Čuvaj me…

Sve ono vredno u životu što čovek ima, malo je toga što je dobio bez borbe, treba da čuva i neguje. Najgore je kad se navikneš na dobro, pa prestaneš da ga čuvaš i voliš, kao da će samo od sebe i dalje da ti bude dobro.

Svaka lepota i dobrota u životu, i ljubav i zdravlje i sreća, treba da se čuva. Od mržnje,od bolesti i nesreće. Sve ono što voliš, čuvaj, da bi ti i dalje život bio lep. Ne može cvet bez sunca i vode, ne može život bez udaha, ne može ljubav bez nežnosti.

Svi trčimo za nekakvim parama…Jeste, trebaju nam da bi smo živeli, ali je najvrednije ono što ne može da se kupi. Džaba ti sve što imaš, ako nemaš sa kim to da podeliš. Džaba ti i suze radosnice,ako i to nemaš sa kim da podeliš. Možeš kupiti telo, ali ljubav ne možeš. Možeš kupiti društvo, ali prijateljstvo ne možeš. Možeš kupiti zadovoljstvo, ali sreću ne možeš…Zato čuvaj ono što imaš i što te čini srećnim, ma šta to bilo…Čuvaj ono za šta si se borio, neguj i voli. Najgore je kad pomislimo da nam je sve ono dobro što imamo, bogomdano, što bi narod rekao…Da se podrazumeva…Ništa se ne podrazumeva…

Čuvaj me

Čuvaj me kao sunce,

i ja ću ti zauvek sijati…

Dođe i mrak, i gasne dan

on tu i jeste da bi ti sunce ulepšalo dan…

Čuvaj me kao vetar,

onaj letnji, laki

čiji te miluje lahor svaki,

kad posle omare dođe, lagano…

Čuvaj me kao oko,

što sija i sniva,

što suzu pokloni iz dušinih dubina,

i ugasi svaki bol…

Čuvaj me, ne zbog mene

nego zbog sebe,

jer čuvam i ja tebe…

 

Dojčland virklih šon

cropped-vestica.jpgU stanu preko puta mladi par. Nijemci. Jedan sat noću…Svađaju se…Kud ne mogu da spavam od njih, kud da makar razumijem šta pričaju, pa da mi bude lakše…Il’ da im, ipak, odem pozvonit’ na vrata ovakva čupava, koje bolan, teroristi su male mace kako bi se od mene prepali ‘vake raščupane.

Ne vrijedi, ne mo’š zaspat’ da si Bog. Ustanem ja, izađem na terasu, zapalim cigaru, ovdje imaju oni đavolji javljači požara, ne smije se u kući pušiti. Ovo dvoje se i dalje svađaju…Mati mila, evo i njih na terasu…I dalje se svađaju, samo malo tiše. Sunce ti poljubim, on joj nešto kroz stisnute zube nabraja, tačno će je sa terase baciti…Ne smijem ja mrdnuti, ma ne smijem se ni nakašljati, da me ne čuju…Kontam, ako je krene preko ograde, moram zvat’ policiju, nekoga…Koju crnu policiju, svi policajci otišli u Hamburg na onaj samit G20 demonstarante mlatit’, ovoj mladi nema druge neg’ preko terase letit’ noćas… Pokušavam da razumijem oko čega se svađaju, ma teorije nema…To priča k’o na onom ubrzanom snimku. Aha..“deine Mutter“ kaže ona…Mater mu spominje…Pa, ja, vazda je njegova mater kriva, na svim meridijanima i u svim standardima. Ja mislila to samo u našem narodu tako…Kad ono, jes, džaba im i kultura i sve, kad po pitanju svekrva nisu ništa bolji od nas. Kontam da im nekako dam do znanja da se utišaju, ama narod ostali spava, nije meni zbog mene. Aha, evo one Nerf puške koju je moj sin danas iskukao da mu se kupi…Sad ću ja opalit’ jedan onaj sunđerasti metak, makar će čuti to pa će se utišati. Taman nategnem pušku i spremam se da opalim, kad se sjetih…Pa budalo jedna, ti si ovdje stranac, Auslender, njima je svejedno jesil Avganistanac, Sirijac, Turčin jal’ naš…Stranac s puškom je stranac s puškom, pa makar i drečavo zelenom, plastičnom. Koje, bolan, pa došao bi mi čitav onaj samit G dvajes’ sa sve Trampom i Merkelovom na čelu, da me hapsi… Stranac s puškom je vazda terorista, pa makar i u pink spavaćici i raščupan ko Areta Frenklin i dr Frankeštajn zajedno…Ama, kako da im kažem da se utišaju, nije men’ zbog spavanja, neg’ mi žao djece da se svađaju. Pa subota je, aman, ovdje se za vikend živi, pa nemojte se vikendom svađat, de ostavite to za utorak uveče, možda ćete smetat još nekome, pa će vam oni zvat policiju, de nemoj da se ja bakćem sa tim…

