Mesto duše

Nije ni u grudima ni u venama ni u nosu. Danas sam shvatila gde je. Jednim pogledom na njegovu fotografiju, koju sam slučajno ugledala, preplavilo me je neko osećanje blaženstva, neizmerne ljubavi i zahvalnosti, i sve to zajedno mi je nateralo srce da brže kuca. Onda sam shvatila. On je duša. U njemu je moja duša. Moja je duša sve što je on, svaki njegov osmeh i suza, svaka emocija koja se podudari sa mojom, svako naše prećutno razumevanje pogledima.

Sledeće sedmice mu je rođendan. Spremam mu iznenađenje. Nešto što on jako želi. Sama pomisao na to koliko će se obradovati, koliko će me grliti i koliko će biti srećan, navela me je da mu poklonim baš to. To je sitnica, ništa skupo ni vredno, ništa što koristi struju ni baterije. Čak je deo pop kulture koju ne podržavam i ne razumem. Ali, on želi baš to. I jedva čekam da vidim njegovu reakciju. 

Pre 5 godina mi je rekao da imam najlepši osmeh na svetu. Tada sam od njega očekivala sve, samo ne jednu takvu izjavu. Zove me “ Bucom“ i često pita da li znam koliko me voli. Buco, nemoj da mi budeš tužna. Buco, jel te to opet PMS uhvatio? Gde si ti meni, Bucooo…

Moje tekstove ne čita. Pročitao je samo onaj gde se žalim na školstvo. I samo prokomentarisao da sam skroz u pravu i da je šteta što to nikad neće stići do onih do kojih bi najviše trebalo da dopre. Kada mi se, po nekad, omakne glasna psovka, samo mi na to kaže: “ I ti si mi, bre, neka blogerka…Kako te nije sramota da psuješ tako…“

Ne podnosi nepravdu. Zadivi me, po nekad, svojim ophođenjem prema slabijima. Oduševim se njegovim emotivnim reakcijama prema bebama i životinjama, iako se svim silama trudi da bude pravo otporno, grubo muško, praveći se, po nekad, da ne primećuje moje emotivne reakcije…Ja ga znam u dušu, pa zato i znam da se pravi. Oterali smo zajedno jednu boleštinu. Trebalo nam je nekoliko godina, ali smo je oterali. Danas kaže da se bezveze sekiram i da je to sigurno gotovo i da će mi odmah reći ako slučajno i posumnja ponovo da se vratila. A ne zna koliko vremena provedem posmatrajući ga dok spava, prateći njegove udisaje, da budem sigurna da su pravilni. Da nema ništa sumnjivo. Tada postajem svesna gde je ta duša o kojoj svi pričaju. Tamo je gde je ono što najviše voliš, nad čim bdiš i strepiš. Duša je ono što te ispuni osećajem blaženstva. Ono što je razlog koji te svako jutro tera da otvoriš oči i boriš se sa novim danom. Moja duša je ovo moje savršenstvo koje sam rodila. Polovina moje duše je ostala kod njega onog dana kada se rodio, i kada su nas, posle 9 meseci, prvi put razdvojili. Pa ga odneli negde na neki drugi sprat, pa ga nisu vraćali naredna 4 dana. Pa sam ja, sva onako izmučena i slaba, jedva stojeći na nogama, krenula sama da ga tražim po onoj ogromnoj bolnici, jer me nisu slušali i nisu hteli da mi kažu gde je moja beba. Onda me je , negde na hodniku, jedna od sestara pitala gde sam pošla. “ Ja tražim moju bebu“. To je jedino što sam uspela da kažem, jer su me suze gušile i crnilo mi se pred očima. Odvela me je da ga vidim. Niko mi nije rekao da postoje posete za bebe koje su na intenzivnoj nezi. Sestra se zove Goranka, čini mi se. I dan danas je spominjem i želim joj svu sreću u životu, jer nije svesna koliko mi je značilo to što je uradila. Ako nekad naiđe na ove redove, neka zna da je neko po dobrom spominje. A ja sam tad shvatila gde je moja duša. U onom malom zamotuljku, koji prvo nije hteo napolje, pa su morali da ga okolnim putem donesu na ovaj svet. Kao da kaže, „A, mani me, brateee, neka me još malo“. Kao što meni danas kaže kad ga budim ujutru za školu.
Foto/ privatna arhiva

