Oštre ivice

Ne mogu više ništa što je oštrih ivica. Ne znam da balansiram da se ne posiječem. Mene nosi strast. Ljubav prema životu i ljudima. A to se ne može u rukavicama i ne može se kalkulisati i balansirati. Zato se posiječem svaki put. I skoro da iskrvarim na smrt. Već budem visoko iznad svog tijela i gledam budalu kako krvari i ne radi ništa da to spriječi. A mogla bi. Nego misli da je negdje sigurno pogriješila i da je takav ishod neminovan. Da zaslužuje kraj u lokvi krvi koju je napravila posjekotina na riječ.

Svaki put se desi čudo. Pojavi se iskra i život pobijedi. Vrati se sa ivice. Svaki put sa oštre ivice.

Trebaju mi blage konture. Ništa oštro i sa mogućnošću da povrijedi. Pa makar bila i „gumena ćelija“ bijelih zidova. Treba mi emocija koja će ublažiti oštrinu bola u stomaku i oštrinu pritiska u grudima, svaki put kad pomislim na šaroliku sebe u svijetu punom oštrih ivica.

I da nije sve puno oštrih, jasnih linija koje kažu: „moraš to i to, treba tako i tako“. Samo neka budu malo blaže. Onda ni bol u sljepoočnicama neće biti tako oštar i ivice razuma će postati jasno uočljive. Ali neće biti oštre.

Advertisements

U prolazu

Trčeći je silazila niz stepenice, samo da pobegne što pre i što dalje. Gubila je dah i morala je povremeno zastati da bi mogla udahnuti duboko nekoliko puta. Nije ni pokušavala da upali stubišno svetlo, to bi joj oduzelo suviše vremena. A uvek je imala tu fobiju da će pritiskanjem tastera za svetlo u nepoznatom stubištu zgrade, slučajno pogrešiti i pritisnuti zvonce nečijeg stana, pa time izazvati nečiji bes ili galamu. Ne, nikako. Nije smela biti kriva za tako nešto. Nije smela narušiti tuđi mir, iako svoj skoro da uopšte nije imala.

Tek iz trećeg pokušaja je uspela da otvori vrata ulaza u zgradu. Našla se u prolazu koji je vodio od ulazne kapije u dvorište zgrade. Sablasno žuto svetlo je bacalo čudan odsjaj. Pokušala je da udahne vazduh što dublje u pluća. Vazduh je prodirao samo do pola disajnog puta. Na polovini ga je presecao bol koji je pravio uzbunu u želucu i terao na povraćanje. Pridržavajući se jednom rukom za zid, izašla je kroz kapiju na ulicu. Ove jebene moderne stambene zgrade se prave nekako u kvadrat ili u krug, a sa ulice deluju kao da u njima ima svega tri četiri stana. Tako je sa većinom stvari u životu. Sve ima svoje unutrašnje lavirinte, nevidljive spolja. Ako si površan, ne otkriješ ih nikad.

Napolju je padala kiša. Vazduh je bio težak i vlažan. Svetla automobila i svetlećih reklama su na mokrom asfaltu stvarala neobičan kaleidoskop. Stajala je skroz uz zid zgrade, pokušavajući da dođe do daha. Kolena su joj polako popuštala. Klizila je sve niže niz zid i osećala kako joj hladan znoj izbija negde iznad čela i počinje da se sliva prema licu. Vilica joj je drhtala od hladnoće iako je bio Jun mesec i temperatura je bila oko 20 stepeni Celzijusa. Skliznula je niz zid i ostala klečeći na kolenima na mokrom asfaltu, a telo je naslonila na zid. Zatvorila je oči i pokušavala da diše što ravnomernije. Tek tada je primetila da su joj sve vreme šake čvrsto stisnute. Retki prolaznici bi nakrivili kišobrane i prošli pored nje, kao da je sasvim uobičajeno da devojka ogrnuta samo čaršafom kleči na ulici glave naslonjene na zid. Plakala je. Bez glasa. Bez jecaja. Samo su se suze slivale i mešale sa kapima kiše. Osetila je iscrpljenost. Učinilo joj se da će zaspati tu na sred ulice. Sklopila je oči. Bilo joj je hladno, ali to sad nije bilo važno. Morala je samo malo da se odmori. Bljesnula je prva slika. Nepoznata soba i nepoznate ruke svuda po njoj. Težak miris nečega što je moglo biti mešavina mirisa pokošene trave i neke truleži. Snažne ruke su je uhvatile za vrat. Trznula se, pokušavajući da se oslobodi. Jedna snažna ruka je pustila njen vrat, ali je posle par sekundi osetila tu istu ruku koja joj je opalila šamar. Počela je da se otima, da ga grebe i udara. Sledeći šamar ju je paralisao. Posle par sekundi ispustila je vrisak za koji nije bila ni svesna da je njen. Niti odakle joj snaga za to. Uneo joj se u lice: “ Ućuti, glupačo, hoćeš da neko zove policiju!!?“ – „Pusti me…“ , bilo je sve što je rekla. Odmaknuo se od nje sa izrazom gađenja na licu. Brzo je ustala i dograbila sa kreveta čaršav ili prekrivač, nije bilo ni važno… Morala je da ide odatle, što pre. „Ne, ovo nisam ja… Meni se ne dešavaju ovakve stvari…“

