Poetična jutra (II)

Nema samoća nikakve šanse u ovakva jutra i ovakve dane. Može da se došunja ponekad, ali je otera sunce koje se sve ranije pojavljuje i bojom kojom oboji moj prozor čim provirim ispod jorgana, kaže da će dan biti jedan od onih svetlucavih i lepršavih.

Blagodeti modernog života su nam uskratile mnogo toga. Oni koji putuju na posao autom, gube priliku da uživaju u jutarnjim mirisima grada koji se još budi.  Gube priliku da u gradskom autobusu budu svedoci sanjivih osmeha mladih studentkinja dok čitaju poruke za dobro jutro. Svakome se usne u specifičan osmeh izviju kada pomisle na nekog dragog i bitnog, nekoga ko čini da se osećaju lepo.

Dok sam, pre nekih 15 godina, radila treću smenu, pa se vraćala kući ujutru kad većina ljudi kreće na posao, u školu, u novi dan i novu šansu, posmatrala sam prolaznike oko sebe i činilo mi se da su svi mirišljavi i raspoloženi, spremni na svaki izazov novog dana, a ja umorna, pospana i sa trnjem u očima, tek idem kući na spavanje. Zavidela sam im što mogu da uživaju u letnjim jutrima, koja sam ja jedva primećivala ispod polu spuštenih trepavica.

Samnom svako jutro, gradskim autobusom, sa Salajke u Petrovaradin putuje jedna devojčica Lana. Ide u vrtić u Petrovaradin. Pretpostavljam da nije bilo mesta u nekom bližem vrtiću, pa zato putuje sa dve gradske linije. Lana svo vreme glasno komentariše svet oko sebe. Mama je drži u krilu i strpljivo,sa nežnošću, odgovara na sva njena pitanja. Uvažava je kao sagovornika ozbiljnošću kojom odgovara na njena pitanja. Ne mogu da skinem osmeh sa lica slušajući ih. Lanu poznaju svi redovni putnici „trojke“ i „petice“ u to doba dana. Ali i u ono doba kada se vraća kući. Ja joj kažem,kad vidim nju na stanici, znam da nisam zakasnila. I znam da ću narednih 15 minuta uživati u dečijem, neiskvarenom, šarenom pogledu na svet, sa sve nepravilno izgovorenim slovima i dečijim pesmicama. Oni koji ne putuju busom na posao, nemaju šansu da im jutro ulepša jedna iskričava Lana. Oni koji se uglave u jutarnju saobraćajnu gužvu, nemaju priliku da gledaju odblesak martovskog sunca na Dunavu koji je, do pre neki dan, bio komplet zaleđen, a sada jutrima porumeni od sunca pa mu i njegova mutna, siva boja, nekako blista.

Znate za ono kad vam se ceo dan po glavi mota pesma koju prvu ujutru čujete, pa ne možete da je izbacite iz glave, iako vam se i ne sviđa nešto posebno? Trudite se da vam svako jutro bude lepo kao omiljena pesma. Da kroz dan koračate sa osmehom. Da pronađete lepotu u najsitnijim detaljima koji vas okružuju, od komšijinog „dobro jutro“ , preko  oogrooomne šolje kafe koju vam kolega donese, do spoznaje da vas usrećuju ljudi oko vas,sa svim svojim vrlinama i manama. Ustanite pola sata ranije, kao ja jutros, i neka vas usreći tih pola sata spavanja manje, ali neka vam sve to nadoknadi lepota ovakvih jutara koja obećavaju lepršave dane, obojene suncem i osmesima.

Dobro jutro ❤

„Kroz zavjese u sobi, gurao se dan
nama je bila ponoć tek
k’o posvetu na vratu nosim trag
kud su prošle tvoje usne

Te noći ja sam čuo sve što sanjaš
strahove sam tvoje ljubio
k’o poruka na staklu pisana u pari
nisi bila tu kad sam se probudio…“

 

Šoping-ženski doping

Jadna ti je današnja žena…Piling, lifting, depilacija, kavitacija, botoks kose, nadogradnja noktiju, farbanje, mackanje…Zbog količine hemije kojom se „negujemo“,  strah me je  da ću se jedno jutro probuditi komplet drečavo-zelena k’o onaj pandurski prsluk , rođena me majka neće prepoznati, a jača polovina će pobeći vrišteći…

Da smo potrošačko društvo, to mi je jasno odavno. Bombarduju nas reklamama, sa TV-a, bilborda, interneta, zovu telefonom, nude, čašćavaju večerom samo da im dođeš na prezentaciju, daju popuste, prave rasprodaje…U reklamama, of kors,  glumice i pevačice sjajne kose, ispeglanih bora, zategnutog dupeta, sa trepavicama od p’o metra…Pa hajd’ ti tu ostani neiskompleksiran.

