Kauboji odlaze u raj

Znam da ćeš se sad uozbiljiti kad budeš čitao ovo. Držaćeš u ruci do pola izgoreo „crveni“, između kažiprsta i srednjeg prsta, a domali ćeš prst saviti ispod brade, da se bolje skoncentrišeš. Misliš, reći ću ti ko zna šta…

Znaš, Tara teče i dalje. Šumi noću kao horda vojske koja stiže iz daleka velikom brzinom. Meni je taj njen šum uvijek bio po malo strašan. Zelena je. Onako prelijepo zelena, kad se sva šuma gusto olistala ogleda u njoj. Nekad je tirkizno plava, nekad svijetlo zelena, sve zavisi odakle gledaš i gdje je u tom trenutku sunce. Kažu, jedan od najljepših kanjona na svijetu. Ali, ima evo godinu dana, kako taj kanjoj u jednom dijelu nije isti. Kažu, nedostaje neko… Neko ko mu je dao poseban pečat, postao njegov neodvojiv dio.

Znaš, sve smo mislili da se šališ. Da ćeš se vratiti… Da ćeš se pojaviti gore na brdu iznad kuće i sve i svakoga dovesti u red. Da će sve opet biti kao prije i da će sve ponovo dobiti sjaj kakav je davalo tvoje prisustvo…

Znaš, ja stalno mislim da si ti tu negdje blizu. Da sve vidiš i znaš i da ovo što ti pričam, samo je odraz moje nemoći…

Nadam se da si mi oprostio što sam se molila da odeš što prije, da se ne patiš. Vidiš, tada sam shvatila da je sav smisao života u toj nijemoj molitvi, kad te ljubav tjera da budeš okrutan i poželiš nekome voljenom ono što se nikome ne želi. Da bi mu olakšao. I sav se život vrti u tom krugu, od najdivnijih osjećanja do surove praktičnosti. I znam da bi sad rekao: „Neka, Veco, nemoj… Jeb’o smrt, k’o da je to nešto…“ I znam da bi odvalio neku šalu na svoj račun i na račun te tvoje smrti, i svi bi se mi smijali i plakali u isto vrijeme, kao evo ja sad… Samo, nismo ti ni mi k’o prije… Ne smijemo se k’o prije… Svako od nas je ovu godinu proveo nekako sam sa svojom tugom za tobom. Fališ u svakoj situaciji. Za svaki praznik. Svaki dan. Svakome na poseban način. Jer si svakome bio poseban. Zato je sve bez tebe nekako prazno drugačije…

Samo da ti kažem, sinoć je Ajaks u zadnjoj minuti pobijedio Totenhem u polufinalu Lige šampiona. Mada, nešto mislim da ti to već znaš…

Spavaj mirno, poslednji srpski kauboju… Neka nebeski vjetrovi nose tvoj šešir do najdivnijih visina kakve heroji kao ti jedino zaslužuju…

Danas je tačno godinu dana od kako je otišao Milorad Pejović Zebra, moj ujko, heroj mog djetinjstva i jedan od najvećih i najsigurnijih oslonaca u mom životu.

Advertisements

Kad se rode vraćaju

Jesam li vam pričala o mojim posebnim komšijama, koji su se doselili prošlog proleća u moj komšiluk? Tačno preko puta moje kuće počeli su da prave svoju. Komadić po komadić. Mlada porodica koja je očekivala prinovu, trudila se da namesti kuću što udobnije da bi se mladunci osećali prijatno i zaštićeno kada ugledaju ovaj svet baš ovde, u sred vojvođanske ravnice, gde su najlepši zalasci sunca. Iako nema baš nekog brda niti planine za koje bi sunce moglo da zađe, nego naprosto sklizne tamo negde na zapadu, sakrije se do ujutru, i obasja rumenilom ovu ravnicu koju, iako mi je kamen i brdo u krvi i genima, neizmerno volim. Generacije mojih sunarodnika koje su, igrom istorijskih prilika, u nekoliko talasa dolazili u Vojvodinu kao kolonisti, sačuvali su jednu izreku koja odslikava žal za otadžbinom, daleko u bosanskim klancima i planinama, koja kaže: “ Ovdje mi sunce za tikvu zalazi“.

Komšije su, po nekad, bili vrlo bučni u raspravama, iako je gospođa bila u finalnoj fazi donošenja mladunaca na svet. Mirovala je čuvajući život koji je bio ušuškan ispod njenog toplog stomaka i grudi. Otac, glava porodice, bi po ceo dan odlazio i dolazio donoseći sve što je potrebno za kuću i pazeći na majku svoje dece. Gledala sam kroz prozor kako namešta ležaj svojoj partnerki, strpljivo slušajući njene žalopojke. Gledala sam kako je hrani i kako, ljubavlju koju je samo čarobnica priroda mogla stvoriti, miluje svojom glavom njen vrat, nakon što bi joj ubacio parče hrane u kljun. Moji susedi su jedna mlada porodica roda. Napravili su gnezdo na jednom starom drvenom stubu koji je nekada služio kao bandera za električne kablove, a sada, obrastao u bršljan, izložen toploti sunca, i na dovoljno velikoj visini da pristup nema niko nepoželjan, poslužio je kao idealan stan mladim rodama i njihovoj deci. Svima sam, sa ponosom, pričala o mojim novim komšijama i pokazivala ih, kao da su, eto, odabrali baš moju blizinu da im bude prijatna i sigurna da bi u njoj stvorili dom.

