Šumska bajka

Osetio je toplotu na licu, a zraci sunca su mu golicali očne kapke. Zar je već vreme da se budi? Još ne otvarajući oči, pipao je pored kreveta da nađe telefon. Otvorio je jedno oko, i pogledao na displej. Da li je moguće da je 17. Januar? Kako sam se tako rano probudio? Seo je na krevet i gledao zbunjeno oko sebe. Iz daljine se čula galama, lupanje, izmešani glasovi. Otkud to da je šuma tako bučna u ovo doba godine? Da opet neće udariti neki meteor il’ asteroid, pa ćemo najebati k’o dinosaurusi ? Nešto tu ozbiljno nije kako treba.

Meda je ustao i izašao iz jazbine. Napolju ga je dočekalo sunce i topli povetarac. Uh, eno mi senke, a nigde snega i mraza. Ama, šta je ovo, pobogu? Krenuo je prema centralnom proplanku u šumi, tamo će sigurno saznati šta se to dešava. Kako se približavao proplanku, lupanje je bilo sve glasnije. Na proplanku je ugledao neku čudnu, drvenu konstrukciju, koja je najviše podsećala na koncertnu binu. Dabrovi, tesari, su jurcali okolo u fluoroescentnim prslucima i sa šlemovima na glavi. Zaustavio je jednog dabra: – Ehej, prijatelju, šta se ovo dešava, šta to pravite? – Ama, ništa me ne pitaj, večeras se ovde održava Forest Tube Fest (FTF), dolaze svi poznati jutjuberi, oni sa najviše folovera, ima da bude žestoka gužva. Moramo ovo završiti do večeras, inače će nas gazda podaviti. Meda ga je gledao zbunjeno. – Čuj, tjub fest…E, samo nam je još to falilo. Imamo već Zvezde šume, Šumske zvezdice, Talentovanu živinu, Forest faktor, a sad nam još samo fale drljavi jutjuberi. Izgleda da je sve otišlo u pičku materinu il’ u rijaliti. – Ne znam šta da ti kažem. Ja sad žurim, a ti ako hoćeš, možeš večeras da radiš ovde kao sekjuriti, fali nam ljudi. Treba držati pod kontrolom sve one besne klince što će doći na FTF. Eno, tamo ti je sova, ona je asistent menadžer FTF, pa vidi sa njom, a ni dnevnica nije loša.
Meda je krenuo dalje kroz šumu, zamišljen. Pored jednog drveta je ugledao zeku kako sedi i zamišljeno blene u tablet. – Ooo, medonjo, otkud ti ovako rano? Sunce te izmamilo,a? Il’ te žena isterala iz gajbe, pa nemaš gde da spavaš. -Mani me, bre, zeko, nije mi ni do čega. Ni sam ne znam što sam se probudio ovako rano, ni zašto je ovako toplo, ni šta se to dešava sa ovim svetom. Eno tamo prave binu za neki tjub fest. Nego, šta ti to gledaš? – Ma, ništa, buraz, okinula mrkva na berzi, izgleda da sam ove godine puk’o k’o zvečka. Visoka nabavna cena, povećali akcizu, nema mene tu nigde, kad sve sabereš i oduzmeš. Ooo, jebem li ti, lave, mater, i tebi i akcizama, reče zeka udarajući se šapom u glavu. Nego, ajmo mi do lije na na pivo.
Krenuše zeka i meda dalje kroz šumu, kad, odjednom, pored njih projuriše kola hitne pomoći. Direktno iznad njih je leteo gavran. – Eheej, gavro, šta je to bilo, ko je to nagrabusio? – Ma, žirafa glupava, odgovori gavran. Popela se na drvo da napravi selfi, pa se ušinula pokušavajući da uhvati i glavu i dupe, pala sa drveta i razlupala se k’o niko njen. Po mojim procenama, neće ona još dugo. Nego, odoh ja, da ne zakasnim, da mi plen ne izmakne, jer se glupača čekirala da je u ambulantnim kolima i već objavila sliku, onako sva izubijana. Sad će se sjatiti svi strvinari iz okoline. Hajd’ uzdravlje, vas dvojica.