Ima dva sata kako analiziram svoj današnji dan. Dočekah subotu popodne, i slobodnu nedelju pride, juhuuu ,ne znam šta ću sa sobom od sreće. Idem danas s posla i razmišljam kako treba da kupim farbu za kosu, rek’o ,taman, imam vremena da se ofarbam, sredim friz. Salon? Molim? Kakav salon, zar na to da bacam pare kad ja to sve mogu sama, sposobna sam..Ulazim u prodavnicu jednog od onih lanaca specijalizovanih za prodaju kozmetike, kućne hemije itd…Nije ni čudo što u nazivu imaju ono „drogerie“ , Bog te vidio, kad uđeš unutra, kao omamljena , da ne kažem drogirana, ideš od gondole do gondole, ama sve ti treba…Ili je to „drogerie“ zato što se izmešaju različiti mirisi unutar prodavnice, pa na  kasi vidiš dobroćudnu Meri Popins, sa sve kišobranom, pakuje ti to što kupiš u Crvenkapinu korpu…Elem, treba mi farba za kosu.Tačnije,trebaju mi dve, jer kombinujem neke dve nijanse, a imam kose za tri glave,pa je i količina veoma bitan faktor. Nađem moje farbe, juhuuu, ima neki popust, super…Treba mi i krema za lice, naći ću neku dečiju, te su najbezbolnije.Dok tražim kremu, setim se da mi je nestalo traka za depilaciju. Pored traka vidim  neku kremu za depilaciju, nije loša cena, daj ovamo, trake nek’ čekaju leto. Jaooo,vidi, losion,limited edišn, sa mirisom maline…pa ja to moram uzeti,onaj obični što imam kući,njega ću kasnije potrošiti, daj malinu u sred januara. Taman ćušnem malinasti losion u korpu, kad vidim malo dalje policu sa nekom specijalnom ponudom. Krema za stopalaaaa…Sa alantoinom.  Rekla bih da je to ona puževa sluz,ali nema veze, ne maže se po licu, preživeću…Stižem na kasu , vadim robu na traku, kasirka povlači traku, a ja u zadnjem momentu sa police pored kase uzimam bordo lak za nokte, ma ta mi boja uvek treba, neće da se baci…Pita Meri Popins imam li svoju kesu, il’ da mi spakuje robu u nekoliko njihovih malih kesa, a velike se plaćaju 10 dinara. Reko’, zaboravih Crvenkapinu korpu na klaviru, dajte vi meni tu veliku kesu, kad platih ovoliki račun, mogu, vala, i kesu, da mi te male ne poispadaju do kuće, da ne izgubim nešto od tog dragocenog tovara, ima da se utepam momentalno.

Počnem ja svoj „bjuti“ tretman negde oko 19 h. Prvo farbam kosu. Za čas ja to namackam, operem pribor i čupam obrve dok čekam da  boja za kosu deluje. Jedva čekam da probam tu novu kremu za depilaciju, ima sopstvene noge da mi budu zahvalne što sam ih poštedela brijača i voska. Pripremila sam i neko super-super pakovanje za kosu na bazi belog luka . Šta mi bi’ da to kupim, od belog luka mi je muka i na slici kad ga vidim. Ajd’ nema veze, bitno je da mi se kosa ne mrsi i da bude mekana.  Tu je i ampula sa sredstvom za hemijski tretiranu kosu, kristali, regenerator u spreju, sve to čuči na polici u kupatilu i čeka da bude raspršeno, utrljano po mojoj mučenoj kosi. Mažem novu kremu za depilaciju na noge, dok ona deluje, ja ispiram boju iz kose, šampon, pa opet šampon, pa pakovanje od belog luka. Rekla mi drugarica frizerka, da je preko pakovanja najbolje staviti najlonsku kesu, pa preko toga uviti peškirom, tako pakovanje bolje deluje. Sve ja to uradim po majstorskom receptu, i dok pakovanje deluje, ja stružem kremu sa nogu. Stružem ja kremu, ali dlačice ostaju…Ma, šta je sad ovo, sunce ti poljubim…Izvirujem iza tuš zavese da dohvatim kutiju od kreme, da ,po starom balkanskom receptu, pročitam gde sam se zajebala…Krema za depilaciju nausnica …Vesna, idiote, u šta si gledala. Dohvatim brijač, isečem se na tri,četiri mesta, ispiram ono pakovanje, ispiram gel za tuširanje,krv mi curi negde ispod kolena, ooooo sunce ti kozmetičarsko-idiotsko. Izađem iz kade, nekako zaustavim krvarenje i utešim sama sebe mišlju da ću se sad cela namazati onim novim losionom…Mmmmm…malina…Mažem ja losion, i skontam da mi krv curi na još jednom mestu, lepo se krv pomešala sa onim losionom. Pogledam se  u ogledalu, kao u onim sitkomima sa nameštenim smehom,sa sve razgoračenim očima i poluotvorenim ustima i kažem sebi…Pa,  otrovaćeš se , glupačo…ko zna šta si sad smandrljala u krvotok. Sreća, nisam još stigla do one puževe kreme, inače bih se dobrovoljno udavila u kadi.