Evo, kao da su me čuli…utihnuše…Pa, đe će vam duša, zar u ovom blagostanju, ovoj zemlji zelenila i tišine, ptičica ispod prozora i vikend rasprodaja po marketima, pa zar se isplati svađat zbog deine Mutter…De, bona, pusti, mater je mater, morao je i njega neko roditi…

Pitaju me ovih dana kakvi su mi utisci o Njemačkoj. Pa evo, ovako: Kak’a je to, bolan, zemlja u čiju ja L veličinu komotno stanem, a XL mi je veliko! Pa vi vidite… 😉

 

Peršun

Stižu mi danas, kao lude, poruke na „Viber „od moje drugarice Nace. Iz početka ne uspevam da razumem ništa,vidim samo da se iznervirala zbog nečega. Naca je kupila pakovanje zeleni u prodavnici, u kojem je došla samo polovina peršuna. Naca je jedno divno stvorenje, pravi prijatelj i čovek u svakom smislu te reči. Ne mogu da prepričam njenu muku sa polovinom peršuna, pa sam odlučila da je obelodanim u „skrinšotovima“,jer originalnost iznervirane žene i domaćice teško da mogu nadmašiti i najbolji pisci i novinari, a kamoli ja.

 

Rečnik nepoznatih izraza

  • pitajdera- pitaj
  • Švecke- Švedska
  • bolan- bosanska poštapalica, što u prevodu znači, jadan ne bio, veseo bio, skraćenica mu je ono čuveno „ba“
  • zglajzala- pobenavila, munula sa živcima
  • Kvantaš- novosadska zelena pijaca gde se voće i povrće prodaje na veliko
  • Pero- mene Naca tako zove i ja nju, niko ne zna zašto ni od kada, tako od milja zovemo jedna drugu.
  • vještičiji blog- moja web stranica “ Veštica bez metle „
  • šćela-htela

Izvinjavam se u moje i Nacino ime zbog velikog broja psovki, ali to je deo našeg narodnog govora, naročito kad nas nešto izbaci iz takta.

Fotografije/izvor privatna arhiva

Poetična jutra (III)

Ako već moram da ustajem u 6 ujutru da bih išla na posao, onda neću da budem k’o oni ljudi iz reklama i spotova što udaraju budilnik čekićem. Imam dovoljno prelepih, pospanih, srećom ispunjenih jutara da bi mi to smetalo. Imam 34 godine, zadnja dva dana ne mogu da progovorim jer mi je pukao glas pevajući ( čitaj: urlajući) na koncertu, ostvarena sam kao žena i majka, uspela sam da kroz život sačuvam malo više od dva prijatelja i mislim da je lepota življenja upravo u tome: diši, voli, pevaj, stvaraj.

Probudila sam se jutros čitavih 45 minuta pre alarma, iako ceo život kasnim, trčim, u zadnjem momentu moram, odjednom, da uradim 10 stvari. Uvek se uredno izvinim i zaista se osećam krivom što ljudi moraju da me čekaju. Probudila sam se, ono k’o u filmovima, ispravila se odjednom pod 90 stepeni, širom otvorenih očiju, srce mi brže zakucalo jer sam pomislila da sam garant zakasnila, čim ne zvoni alarm, a ja se probudila. Pogledam prvo na sat, a onda kroz prozor, razvučem osmeh od uva do uva, jer sam shvatila da imam vremena popiti kafu pre posla. Hej, pa nema svako tu privilegiju, a bogami je nemam ni ja većinu svojih radnih dana…

Kaže moja mama da sam kao beba bila nemoguća, danju spavala 8 sati u komadu, a noću nikako…Velika sam spavalica, ništa mi gore nema nego ustajati rano, ali evo, u ovakva jutra se radujem tome, osećam se kao da imam krila.