Foto/ Privatna arhiva

Ubrzo su stigli mladunci. Otac je zaštitnički stajao na rubu gnezda i pazio na svoju porodicu, ako već ne bi bio odsutan zbog nabavke hrane. Čuli su se piskavi glasovi mladunaca, lepet krila majke koja se protezala nakon meseci ležanja na jajima, kao i kuckanje kljunova bračnog para koji je, sigurna sam, imao neki nesporazum oko odgoja dece. Kućne obaveze im je priroda već podelila.

Nekako neprimetno je stigla jesen prošle godine, a ja sam jednog jutra samo shvatila da je komšiluk odjednom isuviše tih. Nije bilo poznatog kuckanja kljunova. Porodica roda je otišla. Bila sam po malo tužna misleći da im se nije sviđalo kod nas i da su zato otišle. Gnezdo je ostalo, sivo i snažno, na drvenom stubu obraslom bršljenom. Došla je zima i sneg. Gnezdo je stajalo prekriveno snegom i podsećalo na ledenu tvrđavu kojoj ni vreme, ni vetar ni sneg ne mogu ništa. Sa početkom nove godine sam se odselila ja i moja porodica. Kao i rode, odjednom, ostavili smo gnezdo i sve u njemu, i odveli mladunca u nove krajeve. Nepoznate. Drugačije. Koji nisu topliji od ovih naših. Nisu ni lepši. Ali su, u ovom trenutku, sigurniji i veća je mogućnost da nađemo hranu za mladunca da bi ojačao i počeo samostalno da leti. Gnezdo je ostalo tiho i napušteno, ali čvrsto sagrađeno, da odoli svakoj nepogodi i vremenu. Ostale su moje ljubičaste zavese na prozorima da mi gnezdo sija kraljevskom svetlošću pri vojvođanskim zalascima sunca kroz prozor moje dnevne sobe okrenut zapadu. Rode su verovatno otišle na jug. Ja sam otišla na sever koji svi zovu „zapad“, jer je ovaj naš istok oduvek nesiguran i podrhtava svakih nekoliko desetina godina. Na severu, koji je u stvari zapad, i to samo zato što nije istok, ja sam pronašla svoj jug. Da preživim. Nemire i vetrometinu. Da zaštitim porodicu i osiguram hranu mladuncu. Hrana tamo nije ukusna kao ovde. Ali je ima u izobilju. U svim godišnjim dobima. Mladunci imaju perspektivu. Oni verovatno neće morati ciklično da se sele kao sve ptice kojima je priroda urezala takvu sudbinu u GPS rutu. Izmeniće genetiku sa sledećim naraštajima mladunaca, jer će se izmešati sa pticama stanaricama, kojima je zapad prirodno stanište. Naš istok će ostati siv, pust i ponosan u svojoj lepoti, ali bez života. Život će se nastaviti na drugim, suprotnim stranama sveta. Osim ako i njega ne spakujemo u kofer i zatražimo mu azil na zapadu, pa će onda nastati neka mešavina svih strana sveta, koja će, možda, i dovesti do ravnoteže koja je ovom svetu definitivno potrebna, da bi svima bilo dobro…

Foto/Privatna arhiva

Pre nekoliko dana sam došla u svoje gnezdo. Našla sam ga pustog, prašnjavog, sa ostacima novogodišnjih ukrasa koje nisam stigla da sklonim kad sam odlazila. Ali je tu. Čeka me. Sa ljubičastim odbleskom koji stvaraju moje zavese na prozoru koji gleda na zapad. Koji je stvarno zapad, jer sunce tamo zalazi i kao da mi kaže da me čeka. I ravnica i tikva. I moje bosanske gudure na zapadu. Pravom zapadu. Tamo gde se sunce najlepše rumeni kad zalazi. Tu je moj mir, spokoj moje duše. U mešavini mog zapada i ljubičastog odbleska u mojoj dnevnoj sobi.

Sutra ujutru, kad sam se probudila u svojoj sobi i svom krevetu, čula sam poznati zvuk kuckanja kljunova. Rode su se vratile.

