Poetična jutra VII

Ne volim da ustajem rano. Isto kao što Balašević ne voli Januar. Noćna sam ptica, i rano ustajanje mi je uvek teško padalo. Osim ovakvim jutrima. Kad „dođem do pameti“, doduše, samo privremeno. Prvi put u životu mi se ukazala prilika da budem ranim jutrom na obali mora, potpuno sama. Još uvek se štipam po ruci da proverim da li sam stvarno budna.

Ovakvim jutrima shvatim šta je život. Sve nijanse sunca koje se prelivaju preko vode. Svaka nijansa vode koja je čas siva, čas plava, čas ljubičasta, crvena…Svega ima u životu, od sivila do ljubičastih zora. Zvuk talasa, od zastrašujuće buke, do umirujućeg šuštanja pene pri razbijanju od peskovitu obalu. Gde je početak a gde kraj? Život je more. I to je, čini mi se, rekao Balašević jednom prilikom. I on je nasukan u panonskom žitu, kao i ja. Osim što sam ja otišla iz svojih brda i planina u Panonsku niziju. A more me je oduvek fasciniralo. Nepravilni redosled napredovanja i povlačenja. Od zaglušujuće buke do umirujuće, penaste simfonije praćene krikom galebova. O zemlji galebova mi ceo život priča “ Bolero“. Da se ne treba bojati tamo gde se čuje samo pesma i gde pupoljci nikada ne trunu. Gde svako može dostići visinu.

Gledam ribu koja sumanutom brzinom juri ka obali, i taman kad se talas spremao da je izbaci iz vode, vratila se nazad, istom brzinom, ostavljajući dubok trag po površini vode. Tako je i u životu. Srljamo kao da nas talasi nose, a onda se u zadnji čas vraćamo u sigurnost, ostavljajući duboke tragove. Ako imamo sreće da nam talas bude naklonjen. Jer, ne može se baš sve kontrolisati i predvideti.

“ Kamo dalje, rođače?“ Pitao je Džoni jednom. Kamo dalje kad se razbiješ od obalu? Nazad u sigurnost mase ili napred u sigurnost večnosti? Jer u večnost idu samo oni koji se izdvoje iz mase. “ Ko hoće da mre, nek živi. Ko hoće da živi nek mre.“ Rekao je Gavrilo Princip. I dao život za ideju. Slobodu za slobodu. Korak za večnost. Kao i talas. Život za slobodu i lepotu.

P. S. Ne treba me često puštati na godišnji, jer onda stvarno previše filozofiram, a to nije dobro. 😁

Dobro vam jutro 😁 Iliti, Kalimera ❤

Fotografije/privatna arhiva/sva prava zadržana

Advertisements

Onda kad prestaneš da živiš

Prije neki dan, parkira se moj drug ispred moje kuće, a iz auta mu „drma“ Miroslav Ilić i „Nije život jedna žena“. Ja mu sa vrata vičem : “ Šta je to jarane, đe ti je Edo Maajka“? Kaže on: “ Nema, b’a, kakav Maajka, to su davno prošli dani. Ostarilo se. Evo vidiš i kosa me počela napuštati“. Ma, đe se, reko’, ostarilo, šta je tebi? Nije valjda da si odustao? Nije valjda da te je gomila progutala? -„Jebiga, jarane, sve prođe…“ odgovara mi šireći ruke i sliježući ramenima. Pijemo kafu. Pričamo. O životu. O krpljenju i sastavljanju. Kraja sa krajem, naravno. Nešto mi je čudno u vezi njega. Ne viđamo se često, ali smo bliski dosta i znamo se već skoro 20 godina. Ne puši. Je li, reko’, jes’ ti to batalio cigare? Jesam, kaže, jebiga, mor’o sam, ne isplati se. Sad je tu žena, djeca, valja živjeti. Jebeš cigare. Po nekad popijem pivo i to je sve. Pa dobro, reko’, majku mu, radiš svoj redovan posao, imaš i dodatni posao, žena ti zaposlena, ne plaćate stan…Đe si ti u svemu tome? Gdje ste vas dvoje u svemu tome? Gdje je punjenje baterija, gdje je energija koju ste imali prije samo par godina? – “ Nema, jarane. Istrošila se energija, istrošili se živci, vidiš da mi je i kosa počela bježat’…Jebiga, životari se nekako i sve u krug“. Ma, ja, reko’, jebiga, svima nam je tako manje više, al’ meni nekako ne ide da pustim da me voda nosi sa 35 godina. Imam još uvijek svoja interesovanja, svoje želje. Nekako mi glupo da se pretvorim u “ ženu svojih godina“, da ne izbijam iz kuhinje i samo gledam kako ću kome da ugodim, jer, eto, bogati, domaćica sam i majka. Nego, ješ’čuo, Edo Maajka izbacio novi album nedavno. Pokidao čovjek! On poče da se smije. Gleda me kao da nisam normalna. – “ Šta ti je, jesi dijete, davno sam ja to prestao da pratim. Kažem ti, bilo i prošlo. Kako imaš volje zajebavati se sa tim?“ Ja ga gledam i samo što ne zaplačem. Pa čovječe božiji, ti si me navuk’o na Edu, tebi je “ Za Mirzu“ bila himna. Sjećaš se, “ Ne možete vi mrziti Bosnu koliko je ja mogu volit’.“ – „Jeste, jarane, sve je tako bilo, al’ tad smo bili klinci, kroz glavu duvala promaja, bolio me kurac za sve. A sad imam važnijih stvari od tih zajebancija.“ Kakva, reko’, zajebancija, Edo je umjetnik, čovjek hrabar i direktan, u par riječi kaže ti suštinu. On se prvi odvažio svima na Balkanu jebat’ mater, i to javno.“ Gledam u njega izbezumljeno, sve očekujući da će mi reći da se šali. Ćuti, gleda me, osmjehuje se krajičkom usana i odmahuje glavom lijevo- desno, u fazonu, „gledaj ovu, pukla je, svega mi.“ Dobro, reko’, slušaš li Dubiozu? Oni su mejnstrim, njih svi vole. Sviraju ljudi širom Evrope. – “ Ma, čuo sam ponešto…“ odgovara mi i hvata se za moju kutiju cigareta. Šta je to, reko’, nećeš valjda sad zapaliti, a toliko si izdržao bez duvana? Osmijehne se stidljivo. -“ A, jesam, jebiga, al’ moram sad zapalit’ jednu, u ime starih dobrih vremena.“ Pali cigaretu. Ruke mu drhte. Duboko udahne prvi dim i polako ga ispušta. Ćutimo i pušimo. Gasi cigaretu, uzima ključeve i telefon sa stola. – “ Idem ja, jarane. Drž’ se. Hvala ti za cigaru“. Namiguje mi i grli me. Gledam kako odlazi. Jaran. Legenda. Neko ko me je naučio koliko vrijedi sloboda, koliko je bitno da se ne utapaš u gomili. Neko ko me je vodio na koncerte, dijelio samnom cigarete i pričao da se nikad neće uozbiljiti i postati dosadan k’o njegov stari. Neko sa kim sam satima raspravljala o tome šta je Džoni stvarno htio reći u “ Balkane moj“ i obrazlagati oba stnovišta kao realne odgovore. Neko ko me je gledao kao mlađu sestru, kupovao mi slatkiše ( da njegova cura ne zna, „inače bi’ ga ubila“). Neko ko je za mene govorio da sam sigurno poludila čim sam se tako mlada udala i da će mi jednog dana pući film, da ću rastjerati sve u vražiju mater, pojaviti se na vratima kod njega i njegove žene, oborenog pogleda i reći: “ Ja došla na kafu, ako me primate. I pivo. Ako imate. Ako nemate, odo’ začas kupiti!“ To se nije nikad desilo. Ja sam nekako uspjela da uklopim porodičan život sa svojim interesovanjima. Uspjela sam da, koliko toliko, ostanem svoja u novim okolnostima. U životu. Meni je i dalje glava u oblacima. Muzika mi je i dalje najdjelotvorniji lijek, najbolji prijatelj, mjesto gdje bježim kad nemam kud, protivotrov za sve otrove koji nas okružuju, i jedini način da ostanem normalna. I dalje sanjam u ljubičastom i mislim da ima nade. Uvijek. Ne vjeruju mi. Kažu da sam neozbiljna i da ne znam šta je život, ali da vole da ih obasjavam svojom pozitivnom energijom. Još uvijek urlam na koncertima, pa poslije nedelju dana ne mogu da progovorim, ali me nosi taj adrenalin i ljubav. Iako imam 35 godina, porodicu, posao i gomilu obaveza nad glavom.