Stigavši do lijinog kafića, koji je bio neobično prazan za to doba dana, sedoše za sto do prozora. Zeka doviknu liji: -Lijo, daj nam dva piva, a medi možeš i dupli espreso, još je bunovan, hihihi… Lija je gledala medu ispod trepavica. – Pa, ćao, medonjo, otkud ti ovako rano? Imam za tebe odličnu kukuruzovaču, kao grom. Zekin organizam to ne može podneti, to je za prave mužjake kao što si ti. Čist špiritus. Zeka je odmahnuo šapom : – Lijo, ne kenjaj,svega ti, nego donesi to pivo i listu da ja i meda odigramo po koji par. I opet si menjala šifru za wi fi, koji je tebi,bre, ženo? – Nisam ništa menjala, nego mi je crk’o ruter, vidiš li da nema nikoga u kafani, neće niko da sedi tu ako nema konekcije. Puuu, jebem ti internet i današnji biznis. Nekad se, bre, znalo. Iz kafane se izlazi četvoronoške i to skoro ujutru, i ne pita se koliko ceh košta. Ovo danas ništa nije normalno. Ima da propadnem načisto, ako mi uskoro ne dođu ovi iz tehničke službe i ne donesu novi ruter.
Meda i zeka su sedeli za stolom i ćutali, povremeno pogledajući kroz prozor. Meda je dohvatio novine sa susednog stola i počeo ih prelistavati. Pažnju mu je privukao članak na sportskim stranama. -Slušaj ovo, zeko. Piton se plasirao u prvu ligu MMA boraca i sutra se bori u finalnom meču ovogodišnjeg šampionata, protiv anakonde. Čuj to, piton i anakonda? Pa ona će ga smazati u prvih 5 sekundi, nek odma’ piše testament. -Eee, polako, medo, odgovori zeka. Nisi ti video pitona skorije. nabavio je neke nemačke steroide, nabildovao se, sav je od mišića, strahota ga i pogledati. Polako ti sa tim prognozama, anakonda pojma nema šta joj se sprema. Meda ga je u čudu gledao. Jebote, pa koliko sam ja to spavao, ispao sam iz svih tokova. Meda je dalje listao novine. Na uvodnim stranama je pročitao da je lav najavio novo povećanje penzija od 5 % i poskupljenje goriva od 7%. Puu, jebem ti državu ovakvu. Ko će da ti kupuje to gorivo, kad ni za autobusku kartu nemamo. Na srednjim stranama je pisalo ko je od pevača koliko zaradio za novu godinu. Majke ti, gledaj ovo, Žaba kreketuša pevala u Beču za 56 000 eura! Koja budala je dala tolike pare onoj lujki, a narod nema ‘leba da jede. Ajd da makar zna da peva, nego ni pored muzičke škole nije prošla. Puna silikona, nabila sise do brade i udri! Koji sam se kurac i budio, trebalo je da prespavam narednih 10 godina, ovako se samo nerviram. Zeka ga je tešio: – Polako, medo, nemoj da si na kraj srca. Nego, hajde dođi večeras ovde kod lije, biće zečice promoterke, znaš kakve ženske, a posle ponoći ulaze u kaveze i nastavljaju kao go go igračice. Ma,ludilo će da bude. -Ma, neću, idem kući, dosta mi je za danas.
Meda je polako koračao prema svojoj jazbini, već umoran, iako je spavao više od dva meseca. Razmišljao je kako će sad da se ponovo uvuče u krevet, i da proba da zaspi. Prilazeći jazbini, ugledao je vozilo elektrodistribucije i dvojicu radnika u plavim odelima koji su se popeli na banderu ispred njegove kuće. – Hej, šta to radite? – Dobar dan, medo, isključujemo ti struju, nisi platio račune za zadnja dva meseca. – Kakva struja, čoveče, znaš da ja spavam zimski san, nisam se mrdnuo iz kreveta od oktobra meseca, a kamoli trošio struju, o čemu ti pričaš? – Eee, struju možda nisi trošio, ali nisi platio obaveznu tv pretplatu, koja ide uz račun za struju. Žao mi je, moramo da te isključimo. U tom trenutku je medi pao mrak na oči, dohvatio je prvo jednog, pa onda drugog električara i obojicu ih izmlatio. Mamicu vam bezobraznu, čuj tv pretplata, pa ni tv nisam gledao, jer sam spavao, somino jedna.
Posle par dana došla je šumska policija i uhapsila medu zbog sprečavanja službenog lica u vršenju dužnosti i nanošenja teških telesnih povreda. Meda je osuđen na 5 meseci zoološkog vrta i 150 sati čuvanja košnica
Advertisements