Advertisements

Treba mi…

Jedan planinski vetar, što mrsi kosu i odnosi tugu, a donosi miris rodnog kraja i bakinih sušenih krušaka. Jedno sunce, visoko na nebu, da, kao kad sam bila mala, uporno gledam u njega, pa mi onda ispred očiju sve bude narandžasto, pa se čudim kako ljudi kažu da je sve crno kad oslepiš…kad je narandžasto…Jedno nebo, bistro, plavo, bez ijednog oblačka, da ležim na travi i gledam…Svaki list koji se pomeri, svaku pticu koja proleti, i da joj se divim kako je, tako sićušna, mala, a tako snažna da preleti tolike daljine…I slobodna…Na tome joj zavidim najviše.

Treba mi i jedan smirujući glas, koga već odavno nema, da mi kaže da će sve biti u redu i da me ne da nikome. Jedna sunčana jesen, puna zlata i crvenog lišća, da šušti dok hodam, da ga noću vetar nosi, a ja da slušam. Treba mi i jedna kiša, da se sliva niz staklo, a ja da pratim putanju kapljice, umotana u ćebe, pa da budem zahvalna na toploti koju imam. Čovek,  što više ima, sve je nezadovoljniji, nesvestan da je toliko jednostavno biti srećan. Da tako malo treba. Osmeh i topla reč, neko kome je stalo, neko ko će te zvati u 2 noću da pita jel’ spavaš, a ti mu kažeš “ jok, evo jebem sove po krovu“, pa se smejete zajedno iako je 2 ujutru i oboje ustajete u 6 na posao. Treba mi jedan budilnik, navijen pogrešno, sat vremena ranije, pa da još slađe zaspim kad shvatim da ne moram još da ustanem. Trebaju mi jedne Mačkove čizme od 7 milja ,da stignem sve dnevne obaveze, pa da, na kraju dana, imam vremena da ja budem ja, sama sa sobom. To je luksuz veliki, samo da znate. Jedan voćni čaj, u nekoj ogromnoj šolji, i muzika, i čupave čarape na nogama, one sa roza i ljubičastim prugama, pa da se oraspoložim od samog pogleda na njih. Jedna topla ruka, sigurna, da uteši i zaštiti, da smiri i uznemiri kad treba. Treba mi jedno sunčano jutro bez obaveza, da se razvlačim po krevetu satima, bez griže savesti, bez razmišljanja da moram ovo i ovo, i još ovo…samo jedno…Treba mi i sneg, jedna prava zimska mećava, ona što kovitla krupne pahuljice, samo da ih gledam. Samo to. I one su slobodne. U tom kratkom periodu, dok padaju, slobodne su i prelepe, blistaju…

Gledam i slušam, danima, ljude koji žele veliki novac. Igraju igre na sreću, daju poslednje pare za nadu, za nadu u dobitak koji je moguć samo u teoriji. I to mi je fascinantno. Koliko je istinito to da nada umire poslednja, koliko čovek ima prirodan instinkt da se ne predaje, da pokuša i ono poslednje ne bi li se desila čarolija. Čarolija koja će rešiti sve njihove probleme, i nadaju se da će onda biti kompletno srećni. A sreća, ona čeka iza svakog ugla, u komšijinom “ dobro jutro“, u osmehu male devojčice u autobusu, u suzama izazvanim smehom, posle koga vam treba 5 minuta da dođete do daha. Sreća su male ručice oko vrata, i vlažni poljubac umrljan čokoladom, najslađi na svetu, kada shvatite da je sve ostalo nebitno i da vam više ništa na svetu ne treba…