Vratila sam se na terasu i sjela da zapalim još jednu nakon što je jaran otišao. Šta li se to desi ljudima? Koji je to, tačno, trenutak kad prestaneš sam sebi biti bitan? Kad gurneš u stranu sve ono što voliš i sve ono što jesi, jer, eto, teška su vremena i vrijeme je da se uozbiljiš? Kad prestaneš da živiš, a ostane samo životarenje u krug.

Još dugo sam sjedila naslonjena na dlan, razmišljajući o prolaznosti i da li, možda, ja negdje griješim. Ili je i meni vrijeme da se “ uozbiljim“? Da počnem ganjati recepte po netu, umjesto da pišem? Da zamijenim cigarete žvakama? Da se prestanem radovati sitnicama kao što je Sassjin novi singl? Novi album “ Brkova“? Da počnem hodati po komšiluku po kafama, umjesto da čitam knjige? Da ne idem u bioskop, nego da tračarim sa drugaricama? Da kafu zamijenim zelenim čajem, jer je zdravo? Pa, jebemu sve, od nečega se i umrijeti mora. Ako ne živiš onako kako želiš, džaba si i živio. A džaba si, vala, i umro.

Lagano pada mrak, a ja i dalje sjedim i filozofiram u svojoj glavi. Sa radija se čuje Štulić…“ A, šta da radim, kad odu prijatelji moji…?“

 

