Žena je robinja, muškarac je sv(et)inja

Da, znam da je naslov totalno šovinistički. I, ne, ne izvinjavam se zbog toga. Evo i zašto:

23 su sata noću. Čekala sam jeftinu tarifu struje i trenutno peglam dva brda čistog veša, osušenog juče i danas. Odjednom, iz kupatila čujem neku lomljavu. Muž je unutra, tušira se. Bacam peglu na metalni držač i prilazim do vrata kupatila. – Šta je bilo, jesi li dobro, šta se to slomilo? Bijesno mi odgovara: – Nije ništa!!! Ove tvoje jebene bočice na polici ispred ogledala su mi smetale dok sam se brijao, pa sam ih sve oborio!!! Shvatam da se nije povrijedio. Izlazi iznerviran iz kupatila i prolazi pored mene frkćući. Na podu kupatila ugledam razbacane moje serume za kosu, sitnu kozmetiku koju koristim svaki dan, četkice za zube i čašu u kojoj su stajale. Polako skupljam stvari sa poda i vraćam na mjesto. Srećom, ništa se nije oštetilo. On leži na trosjedu i gleda TV. – Zar nisi mogao fino to da skloniš ako ti je smetalo, a ne da samo oboriš sve kao sa kafanskog stola? – Nisam!!! – To stvarno nije u redu da se ponašaš tako, niti je civilizovano. Odgovara mi da ga nije briga i da se toliko iznervirao u momentu da je morao to da uradi da bi mu bilo lakše. Raspravljamo se još nekoliko minuta. Lupih se po čelu, odjednom. Pegla, jebote!!! Pegla mi je uključena. Vraćam se u spavaću sobu da nastavim peglanje. Kaže mi da požurim, jer on mora na spavanje, ujutru ustaje rano. Završavam sa peglanjem i odlazim u kuhinju da operem suđe koje me je čekalo u sudoperi. Usput čistim sve radne ploče i ploču šporeta, da bi ujutru sve bilo čisto. Treba još da se istuširam i ubacim veš u mašinu, da se opere po jeftinoj tarifi. Izlazim iz kupatila i u dnevnoj sobi sakupljam dječije igračke rasute na sve strane. Konačno stižem do kreveta, ležim i razmišljam šta sve sutra treba da uradim. Moram dobro da se organizujem, jer radim po 12 sati, imamo malu privatnu firmu u kojoj radimo samo nas dvoje.

Uglavnom ja, jer on radi još nešto sa strane, borimo se, kao i svi drugi, uostalom, da opstanemo u današnjem vremenu. Ujutro muž naizmjenično budi mene i dijete. Ja nemam snage da ustanem, plače mi se koliko sam pospana. Ustajem nekako i usput spremam sebe i dijete za vrtić. Izlazim iz kuće noseći dvije kese smeća, moju tašnu, jaknu preko ruke, fasciklu sa nekim dokumentima. Sve to stižemo prije 8 sati ujutru kad treba da sam na poslu. U toku 12 radnih sati, telefon ne ispuštam iz ruku. Zovem mamu koja je uzela malenog iz vrtića da vidim kako je i da li je još istraumiran od jutrošnjeg vađenja krvi. Onda mama mene zove da mi kaže da on neće da jede i da je jako nervozan. U neko doba zove muž da kaže da je stigao i uzeo malenog od mame, i da me pita kako da podgrije jelo koje sam skuvala sinoć i ostavila u frižider. Do detalja mu objašnjavam kako da ubaci rezance u supu, koliko dugo da se kuvaju, da ne budu pretvrdi ali ni da se ne prekuvaju. Usput me pita kakvu salatu da jede, kaže nisam ostavila ništa. Zove me još tri puta. Jednom da pita koliko dugo musaka treba da se grije u rerni, jednom da pita smije li je izmiješati, da ne bude u slojevima, a jednom da mi kaže da je krompir na vrhu musake zagorio. Onda me zove da pita u šta da presvuče dijete, iako maleni ima 5 godina, nikad još nije zapamtio šta nosi u vrtić a šta kod kuće. Svaki put popizdim kad me to pita. Aman, čovječe, to je i tvoje dijete. Nauči jednom kad šta treba da obuče. Dolazim kući oko 9 uveče, mokra do gole kože jer me je uhvatio pljusak. S vrata pitam da li su pokupili posteljinu sa štrika koja se noćas oprala, a jutros sam je, prije polaska, okačila da se suši. Kaže da nije imao pojma da na terasi ima veša, a nije ni primijetio da pada kiša.

