Kad me pitaju kako sam

Često me ovih dana pitaju pišem li nešto? Moj odgovor na to pitanje je univerzalan: Nisam napisala ništa ima skoro godinu dana, nemam volje a nemam ni vremena. Prećutim tada da mi se u onom kratkom razmaku između sna i jave, u onih par trenutaka pre nego što utonem u san, jave najslikovitije reči i istine, a neretko i stihovi. U tim trenucima, kada je mozak oslobođen ovozemaljskih i svakodnevnih pritisaka, tada misli pohodi sva lepota koja se krije u nama i traži da izađe van. Nemam tad snage da se oduprem snu i da zabeležim sve što u tom trenutku moje biće poručuje, pa zato mesecima nisam napisala ništa. U ostatku dana bavim se realnim obavezama i misli su mi okupirane nekim drugim stvarima, pa inspiracija ispari negde između penjanja na četvrti sprat nakon 9 sati rada i ubacivanja veša u veš mašinu, dok drugom rukom držim telefon i pokušavam zakazati termin koji mi je jako bitan. Zbog toga često kažem u šali da sam „rođena da uživam, a naterana da radim“ 😁. Kao i većina nas, zar ne?

Moderan život, stres, takozvani „multitasking“ gde obavljamo više stvari istovremeno, preti da ubije u nama sve ono što je lepo. Postajemo programirane mašine, bez slobode, iako nam se o slobodi i demokratiji priča na sva zvona. Dok stignemo do penzije, bićemo istrošeni, ljuske…

Kad me pitaju kako sam, kažem da sam dobro. Jer to je najprihvatljiviji i najneiskreniji odgovor koji svi izgovaramo pre nego i razmislimo kako smo. Ne valja kukati i žaliti se. Dobro sam, jebiga… Kako drugačije i možemo biti, rođeni osamdesetih, odrastali devedesetih, stasavali dvehiljaditih… Dobro smo, zar ne? Imamo sve i nemamo ništa. Na prelazu milenijuma, gde se društvo toliko brzo izmenilo, sistem vrednosti otišao u vražiju mater pa sad ne znaš da li je pristojno pohvaliti se nekim ličnim uspehom, ili je bolje ćutati jer ostalima i ne ide baš najbolje i može se pomisliti da si bahat i narcisoidan ako se pohvališ nečim za šta si naporno radio i trudio se. A možeš ispasti i ljigav i bezobrazan. Zato ispade da je bolje ćutati i uvek odgovarati sa : “ Dobro sam!“

Kako smo zaista? Neko će reći da je srećan jer je zdrav i ima porodicu i krov nad glavom, nije gladan niti žedan, a sve ostalo kako bude. Neko će reći da je nesrećan jer nikad neće dosegnuti ideal koji mu društvo nameće, neće biti bogat i uticajan, neće nositi markirano i slikati se na skupim mestima. Neko će reći da je srećan i zadovoljan jer je uspeo da se pomiri sa svojim unutrašnjim „ja“ i da od tad živi u harmoniji i blagostanju bez obzira na materijalno stanje. Neko će lepršavo odgovoriti :“ super sam“. Iako živi na kredit, večito u dugovima, okružen lažnim sjajem, lažnim prijateljima i najverovatnije sintetičkim sredstvima za poboljšanje raspoloženja i preživljavanje stvarnosti. Neko će otići u manastir i prekinuti svaku vezu sa svetovnim životom. Neko će prodavati svoje telo za skup parfem i letovanje na Maldivima. Jer nema šta drugo da unovči. Neko će odlučiti da je najjednostavnije da se baci sa šestog sprata i završi sa svim. Jer nema snage za dalje. Sve nabrojane kategorije poznajem lično kao primere iz moje generacije. Kažu, milenijalci… Mi smo uvek dobro… Kad nas pitaju…

Kako sam ja? Ma, dobro sam… Telesno sam zdrava I u punoj snazi, psihički sam manje više uništena, ali to se kod nas ne računa. Dobro sam. Radim I zarađujem taman toliko da imam za normalan život i ne fali mi ništa. Fali mi jedino vreme za sebe, za ono što volim. U stvari, imam ja i to vreme ali sam suviše umorna da ga iskoristim. Fale mi ljudi koje volim, ali ćuti, dobro je, vidiš ih preko video poziva. Dobro sam. Gledam smešne klipove na internetu i smejem se. Fali mi spontani smeh i šale sa mojim prijateljima. Ali, dobro sam, čujemo se preko video poziva, vikendom ujutru umesto vikendom uveče. I dobro je to sve, zamisli da nema interneta. Dobro sam, ne mogu da se žalim. Fali mi jedino duh praznika i onaj umirujući osećaj svečanosti i posebnosti u vreme Božića, kad kod mojih roditelja u kući sve miriše na tamjan i suvo voće. I bude nekao posebno prijatno toplo. Ne od grejanja, nego od toplote duša i snage ljubavi koja tu živi. Ali dobro je, izmolila sam nekako slobodan dan za naš Božić, pa je ove godine bilo malo drugačije. Inače sam dobro, ne fali mi ništa… Patetišem, evo ovako, po nekad, izvrnem dušu naizvrat što bi rekla moja baka, ali mi odmah zapuše usta čuvenom zbirkom mudrosti: „Što si otišla, dobro je i ovde? Vrati se, ko ti brani, imaš gde. Ne seri, ne fali ti ništa. Aj’ ćuti, matere ti i saberi se.“

Tako je, kažem ja… Dobro sam, ne brinite za mene. Ne fali mi ništa i dobro sam, dobro sam…

Praznine koje vrište

Kazaljke na satu stoje na 16:42. Onako jadno obešene, bez snage. Ni sat se ne smeje. Niti zavesa na prozoru. Ona samo podrhtava od vetra koji se igra sa njom kroz polu otvoren prozor… Podrhtava i podiže zrnca prašine koja sinhronizovano izvode svoju plesnu tačku, za koju im zrak svetlosti što probija između dva dela zavese služi kao reflektor. Sedim na krevetu brade naslonjene na kolena. Rukama sam obgrlila savijene noge i gledam u crveni lak na noktima nožnih prstiju. Senka radosti, one što me je držala u životu, pokušava da mi se izmigolji, da ode od mene i slila se skroz do stopala, do nožnih prstiju. Još par milimetara i nema je više.

