Kad se rode vraćaju

Jesam li vam pričala o mojim posebnim komšijama, koji su se doselili prošlog proleća u moj komšiluk? Tačno preko puta moje kuće počeli su da prave svoju. Komadić po komadić. Mlada porodica koja je očekivala prinovu, trudila se da namesti kuću što udobnije da bi se mladunci osećali prijatno i zaštićeno kada ugledaju ovaj svet baš ovde, u sred vojvođanske ravnice, gde su najlepši zalasci sunca. Iako nema baš nekog brda niti planine za koje bi sunce moglo da zađe, nego naprosto sklizne tamo negde na zapadu, sakrije se do ujutru, i obasja rumenilom ovu ravnicu koju, iako mi je kamen i brdo u krvi i genima, neizmerno volim. Generacije mojih sunarodnika koje su, igrom istorijskih prilika, u nekoliko talasa dolazili u Vojvodinu kao kolonisti, sačuvali su jednu izreku koja odslikava žal za otadžbinom, daleko u bosanskim klancima i planinama, koja kaže: “ Ovdje mi sunce za tikvu zalazi“.

Komšije su, po nekad, bili vrlo bučni u raspravama, iako je gospođa bila u finalnoj fazi donošenja mladunaca na svet. Mirovala je čuvajući život koji je bio ušuškan ispod njenog toplog stomaka i grudi. Otac, glava porodice, bi po ceo dan odlazio i dolazio donoseći sve što je potrebno za kuću i pazeći na majku svoje dece. Gledala sam kroz prozor kako namešta ležaj svojoj partnerki, strpljivo slušajući njene žalopojke. Gledala sam kako je hrani i kako, ljubavlju koju je samo čarobnica priroda mogla stvoriti, miluje svojom glavom njen vrat, nakon što bi joj ubacio parče hrane u kljun. Moji susedi su jedna mlada porodica roda. Napravili su gnezdo na jednom starom drvenom stubu koji je nekada služio kao bandera za električne kablove, a sada, obrastao u bršljan, izložen toploti sunca, i na dovoljno velikoj visini da pristup nema niko nepoželjan, poslužio je kao idealan stan mladim rodama i njihovoj deci. Svima sam, sa ponosom, pričala o mojim novim komšijama i pokazivala ih, kao da su, eto, odabrali baš moju blizinu da im bude prijatna i sigurna da bi u njoj stvorili dom.

Foto/ Privatna arhiva

Ubrzo su stigli mladunci. Otac je zaštitnički stajao na rubu gnezda i pazio na svoju porodicu, ako već ne bi bio odsutan zbog nabavke hrane. Čuli su se piskavi glasovi mladunaca, lepet krila majke koja se protezala nakon meseci ležanja na jajima, kao i kuckanje kljunova bračnog para koji je, sigurna sam, imao neki nesporazum oko odgoja dece. Kućne obaveze im je priroda već podelila.