Naslovna fotografija by Pexels

„Walk on your wild side“ day

Oduvijek želiš da kupiš motocikl, obučeš se u kožu od glave do pete, i voziš se naokolo bez cilja da bi osjetio slobodu, vrisnuo pod naletom adrenalina? Sprečava te to što si ozbiljan, poslovan čovjek koji gradi uspješnu karijeru i takvo nešto se ne uklapa u tvoj besprijekorni CV? Danas imaš priliku za to! Danas je „ Walk on your wild side day“, dan kada treba da uradiš sve ono što oduvijek želiš, ali si se plašio šta će reći okolina. Pa, baci te predrasude na pod, i dobro ih izgazi tim motoraškim čizmama. I kreni!!! Osjeti strujanje vazduha po licu dok krstariš gradom na svom dugo željenom dvotočkašu!
Walk on your wild side day, ili dan kada bi trebao da pokažeš svoju divlju prirodu, ili da uradiš nešto ludo i šašavo, što okolina nikada ne bi očekivala od tebe. Da obučeš drečeće, pink odijelo i tako odeš na posao. Želiš da skočiš bandžijem, ali si se plašio? Stisni petlju i drž’ se za taj konopac, preživjeli su svi, i ti ćeš. Oduvijek želiš tetovažu, ali se bojiš šta će reći roditelji i okolina? Samo naprijed! Danas je taj dan! Želiš da napustiš svoj siguran, dobro plaćen posao, zato što te guši i stalno si pod stresom, i da otvoriš malu poslastičarnicu i po čitave dane praviš kolače i torte i usput slušaš muziku? Tako je, djevojko! Slijedi svoj san i zajebi šta drugi misle!
Walk On Your Wild Side Day se obilježava svakog 12. aprila. Ovaj praznik su ustanovili Tomas i Rut Roj, čija ke deviza da „ Ako ne uradite nešto što želite samo zato što se plašite šta će reći okolina, imate najgluplji mogući izgovor na svijetu“. Takođe ističu da imamo samo jedan život i treba da ga živimo onako kako želimo, bez osvrtanja na mišljenje drugih. Toliko je ljudi, kroz istoriju, koji su svojom posebnošću mijenjali svijet, zato što su bili hrabri i istrajni u svojim idejama, iako ih je okolina sputavala predrasudama. Živjeti život u okviru društveno očekivanog je tako dosadno, ističe bračni par Roj.
Dakle, dragi moji, danas je sve dozvoljeno, jer danas je „taj dan“ u godini. Obuci se kao žena, napadno se našminkaj i natakni se na štikle naa koje nikad u životu nisi stao, i hodaj ulicom kao žirafa sa išijasom, i uživaj u tome što te ljudi gledaju i smiju se. Pa hej, učinio si dobro djelo, izmamio si osmijeh. Sviđa ti se dečko iz komšiluka i znaš da se loži na plavuše. Ofarbaj se u plavo i startuj ga. Možda se izblamiraš, ali koga briga. Nećeš znati ako ne pokušaš.
Nama na Balkanu bi trebalo malo više ovakvih dana, jer nas ubiše predrasude i tuđa mišljenja, i čitavog života se trudimo živjeti po kalupu društveno prihvatljivog. Probajmo odbaciti te okove, možda spoznamo istinsku sreću.
P.S. Meni je svaki dan Walk On Your Wild Side Day, jer moja najbliža okolina smatra da se od pisanja nikad neću hljeba najest’, da gubim vrijeme i „ kakva, bona, ti“. A ja pratim svoj san i briga me šta misle.

Čarolije i nemiri

Proljeće je. Jedva sam dočekala malene zelene listove na vrhu krošnje drveta ispred mog prozora smještenog na trećem spratu. Užasavalo me je sivilo i golo drveće u martu mjesecu na koje nisam navikla. Ne volim sivilo i kišu. Volim radost i život. Sunce mi daje snagu i vraća mi dobro raspoloženje. Stanem i podignem glavu prema njemu da osjetim toplotu na licu i da ispod spuštenih kapaka vidim narandžasto blještavilo. Kad sam bila mala namjerno bih gledala direktno u sunce tako da mi njegovi zraci probijaju kroz očne kapke i onda vidim narandžasto blještavilo. Tada sam mislila da je to sigurno neka čarolija, jer su svi govorili da ispod spuštenih kapaka može biti samo crno, nikako neke druge boje. Tako sam i noću kada legnem da spavam i sklopim oči, vidjela tamnu pozadinu sa sitnim svijetlim tačkicama. Tada sam mislila da je to noćno nebo posuto zvijezdama koje samo ja mogu da vidim, jer su mi ostali govorili da ga oni ne vide i da sam ja sigurno to sanjala.

Ovdje gdje sad živim, poslije dugo vremena sam vidjela kaćune, ljubičaste i bijele. Ugledala sam ih kako proviruju ispod opalog lišća jednog drveta koje se nekako tu zadržalo od jeseni. Oči su mi zasuzile ugledavši poznatu ljubičastu boju koja proviruje iz tamnog lišća i govori o pobjedi života.