Na ivici

Para polako počinje da me guši. Skoro sat vremena sam pod mlazom vrele vode, a u mislima ko zna gdje. Nevjerovatno mi prijaju udarci mlazeva tuša tu po leđima, tu negdje između pleća gdje bi vjerovatno bila krila, da ih čovjek može imati. Kažu da se sva napetost u čovjeku skuplja baš na tom mjestu. Umotavam se u mekani, mirisni bade mantil i uživam još malo u toploti koju stvara dodir frotira po mokroj koži. Izlazim iz kade i pogledam se u ogledalo. Tačnije, samu sebe posmatram ispod oka, kao nekoga ko mi je nešto skrivio, ko me je uvrijedio. Skrećem pogled misleći u sebi : „ nisi ti vrijedna toga“. Polako mažem losion po nadlakticama, i duž ruku. Pogled mi zastaje na plavičastim venama sa unutrašnje strane podlaktice. Kako bi ih bilo lako presjeći. Tu su, odmah ispod kože. Iskrvarila bih brzo. Ne bi ni boljelo mnogo. Ne bih smjela gledati. Gledala bih tada u ogledalo ponovo. Da vidim kako će prikaza iz ogledala da reaguje, kako će joj se mijenjati boja lica, kako će nestajati sjaj iz očiju. Da vidim kako će onda i kojom brzinom navući onu nasmijanu masku. Vjerovatno će je izvući od nekud, brzinom koja je meni nezamisliva. Onda će pobijediti. Natjeraće me da zaustavim krvarenje, da uradim sve da da ne pređem ivicu. Kučka snalažljiva! Zato i neću da je iskušavam. Znam da će pobijediti, kao i uvijek kad pokušam da joj doskočim. Vidim kako mi se smije uglom usana, podrugljivo. Okrećem leđa ogledalu odmahujući rukom.
Lagano povlačim pokrivač sa kreveta i uvlačim se u čisti, poznati miris. Spuštam glavu na jastuk i mehanički se okrećem na desni bok. Lampa baca prigušeni sjaj na gomilu započetih knjiga. Iz svake viri obilježivač, a na nekima već vidim i zrnca prašine. Ne. Ne mogu sad. Moram da spavam. Ako ne zaspim ubrzo, onda neću zaspati do jutra, zakasniću na posao, osjećaću se bijedno ako mi se to opet desi. Ne. Neću ni da razmišljam. Najbolje bi bilo da istjeram sve misli iz glave, pa nek se svađaju negdje vani. Neka se nadopunjuju i nadovezuju koliko god hoće, a mene neka puste da spavam. Evo na radiju Jure Stublića, njegov će me glas uspavati sigurno…“ Da je šutnja zlato, ja bih bio bogat…“ Ukrštam ruke preko struka, tako da jedan dlan dođe ispod jednog a drugi preko drugog boka. Na lijevu se stranu ne smijem okrenuti. Tamo je prazno i hladno. Tamo je prozor i iza njega mrak. U mraku su sigurno sve nesanice ovog svijeta, koliko god on smirujuće djelovao. Možda da tamo pošaljem misli, neka se one pate sa insomnijom, a ja da, oslobođena, spavam? Neka se vrate čim mrak nestane, onda svakako moram ustati, ali neka ih uzme sad. Ionako su slični. I one su mračne i donose nesanicu. Odjednom čujem neki poznat glas, tik uz uho, koji kaže da „ u svijetu tajni, mi nismo sami“. Šapuće o pticama koje nikad nisu uspjele letjeti do svojih visina i o tajnama koje imaju svoj poseban svijet. Taj me šapat učini laganom kao pero, nekako mi sve to zvuči poznato, kao da taj glas zna sve o meni. Smiruje me, smanjuje mi broj otkucaja srca i nosi me u mrak. Svjesna sam tog mraka, i nije mi strašan kao onaj napolju, iza prozora. Lijepo mi je. Šapat i dalje čujem, ali sa prekidima. Osjećam kako tonem. Prikaza je skinula masku i sad izgledamo identično. Hvata me za ruku i zajedno tonemo, oslobođene i umirene šapatom.

Ožiljci i maske

„ Pogledaj kako je našminkana! Strašno, totalno izvještačeno izgleda!“
„Nemoj sa njim, malo malo ga viđaju sa nekom drugom, mijenja ih kao čarape. Umislio da je frajer.“
„ Znaš onu, tu i tu, onu vječito namrgođenu? Ubio je muž prije neki dan.“
„ Juče sam vidjela onog visokog, mršavog. Onog što hoda i priča kao žensko. To mi je tako odvratno da ga ne volim ni sresti na ulici.“
Ovako pričamo svi mi, umiveni, čedni, bez i jedne greške u svom životu. Mi smo, jelte, normalni. A sve što odudara od normalnog je bolesno i za osudu. Sve što nije po kalupu ovog društva koje, na kraju, nije maklo dalje od rijalitija, ne valja. Ne prihvata se. Predrasude su nam životna filozofija. Kad malo bolje pogledam o čemu se najviše priča i polemiše među običnim narodom, po nekad steknem utisak da smo se vratili u ono vrijeme inkvizicije. Sad imamo društvene mreže, pa umjesto kamenja bacamo zle, uvredljive komentare. Pravimo foto montaže. Naslađujemo se. Mislimo da smo najpametniji. Bolji od drugih. Skidamo blato sa svojih cipela pa bacamo po drugima.

Jedan od fenomena društvenih mreža( jesam li već spomenula da sam fascinirana Fejsbukom i onim što je on kao pojava izvukao iz ljudi sa našeg podneblja?) su poštene žene. Svetice. Moralne veličine. Sa krupnim planom dekoltea na profilnoj slici. I noktima dužine pet centimetara, pri vrhu povijenim na dole, kao da ih godinu dana nije sjekla. Pa čisto da im napomenem da su nekad samo kurve nosile dugačke, lakirane nokte. Onda te dekoltirane moralne veličine, sa kandžama od pet centimetara, počnu da osuđuju nekoga zbog nečega što ima veze sa moralom ili estetikom. Moralna gromado, esteto, samo da znaš da je nepristojno nositi neuredne kandže od pet centimetara i pri tome još nekome drugom govoriti kako je nepristojan i nemoralan.
Posmatrate li ikada ljude oko sebe? Zanima li vas šta je ispod? Da li ste ikada pomislili, prije nego što nekog osudite na osnovu onoga što vidite spolja, šta ta osoba nosi ili krije u sebi? Pođete li od sebe? Sjetite li se da i sami često osmijehom skrivate nešto što vas boli? Da šminkom skrivate neprospavane noći i brige. Da ne plačete u javnosti iako bi urlikali na sav glas? Da ne pričate nikome svoje najveće strahove i pred ljudima ste savršeno opušteni i mirni, kao da je sve u najboljem redu? A bojite se i starosti i bolesti i samoće. Boli vas što ste sami, a u javnosti ste jaka, nezavisna osoba koja ostavlja utisak samodovoljnosti. Svi smo spremni osuditi druge, a da ne krenemo prvo od sebe.
Odaću vam jednu tajnu. Gradski prevoz je savršeno mjesto na kome možete proniknuti u ljudske dubine. Gdje se možete uvjeriti koliko griješimo osuđujući ljude na osnovu onoga što vidimo spolja. I to bez i jedne razmijenjene riječi. Na posao putujem sa dvije gradske linije. To su četiri autobusa dnevno. Ujutru rano su putnici uglavnom pospani i ćutljivi. Svako nađe neku svoju tačku na horizontu i gleda u nju, isključivši se tako od ostatka svijeta, ali i od osjećaja neprijatnosti, jer su vam nepoznati ljudi na bliže od 20 centimetara. Nekad i mnogo, mnogo bliže.