Volela bih da sam neko drugi. Neko kome postojanje ne pada toliko teško. Neko ko prosto udiše i izdiše vazduh, jede, spava, trepće, ogovara, galami, smeje se onome čemu se svi smeju, kupuje markirano, teži eliti i ne vidi dalje od nosa, kao i velika većina, uglavnom… Neko ko će otići sa ovog sveta kao puki prolaznik, slepi putnik zalutao u vremenu, pacov u potpalublju broda koji plovi na otvorenim vodama i koga je upravo uništio torpedo. Neko ko pojma nema gde živi niti zašto živi niti šta mu je dato da nosi u zamenu za boravak na ovom svetu.

Mene muče praznine. Teške kao vazduh pred kišu u ravničarskim krajevima. Guše. Imaju lepljive prste koji se za čas omotaju oko vrata. Naprave jednim pokretom auru od memljivog fluida koji me obavije i ne da mi da maknem. Tada mi se trepavice jedva odlepljuju jedna od druge. Zvuci života koji me okružuje postaju prigušeni i daleki. Kao da u mom telu ne postoji više ni jedan organ, samo praznina. Zapravo, ostao je jedan. Srce. Udara i odjekuje žestokim ehom u toj praznini. Hoće napolje… I to kroz grlo… Onda se zaglavi u grlu i tera me da vrištim, ali ne mogu. Nema prostora… I pored tolike praznine, nema prostora… Tad počinjem da drhtim od straha i čini mi se da je kraj konačno došao… Mišići u kojima nema više snage, obaraju me u ležeći položaj. Ne vidim više ništa osim one male pozornice u zraku popodnevnog sunca koje je nekako izbeglo zavese i ušlo mi u sobu i kao da kaže: „Ne brini, preguraćemo i ovo…“

Ako znaš nekoga…

Piše: Vesna Duvnjak

Jesi li srećan? Ide li ti sve u životu onako kako si hteo i planirao? Jesi li zadovoljna svojim telom i izborima? Osećaš li se dobro u svojoj koži? Jesi li voljen? Grle li te dovoljno? Govore li ti dovoljno o tvojoj lepoti i posebnosti? Razmišljaš li o suštini postojanja ili živiš samo zato što moraš, jer ionako nisi ti birao da se rodiš i da živiš u ovom trenutku pod ovim i ovakvim nebom? Trudiš li se ostaviti trag? Ili samo dišeš i trepćeš do kraja? Voliš li sebe? Voliš li oko sebe? Ljubiš li dovoljno? Imaš li sve što ti je potrebno? Ne sve što poželiš, nego ono što je potrebno za sreću i zahvalnost? Dišeš li punim plućima ili samo koliko je dovoljno da ostaneš u životu? Razlikuješ li mirise? Ne po aromama, nego po osećanjima? Misliš li o sebi? Brojiš li zvezde? Sanjaš li? Plačeš li? Ne na sahranama, nego onako, za sebe? Pustiš li emocijama da te savladaju? Nađeš li se svima koji te trebaju? Smeješ li se dovoljno? Bojiš li se? Smrti? Života? Kojeg od ta dva više? Čitaš li? Putuješ li? Diskutuješ li? Ili samo o vremenu usput pričaš?

Znaš li nekoga ko je depresivan? Anksiozan? Tužan? Bezvoljan? Mrzovoljan? Nervozan? Plačljiv? Razdražljiv? Uplašen?

Jesi li ti nešto od toga? Možda po nekad, možda stalno?

Znaš li šta je mentalno zdravlje i koliko je ono bitno? Znaš li kako izgleda kad te boli duša? Znaš li kako izgleda napad panike? Znaš li šta je granični poremećaj? Jesi li čula za bipolarnost? Znaš li koliko ljudi iz tvog okruženja se bori upravo sa ovim problemima, a nikad ti to neće priznati? Niti ćeš ti ikad posumnjati da sa njima nešto nije u redu. Znaš li koliko se samoubistava desi godišnje? I da su to u 90% slučajeva ljudi od kojih to niko nije očekivao?

Znaš li da nije sramota ići na psihoterapiju? Niti je sramota uzimati antidepresive i anksiolitike. Znaš li da psihoterapija zaista pomaže? Znaš li da psihoterapeut može da te nauči kako da prevaziđeš strahove i slabosti?

Znaš li nekoga ko nema snage da se izbori sa svojim slabostima? Nazivaš ga slabićem i osobom bez karaktera. Kako je to jednostavno. A možda se bori upravo sa nekim od ovih problema. Možda ne zna ništa o tome pa je uplašen još više, i ne može sa tim da izađe na kraj, pa će ga naći prekosutra prosutog mozga ispred nekog ulaza, ili obešenog za cevi od grejanja. Ružan prizor, jel da? Svi beže od toga. Od prizora i od tužnih ljudi. Svi žele da im neko drugi prenese pozitivnu energiju, ali svoju ne daju. Samo se posle pitaju šta li se to desilo.

Postali smo suviše okrutni. Suviše okrenuti sebi. A trebamo jedni drugima. Da nije tako, na svetu bi i dalje postojao samo jedan čovek a ne osam milijardi nas.