Godine prolaze, ljudi dolaze i odlaze. Nemiri i strahovi se sakriju, pa se opet vrate da me podsjete zbog čega treba živjeti. Nekad u svakom mome atomu treperi život u svom punom sjaju. Nekad mi sumorna težina okuje sve zglobove i ne dozvoljava mi da pravim velike pokrete. Veže mi tijelo, a dušu uznemiri. Tada misli bivaju oslobođene iz svojih kazamata u glavi, pa počnu da divljaju pod naletom adrenalina zbog neočekivanog oslobađanja. Čovjeka može da ubije nož. Može da ga ubije i riječ. Ali, najlakše može da ga ubije misao. Neuhvatljiva i neopipljiva, a toliko bolna i strašna. Ona ne siječe, ne puca i ne truje. Ona guši, i to sa unutrašnje strane dušnika, gdje i ako probaš da skloniš njene ljepljive prste, moraš sebe da povrijediš da bi se oslobodio. Zato je najvažnija stvar na svijetu, sloboda…

Misterija broda „Mary Celeste“

Piše: Vesna Duvnjak

U vodama Portugalije, tačnije između Azorskih ostrva i kopnenog dijela Portugalije, osmatrač trgovačkog jedrenjaka „Dei Gratia“, ugledao je brod pocijepanih jedara, kako besciljno pluta. Posada „ Dei Gratie“ je oprezno ušla na brod, koji je bio u plovnom stanju, ali na brodu nije bilo ni žive duše. Bilo je to 4. Decembra 1872. Ispostavilo se da je to trgovački brod „ Mary Celeste“, koji je 7. Novembra isplovio iz njujorške luke na otvoreno more i uputio se prema Đenovi u Italiji.

„ Mary Celeste“ je izgrađen u Britaniji i prvi put registrovan 1861. godine pod imenom „Amazon“. Nakon nekoliko nesrećnih slučajeva, uključujući i iznenadnu bolest i smrt prvog kapetana, kao i sudar sa drugim brodom na Lamanšu, Amazon je dobio novog, američkog vlasnika , i ime mu je promijenjeno u“Mary Celeste“. Od tad, pa sve do nesrećnog puta od Njujorka ka Đenovi 1872, brod je plovio bez ikakvih komplikacija.
Krajem oktobra 1872. godine počeo je utovar oko 200.000 litara otrovnog denaturisanog alkohola, a već 7. novembra brod Mary Celeste napušta njujoršku luku i uplovljava u plavi okean. Brodom sa 1701 bačvom industrijskog alkohola, upravljao je vrlo iskusni kapetan Bendžamin Brigs te njegov pomoćnik Albert Ričardson kojeg je kapetan sam odabrao, baš kao i ostale članove međunarodne posade koju si činili Danac, četiri Nijemca te kuvar Amerikanac. Želio je da mu supruga vidi Italiju, pa je kapetan poveo i nju, kao i njihovu dvogodišnju kćerku Saru. Mjesec dana kasnije 4. decembra, Mary Celeste je na udaljenosti od pet kilometara od obale Portugalije uočila posada trgovačkog jedrenjaka Dei Gratia. S obzirom da je brod besciljno krivudao iscijepanih jedara, posada Dei Gratie odlučila je da mu se približi. Na palubu Mary Celeste prvi se ukrcao glavni časnik palube Oliver Deveo, a prizor koji ga je dočekao vjerovatno nije očekivao ni u noćnim morama.

Na brodu nije bilo apsolutno nikoga kao ni tragova borbe ili bilo koje vrste nasilja. Bilo je, doduše, mnogo vode između gornje i donje palube te oko metar vode u brodskom skladištu. Ali brod je bio u savršeno plovnom stanju. Nakon što se na palubu ukrcalo još nekoliko članova posade Dei Gratie, oni su ustanovili da su nedostajali svi dokumenti osim brodskog dnevnika. Brodski sat nije radio, baš kao ni uništeni kompas, dok su seksant i morski hronometar nedostajali. Jedinog čamca za spašavanje nije bilo, a nedostajalo je i uže koje je bilo privezano za brod dok je drugi kraj plutao u vodi. Šta god da se dogodilo s posadom, ona više nikada nije viđena niti pronađena. U poslednjem zapisu u dnevniku unijetom 25. Novembra ne mogu se iščitati naznake nekakve nevolje. Istraga nikada nije iznjedrila odgovore, samo nekoliko teorija koje su se samo gomilale. U poslednjem zapisu brodskog dnevnika stoji da je brod 25. Novembra bio oko 800 kilometara udaljen od mjesta gdje su ga, devet dana kasnije, pronašli članovi posade broda Dei Gratia.