Sušim kosu i razmišljam kako ću sad lepo da nalakiram nokte. Taman je ove sezone IN ta boja vina. Pogledam krajičkom oka na policu i skontam da imam identičan lak koji sam kupila letos u istoj toj prodavnici…

Kuuupiiii…pa-ra-ra-pam-pa-ra-ra-ram

 

Prim.aut.  Ideju za naslov sam uzela iz pesme  Dubioze Kolektiv  “ Kupi“

Selma

Ona je od onih što ne možeš da ih ne voliš. Jedna od onih što te sa distance, tiho, posmatraju, dok te ne puste u svoj život i svoj krug. A onda ti poprave mišljenje o ljudima svojim nesebičnim prijateljstvom .

Selmu i mene je život jednu drugoj doneo na put. Nismo ,nešto posebno, birale jedna drugu. Nas dve smo jetrve, snajke u jednoj porodici. Selma je,zbog ljubavi, ostavila i posao i roditelje kojima je jedinica,i otišla u drugu državu da živi. Ne,nije otišla ni u Nemačku ni u Ameriku,gde sve što ti treba na drveću raste,nego u Bosnu. U malo mesto, gde se sve zna, svako svakoga zna,  svako svačije zna bolje nego svoje, ali gde su ljudi srdačni, a priroda prelepa.

Ona ti je od onih što uvek nađu vremena da čitaju, iako ima i muža i dvoje dece kojima je maksimalno posvećena. Ta posvećenost daje rezultate, jer kad  upoznaš njene dečake,vidiš da ih je vaspitavao neko kome je stalo do toga na kakvim će ljudima ostati budućnost.

Selma ti je od onih prijatelja koji su daleko, ali su uvek tu.Bodre te nesebično preko društvenih mreža, kad već nisu blizu tebe. Jedna od onih zbog čijeg se pristupa osećaš čovekom vrednim poštovanja. Jedna od onih što ima prijatelja na sve strane, pa gde god da krene, ima ko da joj se obraduje.

Danas je mojoj Selmi rođendan. Pored onog što se podrazumeva, želim ti da ostaneš baš takva kakva jesi. Nasmejana, srdačna i lepa. Obična ,a drugačija. Sa svojim stavom. Neizmerno mi je drago što u životu imam nekog kao što si ti.

Srećan ti rođendan !

Poetična jutra

Svašta se natrpalo u ovaj januar. I sneg i praznici i neki rastanci,i Dunav se zaledio,i minus daje sve od sebe,pa ujutru ne znaš kud ćeš sa rukama. Nije tmurno sve što sunce ne obasja.Zavisi odakle gledaš.

Juče ujutru upekao ovaj januarski minus,ljudi maskirani u pingvine (i ja među njima),samo oči vire iza sloja šalova. Novi Sad je najlepši zimi.I leti. I u proleće.A tek u jesen.Svako jutro putujem na posao u Petrovaradin sa Klise (da je završen onaj novi Žeželj,stigla bih za 15 minuta ).Kome god kažem gde radim,a gde živim…“aaaa,jaaaoo,pa daleko ti to“.Pa jeste,prilično je daleko,ali to je mojih 40 minuta mira,nirvane,slušalica u ušima,onog jedvačekanja kafe kad stignem na posao. Kad se vraćam leti,uvek u isto vreme,gledam sunce kako zalazi iznad Novog Sada,u Dunavu se ogleda sa jedne strane,a Tvrđava sa druge. Nikad nisam ni pokušala da slikam taj zalazak.Da ga ne pokvarim.

Posao mi je takav da ,u toku dana,bar dvesta puta kažem:“dobar dan“,“hvala“,“doviđenja“,bar sto pedeset puta se osmehnem,dvadeset puta se namrgodim,a pet puta nekome opsujem mater…al’ tek kad se okrene. Tako je to kad radiš sa ljudima. I sa parama.Manje-više su to stalno isti ljudi.Neko je pričljiv,neko usiljeno ljubazan,neko poslovan,neko namrgođen,neko ustao na levu nogu…U proseku,dobro se snalazim sa takvim miksom raspoloženja.Ja se trudim,koliko mogu,da budem ljubazna,da ne budem prototip nadrndane šalteruše. Objasnim,pomognem,pričuvam kese sa pijace,a oni mene,za uzvrat,sačekaju da završim sa cigaretom. Puno mi to znači.