Fotografija preuzeta sa Pixabay

Čovek bez prezimena

“ Čovek bez prezimena“ je moja prva prava priča, pripovetka…Kako god hoćete. Priča govori o tome koliko nam životni put određuje pripadanje ili nepripadanje jednoj porodici, veri ili naciji i šta bi bilo kada bi smo mogli da biramo ko ćemo biti bez ograničenja koja dobijamo rođenjem. Sa ovom pričom sam učestvovala na konkursu “ Ljudi s olovkama“, koji organizuje magazin “ Lola“. Pobednik konkursa je priča sa najviše pregleda. Nisam pobedila na konkursu i nije mi to toliko ni bitno, koliko činjenica da je moja priča ušla u uži izbor i objavljena među 30 najboljih. Puno ljudi iz mog okruženja mi je pružilo podršku, i hvala im na tome, zaista mi to znači. Da sam, kojim slučajem, osvojila neku od nagrada, taj novac bi otišao u humanitarne svrhe. Tako sam odlučila čim sam je napisala. Bez obzira na sve, ja sam na nju ponosna, jer sam shvatila da je dirnula mnogo ljudi i da su je čitali i neki koji inače ne čitaju ništa duže od dve rečenice, i to zbog mene. U svakom slučaju, moj motiv je bio isključivo ljubav prema pisanju.

Pa…do nekih sledećih priča i konkursa!

Priču možete pročitati ovde.

Nena

Crvenokosa. Posebna. Drugačija. Sa osmehom koji obasjava sve u radijusu od dva kilometra, danju ili noću, u olujama i sunčanim danima. Sa stavom i sigurnošću u sebe. Privlegija je imati je, makar na trenutak, u svojoj blizini. Ja je imam, evo, ceo život, i mogu samo da budem srećna, srećna, presrećna što je tako.

Ona ti je od onih koje ni tornado ne može iznenaditi. Za razliku od većine, odlično zna šta hoće i šta neće. Zrači nekom posebnom energijom koju ljudi tumače kao neopisivu privlačnost, lepotu, dobrotu, duhovitost. Svako na svoj način, i svako iz svog ugla, u zavisnosti od širine gledanja. Ali, niko ne ostaje ravnodušan, u to sam sigurna. 

Koliko god reči, epiteta, stilskih figura i poređenja da sad upotrebim, sve je to malo da opiše moju Nenu. Jednu. Jedinstvenu. Nenu. A moju. Moju, zato što mi je bliža od sestre. Zato što je blizu u mislima uvek. Zato što je to ono isto ime koje iskoči kao dolazni poziv u trenutku dok ga tražiš po imeniku. Probajte da izbrojite sa koliko ljudi, i koliko puta vam se to desilo, pa ćete videti koliko je moja Nena za mene posebna. Moja Nena. Ona što me zna, čini mi se, bolje od mene same. Ona što mi je univerzum posla, na kredit, kao nagradu, pa da mu se odužujem ceo život zahvalnošću. Ništa više. 

Danas je mojoj Neni rođendan. Budući da je ona neko ko ne broji godine, niti se njima opterećuje, kako godinama, tako i svim ostalim klišeima i šablonima, nego drži svoj pravac sa obe noge na zemlji, ja hoću samo da joj kažem da je volim. Samo to. I da sam zahvalna što je imam baš takvu kakva jeste. I da sam ponosna zbog toga.

Poetična jutra ( IV) 

Šta sve jedna nesanica, vrućina i odred komaraca može čoveku u glavi da napravi, pa to je čudo jedno. Kakvi sve planovi i najzabačenija razmišljanja, iz levog ćoška malog mozga, tad isplivaju. Dal’ pod uticajem insomnije ili onog da se posle ponoći svest menja i da smo najiskreniji kad smo pospani…Ne znam, evo…

Kad ponovo negde otputujem, uopšte se neću truditi da fotografišem bilo šta. Definitivno. Prvo, nemam smisla za tu vrstu umetnosti, pa i ono što je lepo na mojim fotkama izgleda bezveze. Drugo, neke se lepote tim pokušajem zaustavljanja vremena naprosto oskrnave, poružne…Plus, izgubiš trenutak koji se neće vratiti. Odlučila sam da ću od sad samo da gledam, gledam, i gledam, upijam i pamtim…Šta je 14 megapiksela u odnosu na ovaj moj mozak koji se seća tatinog broja telefona iz firme u kojoj ne radi već 25 godina? Hajte, molim vas…Ne može mi fotografija sačuvati lepotu viđenog, fotografija je ono što kamera vidi, nije to ono što ja vidim. Znači, od sad samo slikam ljude…I nebo…I po neki detalj…Cvet…sunce…snimaću kišu i sneg…Previše,a? Previše! Gledaću, udisaću, upijaću i pamtiću, pa ako neko baš želi, rečima ću mu dočarati. Tu sam makar jaka!