To je, valjda, život…Mešavina onoga što moraš i onoga što voliš, u čemu uživaš. Kad postigneš idealan odnos te dve stvari, računaj da si uspeo. I nema veze što radiš neki bezvezan posao, zato što od tog posla živiš,i možeš sebi da priuštiš stvari koje voliš. Kaže sinoć moj drug Marko da je doživeo prosvetljenje upravo na tom koncertu koji spomenuh, na kom smo zajedno bili, gde je, kaže, shvatio zašto radi. Da bi sebi mogao da priušti lepe trenutke kao što je taj. I to ti je to…

Kažu mi neki dan, odakle mi pravo da izlazim, ja, udata žena, majka…Kažu, nije to društveno prihvatljivo…Kažu, šta je sa tobom, ne možeš ti tako, to nije poštovanje prema mužu koji je hiljadu kilometara daleko i radi. Zna li on za to? Jok, rek’o, krijem od njega, sa sve slikama po društvenim mrežama na kojima se vidi da sam van kuće, petak uveče, na slikama sa mnom ljudi koje jako volim, i na slikama ja srećna…i to se vidi golim okom. Kažu, odakle mi pravo da se družim sa suprotnim polom, tj sa muškarcima koji mi nisu muž? Jeli, bogati…Jel to društveno neprihvatljivo javno se družiti sa ljudima koji su ti prisutni u životu zadnjih 15 godina, tj pola života, koji su za tebe uradili puno toga lepog, koji znaju kad ti treba razgovor, ali znaju i kada treba da ćute sa tobom, a da se savršeno razumete ćuteći, iako ti ta osoba nije muž? Dođe mi da vrištim kad čujem ovakve stvari. Muško ženska prijateljstva postoje! Potpisujem! Apsolutno me nije briga šta će ko da misli, ni zbog slike na Fejsbuku na kojoj mi nema muža, a ja van kuće, ni zbog toga što smatram da je najgori mogući oblik gubitka identiteta kada se pretvoriš u osobu koja ti je emotivni partner. Pa, valjda te ta osoba voli zbog onoga što ti jesi, ne treba joj sopstveni odraz u ogledalu da mu ispunjava život. Ako mu treba, zna se kako se zovu takvi ljudi, i njima niko i ne treba. Lepota je u nejednakosti, ljubav je kada ti neko ispuni praznine koje ne možeš sam da ispuniš, zato se i zovemo druge polovine.

Poetičnih je jutara bilo u mom životu mnogo…I kad sam se, nekad davno, vraćala kući u zoru, i kad sam ustajala u zoru zbog nekog jedvačekanog putovanja, i kad sam ostajala budna po celu noć zbog ljudi koje volim i sa kojima mi je lepo, i kad sam išla ranom zorom na autobusku ili železničku stanicu da dočekam one koje volim…Ima neke magije u lepoti jutra, verujte mi…Rumenilo zore je čista ljubav, crveno kao srce koje kuca svom snagom ljubavi koju u sebi nosi.

Umesto da razbijete budilnik čekićem, uživajte u lepoti ovakvih jutara. Umesto da brinete šta će ko da misli, živite život onako kako mislite da treba, neopterećeni društvenim normama i klišeima. Umesto da se nervirate što radite neki bezvezan posao koji vas ne ispunjava, setite se sa koliko ljubavi ste okruženi, koliko je bitno što ste zdravi,i da,ipak, jesu najbitnije one stvari koje se novcem ne mogu kupiti.