Ako znaš nekoga kome je potreban osmeh, nasmej ga. Ako znaš nekoga kome je potreban zagrljaj, zagrli ga. Uteši. Razgovaraj. Pomozi mu. Reci da postoji rešenje. Da će sve biti dobro. Da možda baš i ne razumeš šta tačno nije u redu, ali da postoje stručni ljudi koji mogu da pomognu. Trudi se da i sam postaneš bolji. Jer trebaš sebi i onima oko sebe. Potraži pomoć ako pomisliš i jednog trenutka da ti je potrebna. Ne boli. Nije sramota. Nije skupo. Nije nemoguće.

DANAS JE 10. OKTOBAR, SVETSKI DAN MENTALNOG ZDRAVLJA

Jesenja nota

Miriše jesen u punom sjaju. Sve boje, svi mirisi, svi pejzaži, naravno, upotpunjeni kišom i sumornim jutrima sa izmaglicom su tu. Volim jesen. Koliko god ljudi mislili da je depresivna sa svojim tmurnim epizodama i hladnoćom kojom povremeno zna da iznenadi, meni je nekako lepa. Ima svoj poseban adrenalin. Tera ljude da se zbližavaju. Boje su joj prave životne. Vatra i krv. Sunce se još ne predaje. Nekako mi se čini da greje još lepše kroz polu ogoljene krošnje.

Kada bi me pitali koje sam ja godišnje doba, verovatno bih rekla da sam jesen. Iako sam rođena u proleće. Zimu volim naročito zbog svih njenih čarolija i posebnosti. Leto volim zbog lepog vremena i boja koje donosi. I radosti koju obećava. Ali, ja sam ipak jesen. Ona što joj se raduju samo odabrani. A većina je smisliti ne može. Ona što svojom ćudi greje i ledi. Nepredvidljiva. Ponekad olujna. Po nekad pitoma i draga. Teška kao kiša koja lije danima. Mrska. Odbojna. Vesela. Moje su boje vina i života.

Ove mi jeseni lišće nekako drugačije šušti pod nogama. Korak mi je nesiguran. Iz leđa vadim oštar i dugačak nož, krvav i blistav, zaboden poznatom rukom u ogoljeno mesto. Sama sam ga ogolela. Sama pustila da se zarije. I boli… majku mu… boli… Nisam očekivala da rana od noža može toliko da boli. Mislila sam da bol traje samo tih nekoliko trenutaka dok sečivo prolazi kroz mekano, nezaštićeno meso leđa koja su očekivala zagrljaj. Leđa koja su se savijala da stvore i ispravljala da zaštite. Negde sam sigurno pogrešila. U koracima, kao u košarci.

Ovo lišće po kome sada gazim nije moje. Nije sa mog drveća. Nisu to kestenovi mog Novog Sada. Ovo je neko drugo drveće. Lepo, ali nije moje. Ali je moja krv po njegovom lišću. Tako postajemo bliski. Ja i nepoznto lišće. I ono je, kao i ja, otkinuto sa grane koja mu je bila oslonac. I davala život. Krvarimo zajedno. Ono čeka zimu i sneg da ga prekrije i tako zauvek sahrani. Ja čekam da rana zaraste da mogu dalje. Sneg će prekriti i jedno i drugo. Ožiljak će boleti na svaku promenu vremena. Još godinama. Novo lišće će u proleće okititi grane. Ja više neću biti ista…

Na pola koraka

Nekad do kraja, nekad na pola koraka od početka stanem. Proveravam. Sumnjam. Na pola koraka od odustajanja i odgurivanja svega i svih. Na pola koraka od ponora. Prvi put, drugi put, svaki sledeći put sam na pola koraka od ponora kada sam na pola koraka od sebe.

Hod kroz život ima ritam. Uglavnom je to bolni ritam bosih stopala po šljunkovitoj stazi koja vodi uz brdo. Retko je to samouvereni odjek potpetica po gradskim pločnicima u kišne jesenje večeri, oni od kojih zaziru svi koji su osetljivi na život i ono što on nosi. Nekad su to koraci niz stepenište višespratnice. Oni što se trudiš da ih prigušiš jer izazivaju isuviše pažnje. Nekad upravo ta jedna polovina koraka bude viška, izbaci te iz ritma i malo fali da padneš na nos.

Ako ne uhvatiš ritam sa koracima saputnika, ako samo za pola koraka zaostaješ ili prednjačiš, opet si onaj koji štrči i kvari ritam. Onda je bolje da ideš sam, nego u društvu koje te sputava. Da nađeš svoj ritam i svoju stazu, a drugi neka idu zapisanim ritmom po utabanim stazama.

U noćima kada nedostaje samo pola koraka do odlaska, shvatiš da je zagrljaj najsigurnije mesto na svetu. Osmeh je najdelotvorniji lek. Dodir dlana po nadlaktici rasteruje oblake. Pogled pun razumevanja odnosi tminu iz misli. Pola koraka do ispunjenja. Pola koraka do blaženstva. Uvek tako malo nedostaje. Zato nisu bitni krupni koraci, nego polovine.

Moji su koraci katkada tromi. Vučem stopala jedno za drugim kao ranjenik koji je ugledao svoju kuću nakon krvave borbe i dugog puta u domovinu. Snagu mi daje svetlost za koju sam sigurna da je imam negde u sebi. Osvetli mi put po nekad. Po nekad, pak, u mraku udaram u zidove tražeći svetlo. Ali ne odustajem.