Ima jedan deka,80 i neka godina,štap i dugački brkovi.Kao u pričama za decu. Dođe da vidi kako sam,da popriča samnom,a sebi da malo prekrati vreme. Deka je nekad bio „narodni milicajac“,nikako policajac. Jedan od onih koji su verovali u bivši sistem. Kaže: „Ja o smrti ne razmišljam.Smrt je od Boga,a mi koji u Boga ne verujemo,nama smrt ne može ništa“. Smeje se celim licem i očima.Takve mi stvari ulepšaju dan. Kaže,svojevremeno,kad ga njegova baba(za suprugu kaže „baba“) pita kuda će,on joj kaže: „Eno ti komandir,pa njega pitaj kuda ću.Šta se ti mešaš u državne stvari!“Jednom ga je,kaže,prekorila,što kasno dolazi kući i rekla mu : „Hoćeš li ti ikad rano doći kući ?“,a ja ,kaže,zgrabim onu moju šapku,pa pravac u stanicu i tamo prespavam. Čim je počelo svitati,a ja kući i kažem babi: „Evo,došao sam ti rano“! NIkad mi više nije prigovorila što kasno dolazim kući.Deda Dušan mi je doneo Rajsovu knjigu „Čujte,Srbi,čuvajte se sebe“,pročitala sam je u dahu i tri dana ubeđivala ljude oko sebe da tu knjigu treba držati u kući kao Bibliju. Doneo mi je i Ćopićeve „Orlove“ da čitam.Kaže,poznavao je Ćopića.On ti je,kaže,bio čovek iz naroda,dolazio je u naš kraj na narodne zborove i tu sam ga upoznao.Meni se,na te reči,razvukao osmeh od uha do uha.Kažem da sam „Orlove“ pročitala davno,još u osnovnoj školi,i „Orlove“ i čitavu „Pionirsku trilogiju“,i da Ćopića doživljavam kao čeljade iz sopstvene kuće,ali nema veze,čitaću opet.Sutradan mi je doneo zbirku Šantićevih pesama.Eh,kaže,ovaj ti je najlepše pesme pisao,samo ti čitaj.Divim se ovom čoveku i njegovoj volji za životom.Još uvek se okrene na peti kada prođe neka lepa gospođa.Kaže,najviše se obraduje kad sretne nekoga ko je stariji od njega. Nadam se da će deda Dušan još dugo poživeti,jer takva vrsta polako izumire.

Ovih dana se u bioskopima prikazuje film“Santa Maria Della Salute“. LJubavna priča ,stariji muškarac i devojka iz plemićke porodice. Tu Kostićevu pesmu sam prvi put pročitala još negde u osnovnoj školi. U srednjoj smo imali zadatak da naučimo jednu strofu.Ja naučila celu pesmu.Nije mi niko rekao da moram.Htela sam da znam te stihove.Profesorka mi dala peticu i za nagradu nisam morala da odgovaram celo polugodište,osim da radim pismeni. Ona mi je produbila ljubav prema slovu.Hvalila je moje pismene radove. Razmišljala sam tada da ću jednog dana raditi isto što i ona.Izbacila me je sa časa kada sam  glasno opsovala,iako sam joj bila najbolji đak u tom odelenju.Za primer. I neka je.Tada sam naučila da niko nije nedodirljiv.Svih ovih godina je spominjem kao nekoga ko mi je služio kao uzor. Danas mi je došla na šalter. Prepoznala sam joj osmeh.Prepoznala je i ona mene.Posle 15 godina u penziji i ko zna koliko hiljada đaka u radnom veku.Kaže da mi želi svu sreću. Ja,evo,ceo dan,ne skidam osmeh sa lica.

Juče ujutru,dok bus prelazi preko Varadinske Duge,gledam u zaleđen Dunav i razmišljam kakav je umetnik ova naša priroda,a kakav je tek model ovaj moj Novi Sad,i ovaj mrgodni Dunav,u sred zime obučen u belo,kao nevesta. Slušam na radiju Balaševića :

„Kad odem,
kad zamumla vetar zimske očenaše
i kad mrtvo lišće potera u kas
za kaznu prognaće i tamburaše
zbog pogrešne pesme u pogrešan čas….“

pa se setih kako on ono jednom reče da ne voli januar. Ima on svoje razloge što ga ne voli. Ja imam svoje zašto ga volim.

Ne može dan da ne valja kada su jutra ovakva.Bitno je samo kako posmatraš.Staviš ruku u prazan džep,ali budi srećan što imaš makar džep na ovom minusu. Obrazi utrnuli od hladnoće,ali te negde čekaju osmesi i vruća kafa.Pa,kako onda da ne voliš januar…

Marija

Žensko ti je čudo.Može sve kad želi i hoće.Kad zacrta.Zapinjaće i za decu i za šerpe i za korpe sa vešom,trčaće na posao umornija nego kad se vraća s posla,ali će uspeti. Jer želi i hoće.Marija je jedno od tih čuda.

Ja Mariju ne poznajem lično. Poznajemo se samo preko Fejsbuka. Marija je čula od moje rođake da sam,uz pomoć Hrono ishrane,rešila problem težine,i odlučila je da pokuša. Marija je jedna lepa plavuša,lepog osmeha,mama,domaćica,zaposlena,sa gomilom obaveza.Našla je snage da se reši malog viška kilograma koji joj je smetao. Postavila je sebi cilj.Za Novu godinu želi da obuče svečanu haljinu u koju nije mogla da se uvuče pre Hrono ishrane.

Juče sam videla na Fejsbuku Marijinu sliku u prelepoj crnoj haljini. Deset minuta nisam mogla da skinem osmeh sa lica.Marija je uspela.Jako sam ponosna na nju. Mariju,nečiju mamu,zaposlenu ženu sa puno obaveza ,koja je našla snage i volje da uradi nešto za sebe. Gledam joj osmeh na toj slici.Sve mi je rekao.