Više ću posmatrati ljude oko sebe. U najbanalnijim situacijama. Kako se odnose prema knjizi, prema životinjama, prema tuđoj sreći i nesreći. Mišljenja sam da su ljudi koji su nežni prema knjigama, nežno prelaze prstima po koricama, ne savijaju stranice da bi znali gde su stali, nego koriste obeleživače, ne podvlače ništa i dobro paze da se slučajno koja stranica ne ošteti, pocepa, isprlja…E, takve ljude treba čuvati! Kakvi su prema knjizi, takvi su i prema ljudima. Jer, svaka je knjiga jedan poseban svet, kao i čovek, snažan i sveobuhvatan. ( Ne bih da tračarim, ali komšinica je knjigu, koju je pozajmila od moje mame, slučajno spalila u rerni, jer ju je zaboravila tamo! Kako??? Pojma nemam! Jedna druga, meni relativno bliska osoba, je moljakala da joj pozajmim rečnik engleskog jezika za dete, jer, eto, skupo je da se kupi…Naravno da sam dala rečnik…Ne da ga nije vratila, nego se taj rečnik volšebno pojavio na njenom tavanu među nekim otpadom.  Do mene je stigao pukim slučajem, doneo mi je neko ko se zadesio na tom tavanu tražeći nešto skroz drugo, pa naleteo na taj rečnik i doneo mi, jer, eto, zna da će mi, možda, zatrebati. Fizički me je zabolela otkinuta korica sa mog rečnika za koji sam bar pet puta ponovila da se dobro čuva i da mi se vrati.)

Idem sutra da kupim knjigu koja se zove “ Peto godišnje doba“, Nebojše Rackovića. Pojma nemam ko je on, prvi put čujem to ime, ali sam negde naletela na preporuku. Koliko god da sam čitala do sad, malo sam čitala. Mora to više. Toliko je stvari na svetu koje ne znam, a želim da znam. Toliko je zaključanih svetova u knjigama koje nisu još stigle do mojih dlanova. Toliko je klasika koje nisam stigla da pročitam, toliko ih je, da me je sramota ovih slova. 

Trudiću se da skratim jezik! Hoću, ovih mi slova i redova. Al’ ne može mozak i impuls. Džaba…Probaću, nije da neću…Pomisliće da sam bolesna, ali neka… Večito me kritikuju kako ja uvek imam nešto da kažem, a ja ne mogu da ćutim, pa to ti je. 

Ali, pre nego što ostvarim sve ovo što sam nabrojala, odoh da pobijem onu hordu komaraca koja mi se ulogorila, kukavički, u mraku, u sobi, jer nema tu mesta za nas sve. Ali, makar sam, pišući ove redove, slušala ptice koje najavljuju zoru i evo, pojavio se komadić sunca iza komšijinog krova, pa možda one komarce, ipak, odem i izljubim 😉 

https://youtu.be/YjkcFMrLBVg

Nemoj…Šta će reći svijet!?

Slušaj roditelje, završi školu, završi fakultet, zaposli se, udaj se, oženi se, rađaj djecu, pravi kuću, vraćaj kredit, nemoj biti mimosvijet, jer…Šta će reći svijet??? E, briga te šta će reći svijet, jer da taj svijet valja, ne bi bio ovakav kakav jeste.