Na pola sam koraka od oslobađanja… Ili od slobode. Na pola koraka do galebovog neba iznad morskog plavetnila. Pustiću da me šiba vetar i da mi olujne kiše otežavaju let, ako je to cena slobode. Leđa će mi biti prekrivena ožiljcima. Svaki će biti pobeda za sebe. Sloboda…

Čarolije i nemiri

Proljeće je. Jedva sam dočekala malene zelene listove na vrhu krošnje drveta ispred mog prozora smještenog na trećem spratu. Užasavalo me je sivilo i golo drveće u martu mjesecu na koje nisam navikla. Ne volim sivilo i kišu. Volim radost i život. Sunce mi daje snagu i vraća mi dobro raspoloženje. Stanem i podignem glavu prema njemu da osjetim toplotu na licu i da ispod spuštenih kapaka vidim narandžasto blještavilo. Kad sam bila mala namjerno bih gledala direktno u sunce tako da mi njegovi zraci probijaju kroz očne kapke i onda vidim narandžasto blještavilo. Tada sam mislila da je to sigurno neka čarolija, jer su svi govorili da ispod spuštenih kapaka može biti samo crno, nikako neke druge boje. Tako sam i noću kada legnem da spavam i sklopim oči, vidjela tamnu pozadinu sa sitnim svijetlim tačkicama. Tada sam mislila da je to noćno nebo posuto zvijezdama koje samo ja mogu da vidim, jer su mi ostali govorili da ga oni ne vide i da sam ja sigurno to sanjala.

Ovdje gdje sad živim, poslije dugo vremena sam vidjela kaćune, ljubičaste i bijele. Ugledala sam ih kako proviruju ispod opalog lišća jednog drveta koje se nekako tu zadržalo od jeseni. Oči su mi zasuzile ugledavši poznatu ljubičastu boju koja proviruje iz tamnog lišća i govori o pobjedi života.

Godine prolaze, ljudi dolaze i odlaze. Nemiri i strahovi se sakriju, pa se opet vrate da me podsjete zbog čega treba živjeti. Nekad u svakom mome atomu treperi život u svom punom sjaju. Nekad mi sumorna težina okuje sve zglobove i ne dozvoljava mi da pravim velike pokrete. Veže mi tijelo, a dušu uznemiri. Tada misli bivaju oslobođene iz svojih kazamata u glavi, pa počnu da divljaju pod naletom adrenalina zbog neočekivanog oslobađanja. Čovjeka može da ubije nož. Može da ga ubije i riječ. Ali, najlakše može da ga ubije misao. Neuhvatljiva i neopipljiva, a toliko bolna i strašna. Ona ne siječe, ne puca i ne truje. Ona guši, i to sa unutrašnje strane dušnika, gdje i ako probaš da skloniš njene ljepljive prste, moraš sebe da povrijediš da bi se oslobodio. Zato je najvažnija stvar na svijetu, sloboda…

Da mi je ova pamet…

Piše: Vesna Duvnjak

Svako NE bi značilo upravo to. Ne. Ni možda, ni vidjeću, ni šta mi fali, ni dobro se dobrim vraća. Kod ovog zadnjeg obično slijedi zaključak po staroj narodnoj poslovici da su dobar i budala braća rođena. Pametan ovaj narod nekad bi, majku mu…

Moja je baka često govorila, što se tiče vaspitavanja i odgajanja podmlatka, da je „teško od hajvana napraviti insana“. Koliko mi samo puta padne na pamet kako je bila u pravu za tog hajvana, tj marvu, stoku… I koliko sebe vidim u tom hajvanu, tvrdoglavom i po nekad žestoko bezobraznom stvorenju koje ima za cilj ispuniti svoj primarni zahtjev, pa makar i žica grebala po leđima pri prolasku kroz ogradu do zabranjenog kupusa. E odatle je sigurno ona izreka da su nekoga prebili kao vola u kupusu. Za čovjeka kome treba dosta vremena da se opameti, kažu da mu je dugačka kičma, to jest puno vremena treba dok mu ne dođe iz guzice u glavu, da izvinete. I ne znam uopšte kako mi pade sad na pamet marva i kupus…

Ni sekunde se ne bih nervirala oko stvari oko kojih se nerviram zadnjih 15 godina. Manje bih brinula a više živjela. Nikako ne bih pokušavala da se uklopim u šablone u kalupe. Jer mi ni jedan ne odgovara. Zato sam sve u životu radila naopako i u nevrijeme, pa sa 40 godina moram da završim neke stvari koje se završavaju do dva’es pete… Ostao bi mi sigurno još jedan život vremena koje sam potrošila na ljude koji ni to moje vrijeme nisu zaslužili, a kamoli pažnju. Nikad više se ne bih izvinjavala za tuđe greške. A i o svojim bih dobro razmislila prije nego što upotrijebim tu magičnu riječ, jer ima ljudi kojima ona ništa ne znači.

Nikada ne bih ćutala o onome što me boli, što mi smeta, što me izluđuje. Pričala bih o tome, mantrala, vrištala sve dok me ne strpaju u ludnicu, ali nikad više ne bih svoje nezadovoljstvo potiskivala duboko u sebe. Zato što sve što trpaš u dušu kad tad uzrokuje pucanje duše. Onda pokuljaju napolje sve one stvari koje si držao skrivene u sebi i nastane haos od emocija, strahova i demona. Ljekari to zovu anksioznost.

Ne bih nikad više pokušavala da budem ono što nisam, jer tako je jedino normalno i tako treba, jer tako svi rade. Nikada više ne bih dozvolila da mi se nametnu društvene norme koje prezirem. Nikad više ne bih uvažavala malograđanštinu samo zato što tako treba, zato što je malograđanin na poziciji koju treba poštovati, a intelektualno i ljudski je tri galaksije ispod mene. Nikad više se ne bih osjećala i ponašala kao da su svi drugi bolji od mene i da sam ja ta u kojoj je problem. Nikada više ne bih dozvolila da me noć proguta, da dođem na ivicu, na pola koraka do one druge strane, opet misleći da sam ja sigurno negdje pogriješila i da postoji dobar razlog zašto ne treba da živim. Ljekari to zovu napadom panike.

Slijedila bih svoje snove, živjela život po svome i ne bih se obazirala na reakcije okolo. Svakome njegovo, meni moje. Ne bih, nikada više, bježala od stvarnosti u izmišljene svijetove u mojoj glavi, samo da pobjegnem od svega i svih. Da me ostave na miru, da mi ne diraju moja dva kubna metra prostora na ovom svijetu, gdje sam ja gospodar i vojnik, rušitelj i pokrovitelj. Da pustim suze da teku slobodno. Svaka druge boje i mirisa, svaka različite temperature. Da se ne smijem kada mi nije do smijeha, dok se u meni sve raspada. Ljekari to nazivaju depresijom.