Treći veštičiji rođendan

Već tri godine vas smaram, što b’ rekla ova današnja omladina. Već tri godine lajem na zvezde i po neku džukelu. Već tri godine ja i moja Veštica tražimo sebi mesto u svekolikom internetskom svemiru. Idemo, uvek, nekako, srcem. Nema kalkulisanja, nema ustupaka. Ne podnosimo račun nikome i ne zavisimo ni od koga. Niti nas iko plaća. Niti nam je to cilj. Niti nam je to ikad bio cilj. Pišem kao što mislim. Ne pišem često, nego samo onda kada imam o čemu. Ili o kome. Po nekad, u onom malom prostoru između sna i jave, pojave se misli iz nekog podruma u mozgu, pa me nateraju da ustanem. Ili bi me lepota života u rana jutra naterala da ustanem koji minut ranije, pa da ovde izbrbljam sve što me u tom trenutku čini živom. Tako je nastala serija tekstova pod nazivom “ Poetična jutra“. Na sličan način su nastali i tekstovi nazvani po imenima meni dragih ljudi.

Ove godine sam, prvi put, učestvovala na konkursu za neafirmisane pisce. Ujedno, to je i prva, prava knjževna priča koju sam u životu napisala. Nismo se baš proslavili na tom konkursu, jer ne znamo da se laktamo, ni ja, niti Veštica. Niti sam ja molila za lajkove, niti je ona bacala čini. Pustile smo da priča sama nađe put do čitalaca. Bez obzira na sve, ja sam ponosna na nju. Nemamo nikakvu medijsku podršku, niti nas iko gura, osim ljudi koji smatraju da vredimo. A njih ima svuda. Često me iznenade svojim reakcijama, jer Veštica i ja istovremeno delujemo ovde na WordPress-u, na fejsbuk stranici @VecaVesticabezmetle i na mom privatnom fejsbuk nalogu https://www.facebook.com/vesna.plakalovicduvnjak , gde, uglavnom, u nešto kraćoj formi, dodijavamo narodu iznoseći mišljenje za koje nas niko nije ni pitao. To je jedna od mojih velikih mana, reći ili crći. Crkla nisam još uvek. Reći ću uvek ono što mislim, ako smatram da treba.

Tema kojom se često bavim je problem nezainteresovanosti, uglavnom omladine, za pisanu reč. Smatram da će nam deca odrasti, na neki način, hendikepirana, zato što im moderna tehnologija nameće instant zabavu, gotov proizvod. Slabo koriste mozak i ne čitaju ništa duže od jednog tvita, čija dužina je ograničena na 250 karaktera, iliti slova sve zajedno sa tačkama, zarezima i znakovima uzvika. Jedan od prvih tekstova na mom blogu se bavi upravo tom problematikom. Tekst pod nazivom “ Knjiga kao neprijatelj“, je moj najšerovaniji tekst, ujedno i najčitaniji. Preuzeo ga je veliki broj portala u regionu. Neki su me naveli ako autora, neki ne. Ono što mi je posebna čast je činjenica da ga je objavio sajt “ Detinjarije“, koji se bavi obrazovanjem i vaspitanjem dece. Na jednom od najčitanijih portala u regionu, koji se, uglavnom, bavi dnevno političkim temama, moj tekst je jedan od retkih koji nema niti jedan negativan komentar, iako ga portal objavljuje, u proseku,svaka tri meseca. Tekst možete pročitati ovde

Negde u februaru prošle godine, napisala sam tekst pod nazivom “ Dečakovoj majci“ inspirisana jednim tužnim, da ne kažem, nesrećnim, događajem koji je potresao  Srbiju tih dana. Tekst se proširio internetom nenormalnom brzinom, iako sam ga ja objavila samo na svojoj fejsbuk stranici i ovde na blogu. Eto,videla sam i kako izgleda kada “ Blogerka iz Srbije digne region na noge“, i  kada “ Blogerka rasplače region“, kako su glasili naslovi najvećih informativnih portala u zemlji i regionu koji su preuzeli moj tekst. Tada sam ja, sva ovako emotivna i naivna, obična žena dugačkog jezika, shvatila kako funkcioniše širenje vesti na internetu. Reakcije su išle od potpunog odobravanja, do jebavanja matere novinaru koji piše za izdajničke novine. Da tema nije bila takva kakva jeste, valjala bih se od smeha. Ovako, bilo mi je, na neki način, žao, što se moje ime vezuje za jednu tako tužnu priču. Bez obzira na sve, i danas stojim iza svake reči napisane u tom tekstu.