U tom trenutku frustracija me rastura i na ivici sam nervnog sloma. U mokroj obući trčim preko dnevne sobe na terasu i ugledam mokru posteljinu sa koje kapa voda, a jedna jastučnica se vuče po travi u dvorištu, jer ju je vjetar otkinuo sa štrika. Frustracija dostiže vrhunac. Počinjem da drhtim od bijesa i od hladnoće, jer je na meni još uvijek mokra odjeća. Uskačem pod vreo tuš ne bih li se malo smirila i ugrijala. Osjećam kako mi srce ubrzano lupa. Panični napadu, dobro došao, čekala sam te… Duboko dišem i nekako uspijevam da se smirim. U kuhinji me čeka gomila prljavog suđa. Opet. Ugrijem sebi tanjir supe, ne bih li se nekako zgrijala, a i gladna sam. Djetetu je vrijeme za kupanje i spavanje. Okupam ga i smjestim u krevet. Onda perem suđe i sklanjam haos koji su napravili po dnevnoj sobi. Muž uči engleski, dijete je malo. Svuda su razbacane knjige, skripte, papiri, igračke, na stolu nekoliko praznih čaša za vodu, ostaci od voća i grickalica. Srećom, ostalo je musake i za sutra, pa ne moram da kuvam. Konačno sjednem da malo odmorim. Muž uči engleski sve mora da bude utišano, od televizora do naših koraka. Stiže mi poruka na Viber. – Ko ti to piše? Pita me prije nego što sam i sama uspjela da vidim od koga je poruka. Definitivno pucam. Po svim šavovima. – Dobro, da li si ti normalan? Za šta ja tebi služim, majke ti? Jebote, ja sam ovdje kao služavka, nemam svoj život, nemam vremena za sebe ni sekunde. Ponašaš se kao da sam zaposlena kod tebe. Doduše i jesam, ti si vlasnik firme, s tim što ja nemam platu, nego radim za opšte dobro. Prestani da me maltretiraš!!! I ja sam živ stvor! I imam dušu! I NE ZNAM KO MI PIŠE!!! Odguruje svoju knjigu u stranu jer vidi da je đavo odnio šalu. Meni se ruke tresu dok otvaram spornu poruku. Okrećem mu telefon da vidi. Evo, ako te baš interesuje, vaspitačica nas opominje da nismo platili račun za vrtić za prošli mjesec. Naravno, takve poruke stižu meni, ne tebi. Ne znam kako se desilo da sam ja ovdje odgovorna za sve, a koliko se sjećam, kada sam se udala za tebe bila sam punoljetna, tj nije trebao pristanak mojih roditelja, što znači da sam zakonski, a valjda i moralno, ravnopravna sa tobom. E ako smo ravnopravni, onda izvoli preuzeti dio kućnih obaveza, a ne da sve tovariš na mene, jer ja nisam magarac, znaš!!! Pokušava da me prekine, ali mu ne uspijeva. Nema šanse da me sad nadgovori. Gotovo je. Ja samo sipam, kao iz mitraljeza. Galamim sve jače. Muka mi je više od ovakvog života. Muka mi je od toga da me u 9 sati uveče, čim dođem kući, pitaš šta ćemo jesti. Mogao bi i ti nekad nešto da spemiš. – Ma, nemoj, ja da ti kuvam, a ti da pišeš svoje kolumne od kojih ionako nemaš ništa. Ja da ti kuvam, a ti da se dopisuješ sa društvom. E pa neće moći!!! – Dragi gospodine, ja svoje prijatelje viđam svaka dva mjeseca u prosjeku, a ti sa svojima odeš na piće kad imaš lufta na poslu. Kućni prijatelji su nam isključivo tvoji prijatelji i njihove porodice. Ja se sa svojima družim samo preko poruka i društvenih mreža. Što nisi oženio, onda, neku glupaču koja će progovarati jedino kad joj ti daš odobrenje. Koja će biti u kući non stop i neće imati potrebu za društvenim životom – E takvu ja nikad ne bih oženio!!! – Ma, šta kažeš, jarane. Pa tebi bi jedna takva taman došla k’o budali šamar. Da te čeka sa vrelom supom i da ti izuva cipele kad uđeš u kuću. Samnom taj film ne’š gledat’ !!! Ili bih ja mogla i da odem, a ti sam sebi kuvaj, spremaj, peri, čisti, peglaj…Pa da te vidimo onda. Ja sam osoba, nisam komad bijele tehnike. Imam svoje prijatelje, svoja interesovanja. Napravio si od mene služavku.

On konačno dolazi do riječi: – Ja zarađujem više i radim teži posao, a ti samo sjediš na poslu. Ne pada mi na pamet da ti ja spremam jelo dok ti visiš na svom blogu i društvenim mrežama… I tako do pola tri ujutru. Prebacivanje krivice, grube riječi, frustracija kod oboje, dok ne popadamo u krevet, ja sva natečena od plača, a on uznemiren i svjestan da ima tu njegove greške, ali previše sujetan da nešto promijeni.
Živimo na Balkanu, gdje još uvijek vladaju patrijarhalna pravila, kojih ćemo se teško riješiti još generacijama naprijed. Muško je bog i svetinja. Žena je rob i služavka. Balkanskom muškarcu je ispod časti da svojoj ženi, onoj koju voli, sa kojom živi, ispeče jaje na oko, jer on tada automatski u svojim očima pada na nivo papučara. Ne dao Bog da njegovi stričevi i očevi i cijela muška patrijarhalno zatrovana familija vidi da je uzeo rođeno dijete u ruke, jer tu odmah lete komentari tipa : „ Šta ti je, bolan, kad je još oroz pilad vod’o“ , hoće reći da su djeca isključivo majčina briga. Muško je da bude gazda, da kad dođu gosti, on sjedi, a žena služi. Jednom u šest mjeseci uzme da ispeče meso na roštilju, ali žena sve donese i pripremi, on samo naloži vatru i ispeče meso. A nije ga čak ni ulovio, kao njegov daleki predak, pećinski čovjek. Od njega je naslijedio samo onu toljagu kojom ženu pretvara u služavku i niže biće. Nerijetko potežu tu toljagu i na samu ženu u vidu fizičkog nasilja, jer joj, na primjer, ručak nije dovoljno posoljen. Valjda se, koristeći tu toljagu, vraćaju na fabrička podešavanja, koja im se vuku kroz gene od pećine pa sve do luksuznih apartmana. Kad vide muškarca kome je normalno da dijeli kućne obaveze sa suprugom, obavezno mu se podsmijevaju i smatraju ga nedovoljno muškarcem. Daleko od toga da nema i bahatih žena koje zloupotrebljavaju toleranciju svojih partnera, i čitav život provedu na njihovoj grbači, i moralno i materijalno. Daleko od toga da se ovo odnosi na sve muškarce, naravno da ne. Ali, o tome neki drugi put.