Posebno je zanimljivo bilo to da su sve lične stvari i dragocjenosti posade i kapetanove porodice bile netaknute zbog čega je odbačena mogućnost piratstva, a s obzirom da niko sa sobom nije ponio lulu, kapetan Di Gratie i prijatelj Bendžamina Brigsa zaključio je da je posada brod napustila u panici. Šestomjesečne zalihe hrane i pitke vode bile su netaknute.
Iako postoje razne teorije, nemoguće je sa sigurnošću utvrditi zbog čega je kompletna posada broda Mary Celeste u žurbi napustila ispravno plovilo. Neki su sugerisali da je posada pala u ruke gusarima koji su ih ubili i bacili u more, međutim ova teorija je odbačena budući da sa broda ništa nije odnijeto. Prsti su upirani čak i na posadu broda Dei Gratia, ali opet, na brodu Mary Celeste ne postoje nikakvi tragovi nasilja koji bi potkrepili ovu optužbu. Takođe, mnogi su se osvrtali na razne vremenske neprilike, međutim nije zabilježeno da su brodovi koji su u to vreme koristili istu rutu prijavili oluju. Nekoliko teorija spominje plimni talas koji je s palube zbacio cijelu posadu u more, ali i te su teorije odbačene s obzirom da u tom razdoblju nije zabilježen ni jedan značajniji plimni talas. Najprihvaćenija teorija je i jedna od najintrigantnijih.

Naime, nakon detaljne istrage na brodu utvrđeno je da od 1701 bačve nedostaje njih devet. I to jedinih devet bačvi koje su izrađene od hrasta lužnjaka, a ne bijelog hrasta kao sve ostale bačve. Lužnjak je naime dosta poroznije drvo pa je mogućnost od curenja tečnosti prilično veća. Mnogi stručnjaci su zbog toga uvereni da je curenje alkohola moglo uzrokovati njegovo ispravanje, a da je zatim došlo do iskričenja usled trenja između obruča dvije bačve. S obzirom da je skladište bilo otvoreno, plamen i dim su brzo stigli do palube zbog čega je, prema ovoj teoriji, posada najvjerovatnije pomislila kako će brod eksplodirati te je zbog toga napustila brod.

Ali ova teorija ima jedan nedostatak koji u obzir uzima mali broj ljudi. Pitanje je naime zašto se posada nije vratila na brod kada su vidjeli da brod nije eksplodirao i da je plamen ugašen. Ma koliko brzo veslali, brod im je sigurno još satima bio u vidokrugu…
Kapetan Dejvid Vilijams tvrdi da je brod Mary Celeste najverovatnije napušten zbog podvodne erupcije ili zemljotresa. Kako je na brodu pronađena manja količina vode, a nekoliko buradi alkohola je bilo proliveno, on tvrdi da je ovo posledica nekog potresa. Kapetan Bendžamin Brigs se vjerovatno uplašio da će alkohol i njegova isparenja izazvati eksploziju na brodu usled trenja buradi, što ga je navelo da napusti brod zajedno sa svojom posadom. Pretpostavka da se eksplozija zaista i dogodila odbačena je kako na brodu nije pronađen nikakav trag požara, međutim naučnici sa Univerziteta u Londonu izveli su eksperiment kojim je dokazano da talas plamena praćen hladnim vazduhom ne mora da ostavlja za sobom čađ, niti bilo kakve znake sagorijevanja.
Jedina, za sad, sigurna stvar je da su članovi posade broda Mary Celeste napustili plovilo. Tijela, kao ni čamac za spasavanje nikad nisu pronađeni, a rodbina i prijatelji tvrdili su da nikad nisu čuli bilo šta o nestalim ljudima. Porodica Brigs za sobom je ostavila sedmogodišnjeg sina koji nije mogao da pođe na put s njima, pa je tako malo vjerovatna jedna od tvrdnji da su pobjegli i nastavili svoj život u Španiji ili Portugaliji. U međuvremenu, brod Mary Celeste i sudbina njegove posade nastavljaju da budu jedna od najvećih pomorskih misterija svih vremena.

Izvori
https://www.blic.rs/slobodno-vreme/zanimljivosti/misterija-nestale-posade-slucaj-koji-mornare-ispunjava-jezom/77z47pb
https://kafenisanje.rs/2016/12/11/misterija-broda-meri-selest/
http://www.10naj.com/misteriozna-meri-selest/
http://kvarnerski.com/misterija-koja-nikad-nije-rijesena-mary-celeste/
https://sh.wikipedia.org/wiki/Mary_Celeste
http://www.numa.net/expeditions/mary-celeste/

Fotografije by Pexels

Evo ti lajk!