Za mene su ovakve situacije u životu veće od bilo koje materijalne stvari. Videti nečiji osmeh obojen čistom srećom.Kad ti dan dodatno ulepša Marija,njena haljina i osmeh.15774992_1221469114601653_6053736765789924004_o

Foto/Privatna arhiva

Svaka ti čast,Marija. Verujem da si ponosna na sebe i treba da budeš,jer imaš čime da se ponosiš. Nosi svoju lepotu dalje kroz život i uživaj u njemu .

Veštičiji rođendan (i to drugi po redu)

Danas je drugi rođendan mog bloga „Veštica bez metle“

Pre dve godine je kuma moje sestre,Jelena,čitala nešto što sam ja usput piskarala,a uvek mi je bilo lakše da piskaram i sve što imam papiru kažem,i predložila mi da pišem blog.Ma,reko’ šta ti je to,kakva ja i blog,to je za pametne ljude ,nije to za mene. Kaže ona,ma samo ti piši,uvek će se naći neko kome će to možda biti zanimljivo. I poslušam ja nju. Ali,kakvo ime da smislim,kako da mi se zove blog. Pošto sam teška jezičara,kažem,uglavnom,sve što mislim,pa ko se ljutio,ko ne ljutio.Često su mi govorili da sam prava veštica.I u pozitivnom i u negativnom smislu.A kosa mi je kovrdžava i čupava da Bog sačuva,pa sam ja uvek govorila da sam k’o neka veštica. Dovoljno sam samokritična da ne mogu sama za sebe reći da sam anđeo,al’ zato veštica jesam.Debela sam poprilično,pa sama za sebe kažem da ličim na onu vešticu Drndaru iz „Štrumpfova“. I tako ostade veštica.Zašto bez metle? Pa zato što je veštica bez metle isto što i anđeo bez krila 🙂  Šalim se 🙂 Nemam metlu i ne mogu da letim,zato što živim u jebenoj tranziciji,kud god mrdnem udaram u neki zid,kao i većina nas ovde.Pa bio to red u državnoj ustanovi,banci,ambulanti,ili to bio pokušaj da se obračunam sa Poreskom upravom koja me tereti za neki dug,koji,u suštini,ne postoji,ali službenica u banci to nije proknjižila kako treba,pa muke žive da im dokažeš da im ne duguješ ništa i da,ipak,imaš pravo na Dečiji dodatak.Opet zid,opet udaranje glavom,opet ne možeš da poletiš…nemaš metlu,jebiga…Metla bi mi trebala i da počistim političku scenu,estradnu,i još popriličan broj „scena“,ali to ostavljam nekim moćnijim „vešticama“.

Zamerali su mi što sam anonimna.Blog sam počela pisati anonimno,zato što znam da većina ljudi kod nas ima predrasude.Neki će reći“vid’ onu budalu,našla ona da piše blog,ma ne valja to ništa,nema ona pojma,itd..“ Drugi će reći,“ooo,vidi,pa znam ja nju,daj da joj pratim taj blog“.Upravo zbog takvih stvari sam odlučila da budem anonimna,da ljudi,ako već žele da me prate,da me prate zbog kvaliteta ili ne prate zbog nekvaliteta.Postoji i FB stranica „Veštica bez metle“,koja ima skroman auditorijum,ali opstaje.

Otkud mi inspiracija ?

Inspiraciju pronalazim u svakodnevnim dešavanjima,ličnim iskustvima,razmišljanjima i emocijama.Pišem kao što govorim.Nemam ambiciju da zarađujem od blogovanja,pišem iz čiste ljubavi prema pisanoj reči.

Ko je Veštica bez metle?

Zovem se Vesna.  Ja sam mama,supruga,kćerka,sestra,tetka,ujna,snajka,komšinica,prijateljica,sasvim obična žena. Trudim se da na život gledam sa vedrije strane,pa sam skoro uvek,nasmejana i vedra. Trudim se,pre svega,da budem dobar čovek,da dam primer svom detetu.Nemam problem da kažem sve što mi smeta,pa tu osobinu svojski koristim ovde na vascelom internetu našem.Nemam problem ni da pokažem emocije,i pozitivne i negativne,pa i tu osobinu svojski koristim ovde.

Vesna

Ja sam Vesna.Znaš,ona debela…Ona što se glasno smeje…Ona što puno priča,ne zaklapa…Ona ,što kad priča,zvuči k’o Nele Karajlić…Eee,ta Vesna…Ovo je priča o njoj

Ovih dana sam toliko srećna da imam potrebu da svoju sreću i dobro raspoloženje prenesem na sve oko sebe. Zovem ljude,ničim izazvana,da ih pitam kako su i da podelim sa njima svoj osmeh. Mogu ih zamisliti,k’o vele,ova je pukla k’o fosna,šta joj je odjednom…Do nedavno nisam verovala da su ovakva osećanja i u ovolikoj količini moguća,da ljudski mozak,naročito ovako“izraubovan“ kao moj,može to da podnese.Razlog? Evo,sad ću vam ispričati.