Jednom sam uočila jednu lijepu gospođu od nekih 45 godina, obučenu sa mjerom i ukusom, sa modernom frizurom, kako krišom briše suze. Nosila je i naočare za sunce, pa su joj oči bile skrivene. Vidjela sam suze koje su se slivale ispod tamnih stakala. Vidjela sam stisnute usne koje su gušile jecaj. Vidjela sam desnu šaku kako podrhtava dok je držala kaiš tašne. Vidjela sam kako pokušava da udahne duboko ne bi li se smirila i zaustavila jecaj. Razmišljala sam šta li je to moglo toliko da rastuži tu lijepu ženu, očigledno poslovnu, jer je nosila torbu sa laptopom. Možda je uspješna. Vjerovatno udata jer ima burmu na domalom prstu desne ruke. Možda ju je muž rastužio? Možda joj je roditelj bolestan? Ili djeca? Ili joj se, jednostavno sve skupilo i nije mogla da zadrži suze. Pomjerila sam lagano moj desni dlan sa namjerom da ga spustim na njen lijevi, kojim se držala za jedno sjedište. Nisam bila sigurna kako će da reaguje, pa sam se premišljala da li da to uradim. U međuvremenu se okrenula i izašla iz autobusa, još uvijek brišući suze.
Često sam jutrima viđala jednu djevojku, napadno našminkanu, i to toliko da je sigurno morala ustati sat vremena ranije da bi završila jedan takav make up. Uvijek je djelovala nervozno, žvakala žvaku i mrštila se na sve živo. Svako malo je provjeravala telefon. Puder na licu i na vratu je bio jako taman u odnosu na boju tena na šakama i podlakticama. Jedno jutro je bila baš velika vrućina, u busu nenormalna gužva. Nervozna je stajala pored mene. Papirnom maramicom je brisala znoj sa vrata i lica. Sloj tamnog pudera je ostajao na maramici, a na vratu su joj se pojavile crvenkaste mrlje. Otisci prstiju. Neko ju je hvatao za vrat. Davio. Maltretirao. Trudila sam se da brzo skrenem pogled da ne shvati da sam primijetila. Sigurna sam da nema više od 25 godina. Mlada i lijepa. Radi negdje ili studira. I neko je redovno davi, a ona šminkom prikriva tragove nasilja. Zašto to trpi? Zašto krije onoga ko joj to radi? Zašto mu se uporno vraća? Odjednom je sa nje spala kompletna maska. Vidjela sam uplašenu djevojčicu, koja je nevještom rukom pokušala sebi da nacrta klovnovski široki osmijeh. Šminka oko očiju se slila u onu klovnovsku suzu. Ispod nje su bile modrice.
Skoro svaki dan, u povratku, kad su ljudi već nervozni od posla i gužve, viđam jednog mladića. Visok, premršav, duge kose vezane u rep. Uvijek nosi crni ranac na leđima i oko ruke narukvicu od kože sa metalnim nitnama. Uvijek ima slušalice u ušima i ljudima se javlja samo klimanjem glave. Tokom vožnje gleda negdje kroz prozor, izgubljen u svojim mislima. Samo po nekad glasno uzdahne. Nedavno mu je u autobusu zazvonio telefon. Odgovorio je na poziv kroz slušalice, pa je, samim tim, malo glasnije pričao. Glas nikako nije odgovarao figuri. To je bio ženski glas. Počeo je, tokom razgovora, da gestikulira rukama. I pokreti su bili tipično ženski. Putnici su počeli zagledati mladića, pa se gurkati i podsmijavati. On je završio razgovor i sagnute glave izašao na svojoj stanici, svjestan kako su ljudi reagovali na njegovu pojavu. Juče sam ga ponovo srela. Pored njega je stajao jedan stariji čovjek. Nešto su tiho razgovarali. Mladić je svako malo odmahivao glavom, kao da ne može da vjeruje šta sluša. Čovjek ga je u jednom trenutku uhvatio za podlakticu unoseći mu se u lice. Govorio je kroz stisnute zube, ali se odlično čulo šta mu je govorio :“ Sram te bilo! Prestani da me brukaš! Ima da te se javno odreknem! Moj sin, pa peder! Bolje da sam umro prije nego što sam to saznao! Skidaj to sa ruke. I ošišaj se. Da ličiš na čovjeka“. Mladić je, grizući usnu od stida, okrenuo glavu na drugu stranu da ne bi morao oca da gleda u oči. Samo je u jednom trenutku rekao: „ Tata, molim te, pusti mi ruku. Boli me…“