Moraš ispuniti sve društvene norme, moraš biti po šablonu kakav je vazda u nas, jer šta će reći svijet? Nemoj da odskačeš, da štrčiš, da bodeš oči. Ni stavom, ni odjećom ni bojom kose. Ni političkom ni seksualnom orijentacijom, jer, pobogu, šta će reći svijet. Nemoj imati, ni slučajno, drugačije mišljenje od većine, radi kako se radi, živi kako se živi, kako čitav svijet živi, nemoj mimosvijet, jeb’o ga ti. Ako uštediš nešto para, nemoj slučajno ići na neko putovanje, nego, kao sav svijet, kupi plac, pravi kuću da makar za deset centimetara bude viša od komšijine, jer, tako je to u nas. I obavezno da sa komšijom budeš u lošim odnosima, zbog ograde, zbog psa, zbog mačke, zbog kokošaka koje mu kljucaju cvijeće, zbog oluka koji curi u njegovo dvorište, ama nađi razlog da ne pričaš sa komšijom, nemoj slučajno da si dobar sa njim. To da mu želiš da mu crkne krava nije više „IN“, zato što se ne isplati gajiti krave niti bilo kakvu stoku, jeftinije kupovati mlijeko iz ovih kapitalističkih mljekara, al hajd, to je neka druga priča..

Udaj se prije tridesete, rodi minimum dvoje djece, jer tako treba, tako je normalno, tako svi rade. Slušaj muža, svekrvu, budi dobra domaćica, koristi internet samo da pronađeš recepte da budeš što bolja u kuhinji. Ne kupuj sebi novu garderobu, šta će ti, udala si se, dosta ti…Nemoj slučajno nositi kratku suknju, reći će odmah da si kurva. Nemoj nositi tetovažu i pirsinge, reći će da si narkomanka. Jer to je sve mimosvijet…Normalan svijet to tako ne radi. Normalan svijet vodi ljubav isključivo u mraku i misionarskoj pozi, jer sve drugo nije ni normalno ni neophodno. Nemoj ni tu biti mimosvijet, iako te niko ne vidi, al, eto, nemoj jebiga…

Hvali se javno kako si dao nešto u humanitarne svrhe, ako niko ne zna, k’o da i nisi dao. Pomozi samo onima koji mogu da ti uzvrate, jer ruka ruku mije, obraz obadvije, što bi rek’o ovaj narod. Nikad ne znaš ko ti može valjati u životu. Nemoj bit’ budala i mimosvijet, pa se družiti sa propalicama koje ništa u životu nisu stvorili, onim naopakim umjetnicima, kakav on i njegovo slikanje, nema od tog’ ljeba. Takav ti ničemu ne služi.

Izlazi među svijet samo dok ne stupiš u brak, a nakon toga isključivo po narodnim veseljima, svadbama, slavama i sa’ranama, jer šta ti imaš izlazit’ a žena te kod kuće čeka sa večerom koju je podgrijavala već dva puta. Nemoj, bolan, bit’ mimosvijet… Šta se ti imaš viđati sa društvom, ti si svoje odradio dok si bio momak/cura…Nemoj toga, bolan…Šta će reći svijet…Sad samo pos’o-kuća-žena-djeca-svadba-sahrana i dosta ti…

Nemoj biti podstanar, sve para što imaš skrkaj u kuću od trista kvadrata, pa je završavaj i dograđuj dok ne crkneš, jer tako normalan svijet radi. Kako drugačije da vidiš rezultate svog rada i zalaganja, šta’š djeci ostaviti…Nemoj bit’ mimosvijet…Kakvo tvoje uživanje, kakvo zadovoljstvo u životu, eto ti kućerina pa se njoj divi…Tu ti je svaki izgubljeni živac, svaka kap znoja…Da se vidi…Jer ako nemaš nikakvu nekretninu, ako si život provio svijajući po svijetu, po godišnjim odmorima, roštiljima, ražnjevima, jeb’o to, onda si mimosvijet, onaj u koga upiru prstom i onaj kojim plaše djecu, govoreći im da ako ne budu učili da će završit’ k’o onaj čiko što se čudno oblači, puno puši i izdaje n’ake knjige, budibigsnama, ko li to čita…Mimosvijet, pa eto ti…