Rođena sam pre vremena. 1700 grama. Moj deda je govorio da sam bila kao pivska flaša kad su me doneli kući. Mama kaže da sam danju spavala po 8 sati u komadu,a noću bila budna. Nakrivo nasađena od rođenja,ja to tako volim da kažem.Progovorila sa 9 meseci,a prohodala sa 16. Jezičara-lenjivica…kud ćeš gore…Od malena sam kuburila sa viškom kilograma…Uvek sam bila „ona buca“,“ona debela“,“ona punačka“,“pametna,al samo da malo smrša“,itd.Imala sam komplekse.Ogromne.Ali sam uvek,nekako,izlazila na kraj sa njima. Mnogi su mi govorili da sam simpatična,nasmejana,pozitivna,da im je dan popravljen kad me vide,da meni moji kilogrami baš lepo stoje itd. Meni je sve to prijalo,ali sam ,isto tako ,znala da ljudi ,uglavnom,to govore da me ne bi uvredili. Moja kilaža je oscilirala od umereno prekomerne do ekstremno prekomerne (neću da se zamaram brojevima i merama,jer je sve to individualno),ali nikad nisam bila mršava…osim to kad sam se tek rodila,pa sam imala nedovoljnu kilažu da bi me pustili iz porodilišta.

Trudila sam se da se ne zamaram toliko fizičkim izgledom,jer sam zaista bila zadovoljna svojim životom,bavila se stvarima koje su me činile srećnom,i imala gomilu ljudi oko sebe za koje znam da su bili u mojoj blizini zbog mene same.Pre svega,bila sam zdrava,i to mi je,donekle,bilo najvažnije…koliko to može biti najvažnije mladoj osobi sa 20 i kusur godina.

Sve se promenilo kada sam ušla u deveti mesec trudnoće (imala sam 23 godine) i kada mi se povisio pritisak. Hajde,dobro,trudnoća,to je,donekle i normalno.Imala sam jako težak porođaj,gde su lekari oklevali da mi urade „carski rez“,upravo zbog visokog pritiska,jer je to rizično i za majku i za dete. Godinu dana posle porođaja sam konstantno imala povišen pritisak i počela sam da pijem lekove redovno.Imala sam 25 godina. Kilogrami su se samo „slagali“,ja sam sedela kući jer sam imala malo dete,nezdravo sam se hranila i usput se privikavala na sve promene koje se dešavaju u životu osobe od 25 godina koja ima muža,dete,famEliju,slave,zimnicu,pobojen veš,itd…a sama nije svesna da još uvek nije ni zrela ni spremna za tako nešto.Samo da napomenem,udala sam se iz ljubavi,i trudnoća je bila planirana.Videla ja kod prijatelja da imaju malu bebu,pa ja rekla „hoću i ja jedno takvo“…živa istina…Donela ga kući posle 11 dana provedenih u porodilištu,posle porođaja koji smo oboje jedva preživeli,pa ga posmatrala u onom krevetiću kao neku egzotičnu životinjicu koju držimo u kući za ukras…Posle tri dana provedena u spavaćici u „babinama“,kako se to već kaže,puk’o mi je film,obukla sam se normalno i krenula da radim po kući sve što sam i do tad radila..a bebica nek spava…najbolji je kad spava…Bukvalno sam tako razmišljala…Zašto ovo pričam? Zato što sam tek iz velike vremenske daljine uspela shvatiti koliko sam bila nespremna za tako nešto,i koliko je to uticalo na moju psihu,a samim tim i na hormone,pa na kilažu…To je bilo pre 10 godina.

Narednih 10 godina sam odgajala dete,radila,obavljala sve poslove koje jedna majka,supruga i domaćica treba da obavlja,ali sam duboko u sebi bila nezadovoljna.Ništa mi nije falilo,okružena sam ljudima koji me vole,od mojih roditelja i sestre,preko supruga i sina, do prijatelja sa kojima se družim skoro ceo život.Preorijentisala sam se na potrebe deteta i supruga,uglavnom sam ja bila ta koja se prilagođavala,od jelovnika, do toga da sam zbog supruga počela da se pokrivam prvo ćebetom pa jorganom,iako sam se od ćebadi uvek ježila i kod mene je ćebe uvek išlo preko jorgana.Postajala sam sve pasivnija,ustajala,radila,kuvala,spremala,kupala,peglala,pa opet spavala,ali sam u svemu tome,negde,nedostajala sama sebi.Ona prava ja,ono što stvarno jesam…U jednom periodu mi je mama često govorila da grozno izgledam,da sam,verovatno,depresivna,da joj izgledam strašno namrgođeno…Ja na to nisam obraćala pažnju i nastavljala sam da ponavljam mantru „zadovoljna-srećna-ispunjena“ .Jednom mi je sestra ispričala kako je srela jednu devojku koja je sa nama išla u školu i koja joj je rekla da me je nedavno videla na ulici i da sam joj izgledala kao da ću svakog trenutka da zaplačem. Ni na to nisam obraćala pažnju,ipak ona mene nije videla dugo,ne poznaje me itd…