Manja

Probudio ju je oštar bol u leđima. Pokušala je da otvori oči, ali su joj kapci bili teški, natečeni i slepljeni jedan za drugi. Osećala je hladnoću. Ležala je na nečemu hladnom i tvrdom. Pipala je rukom oko sebe da pokuša da dohvati bar nešto za šta bi se pridržala i ustala. Uspela je nekako da otvori oči koje su je pekle i imala je užasan osećaj da su pune trnja. Koža na obrazima je bila suva i zategnuta od suza koje su se osušile na njima. Podigla je glavu i ugledala tanak snop mesečeve svetlosti koji je dopirao kroz prozor i razlivao se po gomili nečega. Krevet. Posteljina. Zgužvana i zbijena u dnu kreveta. Njenog kreveta. Odjednom je postala svesna da se probudila na hladnom, laminatnom podu svoje spavaće sobe. Kako je dospela na pod? Uhvatila se za ivicu kreveta pokušavajući da se podigne na noge. Oštar bol u predelu donjeg stomaka vratio ju je u prvobitni položaj. Nekako se uspravila i sela naslonivši se na plakar koji je bio vrlo blizu kreveta. Oči su joj se polako privikavale na tamu. Razaznavala je poznate oblike. Svoj noćni ormarić, na njemu lampu, knjige, kutiju u obliku srca koju je jako volela i u njoj držala sitnice koje joj znače. Tek tada je shvatila da na sebi nema ništa osim majice sa kratkim rukavima u kojoj je obično spavala. Nije imala gaćice. Osećala je kako joj se gola koža lepi za laminat. Neprijatnost je dodatno pojačavao osećaj nečega mokrog i lepljivog između nogu i niz butine. Osetila je mučninu. Groznu mučninu. I to ne onu koja tera na povraćanje, nego onu koja izaziva strah i stezanje grla. Veoma dobro poznat osećaj. Savila je noge u kolenima i naslonila glavu na njih. Naslonivši glavu na kolena, čula je samo svoje srce kako udara negde. Ne kuca normalno. Udara teškim, bolnim udarcima. Onim koji izazivaju bol u slepoočnici. Prešla je jezikom preko suvih usana i osetila ukus soli. Suze. Stigle su i tu. I osušile se. Misli su joj bile nepovezane. Pokušavala je da se seti kako je dospela na pod i šta je izazvalo bol koji joj ne dozvoljava da ustane. Sklopila je oči ponovo i pokušavala da diše duboko ne bi li se smirila i povezala misli. U trenutku joj se učinilo da čuje još neki zvuk. Jedva čujan, ali je dolazio iz suprotnog kraja sobe. Disanje. Ujednačeno disanje. I odjednom, pokret. Posteljina se polako i šuštavo pomerila. Kašalj. Pa opet ujednačeno disanje. On. Spava. Naglo je podigla glavu. Obgrlila se sopstvenim rukama. Strah. Slike. Nepovezane. Gomila ljudi oko nje. Svi je guraju i nema vazduha. Ona traži nekoga. Taj neko joj je važniji od života. Plače. Doziva kroz gomilu. Nema ga nigde, a do malopre ga je držala za ruku. Gomila ga je otrgnula iz njene ruke i odnela sa sobom. Pokušava da vikne. Grlo joj je suvo i ne uspeva da proizvede nikakav glas. Još jednom. Udahnula je duboko i pokušala još jednom. Vrisnula je snažno i grleno, a u istom trenutku ju je neko svom snagom gurnuo u rame i ona je pala na bok. Probudila se na podu. Košmar. Još jedan. Sanjala je da ne može da nađe sina u onoj groznoj gomili ljudi. Da ga je izgubila. A on je tako mali i bespomoćan. Često je sanjala da ne može da ga nađe, da ga dozove. U jednom trenutku je tu, drži ga za ruku, u sledećem se ona okreće u svim pravcima tražeći ga pogledom. Obično to bude u nekoj gomili ljudi, kao u ovoj iz noćašnjeg košmara. Lica su im toliko slična da ne može da razazna ni jedno poznato. Svi nekuda idu i niko ne obraća pažnju na nju, niti joj odgovaraju na pitanje : “ Da li ste negde videli jednog malog dečaka. Sam je i verovatno plače jer je uplašen. To je moj sin. Ne mogu da ga nađem“. Ako bi nekoga uhvatila za nadlakticu da ga zaustavi i pita da li je video dete, samo bi joj grubo odgurnuli ruku i nastavili svojim putem.

Morala je da smogne snage i ustane. Morala je. To je bilo bitnije od nje same, od života. Još jednom je pokušala, ali je bol bio jači. Pala je na kolena. Pomerila je jednu nogu, pa drugu. Dobro je, otpuzaće. Vukla je noge jednu za drugom odgurujući se laktovima. Bol u slepočnici se pojačavao svakim pokretom. Bol u stomaku nije prestajao, ali ga je u tom položaju manje osećala. Dopuzala je do vrata sobe, preko praga i hladnih pločica u hodniku, do sobe preko puta, od koje je nisu delila ni tri koraka. Kad bi hodala, naravno. Dohvatila je kvaku na vratima i lagano je pritisnula na dole. U sobi je bio mrak. Osećao se miris nečega čistog i umirujućeg. Dovukla se do kreveta u kome je njen sin mirno spavao, a jedna ruka mu je virila ispod pokrivača. Polako se podigla na kolena, naslonila glavu na krevet i nežno mu poljubila ruku. Malena otvorena šaka i najdraži prstići. Poljubila je svaki posebno. Dobro je, maleni, tu si. Nisam te izgubila. Nikada ne smem da te izgubim. Ti si moj svemir i sunce i vazduh. Ti si jedino bez čega ja ne mogu.

Pridržala se za ivicu kreveta i polako se oslonila na jedno stopalo, pa onda i na drugo. Osetila je vrtoglavicu, ali je ostala na nogama. Napravila je jedan bolni korak. Pritisla je rukom donji stomak da bi ublažila bol. Drugi korak. Treći. Četvrti. Izašla je iz dečije sobe i lagano zatvorila vrata za sobom. Pritisnula je prekidač i upalila svetlo u kupatilu. Svetlost je bljesnula i kao da joj je opekla oči. Morala je da ih zatvori na trenutak. Otvorila je oči i podigla glavu. U ogledalu je videla svoj odraz, natečene očne kapke, i oči, jedva vidljive ispod njih. Sijale su. Dobro je, živa sam. Spustila je pogled niže. Na butinama su bili tragovi krvi koja se nije još osušila. Polako je podigla glavu i pogledala samu sebe u oči iz kojih su ponovo krenule suze. Opet je to uradio. Ponovo me je silovao…

