neka relikvija. Odjednom se začu šuštanje iz radija, iako je motor bio ugašen. Jedan promukli glas iz neke velike daljine progovori: Vesna! Rek’o molim gospodine Gejts. Kaže, kako si znala da sam ja? Pa reko ko bi drugi mogao biti, dragi Bile, samo tebi mogu pasti na pamet ovakve stvari. Znači, uspelo ti je da nas sve čipuješ i porobiš. Osim antivakcinaša, oni će ti se najebati mile majke, da znaš. Kaže, ne brini ti za njih, sredićemo ih preko društvenih mreža, tu su najčešće grupisani. Smogoh snage da upitam: Gospodine Gejts, može jedno pitanje? Može, može, odgovori, samo pucaj… Pa, vidite, mene jako interesuje zašto se Vaš operativni sistem zove Windows (eng; prozori) a Vi se prezivate Gates (eng; kapije)? Nasmeja se Bil Gejts grohotom i odgovori: “ Pa prozori, normalno, jer se vi Balkanci najviše plašite promaje i to je jedini način da vam se konačno dohaka“. Ostadoh u čudu. Čovek je stvarno u pravu. Promaja, Windows, prozori… Ima smisla…

Sedela sam i dalje i gledala u radio. Odjednom Gejts ponovo progovori: „De, života ti, Vesna, nemoj zaboraviti da odlepiš taj flaster sa ruke što su ti zalepili posle vakcine. Pomisliće neko da je čip sa spoljne strane“.

Ovaj život od trideset i nešto

Prelazim prstima preko lica. Ne sviđa mi se kako na dodir izgleda deo oko očiju. Koža je isuviše nežna i tanka. Reklo bi se da sam konačno dobila podočnjake. Možda bi trebalo da se obradujem, jer ih nikada nisam imala? Možda ipak postajem žena svojih godina, iako sam mislila da neću nikad? Po malo me plaše ova razmišljanja… Možda je stvarno vreme da se uozbiljim? Osim što nemam pojma šta bi to trebalo da me odredi kao osobu mojih godina?

Iskreno, nisam ni svesna svojih godina. Radujem se sitnicama kao da mi je 15, ponesu me emocije i muzika kao da mi je 20, a po nekad se jedva krećem od tereta života skrhanog na moja leđa kao da mi je 70. Po nekad mi leptirići u stomaku zalepršaju krilima kao da mi je 17. Nekad sam razočarana u ljude kao da mi je 50. Nekad postupam potpuno naivno i nepromišljeno, kao da mi je 20. Nekad se u meni skupi toliko sivila, koliko zajedno nema u svim gradovima sa lošom ekološkom situacijom, gde ljudi spaljuju ugalj i automobilske gume. Kao da mi je 67. A najčešće sam to samo ja, neshvatljiva i drugima i sebi, po nekad bez plana, a nikad bez osmeha. Obična ja, neodređenih godina. Sasvim jednostavna ja, ona od juče i ona od pre 2 godine. Jedini trenutak kada postanem svesna svojih godina je onaj kada ugledam fotografije školskih drugova na mrežama. Uplašim se, svega mi. Valjda najmanje sebe gledam pa ni ne vidim da je moja generacija uveliko osedela, omatorila, izborala se, oćelavila, to sve ozbiljni ljudi u ozbiljnim godinama. To do juče bila deca, šta im se desi odjednom..?

Ako bih kao uzor žene u ozbiljnim godinama trebala da uzmem žene iz mog okruženja koje su tu negde oko četrdesete, pa onda bolje da me bacite direktno na 60 il’ nek’ crknem odmah. To puno kompleksa, to mašta o silikonskim sisama, to se maže kojekakvim anti ejdž kremama od kojih osmeh ostane fiksiran po tri dana. To guta vitamine, kalcijume, cinkove, selene i ne d’o Bog da priđe kakvom većem magnetu, ostaće jadna zalepljena za njega sa sve onim ufiksiranim osmehom. To robuje markama, to se gađa cenama garderobe, obuće, kozmetike… To ogovara, to spletkari, to broji lajkove na fejsbuku, to se taguje po „ekskluzivnim“ lokalima dok leži u krevetu petkom uveče i ne zna šta će od sebe i života svoga. To te gotivi samo dok misli da je iznad tebe, ali čim na trenutak pokažeš gde mu je mesto, napada i ujeda kao sumanuto. Neka hvala…