Vesna Duvnjak

Advertisements

Sonja Simeonović – Dama sa šeširima

Pozove me moja drugarica Ivana na reviju šešira. Ivana uvek ima neke super ideje, od pozorišnih predstava, kuturnih događaja u gradu, do, eto, revija. Dolazim, kažem ja. Nikad me nisu nešto naročito privlačile revije, ali ovo je nešto drugačije i moram to da vidim. Kaže Ivana, možeš da budeš i model na reviji, ako želiš. Idi begaj, kažem joj, kakva ja i model, nije to za mene…

Dolazim u dogovoreno vreme ispred Omladinskog centra “ Crna kuća- CK 13″, gde se održava revija. Ivana kasni. Kaže mi da uđem unutra i da se slobodno javim Sonji, devojci čija je to revija. Ulazim u dvorište Omladinskog centra u kome već ima priličan broj ljudi, a većina žena nosi šešire. U trenutku ugledam krhku devojku koja razgovara sa, pretpostavljam, novinarkom ( držala je diktafon) i obe imaju šešir na glavi. Shvatam da je to Sonja. Sačekam da završe pa da priđem da joj se javim. Završavaju razgovor i devojka u zelenom, elegantnom kombinezonu i sa prigodnim šeširom na glavi se okreće i polazi u mom pravcu. Osmeh joj blista dok gleda okolo ljude koji su došli na njenu reviju. Iz nje isijava ponos i radost. Krećem joj u susret. Primetim da Sonja teško hoda. Ali osmeh ne skida. Prilazim i predstavim se. Osmehuje mi se i pozdravlja me. Zamolim je da mi odgovori na par pitanja, na šta ona rado pristaje. Mene drma trema. Prvi put u životu radim intervju. Plašim se da nešto ne pogrešim, da ne pitam neku glupost. U tom trenutku, Sonja je za mene veličina koja se meri količinom samopouzdanja i ogromnog zadovoljstva postignutim. Zelene oči joj blistaju i u kombinaciji sa osmehom me ohrabruju, toliko da sam do kraja razgovora sa njom ipak odlučila da budem model na reviji i nosim jedan od njenih šešira.

Sonja, odakle inspiracija za pravljenje šešira?

– Trebalo mi je nešto što bi ljudima bilo prva asocijacija na mene, a da to nije moj invaliditet. Šešire volim još od detinjstva. Trebalo mi je nekoliko godina, od kako me je poznanik prvi put „vezao“ za šešir, tj zapamtio me kao osobu koja stalno nosi šešire, dok nisam počela samostalno da ih pravim. Pre toga mi je bilo potrebno dugo vremena da se oslobodim i uopšte počnem da nosim šešire. Obzirom da sam već tkala, odlučila sam da samostalno pravim šešire. Trebalo mi je 8 meseci da napravim svoj prvi šešir, odnosno da moja prvobitna „krpa“ postane šešir. Sada su šeširi moj identitet.

Tvoji šeširi su unikatni?

– Da. Moji šeširi su unikatni i ne robuju trendovima. Svaki šešir je ručno izrađen. Ja, u suštini, i ne mogu da napravim dva ista šešira, jer od puno toga zavisi kako će šešir ispasti. Na primer, zavisi kakva je temperatura i kakav će oblik šešir dobiti na kalupu. Kao što ni frizeri koji prave unikatne frizure ne mogu da naprave dve iste, tako i ja teško da mogu da napravim dva ista šešira.

Od kakvog materijala izrađuješ šešire?

– Pravim ih isključivo od prirodnih materijala, gde je najzastupljeniji lan.

Da li su šeširi samo tvoj hobi ili možeš i da zaradiš od prodaje?