Eto, prođoše tri godine. Veštica bez metle opstaje i ne odustaje. I dalje verujem u ljude i dobro u ljudima. Verujem da je za sreću potrebno malo. I dalje ću da pišem o svemu što mi smeta i o svemu što volim. I dalje ću da verujem da se dobro dobrim vraća. I dalje ću davati sve od sebe da svet bude bolje mesto. Moje malo, tvoje malo, svačije po malo i biće nam bolje sigurno.

Ko je Veštica bez metle

Vesna ( Plakalović) Duvnjak, večiti sanjar koji se trudi okrečiti svoj svet bojama otpornim na kliše. Mama jednog tinejdžera, kćerka dvoje divnih ljudi, koji hronično pate od glavobolje još od kako su me doneli iz porodilišta, i supruga jednog najlepšeg osmeha.

Mesto duše

Nije ni u grudima ni u venama ni u nosu. Danas sam shvatila gde je. Jednim pogledom na njegovu fotografiju, koju sam slučajno ugledala, preplavilo me je neko osećanje blaženstva, neizmerne ljubavi i zahvalnosti, i sve to zajedno mi je nateralo srce da brže kuca. Onda sam shvatila. On je duša. U njemu je moja duša. Moja je duša sve što je on, svaki njegov osmeh i suza, svaka emocija koja se podudari sa mojom, svako naše prećutno razumevanje pogledima.

Sledeće sedmice mu je rođendan. Spremam mu iznenađenje. Nešto što on jako želi. Sama pomisao na to koliko će se obradovati, koliko će me grliti i koliko će biti srećan, navela me je da mu poklonim baš to. To je sitnica, ništa skupo ni vredno, ništa što koristi struju ni baterije. Čak je deo pop kulture koju ne podržavam i ne razumem. Ali, on želi baš to. I jedva čekam da vidim njegovu reakciju. 

Pre 5 godina mi je rekao da imam najlepši osmeh na svetu. Tada sam od njega očekivala sve, samo ne jednu takvu izjavu. Zove me “ Bucom“ i često pita da li znam koliko me voli. Buco, nemoj da mi budeš tužna. Buco, jel te to opet PMS uhvatio? Gde si ti meni, Bucooo…

Moje tekstove ne čita. Pročitao je samo onaj gde se žalim na školstvo. I samo prokomentarisao da sam skroz u pravu i da je šteta što to nikad neće stići do onih do kojih bi najviše trebalo da dopre. Kada mi se, po nekad, omakne glasna psovka, samo mi na to kaže: “ I ti si mi, bre, neka blogerka…Kako te nije sramota da psuješ tako…“