Nekako neprimetno je stigla jesen prošle godine, a ja sam jednog jutra samo shvatila da je komšiluk odjednom isuviše tih. Nije bilo poznatog kuckanja kljunova. Porodica roda je otišla. Bila sam po malo tužna misleći da im se nije sviđalo kod nas i da su zato otišle. Gnezdo je ostalo, sivo i snažno, na drvenom stubu obraslom bršljenom. Došla je zima i sneg. Gnezdo je stajalo prekriveno snegom i podsećalo na ledenu tvrđavu kojoj ni vreme, ni vetar ni sneg ne mogu ništa. Sa početkom nove godine sam se odselila ja i moja porodica. Kao i rode, odjednom, ostavili smo gnezdo i sve u njemu, i odveli mladunca u nove krajeve. Nepoznate. Drugačije. Koji nisu topliji od ovih naših. Nisu ni lepši. Ali su, u ovom trenutku, sigurniji i veća je mogućnost da nađemo hranu za mladunca da bi ojačao i počeo samostalno da leti. Gnezdo je ostalo tiho i napušteno, ali čvrsto sagrađeno, da odoli svakoj nepogodi i vremenu. Ostale su moje ljubičaste zavese na prozorima da mi gnezdo sija kraljevskom svetlošću pri vojvođanskim zalascima sunca kroz prozor moje dnevne sobe okrenut zapadu. Rode su verovatno otišle na jug. Ja sam otišla na sever koji svi zovu „zapad“, jer je ovaj naš istok oduvek nesiguran i podrhtava svakih nekoliko desetina godina. Na severu, koji je u stvari zapad, i to samo zato što nije istok, ja sam pronašla svoj jug. Da preživim. Nemire i vetrometinu. Da zaštitim porodicu i osiguram hranu mladuncu. Hrana tamo nije ukusna kao ovde. Ali je ima u izobilju. U svim godišnjim dobima. Mladunci imaju perspektivu. Oni verovatno neće morati ciklično da se sele kao sve ptice kojima je priroda urezala takvu sudbinu u GPS rutu. Izmeniće genetiku sa sledećim naraštajima mladunaca, jer će se izmešati sa pticama stanaricama, kojima je zapad prirodno stanište. Naš istok će ostati siv, pust i ponosan u svojoj lepoti, ali bez života. Život će se nastaviti na drugim, suprotnim stranama sveta. Osim ako i njega ne spakujemo u kofer i zatražimo mu azil na zapadu, pa će onda nastati neka mešavina svih strana sveta, koja će, možda, i dovesti do ravnoteže koja je ovom svetu definitivno potrebna, da bi svima bilo dobro…

Foto/Privatna arhiva

Pre nekoliko dana sam došla u svoje gnezdo. Našla sam ga pustog, prašnjavog, sa ostacima novogodišnjih ukrasa koje nisam stigla da sklonim kad sam odlazila. Ali je tu. Čeka me. Sa ljubičastim odbleskom koji stvaraju moje zavese na prozoru koji gleda na zapad. Koji je stvarno zapad, jer sunce tamo zalazi i kao da mi kaže da me čeka. I ravnica i tikva. I moje bosanske gudure na zapadu. Pravom zapadu. Tamo gde se sunce najlepše rumeni kad zalazi. Tu je moj mir, spokoj moje duše. U mešavini mog zapada i ljubičastog odbleska u mojoj dnevnoj sobi.

Sutra ujutru, kad sam se probudila u svojoj sobi i svom krevetu, čula sam poznati zvuk kuckanja kljunova. Rode su se vratile.

Naslovna fotografija by Pexels

„Walk on your wild side“ day

Oduvijek želiš da kupiš motocikl, obučeš se u kožu od glave do pete, i voziš se naokolo bez cilja da bi osjetio slobodu, vrisnuo pod naletom adrenalina? Sprečava te to što si ozbiljan, poslovan čovjek koji gradi uspješnu karijeru i takvo nešto se ne uklapa u tvoj besprijekorni CV? Danas imaš priliku za to! Danas je „ Walk on your wild side day“, dan kada treba da uradiš sve ono što oduvijek želiš, ali si se plašio šta će reći okolina. Pa, baci te predrasude na pod, i dobro ih izgazi tim motoraškim čizmama. I kreni!!! Osjeti strujanje vazduha po licu dok krstariš gradom na svom dugo željenom dvotočkašu!
Walk on your wild side day, ili dan kada bi trebao da pokažeš svoju divlju prirodu, ili da uradiš nešto ludo i šašavo, što okolina nikada ne bi očekivala od tebe. Da obučeš drečeće, pink odijelo i tako odeš na posao. Želiš da skočiš bandžijem, ali si se plašio? Stisni petlju i drž’ se za taj konopac, preživjeli su svi, i ti ćeš. Oduvijek želiš tetovažu, ali se bojiš šta će reći roditelji i okolina? Samo naprijed! Danas je taj dan! Želiš da napustiš svoj siguran, dobro plaćen posao, zato što te guši i stalno si pod stresom, i da otvoriš malu poslastičarnicu i po čitave dane praviš kolače i torte i usput slušaš muziku? Tako je, djevojko! Slijedi svoj san i zajebi šta drugi misle!
Walk On Your Wild Side Day se obilježava svakog 12. aprila. Ovaj praznik su ustanovili Tomas i Rut Roj, čija ke deviza da „ Ako ne uradite nešto što želite samo zato što se plašite šta će reći okolina, imate najgluplji mogući izgovor na svijetu“. Takođe ističu da imamo samo jedan život i treba da ga živimo onako kako želimo, bez osvrtanja na mišljenje drugih. Toliko je ljudi, kroz istoriju, koji su svojom posebnošću mijenjali svijet, zato što su bili hrabri i istrajni u svojim idejama, iako ih je okolina sputavala predrasudama. Živjeti život u okviru društveno očekivanog je tako dosadno, ističe bračni par Roj.
Dakle, dragi moji, danas je sve dozvoljeno, jer danas je „taj dan“ u godini. Obuci se kao žena, napadno se našminkaj i natakni se na štikle naa koje nikad u životu nisi stao, i hodaj ulicom kao žirafa sa išijasom, i uživaj u tome što te ljudi gledaju i smiju se. Pa hej, učinio si dobro djelo, izmamio si osmijeh. Sviđa ti se dečko iz komšiluka i znaš da se loži na plavuše. Ofarbaj se u plavo i startuj ga. Možda se izblamiraš, ali koga briga. Nećeš znati ako ne pokušaš.
Nama na Balkanu bi trebalo malo više ovakvih dana, jer nas ubiše predrasude i tuđa mišljenja, i čitavog života se trudimo živjeti po kalupu društveno prihvatljivog. Probajmo odbaciti te okove, možda spoznamo istinsku sreću.
P.S. Meni je svaki dan Walk On Your Wild Side Day, jer moja najbliža okolina smatra da se od pisanja nikad neću hljeba najest’, da gubim vrijeme i „ kakva, bona, ti“. A ja pratim svoj san i briga me šta misle.