Odjednom je shvatila da sedi na mokrom asfaltu umotana u čaršav i da ljudi prolaze pored nje. Naglo je podigla glavu. „Pobogu, šta ja ovo radim…“ Čula je škripanje kapije na ulazu u zgradu, a potom i korake. Nije stigla ni da se okrene u pravcu odakle su koraci dolazili kad je osetila udarac u stomak nekim predmetom. Bila je to njena torba. Stajao je iznad nje i bacio prema njoj ostatak njenih stvari. „Gubi se odavde, ludačo…“

Odlomak iz romana „Dvanaest lakih i jedna teška odluka“

Vesna Duvnjak

Magla i strah

„- Ne, gospodo! Povikala je

– Vi mene ne razumete! Ne razumete šta želim da kažem! Ne razumete moju suštinu. Ja sam za vas apstraktna. Pomalo čudovišna. Ja se ne uklapam nigde i meni ne treba niko. Moja samoća i strahovi su mi sasvim dovoljni, teški saputnici koje vučem sa sobom skoro četrdeset godina. Umorila sam se. Treba mi jedan onaj starinski orman da se sakrijem u njega. Da budem sigurna u tom skučenom prostoru, bez svetlosti, okružena tkaninama koje prigušuji zvuke života spolja. U ušima čujem krv kako juri po žilama. Svako krvno zrnce je zapaljiva loptica koja, stigavši do srca, pokušava na njemu napraviti pukotinu. Krater kroz koji će ući vatrena masa i naterati ga da pukne, da eksplodira. Srce se povlači. Beži negde u grlo. Otežava disanje. Odjednom se podiže crvenkasta magla. U njoj su svi demoni i sva neostvarena nadanja. U njoj su slike. Davne i sadašnje. Sve su ružne. Svaka izaziva strah. U svakoj je prikaza koja pruža ruke prema mom vratu. Tu je i slomljeno staklo jednog raspuknutog prijateljstva koje se rasulo po stepenicama. Tu su i moja krvava stopala koja gaze po krhotinama koje istovremeno pokušavam da pokupim, a negde u uglu svesti i da ih ponovo spojim i nekako zakrpim. Tu je i žena sa stotinu gavranova u dugoj, blistavoj kosi koja joj seže do struka. Gavranovi joj pokušavaju iskopati oči kljunovima. Njene suze su otrov za gavranove. Svaki koji dodirne bistru tečnost iz njenih očiju, pada na zemlju ispuštajući krik. Ona drži glavu visoko podignutu i izaziva gavranove da joj uzmu ono što je najvrednije. Savršeno je mirna i dostojanstvena. Jedna ruka je opuštena uz bok. U drugoj drži lutku, čvrsto je stežući.