Sa 27 godina sam imala prvu ozbiljnu hipertenzivnu krizu.To je ono što običnim jezikom zovemo „predinfarktno stanje“. Užasno sam se osećala,nešto između mučnine ,lebdenja i propadanja…tada sam razmišljala da verovatno isto tako izgleda kad lagano umireš…Jako sam se uplašila…Ali navike nisam promenila…Hipertenzivne krize su se nastavljale…Ne tako često,ali ih je bilo…Srećom,uglavnom su se dešavale noću,pa nisam morala nikoga da obavezujem i prepadam.Sama sam izlazila na kraj sa njima,lekovima za snižavanje pritiska,sredstvima za smirenje,odvlačenjem pažnje…Čak sam išla dotle da sam počinjala da plačem jer sam mislila da ću stvarno umreti..Sutra mi bude bolje,i ja opet ne promenim navike…I dalje ne jedem redovno,nego kad stignem…cigareta i kafe mi nikad dosta.,ako ne radim ništa korisno,onda samo gledam gde ću da sednem da zapalim…Šetnja? Koja,bolan,šetnja,to je za budale,šta imam šetati ko izluda,ionako nemam vremena sama za sebe itd…Eto,to su sve bili moji izgovori.Opremila sam se gomilom lekova za snižavanje pritiska,raznoraznim sredstvima za smirenje,jer mi je jedna doktorka rekla da je moguće da imam „dijagnozu paničnog straha“,gde kad mi se povisi pritisak,od straha se povisi još više,itd. Da ne pričam o vremenskim promenama i o tome da sam dosadila i Bogu i narodu pričajući kako sam meteoropata i kako mi smetaju vremenske promene i visok atmosferski pritisak,drž ne daj…

Za svo to vreme,moja porodica,suprug i roditelji su pokušavali da me motivišu da nešto promenim.Ja nisam htela da ih slušam.Bila sam ja svesna da mi žele dobro,ali sam bila previše lenja da bilo šta promenim.Na drugu trudnoću nisam smela ni da pomislim sa toliko kilograma viška.Suprug mi je stalno govorio da bih trebala da se pozabavim tim svojim pritiskom i viškom kilograma,a ja ga optuživala da on samo na sebe misli,i da se boji da ostane sam sa detetom ako se meni nešto desi. Eto dokle je išao moj idiotizam…Moja tata je jednom išao u apoteku da mi uzme lekove,i kaže da dva dana nije mogao sebi da dođe,jer nikako nije mogao da pojmi da njegova kćerka sa manje od 30 godina,pije toliko lekova. Ni to me nije opametilo…Vremenom su prestali da mi govore bilo šta…Da ne kažem,digli su ruke od mene. Moj suprug je ,u međuvremenu,počeo rekreativno da trči. Ja sam mu govorila da je to bez veze,gdje ćeš trčat’,ionako fizički radiš…čist idiotizam…opet moj.

Ljudi oko mene su mi i dalje govorili da sam pozitivna,zarazno nasmejana,da nikad nisu sreli takvu osobu,da vole da su u mojoj blizini,itd…Meni je sve to prijalo,iako sam bila svesna da moram nešto da promenim,ali opet nisam imala volje…Uljuljkivala sam se takvim komentarima,ali bih se naglo osvestila kad dođe vreme da treba da obučem haljinu ili tako nešto,a ja ne smem ni da pomislim da uđem ni u jedan butik,jer znam da nemaju brojeva za mene.Budem ja besna sat-dva na sebe,ali nastavljam i dalje sve po istom.

U januaru ove godine mi je umro stric.Relativno mlad.Od srca.Iznenada.Ostao mu je sin od 11 godina,koga su jedva dobili iz ne znam kog pokušaja vantelesne oplodnje. Na tu sahranu sam otišla pod žestokom dozom „bromazepama“.Posle desetak dana,suprug i ja smo šetali uveče i on mi je tad rekao,da ako ne promenim nešto,da ću uskoro umreti,srce će me „spucati“,ostaće mi malo dete bez majke,i ostaće on bez mene…Ja sam se naljutila…Pričali smo svo vreme o tome dok smo šetali…ja sam uglavnom ćutala i besnela u sebi.U povratku smo prolazili pored prodavnice zdrave hrane i ja sam mu rekla da hoću da svratim tu,da kupim brašno za integralni hleb koji sme da se jede u Hrono ishrani i da počinjem od sutra ujutru. To je bio 27. januar ove godine.