Naravno, ne kažem da su sve takve, ali to je neki prosek. Ja sebe tu ne vidim nigde. Silikonske sise mi ne trebaju, imam svoje prirodne, pa kakve su, takve su. Ne planiram skrivati ni godine ni kilograme, jer opet, to sam što sam. I jedno i drugo je moje i nosim ih onako kako najbolje umem. Ne robujem markama nego se trudim biti marka. Ne robujem ni novcu ni sujeti. Volim bezuslovno i dajem sebe bezgranično. Trudim se činiti dobro i onda kada to nema nikakvog smisla, kada to niko od mene ne traži niti očekuje. Na takav način ispravljam vagu Univerzuma na pozitivnu stranu i tek tada mogu očekivati nešto dobro za sebe. Vodim se najčešće svojim instinktom jer se u bezbroj slučajeva dokazalo da je upravo on imao najbolje rešenje. Sve ono što ga nisam poslušala otpisujem na plaćanje „životne školarine“ koja me jeste skupo koštala. Ali zato svako svoje iskustvo cenim jer mi je pomoglo da naučim.

Ljude gledam prema osećaju koji u meni bude. U svakom međuljudskom odnosu. Puno toga čovek može sam, stvoriti, pretvoriti, naći, iznedriti… Jedino ona najlepša osećanja nisu potpuna ako se ne podele. Ni ljubav ni radost ni tuga… Jer i tuga je lepo osećanje, oslobađa i briše duboke ožiljke kada odlazi.

Živeti slobodno i nesputano, dati od sebe ono najbolje, ali i tražiti samo najbolje jer manje od toga ne zaslužujemo, zapravo je jednostavan životni model. Verovati u dobro, pomiriti se sa onim što ne možemo promeniti, živeti otvorenog srca i uma. Nije teško, jel da 😉

Ja sam spremna za ulazak u srednje životno doba. Ili su mi, ponovo, dobro potrefili terapiju 😉

A vi? Kako ste?

Ne treba tebi čovjek, nego ratnik

Znam zašto to nije uspjelo ni sa kim drugim- jer tebi ne treba čovjek, već prokleti ratnik. Ti si jačina turske kafe pri izlasku sunca i ne pokušavaj da se pretvaraš da nisi.

Ti si jedna od divljih, i bez obzira koliko si puta pokušala da sakriješ tu činjenicu, ne možeš biti ništa drugo od onog što jesi i to je sasvim u redu.

Ti si onakva kakva bi trebala biti, divlja u svojoj haotičnoj ljepoti.

Znam da ti je srce slomljeno i znam da ne razumiješ zašto se čini da nikad ne ide, ali konačno sam shvatila:

Ne treba ti čovjek, potreban ti je prokleti ratnik.

Nije važno da li ovaj ratnik vozi džip ili neki sportski automobil, a neće biti važno ni da li nosi svilu ili pamuk, neće biti važno ni da li radi u nekoj višespratnici ili kao noćni čuvar.

Bitno je da ovaj ratnik žudi za tvojom snagom i intezitetom. Gledaće te i neće vidjeti nešto što se mora ukrotiti, već nešto čemu će se samo diviti.

Ovaj ratnik neće biti neko s kim možeš manipulisati ili se igrati s njim kao u prošlosti- i zbog tog ćeš ga još više voljeti.

Jer ti nisi žena, ti si prokleta boginja.

Tvoja žestina će ga baciti na koljena svaki put kad pogleda u tvoje prelijepe oči, a za razliku od ostalih- on se neće uplašiti. Ovog puta ćeš zaista upoznati onog pravog, jer jednostavan čovjek za tebe nije.

Treba ti neko ko će uskladiti vatru u tvojim očima sa njegovom. I ne samo to, ovaj ratnik će željeti da podstakne plamen a ne da ga utapa sopstvenom nesigurnošću.