– Poštovana gospodo, ova jeziva žena, u kojoj su izmešane sve lepote i grozote ovog sveta, moja je najčešća gošća. Ona me plaši i pruža mir. Ona je snaga. Ona je stena koja stoji nepomično dok gavranovi oko njene glave prave najlepši oreol odsjajem svojih crnih krila, pokušavajući da joj iskopaju oči. Njene oči vide dalje i šire od svih drugih očiju. I ljudskih i životinjskih i božanskih. Gavranovi žele da joj iskopaju oči da ne bi videla istinu o sebi i svetu, iako znaju da je isuviše kasno za to…“

Odlomak iz romana „Dvanaest lakih i jedna teška odluka“

Vesna Duvnjak

Žena je robinja, muškarac je sv(et)inja

Da, znam da je naslov totalno šovinistički. I, ne, ne izvinjavam se zbog toga. Evo i zašto:

23 su sata noću. Čekala sam jeftinu tarifu struje i trenutno peglam dva brda čistog veša, osušenog juče i danas. Odjednom, iz kupatila čujem neku lomljavu. Muž je unutra, tušira se. Bacam peglu na metalni držač i prilazim do vrata kupatila. – Šta je bilo, jesi li dobro, šta se to slomilo? Bijesno mi odgovara: – Nije ništa!!! Ove tvoje jebene bočice na polici ispred ogledala su mi smetale dok sam se brijao, pa sam ih sve oborio!!! Shvatam da se nije povrijedio. Izlazi iznerviran iz kupatila i prolazi pored mene frkćući. Na podu kupatila ugledam razbacane moje serume za kosu, sitnu kozmetiku koju koristim svaki dan, četkice za zube i čašu u kojoj su stajale. Polako skupljam stvari sa poda i vraćam na mjesto. Srećom, ništa se nije oštetilo. On leži na trosjedu i gleda TV. – Zar nisi mogao fino to da skloniš ako ti je smetalo, a ne da samo oboriš sve kao sa kafanskog stola? – Nisam!!! – To stvarno nije u redu da se ponašaš tako, niti je civilizovano. Odgovara mi da ga nije briga i da se toliko iznervirao u momentu da je morao to da uradi da bi mu bilo lakše. Raspravljamo se još nekoliko minuta. Lupih se po čelu, odjednom. Pegla, jebote!!! Pegla mi je uključena. Vraćam se u spavaću sobu da nastavim peglanje. Kaže mi da požurim, jer on mora na spavanje, ujutru ustaje rano. Završavam sa peglanjem i odlazim u kuhinju da operem suđe koje me je čekalo u sudoperi. Usput čistim sve radne ploče i ploču šporeta, da bi ujutru sve bilo čisto. Treba još da se istuširam i ubacim veš u mašinu, da se opere po jeftinoj tarifi. Izlazim iz kupatila i u dnevnoj sobi sakupljam dječije igračke rasute na sve strane. Konačno stižem do kreveta, ležim i razmišljam šta sve sutra treba da uradim. Moram dobro da se organizujem, jer radim po 12 sati, imamo malu privatnu firmu u kojoj radimo samo nas dvoje.

Uglavnom ja, jer on radi još nešto sa strane, borimo se, kao i svi drugi, uostalom, da opstanemo u današnjem vremenu. Ujutro muž naizmjenično budi mene i dijete. Ja nemam snage da ustanem, plače mi se koliko sam pospana. Ustajem nekako i usput spremam sebe i dijete za vrtić. Izlazim iz kuće noseći dvije kese smeća, moju tašnu, jaknu preko ruke, fasciklu sa nekim dokumentima. Sve to stižemo prije 8 sati ujutru kad treba da sam na poslu. U toku 12 radnih sati, telefon ne ispuštam iz ruku. Zovem mamu koja je uzela malenog iz vrtića da vidim kako je i da li je još istraumiran od jutrošnjeg vađenja krvi. Onda mama mene zove da mi kaže da on neće da jede i da je jako nervozan. U neko doba zove muž da kaže da je stigao i uzeo malenog od mame, i da me pita kako da podgrije jelo koje sam skuvala sinoć i ostavila u frižider. Do detalja mu objašnjavam kako da ubaci rezance u supu, koliko dugo da se kuvaju, da ne budu pretvrdi ali ni da se ne prekuvaju. Usput me pita kakvu salatu da jede, kaže nisam ostavila ništa. Zove me još tri puta. Jednom da pita koliko dugo musaka treba da se grije u rerni, jednom da pita smije li je izmiješati, da ne bude u slojevima, a jednom da mi kaže da je krompir na vrhu musake zagorio. Onda me zove da pita u šta da presvuče dijete, iako maleni ima 5 godina, nikad još nije zapamtio šta nosi u vrtić a šta kod kuće. Svaki put popizdim kad me to pita. Aman, čovječe, to je i tvoje dijete. Nauči jednom kad šta treba da obuče. Dolazim kući oko 9 uveče, mokra do gole kože jer me je uhvatio pljusak. S vrata pitam da li su pokupili posteljinu sa štrika koja se noćas oprala, a jutros sam je, prije polaska, okačila da se suši. Kaže da nije imao pojma da na terasi ima veša, a nije ni primijetio da pada kiša.