Čarolije i nemiri

Proljeće je. Jedva sam dočekala malene zelene listove na vrhu krošnje drveta ispred mog prozora smještenog na trećem spratu. Užasavalo me je sivilo i golo drveće u martu mjesecu na koje nisam navikla. Ne volim sivilo i kišu. Volim radost i život. Sunce mi daje snagu i vraća mi dobro raspoloženje. Stanem i podignem glavu prema njemu da osjetim toplotu na licu i da ispod spuštenih kapaka vidim narandžasto blještavilo. Kad sam bila mala namjerno bih gledala direktno u sunce tako da mi njegovi zraci probijaju kroz očne kapke i onda vidim narandžasto blještavilo. Tada sam mislila da je to sigurno neka čarolija, jer su svi govorili da ispod spuštenih kapaka može biti samo crno, nikako neke druge boje. Tako sam i noću kada legnem da spavam i sklopim oči, vidjela tamnu pozadinu sa sitnim svijetlim tačkicama. Tada sam mislila da je to noćno nebo posuto zvijezdama koje samo ja mogu da vidim, jer su mi ostali govorili da ga oni ne vide i da sam ja sigurno to sanjala.

Ovdje gdje sad živim, poslije dugo vremena sam vidjela kaćune, ljubičaste i bijele. Ugledala sam ih kako proviruju ispod opalog lišća jednog drveta koje se nekako tu zadržalo od jeseni. Oči su mi zasuzile ugledavši poznatu ljubičastu boju koja proviruje iz tamnog lišća i govori o pobjedi života.

Godine prolaze, ljudi dolaze i odlaze. Nemiri i strahovi se sakriju, pa se opet vrate da me podsjete zbog čega treba živjeti. Nekad u svakom mome atomu treperi život u svom punom sjaju. Nekad mi sumorna težina okuje sve zglobove i ne dozvoljava mi da pravim velike pokrete. Veže mi tijelo, a dušu uznemiri. Tada misli bivaju oslobođene iz svojih kazamata u glavi, pa počnu da divljaju pod naletom adrenalina zbog neočekivanog oslobađanja. Čovjeka može da ubije nož. Može da ga ubije i riječ. Ali, najlakše može da ga ubije misao. Neuhvatljiva i neopipljiva, a toliko bolna i strašna. Ona ne siječe, ne puca i ne truje. Ona guši, i to sa unutrašnje strane dušnika, gdje i ako probaš da skloniš njene ljepljive prste, moraš sebe da povrijediš da bi se oslobodio. Zato je najvažnija stvar na svijetu, sloboda…