Piše: Vesna Duvnjak

Svedoci smo vremena u kome je normalno sve što nije normalno. Sistem u kome živimo daleko je od demokratije koju smo dugo čekali, da bi posle 20 godina zavladalo mišljenje da se ipak bolje živelo pod šapom jednog autokrate i njegovog neprikosnovenog sistema. Paradoks je to što se u tom sistemu, koji bi se mogao nazvati i samovoljom, pa do nekle i terorom, običan čovek osećao kao čovek. Imao je obaveze, ali i prava. Kako objasniti današnjoj omladini šta je to letovanje preko sindikata, kao i pojam regresa i takozvane „trinaeste plate“? Ja često znam da kažem da mi je žao što se nisam rodila bar deset godina ranije, pa da zapamtim makar nešto od tog „dobrog vremena“ o kome svi pričaju. Mada, sećam se da je moja baka pričala za jednog komšiju da je ceo radni vek proveo na bolovanjima i godišnjim odmorima, a cena toga je bilo jedno jagnje iz njegove štale koje bi jednom godišnje odneo svom šefu. Ove informacije su, naravno, neproverene, i iz „rekla- kazala“ izvora, ali sam sigurna da je makar nešto od toga istina, jer se to ne bi po selu pričalo tek tako. Na isti način je, kažu, spašavao sina od ponavljanja razreda, proizvodima iz svog domaćinstva. Danas roditelji odu lepo u školu i zaprete profesoru batinama ili otkazom, ako mu slučajno padne na pamet da njegovo dete oceni negativnom ocenom. Po modernim, proevropskim pravilima, svaki roditelj može da traži od nastavnika da mu obrazloži ocenu koju je dobilo dete iz dotičnog predmeta. Dakle, nije sve do ljudi, ima nešto i do sistema. Koji su ljudi, naravno, protumačili pogrešno. Roditelj sa završenom osnovnom školom može da pozove na odgovornost profesora koji je visoko obrazovan i predaje njegovom detetu neki predmet u srednjoj školi. Dakle, niđe veze. A naš narod, jadan i iskompleksiran, mame koje od svoje dece prave idole i bogove koji su nepogrešivi, jer su ih, naravno, one vaspitavale, daju sebi za pravo da dovode u pitanje rad jednog profesora. Paradoksalno, ali istinito.

Uopšteno, ljudi su počeli da misle da znaju sve, u sve se razumeju, sve komentarišu, spremni su u svakom trenutku bez zadrške ući u verbalni sukob sa neistomišljenicima. Raj za takve je, naravno, internet. Mesto gde je svaka budala dobila priliku da se čuje njeno mišljenje ( ne izostavljam ni ovu koja potpisuje ove redove). U tome prednjače uglavnom ljudi nižeg obrazovanja i upitne inteligencije, oni koji se vode primitivnim i šovinističkim pobudama, pa ne prezaju ni od vređanja i pretnji. Valjda nikad nisu čuli za onu narodnu gde pametniji uvek popušta…

Za ovih desetak i kusur godina na mrežama, nagledala sam se i naslušala svega i svačega. Čitanje komentara me posebno zabavlja, naročito kada je u pitanju neka tema koja se tiče nacionalizma, morala, uopšteno političke situacije na Balkanu. Čitajući komentare često pomislim da mora da je došlo do neke greške u univerzumu, kad smo mi, ovako pametni, razboriti, sa bezbroj ideja, završili u ovakvim govnima i dopustili da nas vode ljudi koji nisu dostojni ni vrata da nam otvaraju. Svi smo pametni kroz tastaturu. Svi bljuju otrov, ne žale ružnih reči i uvreda, ali sve ostaje na tome, negde u virtuelnom svetu koji će jednog dana eksplodirati od količine frustracije koja se svakodnevno sliva u njega. Primetićete, vrlo često, da će neka prosečna domaćica, žena ni po čemu posebna, jedna od onih koje samo bistvuju na ovom svetu i ne ostavljaju nikakav trag, ispod slike neke poznate pevačice ili glumice napisati u komentaru „Kurva“! Ničim izazvana, iz dubine bureta u kome živi, bez ikakvog ustezanja jednim takvim epitetom časti osobu kojoj oči nikad u životu nije videla. I odmah nakon toga se vraća u polumrak svog bureta, strahujući od reakcije javnosti kojoj je njen komentar vidljiv. Na profilu su joj ime i oba prezimena i najbolja fotografija koju je pokušavala da snimi dobrih sat vremena. Zato joj je vrat malo iskrivljen, osmeh bled i neiskren, a pogled nevinašceta. U realnom životu, ta osoba je duboko nezadovoljna sobom, svojim životom, poziva se na nekakva moralna i društvena pravila koja ni sama ne poštuje.

Posebna kasta, da tako kažem, u ovom našem cirkusu od interneta, jer on nam je postao nešto poput države, Boga, nadmoćne sile koja vlada svima nama, su bogomoljci. Svih religija i ubeđenja. Koliko god da ste obrazovani, strpljivi i imate razumevanja za sagovornika, sa ovakvima ćete izgubiti još na zagrevanju jer oni uvek imaju spremno ono čuveno „Stići će te božija kazna“. Amin. Aleluja. Kraj. Na stranu to što oni veruju u čudotvorne trepćuće ikone koje će ti pre izazvati epileptični napad nego što će ti pomoći, nego su puni mudrosti velikih religijskih otaca, od Bude do ovog antihrista Amfilohija Radovića. Da, to je onaj što je izjavio da su sve žene čedomorke i ostao živ i još uvek se bezbrižno voza svojim Audijem. Blindiranim, naravno. Zašto je auto blindiran ako je unutra čovek časnih, uzvišenih namera, to mi nikad neće biti jasno.