U tom trenutku frustracija me rastura i na ivici sam nervnog sloma. U mokroj obući trčim preko dnevne sobe na terasu i ugledam mokru posteljinu sa koje kapa voda, a jedna jastučnica se vuče po travi u dvorištu, jer ju je vjetar otkinuo sa štrika. Frustracija dostiže vrhunac. Počinjem da drhtim od bijesa i od hladnoće, jer je na meni još uvijek mokra odjeća. Uskačem pod vreo tuš ne bih li se malo smirila i ugrijala. Osjećam kako mi srce ubrzano lupa. Panični napadu, dobro došao, čekala sam te… Duboko dišem i nekako uspijevam da se smirim. U kuhinji me čeka gomila prljavog suđa. Opet. Ugrijem sebi tanjir supe, ne bih li se nekako zgrijala, a i gladna sam. Djetetu je vrijeme za kupanje i spavanje. Okupam ga i smjestim u krevet. Onda perem suđe i sklanjam haos koji su napravili po dnevnoj sobi. Muž uči engleski, dijete je malo. Svuda su razbacane knjige, skripte, papiri, igračke, na stolu nekoliko praznih čaša za vodu, ostaci od voća i grickalica. Srećom, ostalo je musake i za sutra, pa ne moram da kuvam. Konačno sjednem da malo odmorim. Muž uči engleski sve mora da bude utišano, od televizora do naših koraka. Stiže mi poruka na Viber. – Ko ti to piše? Pita me prije nego što sam i sama uspjela da vidim od koga je poruka. Definitivno pucam. Po svim šavovima. – Dobro, da li si ti normalan? Za šta ja tebi služim, majke ti? Jebote, ja sam ovdje kao služavka, nemam svoj život, nemam vremena za sebe ni sekunde. Ponašaš se kao da sam zaposlena kod tebe. Doduše i jesam, ti si vlasnik firme, s tim što ja nemam platu, nego radim za opšte dobro. Prestani da me maltretiraš!!! I ja sam živ stvor! I imam dušu! I NE ZNAM KO MI PIŠE!!! Odguruje svoju knjigu u stranu jer vidi da je đavo odnio šalu. Meni se ruke tresu dok otvaram spornu poruku. Okrećem mu telefon da vidi. Evo, ako te baš interesuje, vaspitačica nas opominje da nismo platili račun za vrtić za prošli mjesec. Naravno, takve poruke stižu meni, ne tebi. Ne znam kako se desilo da sam ja ovdje odgovorna za sve, a koliko se sjećam, kada sam se udala za tebe bila sam punoljetna, tj nije trebao pristanak mojih roditelja, što znači da sam zakonski, a valjda i moralno, ravnopravna sa tobom. E ako smo ravnopravni, onda izvoli preuzeti dio kućnih obaveza, a ne da sve tovariš na mene, jer ja nisam magarac, znaš!!! Pokušava da me prekine, ali mu ne uspijeva. Nema šanse da me sad nadgovori. Gotovo je. Ja samo sipam, kao iz mitraljeza. Galamim sve jače. Muka mi je više od ovakvog života. Muka mi je od toga da me u 9 sati uveče, čim dođem kući, pitaš šta ćemo jesti. Mogao bi i ti nekad nešto da spemiš. – Ma, nemoj, ja da ti kuvam, a ti da pišeš svoje kolumne od kojih ionako nemaš ništa. Ja da ti kuvam, a ti da se dopisuješ sa društvom. E pa neće moći!!! – Dragi gospodine, ja svoje prijatelje viđam svaka dva mjeseca u prosjeku, a ti sa svojima odeš na piće kad imaš lufta na poslu. Kućni prijatelji su nam isključivo tvoji prijatelji i njihove porodice. Ja se sa svojima družim samo preko poruka i društvenih mreža. Što nisi oženio, onda, neku glupaču koja će progovarati jedino kad joj ti daš odobrenje. Koja će biti u kući non stop i neće imati potrebu za društvenim životom – E takvu ja nikad ne bih oženio!!! – Ma, šta kažeš, jarane. Pa tebi bi jedna takva taman došla k’o budali šamar. Da te čeka sa vrelom supom i da ti izuva cipele kad uđeš u kuću. Samnom taj film ne’š gledat’ !!! Ili bih ja mogla i da odem, a ti sam sebi kuvaj, spremaj, peri, čisti, peglaj…Pa da te vidimo onda. Ja sam osoba, nisam komad bijele tehnike. Imam svoje prijatelje, svoja interesovanja. Napravio si od mene služavku.