Ne podnosi nepravdu. Zadivi me, po nekad, svojim ophođenjem prema slabijima. Oduševim se njegovim emotivnim reakcijama prema bebama i životinjama, iako se svim silama trudi da bude pravo otporno, grubo muško, praveći se, po nekad, da ne primećuje moje emotivne reakcije…Ja ga znam u dušu, pa zato i znam da se pravi. Oterali smo zajedno jednu boleštinu. Trebalo nam je nekoliko godina, ali smo je oterali. Danas kaže da se bezveze sekiram i da je to sigurno gotovo i da će mi odmah reći ako slučajno i posumnja ponovo da se vratila. A ne zna koliko vremena provedem posmatrajući ga dok spava, prateći njegove udisaje, da budem sigurna da su pravilni. Da nema ništa sumnjivo. Tada postajem svesna gde je ta duša o kojoj svi pričaju. Tamo je gde je ono što najviše voliš, nad čim bdiš i strepiš. Duša je ono što te ispuni osećajem blaženstva. Ono što je razlog koji te svako jutro tera da otvoriš oči i boriš se sa novim danom. Moja duša je ovo moje savršenstvo koje sam rodila. Polovina moje duše je ostala kod njega onog dana kada se rodio, i kada su nas, posle 9 meseci, prvi put razdvojili. Pa ga odneli negde na neki drugi sprat, pa ga nisu vraćali naredna 4 dana. Pa sam ja, sva onako izmučena i slaba, jedva stojeći na nogama, krenula sama da ga tražim po onoj ogromnoj bolnici, jer me nisu slušali i nisu hteli da mi kažu gde je moja beba. Onda me je , negde na hodniku, jedna od sestara pitala gde sam pošla. “ Ja tražim moju bebu“. To je jedino što sam uspela da kažem, jer su me suze gušile i crnilo mi se pred očima. Odvela me je da ga vidim. Niko mi nije rekao da postoje posete za bebe koje su na intenzivnoj nezi. Sestra se zove Goranka, čini mi se. I dan danas je spominjem i želim joj svu sreću u životu, jer nije svesna koliko mi je značilo to što je uradila. Ako nekad naiđe na ove redove, neka zna da je neko po dobrom spominje. A ja sam tad shvatila gde je moja duša. U onom malom zamotuljku, koji prvo nije hteo napolje, pa su morali da ga okolnim putem donesu na ovaj svet. Kao da kaže, „A, mani me, brateee, neka me još malo“. Kao što meni danas kaže kad ga budim ujutru za školu.
Foto/ privatna arhiva

Treba mi…

Jedan planinski vetar, što mrsi kosu i odnosi tugu, a donosi miris rodnog kraja i bakinih sušenih krušaka. Jedno sunce, visoko na nebu, da, kao kad sam bila mala, uporno gledam u njega, pa mi onda ispred očiju sve bude narandžasto, pa se čudim kako ljudi kažu da je sve crno kad oslepiš…kad je narandžasto…Jedno nebo, bistro, plavo, bez ijednog oblačka, da ležim na travi i gledam…Svaki list koji se pomeri, svaku pticu koja proleti, i da joj se divim kako je, tako sićušna, mala, a tako snažna da preleti tolike daljine…I slobodna…Na tome joj zavidim najviše.

Treba mi i jedan smirujući glas, koga već odavno nema, da mi kaže da će sve biti u redu i da me ne da nikome. Jedna sunčana jesen, puna zlata i crvenog lišća, da šušti dok hodam, da ga noću vetar nosi, a ja da slušam. Treba mi i jedna kiša, da se sliva niz staklo, a ja da pratim putanju kapljice, umotana u ćebe, pa da budem zahvalna na toploti koju imam. Čovek,  što više ima, sve je nezadovoljniji, nesvestan da je toliko jednostavno biti srećan. Da tako malo treba. Osmeh i topla reč, neko kome je stalo, neko ko će te zvati u 2 noću da pita jel’ spavaš, a ti mu kažeš “ jok, evo jebem sove po krovu“, pa se smejete zajedno iako je 2 ujutru i oboje ustajete u 6 na posao. Treba mi jedan budilnik, navijen pogrešno, sat vremena ranije, pa da još slađe zaspim kad shvatim da ne moram još da ustanem. Trebaju mi jedne Mačkove čizme od 7 milja ,da stignem sve dnevne obaveze, pa da, na kraju dana, imam vremena da ja budem ja, sama sa sobom. To je luksuz veliki, samo da znate. Jedan voćni čaj, u nekoj ogromnoj šolji, i muzika, i čupave čarape na nogama, one sa roza i ljubičastim prugama, pa da se oraspoložim od samog pogleda na njih. Jedna topla ruka, sigurna, da uteši i zaštiti, da smiri i uznemiri kad treba. Treba mi jedno sunčano jutro bez obaveza, da se razvlačim po krevetu satima, bez griže savesti, bez razmišljanja da moram ovo i ovo, i još ovo…samo jedno…Treba mi i sneg, jedna prava zimska mećava, ona što kovitla krupne pahuljice, samo da ih gledam. Samo to. I one su slobodne. U tom kratkom periodu, dok padaju, slobodne su i prelepe, blistaju…