Vjenčaj se obavezno u opštini i u crkvi, i mlada da obavezno bude u sedmom mjesecu trudnoće, u anđeoskoj vjenčanici, sa gustim velom i dekolteom do pupka…Sve drugo je mimosvijet…Nemoj slučajno živjeti nevjenčan, a srećan, neće ti niko vjerovati da si srećan ako nemaš papir za to…

Nemoj plakat’ pred svijetom, jer, avaaaj, reći će svijet da si plačipička, slabić il u najboljem slučaju, lud, naograjisao, stao na mrve, poslaće te vračarama da ti se olovo razliva, jer šta će reći svijet budeš li išao kod psihijatra??? A ti nećeš da budeš mimosvijet, jel’ tako?

Nemoj slučajno da budeš srećan zbog tuđe sreće. Budi zavidan i ljubomoran na sve što drugi imaju a ti nemaš, i na sve što drugi jesu, a ti nisi…Jer mimosvijet je radovati se tuđoj sreći…Isključivo nesreći!

Pričaj o pokojniku sve najbolje, jer- o pokojniku sve najbolje. Nema veze što si ga pred tim istim ljudima ogovarao, pljuvao, odricao ga se…Jebiga,  nisi znao da će se objesiti sa 30 godina, umoran od ovog svijeta-mimosvijeta…

Kad odeš u penziju, prepiši djeci sve što imaš, čuvaj im djecu dok s nogu ne padneš, kuvaj im, dok se oni odmaraju od posla, jer ti si svoje odradio. Obavezno se, kao penzioner/ka oblači u vrećastu odjeću neutralnih boja, jer, pobogu, šta će reći svijet što si obukao ljubičastu košulju na svadbi svoje unuke. Reći će, eno ga, matori, pošandrcao pod stare dane…Mimosvijet, pa eto…

Druži se isključivo sa istim polom, jer, šta će reći svijet ako se družiš sa suprotnim…garant ti nešto fali, il’ si, nedobog, zastranio…Čuj muško-ženska prijateljstva, ne postoji to, okani se ćorava posla i ne traži đavola. Jer, znaš, neće pas dok kuja ne mahne repom…

Ako radiš u kakvoj većoj firmi, gledaj da mazneš sve što možeš, jer koliko god da te plaćaju, malo te plaćaju…Nemoj biti nesposoban, čuj poštenje…Ccc, ko je još od poštenja živio, jadan ne bio. Razvlači se po bolovanjima i neplaćenim odsustvima dok god možeš, jer u nas je uvreženo mišljenje, još od komunističkog doba, da si uspio jedino ako radiš posao na kom ne dižeš ništa teže od olovke, imaš sve pogodnosti, od godišnjeg i regresa, do bolovanja zbog slomljene trepavice…Nemoj bit mimosvijet pa se zalagati za tuđi posao, nemoj bit budala, k’o da će ti ko hvala reći.

Mrzi sve koji su druge vjere, nacije, boje, imaju šest prstiju il nemaju ni jedan, boluju od depresije, melanholije, il, božubrani, epilepsije…Bjež’  od takvih, šta će reći svijet, sa kakvima se to družiš, a svi znamo, s kim si- takav si…Kaže narod…

E jebo te narod i svijet…Ide li taj svijet u tvojim cipelama, krči li tvoje trnje i puteve, boli li ga tvoja rana i kapa li mu tvoja krv? Ne!!! Svako ima svoju i bol i ranu, i sreću i nesreću, pa zaviruje u tuđe dvorište baš zato, da ga njegova bol manje boli, jer je nemoćan da izađe na kraj sa njom. Neće taj svijet plaćati tvoje račune niti će hraniti tvoju djecu. Slušaće i gledaće,mirne duše, kako te muž tuče, jer, pobogu, gdje da se miješaju u tuđa posla, da se zamjeraju komšiji…A čime će ispirati usta i liječiti dosadu kad komšija ode u zatvor, a komšinica u Sigurnu kuću ili pod zemlju.