On konačno dolazi do riječi: – Ja zarađujem više i radim teži posao, a ti samo sjediš na poslu. Ne pada mi na pamet da ti ja spremam jelo dok ti visiš na svom blogu i društvenim mrežama… I tako do pola tri ujutru. Prebacivanje krivice, grube riječi, frustracija kod oboje, dok ne popadamo u krevet, ja sva natečena od plača, a on uznemiren i svjestan da ima tu njegove greške, ali previše sujetan da nešto promijeni.
Živimo na Balkanu, gdje još uvijek vladaju patrijarhalna pravila, kojih ćemo se teško riješiti još generacijama naprijed. Muško je bog i svetinja. Žena je rob i služavka. Balkanskom muškarcu je ispod časti da svojoj ženi, onoj koju voli, sa kojom živi, ispeče jaje na oko, jer on tada automatski u svojim očima pada na nivo papučara. Ne dao Bog da njegovi stričevi i očevi i cijela muška patrijarhalno zatrovana familija vidi da je uzeo rođeno dijete u ruke, jer tu odmah lete komentari tipa : „ Šta ti je, bolan, kad je još oroz pilad vod’o“ , hoće reći da su djeca isključivo majčina briga. Muško je da bude gazda, da kad dođu gosti, on sjedi, a žena služi. Jednom u šest mjeseci uzme da ispeče meso na roštilju, ali žena sve donese i pripremi, on samo naloži vatru i ispeče meso. A nije ga čak ni ulovio, kao njegov daleki predak, pećinski čovjek. Od njega je naslijedio samo onu toljagu kojom ženu pretvara u služavku i niže biće. Nerijetko potežu tu toljagu i na samu ženu u vidu fizičkog nasilja, jer joj, na primjer, ručak nije dovoljno posoljen. Valjda se, koristeći tu toljagu, vraćaju na fabrička podešavanja, koja im se vuku kroz gene od pećine pa sve do luksuznih apartmana. Kad vide muškarca kome je normalno da dijeli kućne obaveze sa suprugom, obavezno mu se podsmijevaju i smatraju ga nedovoljno muškarcem. Daleko od toga da nema i bahatih žena koje zloupotrebljavaju toleranciju svojih partnera, i čitav život provedu na njihovoj grbači, i moralno i materijalno. Daleko od toga da se ovo odnosi na sve muškarce, naravno da ne. Ali, o tome neki drugi put.

Vesna Duvnjak

Sonja Simeonović – Dama sa šeširima

Pozove me moja drugarica Ivana na reviju šešira. Ivana uvek ima neke super ideje, od pozorišnih predstava, kuturnih događaja u gradu, do, eto, revija. Dolazim, kažem ja. Nikad me nisu nešto naročito privlačile revije, ali ovo je nešto drugačije i moram to da vidim. Kaže Ivana, možeš da budeš i model na reviji, ako želiš. Idi begaj, kažem joj, kakva ja i model, nije to za mene…

Dolazim u dogovoreno vreme ispred Omladinskog centra “ Crna kuća- CK 13″, gde se održava revija. Ivana kasni. Kaže mi da uđem unutra i da se slobodno javim Sonji, devojci čija je to revija. Ulazim u dvorište Omladinskog centra u kome već ima priličan broj ljudi, a većina žena nosi šešire. U trenutku ugledam krhku devojku koja razgovara sa, pretpostavljam, novinarkom ( držala je diktafon) i obe imaju šešir na glavi. Shvatam da je to Sonja. Sačekam da završe pa da priđem da joj se javim. Završavaju razgovor i devojka u zelenom, elegantnom kombinezonu i sa prigodnim šeširom na glavi se okreće i polazi u mom pravcu. Osmeh joj blista dok gleda okolo ljude koji su došli na njenu reviju. Iz nje isijava ponos i radost. Krećem joj u susret. Primetim da Sonja teško hoda. Ali osmeh ne skida. Prilazim i predstavim se. Osmehuje mi se i pozdravlja me. Zamolim je da mi odgovori na par pitanja, na šta ona rado pristaje. Mene drma trema. Prvi put u životu radim intervju. Plašim se da nešto ne pogrešim, da ne pitam neku glupost. U tom trenutku, Sonja je za mene veličina koja se meri količinom samopouzdanja i ogromnog zadovoljstva postignutim. Zelene oči joj blistaju i u kombinaciji sa osmehom me ohrabruju, toliko da sam do kraja razgovora sa njom ipak odlučila da budem model na reviji i nosim jedan od njenih šešira.