„Pusti me na debelo more
da uz vjetar ja zaplovim
kisa nek’ mi crta bore
tad cu jos vise da te volim
ali ne, nemoj mene vezati…“

Kad si žedan ljubavi

srceNe mogu to da kupe sve pare na ovom svetu, ni sav luksuz. Imaš je ili je nemaš, daješ i primaš, uzimaš i uzvraćaš. Jel ti hladno, jesi li tužna, volim te, ne volim te…Trebaš mi… Ne trebaš mi, i to je ljubav…Bolje da ti ne trebam nego da me držiš na stend baju k’o fikus u hodniku za koga znaš da je tu, lep ti je i hoćeš da ga svi vide čim ti u kuću ulaze.

Kažu da i cveću treba pevati da bi se bolje razvijalo. Da mu treba pričati, zalivati ga, brinuti o njemu. Jebeš ti to ako mu sipaš onu hemijsku prihranu i šutneš ga u drugi ćošak zato što ti smeta.

Pokaži mi da me voliš, ne materijalnim stvarima, nego brigom i dodirom, zagrljajem i utehom, srcem u poruci kada si daleko, i pogledom punim ljubavi kada si blizu. Živ sam stvor, i ljubav mi treba. Nemoj mi ništa što se podrazumeva. Nemoj mi šablona i onoga “ i ja tebe“…Ponavljaj mi svaki dan…Nećeš time ljubav isprati i „obljutaviti“. Pritrči mi s leđa kad te ne vidim i pokrij mi oči dlanovima, da po mirisu osetim da si to ti, da po toploti dlanova znam ko je. Za to nikad nećeš biti previše mator. Daj onaj maslačak iz dvorišta na jastuk, neće ti ruka otpasti…Nemoj samo da kažeš da sam luda zato što plačem…pitaj me zašto plačem, šta me boli, ko me dirao..? Reci mi da će sve biti u redu, pa makar se ceo svet rušio i sekire padale sa neba. Reci da ćemo sve zajedno, izdržati, pregurati, naći, rešiti, stvoriti ili pretvoriti…Ja se samo pravim da sam jaka, zato što znam da će najpre udariti tamo gde sam najslabija. Ne veruj svakom mom osmehu, puno se toga krije iza mog smeha. Ja smehom lepim flastere na rane.  Ako ništa, ne udaraj me makar ti u te najsabije tačke, samo zato što imaš privilegiju da znaš gde su. Podržavaj ono što volim da radim, iako si ti totalno drugačiji tip osobe. Reci, ona je moja ludača, al eto, to je nešto što ona voli i ja se ponosim time…Pokušaj da razumeš stvari koje volim a ne da budeš ljubomoran na njih…Jer, ljubav se ne podrazumeva. Kao što je buknula nekad, držala me i gluvu i slepu za sve drugo osim tebe, tako može i da nestane…Kiša ugasi požar, a bogami suze mogu ljubav…Po malo, ali mogu… I nema tu izgovora…znam da sam i ja teška k’o Trepča, al ‘ ako ti ne trebam i ako me ne razumeš, ne pričaš mi, onda šutni mene i fikus u isti ćošak, al mi reci…Za razliku od fikusa, ja sasvim lepo razumem naš jezik, a bogami znam i udarce da primam. Samo nemoj da ti je svejedno…Nemoj mi toga…

 

The Versatile Blogger Award

Vidim ja ovih dana da se u blogerskoj zajednici dele neke nagrade, nominuju blogeri jedni druge, pa sve kontam, nema meni tu mesta, previše sam ja mala, sitna i nebitna za tako nešto. Kad ono jutros vidim da sam nominovana od dva blogera za The Versatile Blogger Award…Osmeh mi ne silazi sa lica od jutros, i to onaj blesavi, blještavi… Hvala Jeleni Dilber  i Miličici na nominaciji 🙂

Sve u svemu, ovo je lepa ideja. Blogeri se međusobno bolje upoznaju, a lepa reč je uvek dobro došla bilo kome, ne samo kada neka nominacija ,igra ili bilo koje drugo pravilo to traži. Nedavno sam na svojoj FB stranici pisala baš o tome, kako treba javno da hvalimo jedni druge, kad već imamo društvene mreže koje su svima dostupne. Umesto da se međusobno „pljujemo“ i vređamo. Po mom mišljenju, svaki dan treba nekome da kažemo da ga volimo, zagrlimo, javno pohvalimo…Mali doprinos malog pojedinca sveukupnom dobru zajednice. Bolje će se osećati svako od nas.