Jer je to jedini čovjek koji će željeti da živi s tobom u divljini.

Možda neće morati da ubije ni jednog zmaja da bi zaradio tvoju ljubav, ali je spreman da hoda kroz vatru zbog tvog nevjerovatnog osmijeha koji čuvaš u rezervi samo za njega.

Ovaj ratnik kojeg tražiš….. on traži tebe.

Jer je imao neuspjele veze zbog kojih se pitao da li mu je možda suđeno da ostane sam do kraja putovanja- a ti si ta koja će sve promijeniti. Jer dušo, kad se ti i ovaj ratnik sretnete i sudarite- to će biti vatrena ljubav.

Ne pokušavaj da bježiš ovaj put- znam da ti je srce već bilo slomljeno i da nisi navikla da stvari funkcionišu, ali ovog puta je drugačije. Daj sebi vremena da to vidiš.

Nećeš uvijek morati da ga slijediš, kao što ni on neće slijediti tebe.

Dopusti sebi da ostaneš divlja čak i kad želiš samo da se sklupčaš pored njega i zaboraviš da postoji ostatak svijeta.

Dopusti sebi da i dalje lutaš gola pod punim mjesecom. Dopusti sebi da osjetiš privlačenje vjetra u svom srcu i sunca ka novom putovanju. Jer će te ovaj ratnik voljeti zbog tvoje divljine i željeće da ju zadržiš.

Sad ćete biti zajedno u ovom. U ovom nevjerovatnom, ludom, haotičnom, čudesnom životu- jer ratniku je potrebno da voli boginju. A boginji je potrebno da ratniku pokaže šta je ljubav.

Pakuj svoje ideje o nesigurnosti, jer to ionako nikad nisi bila ti. Ovakvu ljubav ne možeš zaustaviti, zato mi obećaj da ćeš izdržati još samo malo.

Imaj malo nade i pruži ljubavi još jednu šansu, jer ti obećavam – ljubav koju tražiš takođe traži tebe.

Izvor/elephantjournal.com

Prevela Sara Desančić

Nije život cvjetno polje

Čovječanstvu će krenuti na bolje onog trenutka kad većina homo sapiensa shvati da je kao pojedinac sitan, mali i nebitan. Da ne može promijeniti svijet niti nametnuti svoju volju. Kad ostrašćeni nacionalisti prestanu pisati otrovne komentare i sipati mržnju, iako se rat završio prije 25 godina. Jebo li vas rat. To nije ni bio vaš rat, vi ste bili samo oruđe, topovsko meso. I nije vam ništa bolje ni evo 25 godina kasnije a i dalje se mrzite i trujete djecu nacionalizmom. Oni čiji je to rat bio punili su džepove vašom mukom i pune ih i dan danas na račun vaše sujete i ograničenosti. I dokle god vi raspirujete međunacionalnu netrpeljivost, njima ćete direktno u čašu točiti nektar besmrtnosti.  Jer oni od mržnje žive. Onda kad to prosječan Balkanac shvati, biće nam svima bolje.

Ne’š ti svijet promijeniti tako što ćeš na fejsbuk statusu opsovati Bilu Gejtsu mater. Zaboli njega guzica, on ni ne zna da ti postojiš tamo negdje u balkanskom budžaku, krpiš dane kao Cigo kišobran i razvlačiš šta se razvući da od prvog do prvog u mjesecu. Nećeš svijet promijeniti tako što ćeš podijeliti na mrežama apel za pomoć bolesnom djetetu. Uplati druže tih 100 dinara, maraka, kuna, eura, jena ili čega već za to dijete. Znam da imaš viška. Čim imaš internet, smart telefon, struju, imaš i previše. Ako nemaš 100, imaš 50 ili 10 ili 5… Koliko god, ali imaš. Bolje i 5 dinara tj 0,010 KM, to jest 0,25 kuna, ili 0,00029 eura uplati za to dijete, to ti je otprilike kilovat struje, i odreci se sat vremena blejanja po mrežama, nego da samo vazda dijeliš te apele a ne pomažeš nikad. Licemjerno je, brat bratu… Tako ćeš, sitnim koracima, možda nešto i promijeniti. Nijemim posmatranjem sa strane, nikad.