Nikada više ne bih žrtvovala svoja zadovoljstva samo da bi drugi bili srećni. Ako se jednom postaviš kao žrtva, zauvijek ćeš biti žrtva. Nikada više ne bih žrtvovala svoje uspomene zarad nečega što kod nas besmisleno zovu „takav je red“. Nikada više ne bih prećutala uvredu. Nikada više ne bih dopustila nikome da zna gdje su mi ranjiva mjesta ispod grubog oklopa i da me uporno i uporno udaraju u ta ranjiva mjesta. Nikada više ne bih očekivala podršku od pogrešnih ljudi. Ne bih svoje samopouzdanje srozavala mišljenjem drugih koji, na kraju, ne razumiju uopšte šta im pričam, ali me i dalje gledaju sa visine i smatraju da treba da poštujem njihov autoritet. Kao i njihovo mišljenje koje se ne dovodi u pitanje. Više se smijala a manje plakala. Slušala svoj unutrašnji šapat, a ne tuđu galamu. Borila se za sebe. Gradila svoj svijet. Živjela svoje snove. Sačuvala planeti hiljade i hiljade litara vode, čisteći i ribajući bespotrebno, umjesto da čitam knjige. Sačuvala riječi za moja piskaranja, umjesto što sam ih zalud trošila u ispraznim razgovorima sa ljudima sa kojima ništa zajedničko nemam. Pravila bih sebi krila. Sanjala mnogo ljepše snove umjesto košmara koji se svako malo vraćaju. Živjela po svom…

Žena je robinja, muškarac je sv(et)inja

Da, znam da je naslov totalno šovinistički. I, ne, ne izvinjavam se zbog toga. Evo i zašto:

23 su sata noću. Čekala sam jeftinu tarifu struje i trenutno peglam dva brda čistog veša, osušenog juče i danas. Odjednom, iz kupatila čujem neku lomljavu. Muž je unutra, tušira se. Bacam peglu na metalni držač i prilazim do vrata kupatila. – Šta je bilo, jesi li dobro, šta se to slomilo? Bijesno mi odgovara: – Nije ništa!!! Ove tvoje jebene bočice na polici ispred ogledala su mi smetale dok sam se brijao, pa sam ih sve oborio!!! Shvatam da se nije povrijedio. Izlazi iznerviran iz kupatila i prolazi pored mene frkćući. Na podu kupatila ugledam razbacane moje serume za kosu, sitnu kozmetiku koju koristim svaki dan, četkice za zube i čašu u kojoj su stajale. Polako skupljam stvari sa poda i vraćam na mjesto. Srećom, ništa se nije oštetilo. On leži na trosjedu i gleda TV. – Zar nisi mogao fino to da skloniš ako ti je smetalo, a ne da samo oboriš sve kao sa kafanskog stola? – Nisam!!! – To stvarno nije u redu da se ponašaš tako, niti je civilizovano. Odgovara mi da ga nije briga i da se toliko iznervirao u momentu da je morao to da uradi da bi mu bilo lakše. Raspravljamo se još nekoliko minuta. Lupih se po čelu, odjednom. Pegla, jebote!!! Pegla mi je uključena. Vraćam se u spavaću sobu da nastavim peglanje. Kaže mi da požurim, jer on mora na spavanje, ujutru ustaje rano. Završavam sa peglanjem i odlazim u kuhinju da operem suđe koje me je čekalo u sudoperi. Usput čistim sve radne ploče i ploču šporeta, da bi ujutru sve bilo čisto. Treba još da se istuširam i ubacim veš u mašinu, da se opere po jeftinoj tarifi. Izlazim iz kupatila i u dnevnoj sobi sakupljam dječije igračke rasute na sve strane. Konačno stižem do kreveta, ležim i razmišljam šta sve sutra treba da uradim. Moram dobro da se organizujem, jer radim po 12 sati, imamo malu privatnu firmu u kojoj radimo samo nas dvoje.

Uglavnom ja, jer on radi još nešto sa strane, borimo se, kao i svi drugi, uostalom, da opstanemo u današnjem vremenu. Ujutro muž naizmjenično budi mene i dijete. Ja nemam snage da ustanem, plače mi se koliko sam pospana. Ustajem nekako i usput spremam sebe i dijete za vrtić. Izlazim iz kuće noseći dvije kese smeća, moju tašnu, jaknu preko ruke, fasciklu sa nekim dokumentima. Sve to stižemo prije 8 sati ujutru kad treba da sam na poslu. U toku 12 radnih sati, telefon ne ispuštam iz ruku. Zovem mamu koja je uzela malenog iz vrtića da vidim kako je i da li je još istraumiran od jutrošnjeg vađenja krvi. Onda mama mene zove da mi kaže da on neće da jede i da je jako nervozan. U neko doba zove muž da kaže da je stigao i uzeo malenog od mame, i da me pita kako da podgrije jelo koje sam skuvala sinoć i ostavila u frižider. Do detalja mu objašnjavam kako da ubaci rezance u supu, koliko dugo da se kuvaju, da ne budu pretvrdi ali ni da se ne prekuvaju. Usput me pita kakvu salatu da jede, kaže nisam ostavila ništa. Zove me još tri puta. Jednom da pita koliko dugo musaka treba da se grije u rerni, jednom da pita smije li je izmiješati, da ne bude u slojevima, a jednom da mi kaže da je krompir na vrhu musake zagorio. Onda me zove da pita u šta da presvuče dijete, iako maleni ima 5 godina, nikad još nije zapamtio šta nosi u vrtić a šta kod kuće. Svaki put popizdim kad me to pita. Aman, čovječe, to je i tvoje dijete. Nauči jednom kad šta treba da obuče. Dolazim kući oko 9 uveče, mokra do gole kože jer me je uhvatio pljusak. S vrata pitam da li su pokupili posteljinu sa štrika koja se noćas oprala, a jutros sam je, prije polaska, okačila da se suši. Kaže da nije imao pojma da na terasi ima veša, a nije ni primijetio da pada kiša.