Počela sam.Sutra ujutru.Bez odlaganja.I nastavila.Svaki dan sam uživala mučeći sebe.Posle nedelju dana sam bila lakša 4 kg. Posle mesec dana sam bila lakša 12 kg.Posle dva meseca sam bila lakša 18 kg.Posle tri meseca sam bila lakša 22 kg..U aprilu ove godine je moj suprug trčao „frtalj maraton“ na Novosadskom maratonu.10584metara. Ja sam išla kao podrška. Jako mi se svidela atmosfera.A celog života sam bežala od sportskih događaja kao đavo od krsta. Koji,bolan,sport…nisam ti ja za toga…Tada sam rekla da ću sledeće godine u aprilu trčati i ja sa njima. Slagala sam. 16 oktobra,pre dve nedelje,istrčala sam tih 10,5 kilometara.Za sat i 18 minuta.Ja.Vesna.Ona debela.Isti taj dan se udala moja rođena sestra. Ja sam završila trku,i bukvalno otrčala kod frizera,pa kući da se obučem za venčanje.Eh,da…Obukla sam moju matursku haljinu.Ali,suženu i skraćenu.I crvene cipele sa štiklom,od kojih me,prvi put u životu,nisu bolele noge.Bila sam srećna,srećna,presrećna…

To osećanje me drži,evo,i 15 dana posle.Iskreno,ponosna sam na sebe.Od 28. januara do danas,ja sam lakša za 40 kilograma.Počela sam aktivno da trčim.U jednom trenutku sam otišla kod psihijatra,jer sam mislila da sam depresivna.Čovek mi je objasnio da nisam depresivna,ali da imam nizak prag tolerancije na stres i frustraciju,i da svoje nezadovoljstvo utapam u hrani. U dve reči mi je objasnio moj desetogodišnji problem. Dao mi terapiju.Koja mi je jako pomogla.Posle 9 meseci,ja sam mnogo drugačija.Srećnija,zadovoljnija,pozitivnija.Posmatram život malo drugačije.Znam da cenim sitnice.Imam potrebu da svu svoju pozitivnu energiju raspem oko sebe.Da svi oko mene budu srećni i zadovoljni kao i ja.

Zašto sam sve ovo ispričala? Zato što,zaista,imam potrebu da motivišem ljude oko sebe da se bave sobom. Koliko malo treba da uradimo,pa da se osećamo sjajno.Kad me neko pita jesam li se namučila,ja kažem da nisam.I stvarno,nisam.Kad nešto hoćeš,onda ništa nije teško.Ali kad nećeš,e to je već problem. Posle par meseci sam primetila kako me ljudi odmeravaju kad mi idu u susret.Neki komentarišu,neki ne…Ali,promena je očigledna. Ko me god pita bilo šta za hrono ishranu,ja počnem da pričam i ne mogu da stanem.Konkretne savete ostavljam stručnjacima ili Čika Guglu . Sve o Hrono ishrani možete pročitati ovde:Hrono ishrana

Daleko od toga da sam ja sada savršena.Daleko i od toga da sam mršava .Imam ja još kilograma viška.Ima tu još dosta da se radi.U stvari,čovek uvek treba da radi na sebi. Ja sam još uvek strastveni pušač. Te navike nikako da se rešim.Ali,polako..Lekove za pritisak sam prestala da pijem.Pritisak mi se normalizovao,kako se smanjio broj kilograma.Sa suprugom se više ne svađam.Shvatila sam koliko je bio u pravu. Pronalazim sreću u malim stvarima,kao što su te crvene cipele…Trudim se da svaki dan uradim nešto za sebe ili za druge.U zadnje vreme  u šali govorim da ću početi da se bavim motivacionim govorništvom.

Beskrajno hvala na podršci mom suprugu Milanu i našem sinu Damjanu,koji me je ,kada sam se vratila sa te moje trke,kroz zatvorena vrata pitao:“Mama,jesi li osvojila medalju?“.Kada sam rekla da jesam,on me je zagrlio jako,jako,i rekao da je ponosan na mene.Ja za takve stvari živim,za njegov zagrljaj i za osmeh moje sestričine Cuce,koja kad se nasmeje,obasja celu prostoriju i još dva kvarta okolo.Hvala mojima mami i tati,koji su uvek bili uz mene i podržavali me u svim mojim borbama.Volim vas puno.Kakva sam vam-takva sam vam,al’ vaša sam. Hvala mojoj sestri Brani,koja mi je predložila Hrono ishranu i obećala da će me ,kad skinem 30 kg,voditi u Beč,za nagradu.Brano,da znaš da moj pasoš čeka pored vrata 🙂 Hvala mojoj Neni,mome vernom jaranu,u dobru i zlu,evo 20 i kusur godina.Jaro,volim te puno,a svi starački domovi nek se spreme kad nama bude vreme da stignemo tamo 😉 Hvala mojoj Nataši na podršci i što me je naučila da je adrenalin najbolja droga.Hvala mojoj Teodori što me je bodrila i navijala za mene,i što mi je pokazala da za ovaj svet ima nade,dok god je takve omladine kao što je ona.Hvala i mojoj Selmi,koja me je,takođe,bodrila sve ove mesece.Hvala i svima ostalima koji su mi svojom podrškom davali snagu,a toliko ih je puno da ih ne mogu ni pobrojati,ali prepoznaće se već.

Nadam se da će ova moja priča makar nekoga potaknuti da uzme svoj život u svoje ruke.Da od sutra počne da misli o sebi,i da se za tri meseca oseća ovako kao ja.