– Za sada je isključivo hobi. Izrada šešira me ispunjava. Volim da putujem, da se družum i da upoznajem nove ljude. Šeširi su mi sve to omogućili. Imam tri do četiri revije godišnje u svom gradu, kao što je ova večeras. U planu za ovu godinu je i revija u Zaječaru i Trebinju. Prošle godine sam imala reviju u Zrenjaninu i Subotici. Jako sam srećna kada vidim koliko ljudi dođe na moju reviju. Večeras dolazi devojčica koja ima 5 godina, i ona će na reviji nositi moj šešir. Ona nije samo kćerka moje drugarice, nego neko ko će nositi moj šešir i ja sam jako srećna zbog toga. U Zrenjaninu je moj šešir na reviji nosila gospođa od 60 godina. U Subotici sam imala reviju nekih pedesetak modela, što je prilično mnogo i teško da će se ponoviti revija u tom broju modela. Sve žene koje su došle na reviju bile su hrabre da preuzmu ulogu modela i ponesu moj šešir, što me je učinilo ponosnom.

Čime se inače baviš?

– Ranije sam bila podpredsednica Centra „Živeti uspravno“ koji se zalaže za samostalnost ljudi sa invaliditetom. Sada sam zaposlena u Centru bez funkcije podpredsednice. Ja volim da kažem za sebe da sam po zanimanju slobodni umetnik, iako sam završila studije ekonomije i imam zvanje diplomiranog ekonomiste.

Za kraj, želim da te pitam da li bi mogla za mene da napraviš jedan veštičiji šešir, obzirom da sam ja „Veštica bez metle“, ali nisam bez šešira?

– Naravno da ću ti napraviti. Takav šešir je za mene izazov, a ja volim izazove. Biće to pravi veštičiji šešir od slame sa crnim ukrasima…

Odlazim sa revije oduševljena. Što šeširima, što Sonjom. Kažu njeni prijatelji i poznanici da pleni svojom pozitivom i kad su neraspoloženi, njeno društvo čini da se osećaju bolje.

Grad Novi Sad je bogatiji za jednu umetnicu po kojoj će, između ostalih, postati prepoznatljiv. To je Sonja Simeonović i njeni šeširi.

Fotografije/ Sonja Simeonović, privatna arhiva

Neću!

Za nas, žene, uvreženo je mišljenje da često ne znamo šta hoćemo. I to je tačno. Relativno. Jer i muškarci često ne znaju šta hoće. Evo, ja, na primer, znam šta NEĆU!

  • Neću da gledam rijaliti programe, niti želim da čitam ni slušam o njima. Vređa mi inteligenciju.
  • Neću da se smejem ljudima ometenim u razvoju koji, zahvaljujući društvenim mrežama i TV-u, budu izloženi javnosti bez njihove saglasnosti. To mi je jadno.
  • Neću da se smejem ni ljudima sa niskim koeficijentom inteligencije koji su se svesno izložili javnosti, umislivši da su nekome interesantni, bez trunke duhovitosti i isključivo vođeni najnižim ljudskim porivima.
  • Neću da mi diktiraju modne trendove kojekakvi kreatori koji su umislili da baš oni treba da diktiraju modne trendove, pa manekenki na reviji nataknu kantu za smeće na glavu i to zovu visokom modom. Uostalom, ko još nosi modele visoke mode u stvarnom životu?
  • Neću da živim u dvadest prvom veku bez kanalizacije, u jednom od najvećih gradova u bivšoj Jugoslaviji, pa dok ostatak sveta brine gde će na letovanje, ja se brinem da mi se ne prelije septička jama. Iako uredno plaćam komunalne usluge koje pokrivaju i kanalizaciju.
  • Neću da se učlanim u političku stranku da bih dobila „državni“ posao, niti bilo kakav iole normalan posao.
  • Neću da plaćam porez državi koja se raspada, ali za moje pare kupuje avione koje će koristiti predstavnici Vlade.
  • Neću da vozim slalom po jednom od najvećih gradova u bivšoj Jugi, da bih izbegla rupe na putu, koje se vrlo često ni ne mogu izbeći.
  • Neću da mi dete u školi maltretira nasilnik, pa da kao kaznu za maltretiranje mog deteta dobije da farba ogradu i sadi cveće.
  • Neću da kupim detetu smart telefon od 200 eura, samo zato da se ne bi odvajalo od većine.
  • Neću da živim u društvu koje ljude vrednuje po broju kilograma telesne mase i broju nula na bankovnom računu.
  • Neću da živim u društvu koje smatra da je žena koja uživa u seksu- kurva.
  • Neću da mi o poštenju pričaju najveće moralne kurve.
  • Neću da živim u društvu koje muškarca koji poštuje svoju partnerku, smatra slabićem i papučarem.
  • Neću da se vozim gradskim autobusom u kome mi bar jednom nedeljno nestane vazduha.
  • Neću da živim u društvu koje ženu koja je imala pet partnera, smatra kurvom, a muškarca koji je imao pet partnerki smatra “ facom“ „frajerom“, itd…
  • Neću da govorim i radim samo ono što može doneti materijalnu korist.
  • Neću da ustanem u autobusu babi koja je u 7 ujutru krenula na pijacu, kad je najveći špic, a ima na raspolaganju svo vreme ovog sveta.
  • Neću ni da gledam kako niko neće da ustane u autobusu roditelju sa malim detetom, trudnici, iznemogloj osobi…
  • Neću da živim u društvu u kome većina neće da čita ništa što je duže od dve rečenice.
  • Neću da živim u društvu u kojem roditelji ne uče decu da treba poštovati određene autoritete, a uče ih da se parama sve može kupiti.
  • Neću da živim u društvu u kome nastavnik strahuje od učenika.
  • Neću da živim u društvu koje se odreklo svojih gastronomskih specijaliteta u ime komadića nečega što lepo izgleda na tanjiru i skuplja mnogo lajkova na mrežama. Baš me zanima jesu li se najeli od toga što kače po Fejsbuku i Instagramu!!?
  • Neću da tolerišem roditelje čija deca urlaju na javnom mestu jer im nisu kupili nešto što su želeli.
  • Neću da živim u društvu u kome roditelji leče sopstvene komplekse na deci.
  • Neću da živim u društvu u kome roditelji kćerki od 14 godina dozvoljavaju i plaćaju nadogradnju noktiju dužine 5 cenitimetara, i puštaju je u školu komplet našminkanu.
  • Neću da mi dete živi u društvu u kome je normalno da ti drugarica iz razreda pošalje poruku : “ Hoćeš da ti popušim? Za soma?“ U sedmom razredu osnovne.
  • Neću da mi dete viđa oca tri puta godišnje, jer je morao da ode da radi u inostranstvu.
  • Neću da gledam svoje dete kako pati zato što se odvaja od drugara, škole i svog dosadašnjeg života, zato što trebamo da idemo kod tate u inostranstvo.
  • Neću ni ja da moram da idem u to inostranstvo, jer ja ovu zemlju volim, Balkan mi je u krvi, ali moram…
  • Neću ništa da moram, ali izgleda da ipak moram da moram…