U tom trenutku frustracija me rastura i na ivici sam nervnog sloma. U mokroj obući trčim preko dnevne sobe na terasu i ugledam mokru posteljinu sa koje kapa voda, a jedna jastučnica se vuče po travi u dvorištu, jer ju je vjetar otkinuo sa štrika. Frustracija dostiže vrhunac. Počinjem da drhtim od bijesa i od hladnoće, jer je na meni još uvijek mokra odjeća. Uskačem pod vreo tuš ne bih li se malo smirila i ugrijala. Osjećam kako mi srce ubrzano lupa. Panični napadu, dobro došao, čekala sam te… Duboko dišem i nekako uspijevam da se smirim. U kuhinji me čeka gomila prljavog suđa. Opet. Ugrijem sebi tanjir supe, ne bih li se nekako zgrijala, a i gladna sam. Djetetu je vrijeme za kupanje i spavanje. Okupam ga i smjestim u krevet. Onda perem suđe i sklanjam haos koji su napravili po dnevnoj sobi. Muž uči engleski, dijete je malo. Svuda su razbacane knjige, skripte, papiri, igračke, na stolu nekoliko praznih čaša za vodu, ostaci od voća i grickalica. Srećom, ostalo je musake i za sutra, pa ne moram da kuvam. Konačno sjednem da malo odmorim. Muž uči engleski sve mora da bude utišano, od televizora do naših koraka. Stiže mi poruka na Viber. – Ko ti to piše? Pita me prije nego što sam i sama uspjela da vidim od koga je poruka. Definitivno pucam. Po svim šavovima. – Dobro, da li si ti normalan? Za šta ja tebi služim, majke ti? Jebote, ja sam ovdje kao služavka, nemam svoj život, nemam vremena za sebe ni sekunde. Ponašaš se kao da sam zaposlena kod tebe. Doduše i jesam, ti si vlasnik firme, s tim što ja nemam platu, nego radim za opšte dobro. Prestani da me maltretiraš!!! I ja sam živ stvor! I imam dušu! I NE ZNAM KO MI PIŠE!!! Odguruje svoju knjigu u stranu jer vidi da je đavo odnio šalu. Meni se ruke tresu dok otvaram spornu poruku. Okrećem mu telefon da vidi. Evo, ako te baš interesuje, vaspitačica nas opominje da nismo platili račun za vrtić za prošli mjesec. Naravno, takve poruke stižu meni, ne tebi. Ne znam kako se desilo da sam ja ovdje odgovorna za sve, a koliko se sjećam, kada sam se udala za tebe bila sam punoljetna, tj nije trebao pristanak mojih roditelja, što znači da sam zakonski, a valjda i moralno, ravnopravna sa tobom. E ako smo ravnopravni, onda izvoli preuzeti dio kućnih obaveza, a ne da sve tovariš na mene, jer ja nisam magarac, znaš!!! Pokušava da me prekine, ali mu ne uspijeva. Nema šanse da me sad nadgovori. Gotovo je. Ja samo sipam, kao iz mitraljeza. Galamim sve jače. Muka mi je više od ovakvog života. Muka mi je od toga da me u 9 sati uveče, čim dođem kući, pitaš šta ćemo jesti. Mogao bi i ti nekad nešto da spemiš. – Ma, nemoj, ja da ti kuvam, a ti da pišeš svoje kolumne od kojih ionako nemaš ništa. Ja da ti kuvam, a ti da se dopisuješ sa društvom. E pa neće moći!!! – Dragi gospodine, ja svoje prijatelje viđam svaka dva mjeseca u prosjeku, a ti sa svojima odeš na piće kad imaš lufta na poslu. Kućni prijatelji su nam isključivo tvoji prijatelji i njihove porodice. Ja se sa svojima družim samo preko poruka i društvenih mreža. Što nisi oženio, onda, neku glupaču koja će progovarati jedino kad joj ti daš odobrenje. Koja će biti u kući non stop i neće imati potrebu za društvenim životom – E takvu ja nikad ne bih oženio!!! – Ma, šta kažeš, jarane. Pa tebi bi jedna takva taman došla k’o budali šamar. Da te čeka sa vrelom supom i da ti izuva cipele kad uđeš u kuću. Samnom taj film ne’š gledat’ !!! Ili bih ja mogla i da odem, a ti sam sebi kuvaj, spremaj, peri, čisti, peglaj…Pa da te vidimo onda. Ja sam osoba, nisam komad bijele tehnike. Imam svoje prijatelje, svoja interesovanja. Napravio si od mene služavku.