Gledajući sve to, pomislim da ja stvarno nisam normalna. Jebote, ljudi se ubiše od pameti, znaju sve, u sve su upućeni, za svaki problem imaju rešenje, i što je najbolje, uvek su u pravu. A ja sve mislim da nisam dovoljno čitala, da ima još mnogo, mnogo toga što treba da naučim, nekad me naprosto bude strah koliko je svet ogroman i sadržajan, a ja samo jedna mikročestica koja u njemu treba da opstane. Kako sazrevam tako menjam mišljenja za koja se uverim da su bila pogrešna, jer pročitam i saslušam više izvora, pa izvučem nekakvu sredinu koja je za mene najlogičnija. Onda odem na net i uplašim se od broja megabajta sadržaja koji ljudi aplouduju na internet pokušavajući da istaknu sebe, svoje kvalitete i mišljenja. I hajd ti tu ostani normalan…

Slomljena krila

Polako je dolazila svesti. Pokušavala je da otvori oči. Oštar bol je sevnuo u leđima. Mrak. Svuda. Nije se čulo ništa osim njenog ubrzanog disanja koje kao da je dolazilo iz daljine. Shvatila je da su joj oči vezane nekakvim komadom tkanine teškog mirisa i guste teksture. Kolena su je bolela jer je klečala na nečemu grubom, levim bokom naslonjena na, pretpostavljala je, zid, jer je iz njega izbijala ledena hladnoća koja preti da smrzne sve u čoveku, do poslednje krvne pločice. Ruke su joj bile vezane na leđima nečim što joj se usecalo u zglobove i više je peklo nego bolelo. Pomerala je glavu levo desno ne bi li oslobodila ukočeni vrat. -Kako da ustanem kad su mi ruke vezane? Gde sam ja ovo? Osluškivala je ne bi li čula neki zvuk. Ništa. Samo mrak, hladnoća i strah. Strah koji joj je paralisao i mišiće i misli. Srce koje je nenormalno tuklo negde u grlu i gušilo je. Pokušala je da ruke nasloni na zid ne bi li se nekako ispravila. Nije imala dovoljno snage, pa je skliznula ponovo na pod, pri tom izgulivši levi lakat. Osećala je kako je peče ogrebotina i prepoznala miris krvi. Nije bilo šanse niti da progovori niti da vrisne. Sklupčala se uz zid, savijajući glavu prema kolenima. Pokušala je da uravnoteži disanje, da smiri otkucaje srca koji su pretili da je uguše. Odjednom joj se učinilo da čuje nešto. Odjek koraka. Neko je dolazio, a ona je shvatila da se nalazi na mestu koje najviše liči na pećinu. Koraci su se približavali sve više. Povez preko očiju i vezane ruke, kao i položaj u kome je klečala, činili su da se oseća potpuno izloženo, ogoljeno, nezaštićeno. Koraci su mogli biti bilo čiji. Ljudski. Životinjski. Demonski.

Bivali su sve bliži. Uspela je da razazna, po ritmu koraka, da to što je dolazilo, dolazilo je na dve noge. Čovek. Koraci su se zaustavili na par metara od nje. Osetila je omamljujući miris muškog parfema čija nota joj je bila jako poznata. Samo nije mogla da se seti u trenutku na koga je podseća. Odjednom se umirila. Čovek koji lepo i poznato miriše. – Ustani! Rekao je odlučnim glasom. Glas joj nije bio poznat. – Kako da ustanem kad sam vezana? Morate mi pomoći. Gde sam ja ovo i zašto..? Molim Vas… Prišao joj je i uhvatio je ispod pazuha i pomogao joj da ustane. Uspravila se i shvatila da su joj stopala gola i da stoji na kamenom podu. Ipak jeste pećina. Hladnoća koja je izbijala iz zidova išla je u prilog tom zaključku. Čovek ju je uhvatio ispod ruke i prošaputao: Idemo… čekaju nas… – Ko nas čeka? Upitala je, odjednom ponovo preplašena. – Čućeš sve. Sada, požuri. Počela je da korača nesigurno, oslanjajući se na njegovu ruku. Neobjašnjivo, bila je manje uplašena. Pravila je sitne korake jer je nekoliko puta osetila ubode sitnog kamenja na podu po kome je koračala. Ja sam definitivno u pećini. Ovo po čemu hodam je kamen. Kamen je i okolo jer sve odjekuje od naših koraka. Ko me to čeka i zašto i šta ja radim ovde? Poslednje čega se sećam je nenormalna glavobolja koja me je naterala da se iz kluba vratim ranije kući. Taksi me je ostavio ispred samog ulaza. Nikoga nisam srela uz put. Istuširala sam se, popila tabletu protiv bolova i legla u krevet. Jebote, pa ja sam u pidžami i bosa sam jer sam krenula na spavanje. Ali, kako sam završila u pećini i šta hoće od mene? Ma, ja ovo sigurno sanjam. Ali, opet, kako je moguće u snu osetiti hladnoću iz zidova i miris parfema ovog čoveka koji je došao po mene. – Ultraviolet, Pako Raban… izgovorila je poluglasno… – Da, upravo tako… odgovorio je glas… Učinilo joj se da se na kraju osmehnuo.