Pravila nominacije su:

  • Zahvalite javno osobi koja vas je nominovala.
  • Nominujte do 15 blogera sa WordPress-a ( može i manje od 15, ali ne više) i obavestite ih o nominaciji.
  • Podelite sa svima 7 činjenica o sebi.
  • Objavite sliku nagrade u svom tekstu i navedite pravila.

Blogerska zajednica kod nas je zaista šarolika. Ja nisam dugo u tom svetu, nisam nešto naročito aktivna, pišem kad imam o čemu, a trudim se da čitam sve što mi se učini zanimljivo. Blogeri koje nominujem su:

Činjenice o meni

  1. Sebe ne smatram običnom, ne uklapam se u šablone, nisam ona ajvar-pekmez žena,  tj. neću da mi se život svede ne pravljenje pekmeza i ajvara da bih se dokazala kao žena i domaćica, bez obzira što sam udata i imam dete.
  2. Kod mene je sve u životu išlo nekako kao vetrom nošeno i naopako 🙂 Udala sam se mlada, nezrela, pa sam uz muža sazrevala i spoznavala sebe, te mu danas kažem da nema pravo bilo šta da mi prigovara jer je i on učestvovao u formiranju moje ličnosti.
  3. Neostvareni san mi je da budem profesor književnosti. Kada je trebalo da upišem fakultet, moji roditelji su bili protiv tog mog izbora, jer su smatrali da je to zanimanje neprofitabilno. Da bih im udovoljila, upisala sam Pravni fakultet, koji sam posle godinu dana napustila, jer sam shvatila da nije za mene. Do dana današnjeg sam ostala knjiški moljac, teška jezičara, pričalica, a komplekse zbog neostvarene karijere koju sam želela, lečim upravo ovde, pišući u etar. Kad me danas pitaju kako to da sam tako načitana, a nisam visoko obrazovana, ja im odgovorim da sam upisala faks, videla da mogu, pa pobegla jer mi više nije bilo zanimljivo 😉 Šalim se na svoj račun. U suštini, ne mislim da je stepen obrazovanja merilo kvaliteta neke osobe i da školovana osoba ne mora obavezno biti i obrazovana. O tome sam pisala u tekstu “ Knjiga kao (Ne) prijatelj“, koji je, ujedno, moj najčitaniji i „najšerovaniji“ tekst.
  4. Volim, to jest,obožavam muziku. Bez nje ne mogu da živim, kao ni bez vazduha. Sve žanrove i stilove, sve vrste, podvrste. Od Bolera, Vatrenog Poljupca i Zabranjenog pušenja, preko Šabana ,Ipčeta i Cece, do Brkova, Goblina, KUD Idijota, Ede Maajke, Hladnog Piva, Severine, Crvene Jabuke…da ne nabrajam dalje…Može svaka pesma da me „pogodi“ i „nađe“…
  5. Debela sam. Ceo život. Prošle godine sam oslabila oko 40 kilograma, rešila zdravstvene probleme i istrčala Frtalj maraton ( 10548 metara) i zbog svega toga sam jako ponosna na sebe, bez lažne skromnosti.
  6. Nasmejana sam i pozitivna i to smatram jednom od svojih najboljih osobina. Jako volim da se šalim, prvenstveno na svoj račun. Kažu mi često da sam luda i nenormalna. Psujem javno ( u Fejsbukovskim statusima) jer psovku smatram jednom vrstom umetničkog izraza, koliko god bizarno zvučalo kada se te dve reči izgovore u istoj rečenici. Ne pravim se fina, uvek i svuda sam ista ja, pa kome se ne sviđa,nek’ me zaobiđe…
  7. Volim da upoznajem nove ljude, da se družim sa različitim generacijama, da čujem različita mišljenja i iskustva. Prijatelje smatram bogatstvom i svetinjom, isto kao i porodicu. Ne volim da se družim sa ženama, sa muškarcima mnogo bolje funkcionišem, verovatno baš zbog toga što se ne pravim fina i naivna, pa sa muškarcima lakše nađem zajednički jezik. Volim crvene „starke, Jesenjina, kafu , cigarete, adrenalin…Nigde ne idem bez slušalica. Grlim jako. Volim bezuslovno. Odana sam i lojalna.