Šta žene stvarno žele od muškaraca

Žene su večita enigma. Nikad im ugoditi. Ne valja kad je mlakonja, ne valja kad je grubijan. Ne valja kad je popustljiv, jer onda nema svoje „ja“. Ne valja kad je švalerčina, ali ne valja ni kada je stalno sa njom, jer je onda guši i nema svoj život. Htele bi u jednom muškarcu ceo svet. Da je dobar, da je pažljiv, da je zgodan, bogat, romantičan, veran, da je strastven, da je nežan, da je pun razumevanja, da je muškarčina a ne neka tetka koja joj se petlja u kuhinju, ali ipak i da zna da joj spremi jelo, donese kafu u krevet na poslužavniku na kome je i sveže ubrana ruža. Da ne pije previše, ali da može da popije dovoljno, taman koliko i njegovi drugari, jer jebeš muškarca koji ne podnosi alkohol. Da može da vozi kad je pijan. Da ne povraća kad je pijan. Da ne priča gluposti i grli sve žensko na šta naiđe, naravno, kad je pijan. Kad je trezan, ako zagrli neko rendom žensko, noga mu je zagarantovana. Da dobro zarađuje, tako da ona može svoju celu platu da potroši na sebe. Da na plaži gleda u nju i isključivo i samo u nju. Da je razume kad je u PMS-u, da ne galami, ne svađa se, ne prigovara, ne trepće i ne diše. Kad ona započne svađu, on da ne reaguje. Da ima diplomatski odgovor kad ga ona na to ne reagovanje napadne zašto ćuti.

Da joj u 1 posle ponoći bez reči ode po cigarete, uloške, nešto slatko, nešto za grickanje. Da ne govori ružno o njenoj mami, a svoju da uopšte ne spominje. Da mu ona bude centar sveta, ali da je ne gnjavi previše. Da redovno šalje romantične i duhovite poruke za dobro jutro, dobar dan i laku noć. Da održava strast inovacijama u krevetu, da je grub i nežan u isto vreme, da izvuče iz nje seksipil za koji nije ni znala da ga ima. Da učini da se oseća kao najlepša žena na svetu, najbolja, najrazumnija, čiji su saveti kao iz Svetog pisma. Da svako ima svoju slobodu, ali da on ne preteruje u toj slobodi. Da ona može da ima muške prijatelje, a on ženske ni u kom slučaju, jer pobogu, svi znamo kakvi su muškarci. Čim ga ona pozove da se stvori kod nje u roku od odmah. Da razbije sve njene sumnje, komplekse i frustracije nežnim rečima, dodirima i skupim poklonima. Da je ona uvek u pravu. A on da lupi šakom o sto, jer treba da se zna ko je muško u toj vezi. I to tako da lupi da ona odmah poželi divljački seks, odmah tu, na tom istom stolu. Posle da se žali da je bole leđa od stola, da joj je nezgodno podigao nogu, a on da joj maže leđa gelovima protiv bolova tešeći je rečima da nikada više neće imati seks na kuhinjskom stolu, na šta ona počne da mu govori da mu više nije stalo do nje, da mu nije privlačna, da je on sigurno neki skriveni perverznjak, i da se boji da će jednog dana isplivati ta njegova nastrana priroda.

Želi da je zaprosi romantično, teatralno, klasično, da klekne na jedno koleno negde u sred šume i iz džepa trenerke izvuče kutijicu sa blistavim prstenom unutra. Da iz ranca izvuče šampanjac i kristalne čaše, od kojih se jedna okrnjila dok su se pentrali po brdima, a ona da zanoveta zašto je razbio kristalnu čašu. I zašto je izblatnjavio koleno markirane trenerke koju mu je ona poklonila, dok je klečao ispred nje i čekao da ona dovoljan broj puta trepne, uzdahne, cikne, mahne rukama ispred lica, pre nego što kaže to čuveno „ Da“. To što je on dobio reumu u kolenu dok je strpljivo čekao njen odgovor koji je, ionako, unapred znao i raskrvario se na kamen na koji je kleknuo, nikom ništa. On je tu da bude heroj i njen vitez. Sa reumom u dva’es’ petoj.
Da im obezbedi stan dovoljno veliki za njih dvoje i njihovo troje dece. Da u stanu ima posebna prostorija za dečije igračke, posebna za sušenje i peglanje veša, i naravno, jedna skroz posebna za njenu garderobu, cipele i tašne. On može svoje stvari da drži u koferu, šta mu fali. Da je tetoši dok je trudna, da ne dozvoli da ona nogom stane na pod, nego da je nosi. Da okreči dečiju sobu u roze, jer je ona ubeđena da nosi devojčicu, a posle dva meseca da je prekreči u žuto jer je ultrazvuk rekao da je dečak.

Da im obezbedi kućicu na selu u kojoj će provoditi celo leto, ali u nekom urbanom selu, ne baš u nekoj selendri. Da je enterijer sav od toplih boja, drveta i starinskog, repariranog nameštaja. Da je bašta puna cveća. Da nabave kokoške i patke jer je njoj to tako romantično. I kučeeee. Ono malo, belo, kao plišana igračka. U sred te idile, kuče udavi kokošku, deca vrište, ona se hvata za glavu, šutne nogom patku koja je došla i kljuca joj manikirani nokat na nožnom prstu. On odluči da proda i kuću i stan i patke, kokoške, kuče, ženu, decu, auto, biznis, ljubavnicu, otera sve u vražiju mater i preseli se na Barbados.