Već dugo su koračali. Nije imala ni najmanju ideju kuda je vodi. Odlučila je da je pametnije da ćuti, jer ako bude ispitivala, može da se uvali u još veću nevolju. A kako je moguća veća nevolja od ove, pitala se u sebi. Šta ako me sad prodaju u belo roblje, ili me siluju? Možda će da mi uzmu bubreg? Nee, glupačo, to bi do sada već uradili i ostavili me da crknem na nekoj klupi u parku. Tako je bar u filmovima. Ja ne znam nikakve državne tajne, niti poznajem važne ljude, niti sam neka lepotica kojoj nije mogao da odoli neki dokoni bogataš, pa je naredio da me otmu. Pa, šta je ovo onda, pobogu?

Čovek koji je došao po nju i koji ju je vodio držeći je pod ruku, stao je. Ona je mahinalno napravila još dva koraka i zaustavila se. Shvatila je da više ne hoda po kamenom podu, nego da joj stopala dodiruju tepih. Tepih u pećini? Nije, nego… Čovek je u dalje stajao pored nje i držao je ispod ruke. Odjednom je pročistio grlo i rekao: Doveo sam je!

Osvrtala se svuda pokušavajući da shvati kome se on to obraća. Oči su joj još uvek bile vezane. Nestalo je hladnoće zidova, i osećala se prijatna toplina tu na tom mestu na kome je stajala. Nije imala ni ideju odakle je dolazila. Osetila je ruku na ramenu koja ju je blago gurnula ka dole. Šta..? Ruka ju je gurnula da sedne. Verovatno na stolicu. Koje olakšanje za njene bolne mišiće i stopala. Ponovo je osetila stisak, sada na zglobu ruke. Za par trenutaka, ruke su joj bile slobodne. – Hvala Vam, tiho je izgovorila. Oslobođene šake su prvo impulsivno krenule prema povezu na očima. Na putu do očiju, zaustavila ih je ista ona ruka koja je malopre stiskala njene zglobove dok ih je oslobađala konopca kojim su bile vezane. Snažna muška šaka uhvatila je njenu i spustila je na njeno koleno. Znači, nema gledanja. Odjednom je uhvatila sebe kako je sve to na neki način zabavlja. Skoro da je počela na glas da se smeje. Spustila je obe šake na kolena i odlučila da bude poslušna. Bude li pravila probleme, biće gore po nju. Tako su je učili od uvek. Sila Boga ne moli. Radi kako ti se kaže i ne provociraj. Čak je u jednom trenutku pomislila kako bi bilo da jednim brzim pokretom skine povez i makar na trenutak pogleda gde se to nalazi. Njena urođena neposlušnost i nemir, inat sa kojim se rodila, rizik koji joj je podizao adrenalin, a adrenalin je održavao u životu, pokrenuli su njenu desnu ruku koja je neverovatnom brzinom uhvatila i svukla povez sa očiju. Zaslepela ju je svetlost. Vatra. Sve je bilo crvenkaste boje. Senke su igrale po zidovima. Plameni jezici velike buktinje koja je gorela na sredini nečega što bi se moglo nazvati kamenom dvoranom, igrali su svoj omamljujući, vreli ples, ukrštajući se i uvijajući jedan preko drugog. Jebote, pa ja sam stvarno u pećini! Na nekih pet metara ispred sebe ugledala je nešto što je ličilo na sudijski sto. Stvarno, stolica koja je stajala na sredini, bila je viša od ostalih. Sa svake strane velike stolice nalazile su se po dve manje. Na stolu ispred velike stolice nalazio se sudijski drveni čekić… U, jebemti, pa ja sam zalutala u nešto što je mešavina Hari Potera i detektivskih serija. Nasmejala se glasno. Ovo je sigurno posledica nekog eksera ili nečega što sam uzela. Nema šanse da sam zaglavila u nekoj fantastici potpuno čista. Zid iza sudijskog stola je odjednom potamneo i senke su počele da se pojavljuju. Jedna, druga, treća, četvrta i peta… Zauzele su svoja mesta za stolom ostajući i dalje samo senke. Gledala je u prizor ispred sebe i tek tada shvatila da je nenormalno žedna i da joj je pod hitno potrebna neka tečnost. Senke za stolom su nešto šaputale međusobno. Videla je da to nisu senke, nego sudija i četiri člana porote. Na samoj sredini prostorije, direktno ispred njih, bila je optuženička klupa na kojoj, odjednom joj je sinulo, sedi upravo ona…

Odlomak iz romana „Dvanaest lakih i jedna teška odluka“, Vesna Duvnjak