Mojih 25 omiljenih knjiga

Vidim ovih dana, kolege blogeri objavljuju spiskove svojih 25 omiljenih knjiga. Pročitala sam svaki od postova na koji sam naišla. Jako mi se svidela ideja, podsetila me malo na ono upisivanje u leksikone, kad smo bili školarci. Ako ovo čita neko od mlađih generacija, neka ukuca u internet pretraživač: “ leksikoni“. Ne, to nisu one debele knjižurine sa rečima, nego je to bio naš “ Fejsbuk“ pre Fejsbuka. Odoh ja daleko…

Elem, naučila sam da čitam sa nekih 5 godina. I od tada, valjda, nisam prestala. Imala sam 9 godina kada je počeo rat u BIH, škola nije radila, vrlo često nije bilo struje, a ja ni tada, kao ni sada, ne mogu da ne radim ništa, počela sam da čitam. Knjige za odrasle. Prvo sam krenula da „plevim“ maminu „biblioteku“ koja se sastojala od romana H.C. Mahler, M. L. Fischer i tome slično. Išla sam redom. Gutala ih. Opominjali su me da ću kičmu iskriviti saginjući se nad knjigom čija slova nisam dobro videla pri svetlosti sveće. Opominjali su me da ostavim knjigu kad dođu gosti, jer nije kulturno čitati kad imamo goste. Čitala sam skoro sve što mi padne pod ruku, a što sam iole mogla da razumem. Dečiju literaturu sam, takođe, proždirala. Negde u osnovnoj školi sam počela pisati spisak pročitanih knjiga, i mislim da sam prestala kad je cifra prešla pet stotina, jer sam one s početka, one bljutave romane, skroz zaboravila. U srednjoj su mislili da sam luda, zato što sam, pred kraj polugodišta, kad je na časovima dosadno, ja čitala “ Rat i mir“. I pored svega toga, ima još gomila naslova, prvenstveno klasika, koje treba da pročitam.

Mojih 25, možda ne omiljenih, nego dela koja su na mene ostavila utisak:

  • Branko Ćopić- Pionirska trilogija
  • Branko Ćopić- Prolom
  • Sergej Jesenjin- Ispovijest mangupa
  • Borisav Stanković- Nečista krv
  • Ken Kessey- Let iznad kukavičijeg gnijezda
  • Margaret Mičel- Prohujalo s vihorom
  • Đovani Bokačo- Dekameron
  • Dž. R. R. Tolkin- Hobit
  • Dž. K. Rouling- Hari Poter
  • Ursula Legvin- Trilogija o Zemljomorju
  • Justejn Gorder- Misterija Pasijansa
  • F. M. Dostojevski- Poniženi i uvređeni
  • Den Braun- Da Vinčijev kod
  • Vilijem Pol Jang- Koliba
  • Haled Hoseini- Hiljadu čudesnih sunaca
  • Haled Hoseini- Lovac na zmajeve
  • Malala Jusufzai- Ja sam Malala
  • Ejbraham Vergeze- Kapija suza
  • Dolores Canon- Nostradamusova istina
  • Harlan Koben- Nestao zauvek
  • Donato Karizi- Lovac na duše
  • Šarlot Bronte- Vilet
  • Emili Bronte- Orkanski Visovi
  • Herman Hese- Srećan je ko ume da voli
  • Momo Kapor- Konte
  • Dragoslav Mihajlović- Kad su cvetale tikve
  • Dragoslav Mihajlović- Petrijin Venac
  • Agata Kristi- Ubistvo u Orijent ekspresu
  • Henrik Sjenkevič- Kroz pustinju i prašumu
  • Branko Ćopić- Ne tuguj, bronzana stražo