Vesna Duvnjak

Čovek bez prezimena

U prohladnoj, jesenjoj noći, u gluvo doba, pustim ulicama je lebdela senka. Po malo pogrbljena, ženska prilika, približavala se zgradi Zaboravljenih. Polako, skoro vukući noge, prišla je do samih ulaznih vrata, i spustila nešto na hladni, betonski stepenik. Zavukla je ruku u džep i izvadila zgužvan papirić koji je, potom, spustila na zamotuljak. Sagnula se i pogledala ga krupnim očima, punim bola. Jedna suza joj je skliznula pravo na ceduljicu koju beše zakačila u nabore dečijeg ćebenceta. Suza je pala i iskrivila poslednje slovo reči koja je stajala na ceduljici. Damir. Ispravila se , napravila dva, tri koraka unazad, a onda se okrenula i počela da trči. Trčala je i jecala. Pustila je da joj se suze slivaju niz lice i vrat, sve do grudi. Iz grudi je kapalo mleko i natapalo grubu tkaninu vojničke košulje. Trčala je, bežala što dalje, od njega, od sebe. Da se ne predomisli i ne vrati po njega.
Sledeće jutro je spremačica, dolazeći na posao, ispred vrata ugledala zamotuljak. Nije joj prvi put. Česta je to pojava na vratima Zaboravljenih.
– O, zaboga, kakva to majka ostavi ovako malu bebu na betonu? Jel ne može, normalno, da nam je donese i preda u ruke? Ne, moraju one da prave dramu i ostavljaju bebe na ovoj hladnoći ispred vrata. Zar je bitno kako ćeš nam ga ostaviti, kad ga svakako ostavljaš?
Negodujući je podigla zamotuljak i ugledala usnulu bebu, staru jedva mesec dana. Spavala je mirno, ručica blago stegnutih u pesnice i spuštenih pored glave. Unela ga je u zgradu i uputila se sa njim pravo u ambulantu. Dok je spuštala bebu na ambulantni pokretni krevet, iz ćebenceta je ispao papirić. Damir.- Hej, maleni, pa ti imaš ime. Damir. A prezime? Ne piše nigde.
Uskoro je došla medicinska sestra i lekar, pregledali su dečaka i ustanovili da je zdrav i negovan. Nahranili su ga i odneli u Jaslice. Ovo mu je, od sada, dom.
Dani su prolazili, a Damir je rastao i napredovao. Nesvestan da je ostavljen, svu pažnju i ljubav je poklanjao vaspitačicama i medicinskim sestrama koje su brinule o njemu. Godine su prolazile, a Damir je rastao u pametnog i poslušnog dečaka. Nije bilo zainteresovanih za usvajanje, jer su to bila teška, poratna, vremena. Većina ljudi je gladovala, niko nije želeo dodatna usta koja bi morao da hrani.

Kada je napunio 7 godina, Damir je trebao da krene u školu. Tada je nastao problem. Damir nije imao prezime. Majka je ostavila samo ime, niko ga nije usvojio, niko od zaposlenih nije mogao da ga prizna kao svog, pokloni mu prezime, i ostavi ga i dalje u sirotištu. Tako je Damir rastao bez prezimena. U izvodu iz matične knjige rođenih, skoro sve rubrike su bile prazne, osim one gde je pisalo ime i datum rođenja. Kao datum rođenja su mu upisali datum kada su ga našli ispred vrata. Vaspitači u domu su se dogovorili, da će ga oni naučiti da makar čita i piše, kad mu već ne dozvoljavaju da ide u školu. I naučio je. Upijao je svaku reč. Bio poslušan i vredan. Svaki dan bi drugi vaspitač učio sa njim, ono što je znao i mogao. Svi su ga voleli jer je bio umiljat, prelepog osmeha i veselih , radoznalih očiju. Nije nikad pravio probleme niti ispade, nije se žalio što nema ovo ili ono, nije pokušavao da privuče pažnju kao većina ostalih, isto tako ostavljenih i željnih ljubavi. Rastao je zadovoljan onim što su mu u domu pružali, jer za drugo nije ni znao. Kad je napunio 14 godina, zamolili su jednog auto mehaničara da primi Damira kod sebe u radionicu, da dečko nauči nešto da radi, da može nečim posle da se izdržava. Za Damira je to bila neopisiva sreća, jer su ga motori fascinirali. Odlazio je svaki dan u radionicu, učio, pomagao. Majstor ga je zavoleo i često bio ostajao kod njega i njegove porodice na ručku. Znao je Damir kako funkcionišu porodice, ali je znao i da on porodicu nema. I nije se žalio niti očajavao. Nije bilo praznine. On porodicu nikad nije imao i nije znao šta je to. Tu, u radionici, je doživeo i prvo poniženje, iako on to nije doživeo tako. Jedan stariji čovek je dovezao auto na popravku, i čekajući da majstor popravi auto, upustio se u razgovor sa Damirom. U jednom trenutku ga je pitao odakle je i kako se preziva. Damir je rekao da nema prezime. Samo ime. – Čuj, nemaš prezime? Kako nemaš? Pa čiji si? -Ne znam, odgovorio je Damir. Živim u domu za napuštenu decu. I nemam prezime. Čovek se počeo smejati. – Hajde, boga ti, ti to mene zafrkavaš. Kako je moguće da neko nema prezime. Pa koje si vere? – Ne znam, odgovorio je Damir. – A čuj, ne zna ni koje je vere. Mali, jel ti to mene zajebavaš, a? Fino kaži da ti je mama kurva, rodila te sa ko zna kim i ostavila. Šta me praviš budalom? Te reči su Damira zabolele. Suze su mu se , izdajnički, pojavile u očima. Bacio je alat koji je držao u ruci, i počeo da trči. Boleo ga je spomen majke koju nikad nije imao. Bolelo ga je što mu je ovaj čovek uvredio majku, iako ni jedan ni drugi nisu znali ko je ona. Po prvi put je Damir plakao zbog toga što ne zna ko je ni čiji je. I što nema prezime. Nije baš najbolje shvatao zašto je potrebno da imaš prezime, da se zna ko si i čiji si. Znao je samo da je on uskraćen za to.