On konačno dolazi do riječi: – Ja zarađujem više i radim teži posao, a ti samo sjediš na poslu. Ne pada mi na pamet da ti ja spremam jelo dok ti visiš na svom blogu i društvenim mrežama… I tako do pola tri ujutru. Prebacivanje krivice, grube riječi, frustracija kod oboje, dok ne popadamo u krevet, ja sva natečena od plača, a on uznemiren i svjestan da ima tu njegove greške, ali previše sujetan da nešto promijeni.
Živimo na Balkanu, gdje još uvijek vladaju patrijarhalna pravila, kojih ćemo se teško riješiti još generacijama naprijed. Muško je bog i svetinja. Žena je rob i služavka. Balkanskom muškarcu je ispod časti da svojoj ženi, onoj koju voli, sa kojom živi, ispeče jaje na oko, jer on tada automatski u svojim očima pada na nivo papučara. Ne dao Bog da njegovi stričevi i očevi i cijela muška patrijarhalno zatrovana familija vidi da je uzeo rođeno dijete u ruke, jer tu odmah lete komentari tipa : „ Šta ti je, bolan, kad je još oroz pilad vod’o“ , hoće reći da su djeca isključivo majčina briga. Muško je da bude gazda, da kad dođu gosti, on sjedi, a žena služi. Jednom u šest mjeseci uzme da ispeče meso na roštilju, ali žena sve donese i pripremi, on samo naloži vatru i ispeče meso. A nije ga čak ni ulovio, kao njegov daleki predak, pećinski čovjek. Od njega je naslijedio samo onu toljagu kojom ženu pretvara u služavku i niže biće. Nerijetko potežu tu toljagu i na samu ženu u vidu fizičkog nasilja, jer joj, na primjer, ručak nije dovoljno posoljen. Valjda se, koristeći tu toljagu, vraćaju na fabrička podešavanja, koja im se vuku kroz gene od pećine pa sve do luksuznih apartmana. Kad vide muškarca kome je normalno da dijeli kućne obaveze sa suprugom, obavezno mu se podsmijevaju i smatraju ga nedovoljno muškarcem. Daleko od toga da nema i bahatih žena koje zloupotrebljavaju toleranciju svojih partnera, i čitav život provedu na njihovoj grbači, i moralno i materijalno. Daleko od toga da se ovo odnosi na sve muškarce, naravno da ne. Ali, o tome neki drugi put.

Vesna Duvnjak

Neću!

Za nas, žene, uvreženo je mišljenje da često ne znamo šta hoćemo. I to je tačno. Relativno. Jer i muškarci često ne znaju šta hoće. Evo, ja, na primer, znam šta NEĆU!

• Neću da gledam rijaliti programe, niti želim da čitam ni slušam o njima. Vređa mi inteligenciju.
• Neću da se smejem ljudima ometenim u razvoju koji, zahvaljujući društvenim mrežama i TV-u, budu izloženi javnosti bez njihove saglasnosti. To mi je jadno.
• Neću da se smejem ni ljudima sa niskim koeficijentom inteligencije koji su se svesno izložili javnosti, umislivši da su nekome interesantni, bez trunke duhovitosti i isključivo vođeni najnižim ljudskim porivima.
• Neću da mi diktiraju modne trendove kojekakvi kreatori koji su umislili da baš oni treba da diktiraju modne trendove, pa manekenki na reviji nataknu kantu za smeće na glavu i to zovu visokom modom. Uostalom, ko još nosi modele visoke mode u stvarnom životu?
• Neću da živim u dvadest prvom veku bez kanalizacije, u jednom od najvećih gradova u bivšoj Jugoslaviji, pa dok ostatak sveta brine gde će na letovanje, ja se brinem da mi se ne prelije septička jama. Iako uredno plaćam komunalne usluge koje pokrivaju i kanalizaciju.
• Neću da se učlanim u političku stranku da bih dobila „državni“ posao, niti bilo kakav iole normalan posao.
• Neću da plaćam porez državi koja se raspada, ali za moje pare kupuje avione koje će koristiti predstavnici Vlade.
• Neću da vozim slalom po jednom od najvećih gradova u bivšoj Jugi, da bih izbegla rupe na putu, koje se vrlo često ni ne mogu izbeći.
• Neću da mi dete u školi maltretira nasilnik, pa da kao kaznu za maltretiranje mog deteta dobije da farba ogradu i sadi cveće.
• Neću da kupim detetu smart telefon od 200 eura, samo zato da se ne bi odvajalo od većine.
• Neću da živim u društvu koje ljude vrednuje po broju kilograma telesne mase i broju nula na bankovnom računu.
• Neću da živim u društvu koje smatra da je žena koja uživa u seksu- kurva.
• Neću da mi o poštenju pričaju najveće moralne kurve.
• Neću da živim u društvu koje muškarca koji poštuje svoju partnerku, smatra slabićem i papučarem.
• Neću da se vozim gradskim autobusom u kome mi bar jednom nedeljno nestane vazduha.
• Neću da živim u društvu koje ženu koja je imala pet partnera, smatra kurvom, a muškarca koji je imao pet partnerki smatra “ facom“ „frajerom“, itd…
• Neću da govorim i radim samo ono što može doneti materijalnu korist.
• Neću da ustanem u autobusu babi koja je u 7 ujutru krenula na pijacu, kad je najveći špic, a ima na raspolaganju svo vreme ovog sveta.
• Neću ni da gledam kako niko neće da ustane u autobusu roditelju sa malim detetom, trudnici, iznemogloj osobi…
• Neću da živim u društvu u kome većina neće da čita ništa što je duže od dve rečenice.
• Neću da živim u društvu u kojem roditelji ne uče decu da treba poštovati određene autoritete, a uče ih da se parama sve može kupiti.
• Neću da živim u društvu u kome nastavnik strahuje od učenika.
• Neću da živim u društvu koje se odreklo svojih gastronomskih specijaliteta u ime komadića nečega što lepo izgleda na tanjiru i skuplja mnogo lajkova na mrežama. Baš me zanima jesu li se najeli od toga što kače po Fejsbuku i Instagramu!!?
• Neću da tolerišem roditelje čija deca urlaju na javnom mestu jer im nisu kupili nešto što su želeli.
• Neću da živim u društvu u kome roditelji leče sopstvene komplekse na deci.
• Neću da živim u društvu u kome roditelji kćerki od 14 godina dozvoljavaju i plaćaju nadogradnju noktiju dužine 5 cenitimetara, i puštaju je u školu komplet našminkanu.
• Neću da mi dete živi u društvu u kome je normalno da ti drugarica iz razreda pošalje poruku : “ Hoćeš da ti popušim? Za soma?“ U sedmom razredu osnovne.
• Neću da mi dete viđa oca tri puta godišnje, jer je morao da ode da radi u inostranstvu.
• Neću da gledam svoje dete kako pati zato što se odvaja od drugara, škole i svog dosadašnjeg života, zato što trebamo da idemo kod tate u inostranstvo.
• Neću ni ja da moram da idem u to inostranstvo, jer ja ovu zemlju volim, Balkan mi je u krvi, ali moram…
• Neću ništa da moram, ali izgleda da ipak moram da moram…