Znaš šta možeš promijeniti? Svoj svijet. Ovaj veliki, zajednički, teško da možeš, osim ako nisi novi Ajnštajn, Tesla ili tako neki genije. Svoj ti svijet mijenjaj. Budi bolji čovjek.  Saslušaj, popusti, doprinesi… Baci jebeno smeće u kantu a ne u rijeku. Čuvaj vodu. Znaš li da na svijetu ima više od 2 miliona ljudi koji nemaju pitku vodu. Dva miliona, hej…

Teško da možeš promijeniti ljude oko sebe. Vrlo teško. Ali sebe možeš. Druge ljude manje više moraš prihvatiti onakvima kakvi jesu, ali zato sebe možeš mijenjati. Pošalješ u tri pizde materine sve one što ti štete, ubijaju volju za životom, crpe energiju, oduzimaju vrijeme i vazda nekog đavola zakeraju. Lagano, odjeb… Ne uvažavaj svačije mišljenje niti se primaj na svaku opasku u kojoj se pronađeš kao baba na saučešće. Kako ono rekoše, mišljenje je kao dupe, ima ga svako.

Zašto ja sad sve ovo pričam? Eto, lafo, pametnija sam… Jok! Više zato što sam na svojoj koži osjetila većinu ovoga što nabrojah. Nervirao me nacionalizam, pa sam se svađala sa idiotima po internetu dok nisam shvatila da je to borba sa vjetrenjačama i da ću samo pogubiti živce a ništa promijeniti neću. Jer budala ostaje budala bez obzira na pređeni put. Mislila oduvijek da mogu promijeniti svijet. Bunila se, galamila, protivriječila, svađala se… Ma kakvi… Samo ja nastradam. Nepravda me pogađala toliko da sam plakala zbog drugih ljudi i pokušavala im pomoći iako oni sami sebi nisu htjeli pomoći. Potrošila gooodinaaa i godina vremena na ljude koji se danas ne sjete ni javiti. A znali su zvati u pola noći kad im nešto treba. Bila sam divna, krasna, dobra i naravno, budala. Bila sam divan čovjek i prijatelj, jedna izvanredna osoba a sad ni zdravo, ni Muuu ni Beee ni lajk na fejsbuku…  Marš!

Dozvolila da mi samopouzdanje zavisi od mišljenja drugih ljudi jer sam vaspitana da poštujem autoritet i da je sve što ti neko kaže iz dobre namjere. Dobrih 35 godina mi je trebalo da shvatim da nije sve što mi neko kaže uvijek istina i nije iz dobre namjere. Polazeći od toga da ja nikad nikome namjerno nisam ništa loše uradila niti rekla, mislila sam da se i drugi time vode. E malo sutra. Ljudi su, bolan, licemjerni i prevrtljivi, većina samo sebe i svoj interes gleda. Odlično je što su se pojavile ove društvene mreže, pa ako imaš iole mozga dobro možeš da vidiš kakav je ko, kome šta fali, ko je nesrećan, ko isfrustriran, a ko je zao sam od sebe i bez ikakvog razloga. Isto tako možeš da vidiš da na svijetu ima divnih ljudi kojima nikad oči nisi vidio ali su ti po sentimentu mnogo bliskiji od onih što si među njima čitav život.