Ovo je više od 7 činjenica, ali obzirom da večito imam viška teksta, to sam,jednostavno,ja 😀

Poetična jutra (II)

Nema samoća nikakve šanse u ovakva jutra i ovakve dane. Može da se došunja ponekad, ali je otera sunce koje se sve ranije pojavljuje i bojom kojom oboji moj prozor čim provirim ispod jorgana, kaže da će dan biti jedan od onih svetlucavih i lepršavih.

Blagodeti modernog života su nam uskratile mnogo toga. Oni koji putuju na posao autom, gube priliku da uživaju u jutarnjim mirisima grada koji se još budi.  Gube priliku da u gradskom autobusu budu svedoci sanjivih osmeha mladih studentkinja dok čitaju poruke za dobro jutro. Svakome se usne u specifičan osmeh izviju kada pomisle na nekog dragog i bitnog, nekoga ko čini da se osećaju lepo.

Dok sam, pre nekih 15 godina, radila treću smenu, pa se vraćala kući ujutru kad većina ljudi kreće na posao, u školu, u novi dan i novu šansu, posmatrala sam prolaznike oko sebe i činilo mi se da su svi mirišljavi i raspoloženi, spremni na svaki izazov novog dana, a ja umorna, pospana i sa trnjem u očima, tek idem kući na spavanje. Zavidela sam im što mogu da uživaju u letnjim jutrima, koja sam ja jedva primećivala ispod polu spuštenih trepavica.

Samnom svako jutro, gradskim autobusom, sa Salajke u Petrovaradin putuje jedna devojčica Lana. Ide u vrtić u Petrovaradin. Pretpostavljam da nije bilo mesta u nekom bližem vrtiću, pa zato putuje sa dve gradske linije. Lana svo vreme glasno komentariše svet oko sebe. Mama je drži u krilu i strpljivo,sa nežnošću, odgovara na sva njena pitanja. Uvažava je kao sagovornika ozbiljnošću kojom odgovara na njena pitanja. Ne mogu da skinem osmeh sa lica slušajući ih. Lanu poznaju svi redovni putnici „trojke“ i „petice“ u to doba dana. Ali i u ono doba kada se vraća kući. Ja joj kažem,kad vidim nju na stanici, znam da nisam zakasnila. I znam da ću narednih 15 minuta uživati u dečijem, neiskvarenom, šarenom pogledu na svet, sa sve nepravilno izgovorenim slovima i dečijim pesmicama. Oni koji ne putuju busom na posao, nemaju šansu da im jutro ulepša jedna iskričava Lana. Oni koji se uglave u jutarnju saobraćajnu gužvu, nemaju priliku da gledaju odblesak martovskog sunca na Dunavu koji je, do pre neki dan, bio komplet zaleđen, a sada jutrima porumeni od sunca pa mu i njegova mutna, siva boja, nekako blista.

Znate za ono kad vam se ceo dan po glavi mota pesma koju prvu ujutru čujete, pa ne možete da je izbacite iz glave, iako vam se i ne sviđa nešto posebno? Trudite se da vam svako jutro bude lepo kao omiljena pesma. Da kroz dan koračate sa osmehom. Da pronađete lepotu u najsitnijim detaljima koji vas okružuju, od komšijinog „dobro jutro“ , preko  oogrooomne šolje kafe koju vam kolega donese, do spoznaje da vas usrećuju ljudi oko vas,sa svim svojim vrlinama i manama. Ustanite pola sata ranije, kao ja jutros, i neka vas usreći tih pola sata spavanja manje, ali neka vam sve to nadoknadi lepota ovakvih jutara koja obećavaju lepršave dane, obojene suncem i osmesima.

Dobro jutro ❤

„Kroz zavjese u sobi, gurao se dan
nama je bila ponoć tek
k’o posvetu na vratu nosim trag
kud su prošle tvoje usne

Te noći ja sam čuo sve što sanjaš
strahove sam tvoje ljubio
k’o poruka na staklu pisana u pari
nisi bila tu kad sam se probudio…“