Sonja, odakle inspiracija za pravljenje šešira?

– Trebalo mi je nešto što bi ljudima bilo prva asocijacija na mene, a da to nije moj invaliditet. Šešire volim još od detinjstva. Trebalo mi je nekoliko godina, od kako me je poznanik prvi put „vezao“ za šešir, tj zapamtio me kao osobu koja stalno nosi šešire, dok nisam počela samostalno da ih pravim. Pre toga mi je bilo potrebno dugo vremena da se oslobodim i uopšte počnem da nosim šešire. Obzirom da sam već tkala, odlučila sam da samostalno pravim šešire. Trebalo mi je 8 meseci da napravim svoj prvi šešir, odnosno da moja prvobitna „krpa“ postane šešir. Sada su šeširi moj identitet.

Tvoji šeširi su unikatni?

– Da. Moji šeširi su unikatni i ne robuju trendovima. Svaki šešir je ručno izrađen. Ja, u suštini, i ne mogu da napravim dva ista šešira, jer od puno toga zavisi kako će šešir ispasti. Na primer, zavisi kakva je temperatura i kakav će oblik šešir dobiti na kalupu. Kao što ni frizeri koji prave unikatne frizure ne mogu da naprave dve iste, tako i ja teško da mogu da napravim dva ista šešira.

Od kakvog materijala izrađuješ šešire?

– Pravim ih isključivo od prirodnih materijala, gde je najzastupljeniji lan.

Da li su šeširi samo tvoj hobi ili možeš i da zaradiš od prodaje?

– Za sada je isključivo hobi. Izrada šešira me ispunjava. Volim da putujem, da se družum i da upoznajem nove ljude. Šeširi su mi sve to omogućili. Imam tri do četiri revije godišnje u svom gradu, kao što je ova večeras. U planu za ovu godinu je i revija u Zaječaru i Trebinju. Prošle godine sam imala reviju u Zrenjaninu i Subotici. Jako sam srećna kada vidim koliko ljudi dođe na moju reviju. Večeras dolazi devojčica koja ima 5 godina, i ona će na reviji nositi moj šešir. Ona nije samo kćerka moje drugarice, nego neko ko će nositi moj šešir i ja sam jako srećna zbog toga. U Zrenjaninu je moj šešir na reviji nosila gospođa od 60 godina. U Subotici sam imala reviju nekih pedesetak modela, što je prilično mnogo i teško da će se ponoviti revija u tom broju modela. Sve žene koje su došle na reviju bile su hrabre da preuzmu ulogu modela i ponesu moj šešir, što me je učinilo ponosnom.

Čime se inače baviš?

– Ranije sam bila podpredsednica Centra „Živeti uspravno“ koji se zalaže za samostalnost ljudi sa invaliditetom. Sada sam zaposlena u Centru bez funkcije podpredsednice. Ja volim da kažem za sebe da sam po zanimanju slobodni umetnik, iako sam završila studije ekonomije i imam zvanje diplomiranog ekonomiste.

Za kraj, želim da te pitam da li bi mogla za mene da napraviš jedan veštičiji šešir, obzirom da sam ja „Veštica bez metle“, ali nisam bez šešira?

– Naravno da ću ti napraviti. Takav šešir je za mene izazov, a ja volim izazove. Biće to pravi veštičiji šešir od slame sa crnim ukrasima…

Odlazim sa revije oduševljena. Što šeširima, što Sonjom. Kažu njeni prijatelji i poznanici da pleni svojom pozitivom i kad su neraspoloženi, njeno društvo čini da se osećaju bolje.

Grad Novi Sad je bogatiji za jednu umetnicu po kojoj će, između ostalih, postati prepoznatljiv. To je Sonja Simeonović i njeni šeširi.