Gledam i slušam, danima, ljude koji žele veliki novac. Igraju igre na sreću, daju poslednje pare za nadu, za nadu u dobitak koji je moguć samo u teoriji. I to mi je fascinantno. Koliko je istinito to da nada umire poslednja, koliko čovek ima prirodan instinkt da se ne predaje, da pokuša i ono poslednje ne bi li se desila čarolija. Čarolija koja će rešiti sve njihove probleme, i nadaju se da će onda biti kompletno srećni. A sreća, ona čeka iza svakog ugla, u komšijinom “ dobro jutro“, u osmehu male devojčice u autobusu, u suzama izazvanim smehom, posle koga vam treba 5 minuta da dođete do daha. Sreća su male ručice oko vrata, i vlažni poljubac umrljan čokoladom, najslađi na svetu, kada shvatite da je sve ostalo nebitno i da vam više ništa na svetu ne treba…

Fotografija preuzeta sa Pixabay

Čovek bez prezimena

“ Čovek bez prezimena“ je moja prva prava priča, pripovetka…Kako god hoćete. Priča govori o tome koliko nam životni put određuje pripadanje ili nepripadanje jednoj porodici, veri ili naciji i šta bi bilo kada bi smo mogli da biramo ko ćemo biti bez ograničenja koja dobijamo rođenjem. Sa ovom pričom sam učestvovala na konkursu “ Ljudi s olovkama“, koji organizuje magazin “ Lola“. Pobednik konkursa je priča sa najviše pregleda. Nisam pobedila na konkursu i nije mi to toliko ni bitno, koliko činjenica da je moja priča ušla u uži izbor i objavljena među 30 najboljih. Puno ljudi iz mog okruženja mi je pružilo podršku, i hvala im na tome, zaista mi to znači. Da sam, kojim slučajem, osvojila neku od nagrada, taj novac bi otišao u humanitarne svrhe. Tako sam odlučila čim sam je napisala. Bez obzira na sve, ja sam na nju ponosna, jer sam shvatila da je dirnula mnogo ljudi i da su je čitali i neki koji inače ne čitaju ništa duže od dve rečenice, i to zbog mene. U svakom slučaju, moj motiv je bio isključivo ljubav prema pisanju.

Pa…do nekih sledećih priča i konkursa!

Priču možete pročitati ovde.

Nena

Crvenokosa. Posebna. Drugačija. Sa osmehom koji obasjava sve u radijusu od dva kilometra, danju ili noću, u olujama i sunčanim danima. Sa stavom i sigurnošću u sebe. Privlegija je imati je, makar na trenutak, u svojoj blizini. Ja je imam, evo, ceo život, i mogu samo da budem srećna, srećna, presrećna što je tako.

Ona ti je od onih koje ni tornado ne može iznenaditi. Za razliku od većine, odlično zna šta hoće i šta neće. Zrači nekom posebnom energijom koju ljudi tumače kao neopisivu privlačnost, lepotu, dobrotu, duhovitost. Svako na svoj način, i svako iz svog ugla, u zavisnosti od širine gledanja. Ali, niko ne ostaje ravnodušan, u to sam sigurna. 

Koliko god reči, epiteta, stilskih figura i poređenja da sad upotrebim, sve je to malo da opiše moju Nenu. Jednu. Jedinstvenu. Nenu. A moju. Moju, zato što mi je bliža od sestre. Zato što je blizu u mislima uvek. Zato što je to ono isto ime koje iskoči kao dolazni poziv u trenutku dok ga tražiš po imeniku. Probajte da izbrojite sa koliko ljudi, i koliko puta vam se to desilo, pa ćete videti koliko je moja Nena za mene posebna. Moja Nena. Ona što me zna, čini mi se, bolje od mene same. Ona što mi je univerzum posla, na kredit, kao nagradu, pa da mu se odužujem ceo život zahvalnošću. Ništa više. 

Danas je mojoj Neni rođendan. Budući da je ona neko ko ne broji godine, niti se njima opterećuje, kako godinama, tako i svim ostalim klišeima i šablonima, nego drži svoj pravac sa obe noge na zemlji, ja hoću samo da joj kažem da je volim. Samo to. I da sam zahvalna što je imam baš takvu kakva jeste. I da sam ponosna zbog toga.

