Onda kad duša preti da eksplodira i da odleti u milion raznobojnih mehurića nebu pod oblake, i nikad se više ne sastavi…Valjda tako izgleda smrt, smrt pravednika, koji se zove tako baš zato što ima dušu, što sva bol njegova stane na to malo mesto koje se zove duša. Suze su glasnici duše, samo onaj ko iskreno oseća, može još iskrenije da plače.Onda kad osetiš da te svaka suza peče, znaćeš da te suze nisu bez razloga, da to nije hir, da nisi razmaženo derište, nego ljudsko biće sposobno da oseća i da pati.
Uvek sam se pitala šta je to u čoveku što ga tera da plače? Šta je to što suze tera iz oka, i iz obične telesne tečnosti, iz čoveka ističe deo duše? Jer, plačemo i od tuge i od sreće…Eto, takve nas je Bog stvorio, dao nam je način da olakšamo sami sebi svaku bol…Nema onoga ko nije bar jednom u životu plakao glave zagnjurene u jastuk, zbog ljubavi, smrti, zbog života…Nema onoga ko se nije bar jednom u životu probudio natečenih očiju, pa svojima lagao da ga je zveknula promaja od otvorenog prozora…
Mislim da je zdravo povremeno plakati i bez ikakvog razloga.Tako se oslobađamo negativne energije i nagomilanog stresa, kojeg, živeći u današnjem vremenu, skupljamo u sebi u ogromnim količinama. Treba pustiti suzama da speru svaki trag tuge sa lica, isplakati se k’o čovek, podići glavu, osmehnuti se sam sebi u ogledalu i nastaviti dalje. Jer, svaka patnja mora jednom proći, ne može ni jedna tuga do veka trajati.
Suze nas čine boljima. Plakati nije greh i nije kukavički. Ne plaču samo oni koji nisu iskreni ni prema sebi ni prema drugima, oni što misle da su mnogo jači od svih,pa i od njih samih.
Treba se, po nekad, pretvoriti u mazohistu, pustiti da plač protrese celo telo, jer posle toga sledi neverovatan osećaj smirenosti. Pustiti da nas izmuči,uzme svu snagu..
Da li je bolje plakati sam ili na nečijem ramenu, to zavisi od nas, u kom slučaju se bolje osećamo. Samo znam da treba bežati od ljudi koji skreću pogled kad vide tuđe suze, jer postoji mogućnost da će, ako vas sutra, ne daj Bože, udari auto, isto tako skrenuti pogled…https://www.youtube.com/watch?v=Aqer5YZ0GN4&list=RDpREZZCwMxmk&index=12
„8.Mart je dan pobune radnih žena protiv kuhinjske robije. Reci NE ugnjetavanju i praznini duha rada u domaćinstvu.“
8. Mart je međunarodni praznik posvećen ženama. Praznik koji proslavlja teško stečenu žensku ravnopravnost sa muškarcima. Drugim rečima, žene su dobile pravo da rade, da učestvuju u političkom životu (pravo glasa), pravo na visoko obrazovanje, itd… Muškarci su dobili pravo da pripašu kecelju, zavrnu rukave i srećni, ozareni, puni poleta, počnu da ribaju kupatilo… E, pa,malo sutra…
Rodna ravnopravnost još uvek nije uvedena svuda u svetu. Islamske zemlje još uvek žive po šerijatskim pravilima i žene se kod njih smatraju nižim bićima, oruđem, muškom svojinom čijim životom on kao gospodar upravlja. Može i da joj ga oduzme u bilo kom trenutku i nikad neće morati da odgovara za to. U demokratskim društvima žene su postale zvanično ravnopravne sa muškarcima tek početkom dvadesetog veka. Kod nas na Balkanu vladaju malo drugačija pravila, pa i dan danas ima muškaraca koji će kada uđu u prostoriju u kojoj smo ja i suprug, njemu pružiti ruku a meni samo klimnuti glavom skrećući pogled, pokazujući time da nisam vredna poštovanja. Barem ne istog kao moj suprug. U fabrikama kod nas, čiji su vlasnici uglavnom stranci koji su odlučili da svoje proizvodne pogone otvore na ovim prostorima, upravo zbog jeftine radne snage koju sačinjavaju mahom žene. Da li znate da te žene rade u neljudskim uslovima, nose pelene za odrasle na radnom mestu (zdrave i prave), jer se ne smeju maknuti od proizvodne trake. U danima kada imaju menstrualno krvarenje, moraju nositi žute trake oko ruke, da bi dobile pravo na dva bonus odlaska u toalet. U jednoj fabrici obuće u BIH, čiji je vlasnik jedan visoki funkcioner te države, počeli su otpuštati žene koje ostaju u drugom stanju i moraju na bolovanje zbog održavanja trudnoće. Znate li šta je izjavio taj političar? „Teško im je da kod kuće spremaju ručak, pa su došle da se zaposle kod mene i još ostaju trudne i hoće na bolovanje!“ U dvadeset i prvom veku. U Srbiji na snagu stupa izmena zakona o porodiljskom bolovanju, gde su znatno smanjena primanja porodilje, kao i vremenski period za negu deteta na koji svaka zaposlena majka ima pravo. Zbog ovog zakona su javno protestovala udruženja majki. Ravnopravnost, kažete? Želite li još uvek taj buket cveća?
