Znam da ćeš se sad uozbiljiti kad budeš čitao ovo. Držaćeš u ruci do pola izgoreo „crveni“, između kažiprsta i srednjeg prsta, a domali ćeš prst saviti ispod brade, da se bolje skoncentrišeš. Misliš, reći ću ti ko zna šta…
Znaš, Tara teče i dalje. Šumi noću kao horda vojske koja stiže iz daleka velikom brzinom. Meni je taj njen šum uvijek bio po malo strašan. Zelena je. Onako prelijepo zelena, kad se sva šuma gusto olistala ogleda u njoj. Nekad je tirkizno plava, nekad svijetlo zelena, sve zavisi odakle gledaš i gdje je u tom trenutku sunce. Kažu, jedan od najljepših kanjona na svijetu. Ali, ima evo godinu dana, kako taj kanjoj u jednom dijelu nije isti. Kažu, nedostaje neko… Neko ko mu je dao poseban pečat, postao njegov neodvojiv dio.
Znaš, sve smo mislili da se šališ. Da ćeš se vratiti… Da ćeš se pojaviti gore na brdu iznad kuće i sve i svakoga dovesti u red. Da će sve opet biti kao prije i da će sve ponovo dobiti sjaj kakav je davalo tvoje prisustvo…
Znaš, ja stalno mislim da si ti tu negdje blizu. Da sve vidiš i znaš i da ovo što ti pričam, samo je odraz moje nemoći…
Nadam se da si mi oprostio što sam se molila da odeš što prije, da se ne patiš. Vidiš, tada sam shvatila da je sav smisao života u toj nijemoj molitvi, kad te ljubav tjera da budeš okrutan i poželiš nekome voljenom ono što se nikome ne želi. Da bi mu olakšao. I sav se život vrti u tom krugu, od najdivnijih osjećanja do surove praktičnosti. I znam da bi sad rekao: „Neka, Veco, nemoj… Jeb’o smrt, k’o da je to nešto…“ I znam da bi odvalio neku šalu na svoj račun i na račun te tvoje smrti, i svi bi se mi smijali i plakali u isto vrijeme, kao evo ja sad… Samo, nismo ti ni mi k’o prije… Ne smijemo se k’o prije… Svako od nas je ovu godinu proveo nekako sam sa svojom tugom za tobom. Fališ u svakoj situaciji. Za svaki praznik. Svaki dan. Svakome na poseban način. Jer si svakome bio poseban. Zato je sve bez tebe nekako prazno drugačije…
Samo da ti kažem, sinoć je Ajaks u zadnjoj minuti pobijedio Totenhem u polufinalu Lige šampiona. Mada, nešto mislim da ti to već znaš…
Spavaj mirno, poslednji srpski kauboju… Neka nebeski vjetrovi nose tvoj šešir do najdivnijih visina kakve heroji kao ti jedino zaslužuju…
Danas je tačno godinu dana od kako je otišao Milorad Pejović Zebra, moj ujko, heroj mog djetinjstva i jedan od najvećih i najsigurnijih oslonaca u mom životu.
Veštica bez metle 