Fotografije/ Sonja Simeonović, privatna arhiva

Neću!

Za nas, žene, uvreženo je mišljenje da često ne znamo šta hoćemo. I to je tačno. Relativno. Jer i muškarci često ne znaju šta hoće. Evo, ja, na primer, znam šta NEĆU!

  • Neću da gledam rijaliti programe, niti želim da čitam ni slušam o njima. Vređa mi inteligenciju.
  • Neću da se smejem ljudima ometenim u razvoju koji, zahvaljujući društvenim mrežama i TV-u, budu izloženi javnosti bez njihove saglasnosti. To mi je jadno.
  • Neću da se smejem ni ljudima sa niskim koeficijentom inteligencije koji su se svesno izložili javnosti, umislivši da su nekome interesantni, bez trunke duhovitosti i isključivo vođeni najnižim ljudskim porivima.
  • Neću da mi diktiraju modne trendove kojekakvi kreatori koji su umislili da baš oni treba da diktiraju modne trendove, pa manekenki na reviji nataknu kantu za smeće na glavu i to zovu visokom modom. Uostalom, ko još nosi modele visoke mode u stvarnom životu?
  • Neću da živim u dvadest prvom veku bez kanalizacije, u jednom od najvećih gradova u bivšoj Jugoslaviji, pa dok ostatak sveta brine gde će na letovanje, ja se brinem da mi se ne prelije septička jama. Iako uredno plaćam komunalne usluge koje pokrivaju i kanalizaciju.
  • Neću da se učlanim u političku stranku da bih dobila „državni“ posao, niti bilo kakav iole normalan posao.
  • Neću da plaćam porez državi koja se raspada, ali za moje pare kupuje avione koje će koristiti predstavnici Vlade.
  • Neću da vozim slalom po jednom od najvećih gradova u bivšoj Jugi, da bih izbegla rupe na putu, koje se vrlo često ni ne mogu izbeći.
  • Neću da mi dete u školi maltretira nasilnik, pa da kao kaznu za maltretiranje mog deteta dobije da farba ogradu i sadi cveće.
  • Neću da kupim detetu smart telefon od 200 eura, samo zato da se ne bi odvajalo od većine.
  • Neću da živim u društvu koje ljude vrednuje po broju kilograma telesne mase i broju nula na bankovnom računu.
  • Neću da živim u društvu koje smatra da je žena koja uživa u seksu- kurva.
  • Neću da mi o poštenju pričaju najveće moralne kurve.
  • Neću da živim u društvu koje muškarca koji poštuje svoju partnerku, smatra slabićem i papučarem.
  • Neću da se vozim gradskim autobusom u kome mi bar jednom nedeljno nestane vazduha.
  • Neću da živim u društvu koje ženu koja je imala pet partnera, smatra kurvom, a muškarca koji je imao pet partnerki smatra “ facom“ „frajerom“, itd…
  • Neću da govorim i radim samo ono što može doneti materijalnu korist.
  • Neću da ustanem u autobusu babi koja je u 7 ujutru krenula na pijacu, kad je najveći špic, a ima na raspolaganju svo vreme ovog sveta.
  • Neću ni da gledam kako niko neće da ustane u autobusu roditelju sa malim detetom, trudnici, iznemogloj osobi…
  • Neću da živim u društvu u kome većina neće da čita ništa što je duže od dve rečenice.
  • Neću da živim u društvu u kojem roditelji ne uče decu da treba poštovati određene autoritete, a uče ih da se parama sve može kupiti.
  • Neću da živim u društvu u kome nastavnik strahuje od učenika.
  • Neću da živim u društvu koje se odreklo svojih gastronomskih specijaliteta u ime komadića nečega što lepo izgleda na tanjiru i skuplja mnogo lajkova na mrežama. Baš me zanima jesu li se najeli od toga što kače po Fejsbuku i Instagramu!!?
  • Neću da tolerišem roditelje čija deca urlaju na javnom mestu jer im nisu kupili nešto što su želeli.
  • Neću da živim u društvu u kome roditelji leče sopstvene komplekse na deci.
  • Neću da živim u društvu u kome roditelji kćerki od 14 godina dozvoljavaju i plaćaju nadogradnju noktiju dužine 5 cenitimetara, i puštaju je u školu komplet našminkanu.
  • Neću da mi dete živi u društvu u kome je normalno da ti drugarica iz razreda pošalje poruku : “ Hoćeš da ti popušim? Za soma?“ U sedmom razredu osnovne.
  • Neću da mi dete viđa oca tri puta godišnje, jer je morao da ode da radi u inostranstvu.
  • Neću da gledam svoje dete kako pati zato što se odvaja od drugara, škole i svog dosadašnjeg života, zato što trebamo da idemo kod tate u inostranstvo.
  • Neću ni ja da moram da idem u to inostranstvo, jer ja ovu zemlju volim, Balkan mi je u krvi, ali moram…
  • Neću ništa da moram, ali izgleda da ipak moram da moram…