Godine su prolazile, naučio je mehaničarski zanat, čak je otišao i korak dalje. Od jednog starog, vojničkog Land Rovera je napravio pravo čudo. Mesecima ga je popravljao i krpio, neke delove je sam napravio, jer nigde nisu mogli da se nađu. Napravio je sam sebi auto. Majstor ga je naučio da vozi, jer nije mogao da dobije vozačku dozvolu. Naravno, jer nije imao prezime. Svoj automobil je nazvao „ Frankeštajn“, jer ga je sastavio od različitih delova različitih automobila. Frankeštajna je držao u garaži u majstorovom dvorištu, i samo bi, po nekad, noću, vozio Frankeštajna po okolnim brdima i seoskim putevima. Jurio bi i razmišljao. Mušice su mu upadale u oči i usta, ali mu to nije smetalo. Odvezao bi se do zaravni na vrhu jednog brda, i odozgo posmatrao grad i zvezde. Tu je prvi put shvatio da mu nije svejedno što ne zna ko je i čiji je. Što ne zna ko su mu preci i koje je vere. Tu je, nekoliko puta, dovezao Frankeštajna, popeo se na prednju haubu i urlao. Urlao iz sveg glasa, dok god ga suze ne bi zagušile. Onda bi naslonio glavu na Frankeštajna i satima plakao. – Ee, moj Frankeštajne. Pa ja i ti smo isti. Ne pripadamo nigde. Ni ti nemaš registracione tablice, kao što ja nemam prezime. Ti si meni kao brat. Tako bi se tešio i milovao hladni lim automobila. Jedino su njih dvojica pripadali jedan drugom.
Razmišljao je kako da nađe majku. Niko ništa o njoj nije znao. Nisu znali, čak, ni ko ga je ostavio, majka ili otac. Nije znao ni kako bi počeo da traži roditelje.

Odlazio je u pravoslavnu i katoličku crkvu, u džamiju, pokušavajući da se pronađe. Mislio je da će mu njegov Bog sam dati znak gde pripada. Pričao je sa sveštenicima i hožama. I svi su mu rekli isto. Uđi, pomoli se. Bog je jedan i Bog je svuda. – Kako da se pomolim kad ne znam jel treba da se krstim ili da klanjam? – Pomoli se onako kako ti osećaš, onako kako misliš da ćeš pronaći Boga i veru u Boga. Podele su izmislili ljudi, a Bog razume sve jezike i čuje sve molitve. Boga je pronašao jedne noći na brdu iznad grada. Shvatio je da je Bog svuda i svačiji. I da nije važno kako ga dozivaš, bitno je da veruješ i činiš dobra dela.
Voleo je Anu. Volela je i ona njega. Momka širokih ramena, lepih ruku, dečačkog osmeha i očiju u kojima se mešala tuga i mudrost. Vodio ju je često Frankeštajnom na vožnje po brdima. Voleo je njenu jednostavnost i iskre u očima. Ona je prva potegla pitanje braka. On je rekao da mu je svejedno, da može ceo život provesti sa njom ovako, bez papira i društvenih obavezak Ona je rekla da želi muža i porodicu, kao i svaka normalna žena. Jednog dana mu je majstor dao pismo koje mu je Ana ostavila. Pisala je da ga ostavlja zato što njeni roditelji ne žele zeta bez prezimena i porekla. Bez imovine. Tikvu bez korena. Zgužvao je pismo i kroz zube procedio- „ Jebite se i vi i vaša prezimena. Ne pripadam nikome, i dobro mi je ovako. Samo sam svoj. Veću slobodu nema niko na svetu“
Život je prolazio, godine se nizale…Damir je ostao da radi u radionici svog majstora, a kad je majstor umro, deci je ostavio kuću i imanje, a Damiru radionicu. Radio je i živeo od svog rada. Trudio se da bude dobar čovek, predusretljiv i pravedan. Prezime i poreklo bi ga boleli jedino u situacijama kada su ga nazivali polu-čovekom, kada bi govorili da je niko i ništa. Ćutao je. Nije se bunio. Sreću je pronalazio u svom poslu i knjigama. Knjige su ga opčinile još dok je bio dečak, svaka je imala svoju priču, svaka nosila nešto novo. Svaka bi ga začarala, svakoj se davao dušom. Živeo je živote junaka iz knjiga, jer maštu niko nije mogao da mu uskrati. Ni birokratija ni zakoni, ni sve norme koje su ljudi izmislili.
Kada je umrla supruga njegovog pokojnog majstora, u pogrebnoj povorci je išao rame uz rame sa njegovom decom. On je, na neki način, bio član porodice. Dok je povorka išla prema mestu sahrane, Damir je zapazio jedan neobičan grob, koji su grobari još uvek zakopavali. Istupio je iz povorke i prišao neobičnom grobu, kao da ga je dozivao. Osim grobara, tu je još stajao jedan stariji čovek, držeći šešir u ruci. Damir je pogledao na neobično parče drveta kojim je bio obeležen grob. Na ploči u obliku elipse, umesto imena i prezimena i godine rođenja i smrti, pisalo je samo „ Damirova Mama“. Osetio je otkucaje sopstvenog srca negde u grlu. Usta su mu se osušila od krika koji je u poslednji momenat ugušio. Da li je ovo moguće? Da li je to grob moje majke? Da li ja ovo samo umišljam? Čovek koji je stajao pored humke, gledao je začuđeno u Damira. Pitao se ko je taj čovek i zašto plače na grobu njegove žene, iako joj ni ime ne piše na nadgrobnoj ploči? Damir je pao na kolena i zario prste u svežu zemlju na humci. Jecaji su mu tresli celo telo. Čovek je prišao i spustio mu ruku na rame. Damir je podigao glavu i pogledao u čoveka iznad sebe. – Ti si sigurno Damir, reče čovek. Imaš oči toliko slične njenima. Da, nema greške. Znaš, zadnjih meseci je samo tebe spominjala i molila da joj oprostiš. Ja nisam ni znao da postojiš, do nedavno. Prekjuče se ubila. Ostavila je oproštajnu poruku u kojoj je pisalo da joj je poslednja želja da joj na grobu piše samo to, Damirova Mama. Damir je ponovo spustio glavu na humku, obgrlio je rukama i još jače zajecao.

Vesna Duvnjak

Ova priča je premijerno objavljena na sajtu magazina “ Lola“.