Već tri godine vas smaram, što b’ rekla ova današnja omladina. Već tri godine lajem na zvezde i po neku džukelu. Već tri godine ja i moja Veštica tražimo sebi mesto u svekolikom internetskom svemiru. Idemo, uvek, nekako, srcem. Nema kalkulisanja, nema ustupaka. Ne podnosimo račun nikome i ne zavisimo ni od koga. Niti nas iko plaća. Niti nam je to cilj. Niti nam je to ikad bio cilj. Pišem kao što mislim. Ne pišem često, nego samo onda kada imam o čemu. Ili o kome. Po nekad, u onom malom prostoru između sna i jave, pojave se misli iz nekog podruma u mozgu, pa me nateraju da ustanem. Ili bi me lepota života u rana jutra naterala da ustanem koji minut ranije, pa da ovde izbrbljam sve što me u tom trenutku čini živom. Tako je nastala serija tekstova pod nazivom “ Poetična jutra“. Na sličan način su nastali i tekstovi nazvani po imenima meni dragih ljudi.
Ove godine sam, prvi put, učestvovala na konkursu za neafirmisane pisce. Ujedno, to je i prva, prava knjževna priča koju sam u životu napisala. Nismo se baš proslavili na tom konkursu, jer ne znamo da se laktamo, ni ja, niti Veštica. Niti sam ja molila za lajkove, niti je ona bacala čini. Pustile smo da priča sama nađe put do čitalaca. Bez obzira na sve, ja sam ponosna na nju. Nemamo nikakvu medijsku podršku, niti nas iko gura, osim ljudi koji smatraju da vredimo. A njih ima svuda. Često me iznenade svojim reakcijama, jer Veštica i ja istovremeno delujemo ovde na WordPress-u, na fejsbuk stranici @VecaVesticabezmetle i na mom privatnom fejsbuk nalogu https://www.facebook.com/vesna.plakalovicduvnjak , gde, uglavnom, u nešto kraćoj formi, dodijavamo narodu iznoseći mišljenje za koje nas niko nije ni pitao. To je jedna od mojih velikih mana, reći ili crći. Crkla nisam još uvek. Reći ću uvek ono što mislim, ako smatram da treba.
Tema kojom se često bavim je problem nezainteresovanosti, uglavnom omladine, za pisanu reč. Smatram da će nam deca odrasti, na neki način, hendikepirana, zato što im moderna tehnologija nameće instant zabavu, gotov proizvod. Slabo koriste mozak i ne čitaju ništa duže od jednog tvita, čija dužina je ograničena na 250 karaktera, iliti slova sve zajedno sa tačkama, zarezima i znakovima uzvika. Jedan od prvih tekstova na mom blogu se bavi upravo tom problematikom. Tekst pod nazivom “ Knjiga kao neprijatelj“, je moj najšerovaniji tekst, ujedno i najčitaniji. Preuzeo ga je veliki broj portala u regionu. Neki su me naveli ako autora, neki ne. Ono što mi je posebna čast je činjenica da ga je objavio sajt “ Detinjarije“, koji se bavi obrazovanjem i vaspitanjem dece. Na jednom od najčitanijih portala u regionu, koji se, uglavnom, bavi dnevno političkim temama, moj tekst je jedan od retkih koji nema niti jedan negativan komentar, iako ga portal objavljuje, u proseku,svaka tri meseca. Tekst možete pročitati ovde
Negde u februaru prošle godine, napisala sam tekst pod nazivom “ Dečakovoj majci“ inspirisana jednim tužnim, da ne kažem, nesrećnim, događajem koji je potresao Srbiju tih dana. Tekst se proširio internetom nenormalnom brzinom, iako sam ga ja objavila samo na svojoj fejsbuk stranici i ovde na blogu. Eto,videla sam i kako izgleda kada “ Blogerka iz Srbije digne region na noge“, i kada “ Blogerka rasplače region“, kako su glasili naslovi najvećih informativnih portala u zemlji i regionu koji su preuzeli moj tekst. Tada sam ja, sva ovako emotivna i naivna, obična žena dugačkog jezika, shvatila kako funkcioniše širenje vesti na internetu. Reakcije su išle od potpunog odobravanja, do jebavanja matere novinaru koji piše za izdajničke novine. Da tema nije bila takva kakva jeste, valjala bih se od smeha. Ovako, bilo mi je, na neki način, žao, što se moje ime vezuje za jednu tako tužnu priču. Bez obzira na sve, i danas stojim iza svake reči napisane u tom tekstu.
Eto, prođoše tri godine. Veštica bez metle opstaje i ne odustaje. I dalje verujem u ljude i dobro u ljudima. Verujem da je za sreću potrebno malo. I dalje ću da pišem o svemu što mi smeta i o svemu što volim. I dalje ću da verujem da se dobro dobrim vraća. I dalje ću davati sve od sebe da svet bude bolje mesto. Moje malo, tvoje malo, svačije po malo i biće nam bolje sigurno.
Ko je Veštica bez metle
Vesna ( Plakalović) Duvnjak, večiti sanjar koji se trudi okrečiti svoj svet bojama otpornim na kliše. Mama jednog tinejdžera, kćerka dvoje divnih ljudi, koji hronično pate od glavobolje još od kako su me doneli iz porodilišta, i supruga jednog najlepšeg osmeha.
Veštica bez metle 