Lažljivica

Ružno zvuči, jel da? Odmah ste zamislili ženu, relativno mladu i relativno lijepu, beskrupuloznu, arogantnu, spremnu na sve zarad ostvarenja svojih ciljeva. Neku koja bezočno laže, i bez ikakve zadrške povrijeđuje ljude oko sebe, ne bi li dobila to što želi. Riječju, ženu koja nema skoro nikakvu ljudsku vrijednost. Koliko takvih poznajete? Jednu? Pet? Pedeset? Koliko ste je puta osudili? Da li ste ih, ikada, pitali za razloge takvog ponašanja? Šta ih je učinilo takvima? Onda se zamislite, lažemo li mi svi? Žene, muškarci, svi…? Šta je laž i kakva je njena pozadina? Da li je laž iskrivljena istina ili od ugla posmatranja zavisi da li će laž biti definisana kao takva? Šta je, uopšte, laž? Laž je tvrdnja suprotna istini. Postoje ljudi koji lažu iz navike, ali ima i onih koji nisu svjesni da lažu jer je njihova stvarnost drugačija. Takođe, postoji i mišljenje da je laž nedovoljna preciznost. Laganje je, opšteprihvaćeno, negativna osobina. Da li je? Postoji li pozitivna laž? Da li ste ikada rekli djetetu da ga neće boljeti kada bude dobijalo injekciju? Znate li koliko ste ga povrijedili kada ste izigrali njegovo povjerenje? Iako je laž da ubod neće boljeti izgovorena za njegovo dobro, za viši cilj, da bi dijete primilo lijek i ozdravilo? Hoće li vam vjerovati sljedeći put?

Svi mi lažemo. Manje ili više, sa razlogom ili bez njega, ali lažemo. Lažemo roditelje, partnere, prijatelje, djecu, poznate i nepoznate ljude. Lažemo sebe. Da li je i koliko je laž loša i kakve posljedice nosi?
Ne znam za vas, ali ja u svom okruženju imam priličan broj lažova. Poznajem ženu koja neprestano ponavlja svoju viziju istine, iako na početku odlično svjesna da izgovara laž, ali želeći da nametne svoje mišljenje kao jedino istinito, ubjeđuje prvo sebe da je to što govori istina, pa onda i ljude oko sebe. Sto puta ponovljena laž postaje istina. Kažu. Ovakvi ljudi su vješti manipulatori, žele sebe da predstave u najboljem svjetlu, pa se najčešće predstavljaju kao žrtve, jer se na sažaljenje najlakše ubiraju simpatije. Na svaki nagovještaj sagovornika da bi tvrdnja mogla biti lažna, podižu ton, ili jednostavno odlaze, svjesni da su poraženi. Ali i dalje ostaju pri svojim tvrdnjama.
Poznajem jednog mlađeg muškarca čija je svaka treća izgovorena riječ- laž. Ako ništa, slagaće kad je ustao ujutru, šta je jeo i tome slične, banalne stvari. Ima žestoku potrebu da bude u centru pažnje, da bude prihvaćen i omiljen. Izmišlja kojekakvu rodbinu koja živi u dvorcima negdje u inostranstvu, sa sve poslugom i kočijama za vožnju po ogromnom parku dvorca. Pozadina svega je to što on sam sebe ne prihvata, jer je drugačiji, pa, vjerovatno, želi da skrene pažnju sa svoje neobičnosti nečim još neobičnijim. Šta je tu stvarno po srijedi, ostavljam psiholozima. Fascinantna je činjenica koliko ima bujnu maštu, i koliko ga je lijepo slušati dok priča. Ne ugrožava i ne povrijeđuje nikoga, osim, pretpostavljam, sebe.
Poznajem jednu mladu ženu koja je slagala svog muža i djecu da ide na službeni put, a otišla je u inostranstvo na operaciju. Htjela je da ih poštedi straha i brige. Kada se vratila, blijeda i iscrpljena, muž se naljutio zato što je krila od njega nešto tako ozbiljno i danima nije razgovarao sa njom. Ona je imala najbolju namjeru, sama je prošla kroz strašnu neizvjesnost, bez ikoga da je makar drži za ruku. Na kraju je bila kriva i suprugu i djeci i roditeljima. Zato što ih je lagala i obmanula.
Poznajem, takođe, jednu ženu koja laže sebe. Drugima govori istinu, itekako. Sebe laže da sve što nema, to joj ne treba. Laže sebe da nije dovoljno dobra i za svaku lošu stvar u životu, krivi isključivo sebe. Laže sebe da je srećna i zadovoljna. Laže da je jaka. Uporno i uporno ponavlja da sve može sama i da joj ne treba niko. Tako se i ponaša. Prije neki dan mi je ispričala da samo noću skida lažljivu masku i , po nekad, plače do jutra. Plače sve dok suzama ne ispere svaku moguću laž u kojoj danju živi. Dok, pred zoru, uspijeva da uhvati malo sna, suze joj se suše na licu i stvaraju podlogu za novu lažnu masku sa kojom će da pregura slijedeći dan.
Svi mi lažemo, priznali to ili ne. Lažemo da smo dobro, a nismo. Lažemo da nam nije ništa, a svašta nam je. Tužni smo, boli nas i fali nam. Fali nam ljubavi i razumijevanja, fali ljudska topla riječ. Lažemo da bi smo izbjegli kopanje po sopstvenim ranama. Lakše se praviti da je sve u redu.