Eto tako sam ja, misleći da mogu promijeniti svijet i imajući razumijevanja i vremena za svakoga, trudeći se da svi oko mene budu zadovoljni, završila na terapiji i ozbiljnim dijagnozama. Klinička depresija, anksioznost, odvratni napadi panike od kojih sam mislila da ću da umrem dok nisam znala šta mi je i koje sam bukvalno živjela jer ih je bilo konstantno. Sve to dok nisam shvatila da je odjeb najbolji lijek, da je ignorisanje pola zdravlja i da tek kad promijeniš sebe možda možeš da utičeš na neke promjene u svojoj okolini. Sve ostalo je zavaravanje. Tako meni jednom drugarica kaže kako oduvijek misli da ja nemam nikakvih problema u životu, da mi dobro ide, da sam srećna i zadovoljna. A ja se smijem, zajebavam se, smiju se i drugi samnom, a ja se u sebi raspadam. Kad sam odlučila da radim ono što volim, kažu vidi budale piše knjigu, slika, smiju mi se ljudi… To je ono što mi otvoreno kažu, a Bog zna šta misle… Iskreno, zaboli me… Ja ako ne mogu promijeniti svijet, ja ću okrečiti hodnik u žutu boju i biće mi bolje. Kad sam konačno izgovorila sve ono što mi smeta, što me truje i ubija i rekla da je dosta, život mi se okrenuo naglavačke, sve se poremetilo i nastao je opšti haos. Evo, polako se oluja smiruje, more je čisto i sve ponovo dolazi na svoje mjesto. Sutra je prvi dan ostatka mog života 😊

Prim.aut Ideju za naslov sam pozajmila iz pesme „Nije život cvjetno polje“ punk-folk-welness benda „Brkovi“.

Ljubav i njene ruševine

Voliš li me? Volim te… Koliko… Odavde do Svemira… Zauvek? Zauvek! Obećavaš? Naravno? Nikad me nećeš ostaviti? Neću, šta ti je..? Hoćeš li me ovako ljubiti svako jutro, do kraja života? Hoću, obećavam! Ne moraš da obećavaš, samo uradi tako. Dobro. Hoću.

– Volim sok od jagode. – Kupiću ti. – I gumene bombone. – I to ću ti kupiti. – Od cigareta živim. – Nema veze, prestaćeš… – Neću prestati! – Ma, hoćeš… Doći će trenutak. – Ja sam noćna ptica, malo spavam… – Ja nisam, ali nema veze. – Nema veze… – Meni je muzika isto što i vazduh i voda. – Samo nek’ je veselo… – Po nekad budem tužna bez razloga… – Proći će, trgnućeš se… – Meni je zagrljaj najsigurnije mesto na svetu. Onaj pravi, zaštitnički… – Od ljubavi se ne živi… – Ja živim… – Nisu mi toliko bitne materijalne stvari. – Raditi se mora, jer se živeti mora… – Ništa se ne mora, osim umreti… – Tačno!

Ja sanjam morska plavetnila u julska popodneva, miris soli i zvuk talasa. More je život. More je ljubav… – To je luksuz. – Ja živim od emocija… – Od ljubavi se ne može živeti. – Mene je teško razumeti. – Ma, nije, čini ti se… – Ja sam zahtevna i ponekad ni sama ne znam šta hoću. – Moraš znati šta hoćeš, ako ne znaš, propašćeš… – Ja nisam kao drugi, štrčim, odudaram… – Po čemu, svega ti? – Po svemu… – Ma umišljaš… – Ne mislim da je to loše nego baš naprotiv… – Ne vidim ništa što odudara… – Šteta…

Vidiš da možemo zajedno iako smo različiti! – Vidim, možemo… – Vidiš da ljubav nije to što ti misliš? – Da, sad mi je jasno… Ljubav je hrana na stolu i plaćeni računi. Ostalo se ne važi. – Važi se, ali ovo je najbitnije da ljubav opstane… – Valjda tako mora… – Moraš da radiš na sebi, da se menjaš! – Ne želim da se menjam, osim ako tebi nisam dobra… – Jesi, ali ipak bi mogla da ostaviš cigarete. – Ne želim… – Pa kome misliš za vrat da padneš kad dobiješ moždani udar ili rak? – Ne moram da padnem nigde… Postoji eutanazija… Nije mi žao… – To je predavanje bez borbe, linija manjeg otpora… – Možda, ali to je moj život… – Odvratna si! – Verovatno… – Ništa me ne slušaš! – Ja ne slušam nikoga. – Ne može tako! – Znam da ne može… Uzmi ili ostavi… – Moraš se promeniti… – Ne znam kako. Ako se promenim onda to neću biti ja… – Naravno da ćeš biti ti, ali bolja verzija tebe. – Bolja, kome? – Meni! – Mislila sam da sam ti dovoljno dobra… – Uvek može bolje… – Slažem se!