Mojih 25 omiljenih knjiga

Vidim ovih dana, kolege blogeri objavljuju spiskove svojih 25 omiljenih knjiga. Pročitala sam svaki od postova na koji sam naišla. Jako mi se svidela ideja, podsetila me malo na ono upisivanje u leksikone, kad smo bili školarci. Ako ovo čita neko od mlađih generacija, neka ukuca u internet pretraživač: “ leksikoni“. Ne, to nisu one debele knjižurine sa rečima, nego je to bio naš “ Fejsbuk“ pre Fejsbuka. Odoh ja daleko…

Elem, naučila sam da čitam sa nekih 5 godina. I od tada, valjda, nisam prestala. Imala sam 9 godina kada je počeo rat u BIH, škola nije radila, vrlo često nije bilo struje, a ja ni tada, kao ni sada, ne mogu da ne radim ništa, počela sam da čitam. Knjige za odrasle. Prvo sam krenula da „plevim“ maminu „biblioteku“ koja se sastojala od romana H.C. Mahler, M. L. Fischer i tome slično. Išla sam redom. Gutala ih. Opominjali su me da ću kičmu iskriviti saginjući se nad knjigom čija slova nisam dobro videla pri svetlosti sveće. Opominjali su me da ostavim knjigu kad dođu gosti, jer nije kulturno čitati kad imamo goste. Čitala sam skoro sve što mi padne pod ruku, a što sam iole mogla da razumem. Dečiju literaturu sam, takođe, proždirala. Negde u osnovnoj školi sam počela pisati spisak pročitanih knjiga, i mislim da sam prestala kad je cifra prešla pet stotina, jer sam one s početka, one bljutave romane, skroz zaboravila. U srednjoj su mislili da sam luda, zato što sam, pred kraj polugodišta, kad je na časovima dosadno, ja čitala “ Rat i mir“. I pored svega toga, ima još gomila naslova, prvenstveno klasika, koje treba da pročitam.

Mojih 25, možda ne omiljenih, nego dela koja su na mene ostavila utisak:

  • Branko Ćopić- Pionirska trilogija
  • Branko Ćopić- Prolom
  • Sergej Jesenjin- Ispovijest mangupa
  • Borisav Stanković- Nečista krv
  • Ken Kessey- Let iznad kukavičijeg gnijezda
  • Margaret Mičel- Prohujalo s vihorom
  • Đovani Bokačo- Dekameron
  • Dž. R. R. Tolkin- Hobit
  • Dž. K. Rouling- Hari Poter
  • Ursula Legvin- Trilogija o Zemljomorju
  • Justejn Gorder- Misterija Pasijansa
  • F. M. Dostojevski- Poniženi i uvređeni
  • Den Braun- Da Vinčijev kod
  • Vilijem Pol Jang- Koliba
  • Haled Hoseini- Hiljadu čudesnih sunaca
  • Haled Hoseini- Lovac na zmajeve
  • Malala Jusufzai- Ja sam Malala
  • Ejbraham Vergeze- Kapija suza
  • Dolores Canon- Nostradamusova istina
  • Harlan Koben- Nestao zauvek
  • Donato Karizi- Lovac na duše
  • Šarlot Bronte- Vilet
  • Emili Bronte- Orkanski Visovi
  • Herman Hese- Srećan je ko ume da voli
  • Momo Kapor- Konte
  • Dragoslav Mihajlović- Kad su cvetale tikve
  • Dragoslav Mihajlović- Petrijin Venac
  • Agata Kristi- Ubistvo u Orijent ekspresu
  • Henrik Sjenkevič- Kroz pustinju i prašumu
  • Branko Ćopić- Ne tuguj, bronzana stražo