Mojih prvih trideset i pet

Volim rođendane. Naročito volim svoj rođendan. Ne mogu da shvatim ljude koji kažu da im je taj dan isti kao i svi drugi. Ja se, nekako, osjećam posebno. Kada sam bila mala, moj djed bi, čim oko Nove godine okači na zid novi kalendar, crvenom bojom zaokružio moj i sestrin rođendan, da se odmah razlikuju od svih drugih dana u godini. On me je, valjda, navikao da je taj dan poseban.
Rodila sam se prvog dana proljeća, zato se zovem Vesna, (op.aut.) sredinom osamdesetih, pa spadam u onu generaciju milenijalaca, specifične generacije koja je, po mnogo čemu, najebala.
Danas punim trideset i pet. Opaaa! Ne može da se prebroji više prstima, nego bi mi trebalo tačno tri i po para ruku. Jutros se gledam u ogledalo. Tražim na licu taj broj trideset i pet, mora biti tu negdje. Zapisan je u ovim sitnim borama oko usta. Lažem, to je zato što sam strastveni pušač. Ima ih na čelu i malčice na vratu. Znači, nije strašno. Oči su mi iste, i dalje mijenjaju boju od plave, preko ljubičaste do zelene, zavisno od raspoloženja. Kao što mi se i akcenat mijenja, jer kad sam ljuta, automatski se resetujem na onaj tipični sarajevski. Onaj što mi je zapisan u genima. Što bi se reklo modernim jezikom, vratim se na fabrička podešavanja.

Evo, čitav dan danas, majke mi, trudim se da budem žena od tri’es’ pet godina, šta god to značilo. Znači, nema glupiranja, nema glasnog smijeha, kukaj na državu, na cijene, na muža, na dijete, na rodbinu, na celulit, na kilograme, na meteoropatiju, na godine…Kakve, bolan, godine..? Ja se osjećam odlično. Naučila sam da cijenim sebe, konačno. Shvatila sam šta mi stvarno odgovara a šta ne. Prestala da se opterećujem time da budem dobra svima. Kome ne odgovaram, neka me zaobiđe. Naučila sam da kažem da NEĆU da pijem kafu sa šećerom, jer odlično znaš da mi takva ne prija, i bez obzira što si se zajebao i sipao mi šećer, neću je popiti ni iz kurtoazije. Pa šta god ko mislio. Konačno sam smogla snage da kažem nekim ljudima da sam prozrela njihove manipulacije i da me, ni pod tačkom razno, neće više praviti budalom. I izgleda da to funkcioniše, stvarno su prestali. Naučila sam da se čovjek u životu jedino i isključivo na sebe može osloniti. Naučila sam da cijenim samoću i tišinu.
Kad kažem tišinu, to ne znači da sam se pretvorila u budističkog monaha. To znači da sam naučila da uživam u njoj…Ili su mi živci stradali, ko će znati. Još uvijek se trudim da slijedim svoje snove, da budem ja u svakom smislu. Još uvijek mi , poslije neke pank svirke, obavezno glas pukne, i to dobro raspoloženje me drži danima. Pank, definitivno, nije mrtav! Kada nema nikog da mi pokloni cvijeće, kupim ga sama sebi. Shvatila sam da je život prolazan, da treba u njemu maksimalno uživati. Da se treba odreći loših misli i osjećanja, jer to samo stvara teret i truje dušu. Shvatila sam da se bolje osjećam kada učinim nešto za nekoga drugog. Bila to najmanja sitnica ili neka krupnija stvar, neovisno o tome da li ta osoba može to da uzvrati ili ne. Naučila sam koliko oslobađa praštanje. Naučila sam da volim svoju kosu, koja me je čitav život nervirala, kovrdžava, gusta i neukrotiva. Pa sam je godinama teglila, mučila, peglala, fenirala i nema šta joj nisam radila, da bih je ukrotila i ispravila. A, u stvari, najljepša je baš onakva kakva jeste, divlja i na svoju ruku. Od kad sam je pustila da bude kakva jeste, ljudi joj se neprestano dive, a ja tek sad shvatam kakva sam budala bila i koliko sam griješila sputavajući nešto čemu je priroda dala da bude divlje i da je, jedino takvo, najljepše.