Žene su dobile pravo da rade i zarađuju i da njihov rad bude cenjen (i plaćen) isto kao „muški rad“. A jel’ piše negde u tim zakonima da žena, ako već radi i zarađuje, treba da bude ravnopravna sa muškarcem i kad su u pitanju krpa, šerpa i sve ostalo?
Imamo zakonsko pravo i moralnu obavezu da radimo i zarađujemo, a muškarci, pošto nisu tražili nikakva prava, imaju zakonsku i moralnu obavezu da rade isto što i do tada-NIŠTA! Da koleginici gledaju u dupe i sise dok prolazi hodnikom, da se službenici na šalteru nadviruju u dekolte, da za svaki saobraćajni prekršaj kažu: „ma to je sigurno žena vozila“, i da svaku žensku grešku premažu sa „glupavo žensko“ . Ako je žena uspešna, odmah se pitaju odakle joj pare, odakle joj veze i čiji li je to krevet grejala kad je stigla tako visoko. Dakle, o kakvoj mi to ravnopravnosti pričamo i šta mi to slavimo?
Još dugo će naše žene, kada im istekne radno vreme (mislim na onaj posao za koji su plaćene), trčati na autobus, jer mužu treba auto… Šta će njoj auto, ionako na poslu samo sedi, dok on „rinta“. Iz autobusa trči u market da pokupuje sve što treba za kuću, onda trči po decu u školu, pa trči kući da završi ručak, obriše prašinu, opere veš, pomogne deci oko domaćih zadataka… U međuvremenu stiže muž sa „rintanja“ i seda za postavljen sto. Žena ustaje najmanje tri puta, jer jedno dete hoće vode, drugo se isflekalo, muž neće taj hleb, hoće onaj drugi… Ustaje poslednja od stola, sklanja sudove i pere ih, dok muž odmara od „rintanja“ ispred televizora, udobno opružen na trosedu. Žena mu donosi kafu, pita ga da li se umorio? Kako nije, zna li ona koliko je njegov posao naporan??! Žena ostavlja do pola popijenu kafu i odlazi da izvadi opran veš iz mašine i okači ga da se suši. U međuvremenu su deca razbila vazu koja stoji u hodniku, poklon od tetke za venčanje. Žena trči da pokupi staklo, da se neko ne iseče. Jebiga, tetka.. žao mi je, al’ ionako je samo skupljala prašinu… Čuje da u kuhinji kipi ručak za sutra… Iz dnevne sobe se čuje galama…Muž se raspravlja sa decom oko prava na televizor… Opšte ratno stanje. Rasprava se završava muževom rečenicom“ Previše si ih razmazila, sve im je dopušteno…“ Ma, šta kažeš druškane??? Pa hajde tebe da vidim kako crkavaš od bolova dok ih rađaš, kako se „sastavljaš“ posle porođaja, sastavljaš psihički i fizički. Ma, trebalo bi da svaki muškarac 5 dana mesečno nosi uloške i brushalter sa ispadnutom žicom, pa bih te videla onda. Ako smo već ravnopravni, ja ću da trpim bolove dok ih rađam, a ti probaj da ih naučiš ko polaže veće pravo na TV. Samo toliko! Muž joj na to odgovara da i druge rađaju decu, pa se ne žale, šta ti hoćeš, da nećeš možda orden??? Žena u sebi razmišlja „Da, hoću orden… Idi kod tih drugih, ako su ti bolje“, ali to ne izgovara da bi izbegla svađu.