Poetična jutra ( IV) 

Šta sve jedna nesanica, vrućina i odred komaraca može čoveku u glavi da napravi, pa to je čudo jedno. Kakvi sve planovi i najzabačenija razmišljanja, iz levog ćoška malog mozga, tad isplivaju. Dal’ pod uticajem insomnije ili onog da se posle ponoći svest menja i da smo najiskreniji kad smo pospani…Ne znam, evo…

Kad ponovo negde otputujem, uopšte se neću truditi da fotografišem bilo šta. Definitivno. Prvo, nemam smisla za tu vrstu umetnosti, pa i ono što je lepo na mojim fotkama izgleda bezveze. Drugo, neke se lepote tim pokušajem zaustavljanja vremena naprosto oskrnave, poružne…Plus, izgubiš trenutak koji se neće vratiti. Odlučila sam da ću od sad samo da gledam, gledam, i gledam, upijam i pamtim…Šta je 14 megapiksela u odnosu na ovaj moj mozak koji se seća tatinog broja telefona iz firme u kojoj ne radi već 25 godina? Hajte, molim vas…Ne može mi fotografija sačuvati lepotu viđenog, fotografija je ono što kamera vidi, nije to ono što ja vidim. Znači, od sad samo slikam ljude…I nebo…I po neki detalj…Cvet…sunce…snimaću kišu i sneg…Previše,a? Previše! Gledaću, udisaću, upijaću i pamtiću, pa ako neko baš želi, rečima ću mu dočarati. Tu sam makar jaka!

Više ću posmatrati ljude oko sebe. U najbanalnijim situacijama. Kako se odnose prema knjizi, prema životinjama, prema tuđoj sreći i nesreći. Mišljenja sam da su ljudi koji su nežni prema knjigama, nežno prelaze prstima po koricama, ne savijaju stranice da bi znali gde su stali, nego koriste obeleživače, ne podvlače ništa i dobro paze da se slučajno koja stranica ne ošteti, pocepa, isprlja…E, takve ljude treba čuvati! Kakvi su prema knjizi, takvi su i prema ljudima. Jer, svaka je knjiga jedan poseban svet, kao i čovek, snažan i sveobuhvatan. ( Ne bih da tračarim, ali komšinica je knjigu, koju je pozajmila od moje mame, slučajno spalila u rerni, jer ju je zaboravila tamo! Kako??? Pojma nemam! Jedna druga, meni relativno bliska osoba, je moljakala da joj pozajmim rečnik engleskog jezika za dete, jer, eto, skupo je da se kupi…Naravno da sam dala rečnik…Ne da ga nije vratila, nego se taj rečnik volšebno pojavio na njenom tavanu među nekim otpadom.  Do mene je stigao pukim slučajem, doneo mi je neko ko se zadesio na tom tavanu tražeći nešto skroz drugo, pa naleteo na taj rečnik i doneo mi, jer, eto, zna da će mi, možda, zatrebati. Fizički me je zabolela otkinuta korica sa mog rečnika za koji sam bar pet puta ponovila da se dobro čuva i da mi se vrati.)

Idem sutra da kupim knjigu koja se zove “ Peto godišnje doba“, Nebojše Rackovića. Pojma nemam ko je on, prvi put čujem to ime, ali sam negde naletela na preporuku. Koliko god da sam čitala do sad, malo sam čitala. Mora to više. Toliko je stvari na svetu koje ne znam, a želim da znam. Toliko je zaključanih svetova u knjigama koje nisu još stigle do mojih dlanova. Toliko je klasika koje nisam stigla da pročitam, toliko ih je, da me je sramota ovih slova. 

Trudiću se da skratim jezik! Hoću, ovih mi slova i redova. Al’ ne može mozak i impuls. Džaba…Probaću, nije da neću…Pomisliće da sam bolesna, ali neka… Večito me kritikuju kako ja uvek imam nešto da kažem, a ja ne mogu da ćutim, pa to ti je. 

Ali, pre nego što ostvarim sve ovo što sam nabrojala, odoh da pobijem onu hordu komaraca koja mi se ulogorila, kukavički, u mraku, u sobi, jer nema tu mesta za nas sve. Ali, makar sam, pišući ove redove, slušala ptice koje najavljuju zoru i evo, pojavio se komadić sunca iza komšijinog krova, pa možda one komarce, ipak, odem i izljubim 😉 

https://youtu.be/YjkcFMrLBVg