Evo, uradila sam sve što je traženo od mene. – Jesi, ali ima još. – Koliko još? – Još mnogo… – Nema mene u meni skoro ni mrvicu više… – Pusti gluposti, život je borba, mani se filozofiranja… – Ne osećam se dobro… – Šta ti je? – Nemam pojma, ali probaću da saznam. – Ako ti nije dobro, idi doktoru. – Da, trebala bih…

Lekar mi je dao lekove. Kaže da mi je nizak prag tolerancije na stres i frustraciju i da teško podnosim pritisak. – Dobro je dok imaju tablete. Pij i ćuti i guraj dalje… – Da, tako bi trebalo… Sama sam kriva što je dotle došlo. Verovatno nisam sve radila kako treba… Tablete će pomoći da se vratim na pravi put… Sigurno…

Ako zidamo kulu od različitih elemenata, od kamenja različitog oblika, i ako ih tokom gradnje ne prilagodimo jedan drugom nekim vezivom koje će ispuniti praznine koje nastaju, kula će se srušiti. Mi ćemo je i dalje zvati kulom, iako to nikad nije bila. Njene ćemo ruševine nazivati ostacima kule, iako od tih elemenata nikada nije mogla biti kula. Možda je mogla biti bankina uz ulicu, eventualno ograda za cveće u jednom nizu kamenja. Kula je bila previše ambiciozan projekat. Zato su ostale samo ruševine…

Praznine koje vrište

Kazaljke na satu stoje na 16:42. Onako jadno obešene, bez snage. Ni sat se ne smeje. Niti zavesa na prozoru. Ona samo podrhtava od vetra koji se igra sa njom kroz polu otvoren prozor… Podrhtava i podiže zrnca prašine koja sinhronizovano izvode svoju plesnu tačku, za koju im zrak svetlosti što probija između dva dela zavese služi kao reflektor. Sedim na krevetu brade naslonjene na kolena. Rukama sam obgrlila savijene noge i gledam u crveni lak na noktima nožnih prstiju. Senka radosti, one što me je držala u životu, pokušava da mi se izmigolji, da ode od mene i slila se skroz do stopala, do nožnih prstiju. Još par milimetara i nema je više.

Volela bih da sam neko drugi. Neko kome postojanje ne pada toliko teško. Neko ko prosto udiše i izdiše vazduh, jede, spava, trepće, ogovara, galami, smeje se onome čemu se svi smeju, kupuje markirano, teži eliti i ne vidi dalje od nosa, kao i velika većina, uglavnom… Neko ko će otići sa ovog sveta kao puki prolaznik, slepi putnik zalutao u vremenu, pacov u potpalublju broda koji plovi na otvorenim vodama i koga je upravo uništio torpedo. Neko ko pojma nema gde živi niti zašto živi niti šta mu je dato da nosi u zamenu za boravak na ovom svetu.

Mene muče praznine. Teške kao vazduh pred kišu u ravničarskim krajevima. Guše. Imaju lepljive prste koji se za čas omotaju oko vrata. Naprave jednim pokretom auru od memljivog fluida koji me obavije i ne da mi da maknem. Tada mi se trepavice jedva odlepljuju jedna od druge. Zvuci života koji me okružuje postaju prigušeni i daleki. Kao da u mom telu ne postoji više ni jedan organ, samo praznina. Zapravo, ostao je jedan. Srce. Udara i odjekuje žestokim ehom u toj praznini. Hoće napolje… I to kroz grlo… Onda se zaglavi u grlu i tera me da vrištim, ali ne mogu. Nema prostora… I pored tolike praznine, nema prostora… Tad počinjem da drhtim od straha i čini mi se da je kraj konačno došao… Mišići u kojima nema više snage, obaraju me u ležeći položaj. Ne vidim više ništa osim one male pozornice u zraku popodnevnog sunca koje je nekako izbeglo zavese i ušlo mi u sobu i kao da kaže: „Ne brini, preguraćemo i ovo…“