I sad ja tu vama pametujem, predstavljajući sebe kao zrelu, samosvjesnu osobu, jel da? A još uvijek se najsigurnije osjećam kada se uvučem kod mame u krevet, dok ona još spava, gdje me omami njen poznati, umirujući miris. Iako sam davno odrasla i imam svoju porodicu i svoje dijete koje se, isto tako, nedeljnim jutrima meni uvlači u krevet. Još uvijek uživam u ogromnim šoljama kafe vikendom ujutru, raščupana i u pidžami, odlično svjesna svih obaveza koje me čekaju, i koje, još uvijek, nigdje nisu pobjegle. Po nekad, uveče, prije spavanja, pogledam crtać, i to onaj za skroz malu djecu, gdje nema dijaloga, nego samo mimika, na šta moj sin, tinejdžer, kaže da sam „ pukla načisto“. A mene baš briga, jer uživam gledajući nacrtane ovčice i tako rasterećena tonem u san.
Za mene je kompliment kad mi kažu da sam luda, pa se uvijek isprave i dodaju ono „ pozitivno“. Zaista se trudim gledati život sa vedrije strane, koliko god to nekome zvučalo glupo ili nerealno. Ne vidim svrhu u upornom frustriranju zbog problema koje ćeš, ionako, riješiti. Ili nećeš, pa ćeš se pomiriti sa tim. Još od srednje škole nosim crvene, duboke „ starke“, koje su za mene nešto poput onih mačkovih čizama od sedam milja. U njima se osjećam moćno, i čini mi se, mogu svuda da stignem. Nikad se, nešto posebno, nisam opterećivala time šta okolina misli o meni. Trudila sam se uvijek da budem svoja i pravedna prema svima. Ako sam nekoga nehotično povrijedila, žao mi je. Mnogo se bolje razumijem sa muškarcjma nego sa ženama, pa zato zastupam tezu da muško ženska prijateljstva postoje i stvarno vjerujem u njih.

Ne opterećujem se više ni kilogramima ni celulitom ni podočnjacima. Sve su to tragovi života. Na kraju krajeva, ne čine podočnjaci i celulit moju ličnost. Eto, napunih trideset i pet, a još uvijek ne znam da li sam dovoljno zrela, jer iz mene, često, proviri radoznalo, bezbrižno dijete, koje se raduje sitnicama i posmatra svijet kroz ljubičaste naočare? Ili sam, možda, gospođa u ozbiljnim godinama, koja je, kroz iskustvo, naučila šta je život? Ili ove dvije stvari ne isključuju jedna drugu, nego je najbolje kada su u svojevrsnoj ravnoteži? Dok to ne otkrijem, možda tamo negdje sa četrdeset i pet, i vama preporučujem da svijet malo više gledate ljubičasto, a malo manje ozbiljno. Jer tako se lakše živi.

Vesna Duvnjak

Poetična jutra VII

Ne volim da ustajem rano. Isto kao što Balašević ne voli Januar. Noćna sam ptica, i rano ustajanje mi je uvek teško padalo. Osim ovakvim jutrima. Kad „dođem do pameti“, doduše, samo privremeno. Prvi put u životu mi se ukazala prilika da budem ranim jutrom na obali mora, potpuno sama. Još uvek se štipam po ruci da proverim da li sam stvarno budna.

Ovakvim jutrima shvatim šta je život. Sve nijanse sunca koje se prelivaju preko vode. Svaka nijansa vode koja je čas siva, čas plava, čas ljubičasta, crvena…Svega ima u životu, od sivila do ljubičastih zora. Zvuk talasa, od zastrašujuće buke, do umirujućeg šuštanja pene pri razbijanju od peskovitu obalu. Gde je početak a gde kraj? Život je more. I to je, čini mi se, rekao Balašević jednom prilikom. I on je nasukan u panonskom žitu, kao i ja. Osim što sam ja otišla iz svojih brda i planina u Panonsku niziju. A more me je oduvek fasciniralo. Nepravilni redosled napredovanja i povlačenja. Od zaglušujuće buke do umirujuće, penaste simfonije praćene krikom galebova. O zemlji galebova mi ceo život priča “ Bolero“. Da se ne treba bojati tamo gde se čuje samo pesma i gde pupoljci nikada ne trunu. Gde svako može dostići visinu.

Gledam ribu koja sumanutom brzinom juri ka obali, i taman kad se talas spremao da je izbaci iz vode, vratila se nazad, istom brzinom, ostavljajući dubok trag po površini vode. Tako je i u životu. Srljamo kao da nas talasi nose, a onda se u zadnji čas vraćamo u sigurnost, ostavljajući duboke tragove. Ako imamo sreće da nam talas bude naklonjen. Jer, ne može se baš sve kontrolisati i predvideti.

“ Kamo dalje, rođače?“ Pitao je Džoni jednom. Kamo dalje kad se razbiješ od obalu? Nazad u sigurnost mase ili napred u sigurnost večnosti? Jer u večnost idu samo oni koji se izdvoje iz mase. “ Ko hoće da mre, nek živi. Ko hoće da živi nek mre.“ Rekao je Gavrilo Princip. I dao život za ideju. Slobodu za slobodu. Korak za večnost. Kao i talas. Život za slobodu i lepotu.

P. S. Ne treba me često puštati na godišnji, jer onda stvarno previše filozofiram, a to nije dobro. 😁

Dobro vam jutro 😁 Iliti, Kalimera ❤

Fotografije/privatna arhiva/sva prava zadržana