Ne živi svijet tvoj život, ne zna svijet šta je za tebe sreća, jer je sreća za svakoga nešto drugo. Nije sreća šablon pa da svi vučemo iste linije da bi bili srećni. Nije ljubav samo dva vezana prsta i potpis. Nije zadovoljstvo samo hrana i seks. Ima mnogo uzvišenijih sreća i zadovoljstava, mnogo ljepših jutara, u kojima si možda i sam, ali srećan i zadovoljan. Nisu bogatstvo pare i kuće. Bogatstvo su ljudi kojima si okružen. Jednog dana, kada svi odemo tamo gdje moramo, nećemo,vala,  te Ajfone i Tablete da nosimo, nit’ Luj Vitone, nit’ te lajkove sa Fejsbuka…

Al, to sve, psssst…Nisam vam ja rekla…Jer, i ja sam malo mimosvijet 😉

Volim te

Moja kuma Slađa, predivno stvorenje puno tananih emocija i ljudske širine, pošalje mi, pre neki dan, poruku u kojoj piše samo: „Volim te“. I ja se, već po koji put, postidim, jer sve razmišljam da ću da je nazovem, pa zaboravim, pa mi sve nešto preče…A treba da kažem i njoj i svima koje volim, da ih volim…Ne boli i ne košta ništa, a može mnogo da popravi i uradi…

Ništa na svetu nema lepše od iskrenog ljudskog zagrljaja, od onog laganog do onog od koga rebra pucaju i zastaje dah. Volim ljude koji znaju da grle. Onda kad treba, ali i onda kad nemaju nekog posebnog razloga, eto, onako…Volim ljude koji znaju da ćute i da svojim tišinama puno toga kažu, mnogo više od hiljadu izgovorenih reči, više od praznih fraza kojima, uglavnom, bežimo kada ne znamo šta drugo da kažemo. Moj Marko je takav, jedan od onih koji znaju pričati tišinom. Prijatelj kroz skoro ceo život, od mladalačkih budalaština do porodičnih roštilja. On me zove, ja plačem…Kaže: „Šta je“? Rek’o, ništa…Posle par minuta mi stigne poruka od njega: “ Reci šta je, jel treba sataru da upotrebim..?“ Čovek, mesar…Razumemo se svim jezicima i terminologijama…Volim i njega, onako ljudski, puno…

Opraštam k’o tri budale i pet sveštenika. Pomognem koliko mogu, ako ništa, utešim i nasmejem…Zlopamtilo jesam, ali se trudim da nađem opravdanje za svakoga, čak i za onoga što mi je došao sa pištoljem na šalter..Šta će, mučenik, njega sistem više ne prepoznaje, ima ženu i dete…Otud one tri budale…

A čemu se nadam? Pa valjda nekoj ravnoteži u svemiru…Jel se to tako kaže? Čini dobro i dobru se nadaj… Lepa reč još nikoga nije ubila, osmeh nije nikoga osakatio, zagrljaj nije nikoga udavio…

Svaki put kad čujem da je umro neko koga poznajem, neko kome nije vreme za umiranje, nazovem mog Simana, mog tatu i zapretim mu da mu slučajno nije palo na pamet da umire…On meni kaže, pričaj ti o tome sa Onim gore, a ja neću, bogme, da umirem, ne pada mi na pamet…Nedavno, u taksiju, kroz priču, taksista skonta da poznaje mog Simana…Okrene se, dirnut, i kaže: „Znaš šta, pozdravi mi ga puno, to je jedan ljudina, divan, divan čovjek“. Ja samo zadrhtim koliko mi je srce puno i hoće da eksplodira od ponosa…Ništa više…

Trudim se da ljubav pokažem na različite načine, svima…Kažem da svako kod mene ima svoju kategoriju i niko ničije mesto ne ugrožava, jer imam jednu mamu, jednog tatu, jednog sina, jednog muža, jednu sestru…I sve ih volim najviše na svetu, svakog u njegovoj kategoriji- najviše…

Pokazati ljubav nije teško, a potrebno nam je svima. Pogled i osmeh može puno da kaže. Moja Lejla meni kaže “ kozo“ , a znam da je to iz ljubavi. Neko ne zna, boji se povratne reakcije, neko je nesiguran…A ljubav nam treba svima…<3