Lažljivica

Ružno zvuči, jel da? Odmah ste zamislili ženu, relativno mladu i relativno lijepu, beskrupuloznu, arogantnu, spremnu na sve zarad ostvarenja svojih ciljeva. Neku koja bezočno laže, i bez ikakve zadrške povrijeđuje ljude oko sebe, ne bi li dobila to što želi. Riječju, ženu koja nema skoro nikakvu ljudsku vrijednost. Koliko takvih poznajete? Jednu? Pet? Pedeset? Koliko ste je puta osudili? Da li ste ih, ikada, pitali za razloge takvog ponašanja? Šta ih je učinilo takvima? Onda se zamislite, lažemo li mi svi? Žene, muškarci, svi…? Šta je laž i kakva je njena pozadina? Da li je laž iskrivljena istina ili od ugla posmatranja zavisi da li će laž biti definisana kao takva? Šta je, uopšte, laž? Laž je tvrdnja suprotna istini. Postoje ljudi koji lažu iz navike, ali ima i onih koji nisu svjesni da lažu jer je njihova stvarnost drugačija. Takođe, postoji i mišljenje da je laž nedovoljna preciznost. Laganje je, opšteprihvaćeno, negativna osobina. Da li je? Postoji li pozitivna laž? Da li ste ikada rekli djetetu da ga neće boljeti kada bude dobijalo injekciju? Znate li koliko ste ga povrijedili kada ste izigrali njegovo povjerenje? Iako je laž da ubod neće boljeti izgovorena za njegovo dobro, za viši cilj, da bi dijete primilo lijek i ozdravilo? Hoće li vam vjerovati sljedeći put?

Svi mi lažemo. Manje ili više, sa razlogom ili bez njega, ali lažemo. Lažemo roditelje, partnere, prijatelje, djecu, poznate i nepoznate ljude. Lažemo sebe. Da li je i koliko je laž loša i kakve posljedice nosi?
Ne znam za vas, ali ja u svom okruženju imam priličan broj lažova. Poznajem ženu koja neprestano ponavlja svoju viziju istine, iako na početku odlično svjesna da izgovara laž, ali želeći da nametne svoje mišljenje kao jedino istinito, ubjeđuje prvo sebe da je to što govori istina, pa onda i ljude oko sebe. Sto puta ponovljena laž postaje istina. Kažu. Ovakvi ljudi su vješti manipulatori, žele sebe da predstave u najboljem svjetlu, pa se najčešće predstavljaju kao žrtve, jer se na sažaljenje najlakše ubiraju simpatije. Na svaki nagovještaj sagovornika da bi tvrdnja mogla biti lažna, podižu ton, ili jednostavno odlaze, svjesni da su poraženi. Ali i dalje ostaju pri svojim tvrdnjama.
Poznajem jednog mlađeg muškarca čija je svaka treća izgovorena riječ- laž. Ako ništa, slagaće kad je ustao ujutru, šta je jeo i tome slične, banalne stvari. Ima žestoku potrebu da bude u centru pažnje, da bude prihvaćen i omiljen. Izmišlja kojekakvu rodbinu koja živi u dvorcima negdje u inostranstvu, sa sve poslugom i kočijama za vožnju po ogromnom parku dvorca. Pozadina svega je to što on sam sebe ne prihvata, jer je drugačiji, pa, vjerovatno, želi da skrene pažnju sa svoje neobičnosti nečim još neobičnijim. Šta je tu stvarno po srijedi, ostavljam psiholozima. Fascinantna je činjenica koliko ima bujnu maštu, i koliko ga je lijepo slušati dok priča. Ne ugrožava i ne povrijeđuje nikoga, osim, pretpostavljam, sebe.
Poznajem jednu mladu ženu koja je slagala svog muža i djecu da ide na službeni put, a otišla je u inostranstvo na operaciju. Htjela je da ih poštedi straha i brige. Kada se vratila, blijeda i iscrpljena, muž se naljutio zato što je krila od njega nešto tako ozbiljno i danima nije razgovarao sa njom. Ona je imala najbolju namjeru, sama je prošla kroz strašnu neizvjesnost, bez ikoga da je makar drži za ruku. Na kraju je bila kriva i suprugu i djeci i roditeljima. Zato što ih je lagala i obmanula.
Poznajem, takođe, jednu ženu koja laže sebe. Drugima govori istinu, itekako. Sebe laže da sve što nema, to joj ne treba. Laže sebe da nije dovoljno dobra i za svaku lošu stvar u životu, krivi isključivo sebe. Laže sebe da je srećna i zadovoljna. Laže da je jaka. Uporno i uporno ponavlja da sve može sama i da joj ne treba niko. Tako se i ponaša. Prije neki dan mi je ispričala da samo noću skida lažljivu masku i , po nekad, plače do jutra. Plače sve dok suzama ne ispere svaku moguću laž u kojoj danju živi. Dok, pred zoru, uspijeva da uhvati malo sna, suze joj se suše na licu i stvaraju podlogu za novu lažnu masku sa kojom će da pregura slijedeći dan.
Svi mi lažemo, priznali to ili ne. Lažemo da smo dobro, a nismo. Lažemo da nam nije ništa, a svašta nam je. Tužni smo, boli nas i fali nam. Fali nam ljubavi i razumijevanja, fali ljudska topla riječ. Lažemo da bi smo izbjegli kopanje po sopstvenim ranama. Lakše se praviti da je sve u redu.