Nastavlja da obavlja kućne poslove, kupa decu i sprema ih na spavanje. Konačno sedne, izmorena… Muž već uveliko spava sa daljinskim u ruci. Ona pokušava da mu izvuče daljinski, jer uskoro počinje serija koju povremeno prati. On se u tom trenutku budi i kaže joj da ne prebacuje na drugi kanal, jer on gleda to. TO- je koncert Bečke filharmonije… Gde si video Balkanca da voli klasičnu muziku? Ja, nigde…žena uključuje računar,uloguje se na Facebook… Sledećih pola sata gleda fotografije svojih drugarica koje su to popodne provele na kafi sa prijateljima, u bioskopu, šetnji… I ona će tako sutra… Ili malo sutra… Teši sebe mišlju da život njenih drugarica nije ništa drugačiji od njenog, to se njoj samo čini da drugi imaju sadržajniji život, da su srećniji, poštovaniji, shvaćeniji…
Auu, pa sutra je 8. Mart, dan kad se slavi ženska ravnopravnost. Koja crna ravnopravnost, tu su, kao i obično samo muškarci profitirali.
Razmišlja kako mora kupiti cveće za svoju i njegovu mamu, jer će on sigurno zaboraviti. Jaoo, pa treba pokloniti po neku sitnicu i koleginicama sa posla… Gleda u novčanik… Skoro sve što joj je ostalo od plate potrošila je danas u marketu na potrepštine za kuću. Nema veze, skrpiće nekako…
Sutradan, muž dolazi kući bez cveća, bez poklona, bez ikakvog vidljivog znaka da on uopšte zna koji je datum. Žena gleda u njega sa sjajem u očima i smeši se. On joj govori da nije stigao ništa da joj kupi, a nije nešto ni pri parama… Razumeće ona to, jel’ tako…?Pa, pre tri godine sam ti kupio onaj ogroman buket, jedva prođoh kroz vrata sa njim… Da… jesi… pre tri godine. Muž govori da je 8 Mart svakako glup praznik, mo’š misliti, žene i ravnopravnost, pfff… Ionako od vas čoveka samo boli glava. I ko smisli taj praznik baš u ovo doba godine kad su najveći troškovi. Psuje Amere koji su nam sve to „poslali“. Žena mu govori da nema veze, nije ni trebao ništa da joj poklanja, ko šiša 8. Mart, cveće ionako brzo uvene… U sebi tužno zaključuje da joj je muž izgubljen slučaj…
Dakle, cenjeni muškarci, srećan vam 8.Mart. Jedino ste vi tu na dobitku. Žene jesu zvanično dobile ravnpravnost, ali su muškarci dobili konja koji će da tegli za njih, da im kuva, pere, pegla, rađa i odgaja decu, skuplja njegove prljave čarape, rešava njegove dileme (Dal’ Amstel il’ Hajneken… Uzmi, dušo, Hajneken, od Amstela te muči kiselina…),vozi ga kad „malo“ popije ( u drugim slučajevima nipošto), i što je najbitnije, zarađuje. Zarađuje, i svoju zaradu unosi u zajednicu u kojoj je, kako god da okreneš, uvek muškarac gazda.
Eto, kažu da sanjari uglavnom nemaju od čega da žive… Ma, šta ti je to sanjar? Sećam se, prikazivao se film „Čudesna sudbina Amelije Pulen“, neko predloži da idemo to gledati… Kaže meni drug, nemoj da gledaš to ako nisi sanjar, neće ti se svideti. Reko’ pojma nemam šta sam, al’idem gledati, pa šta bude. Ako se samo sanjarima sviđa taj film, onda sam ja zaglibila duboko… Film me oduševio, malo je reći… Od malena sam imala neki svoj „trip“ o životu uopšte. Od toga da sam mislila (i dan danas mislim), da san dolazi u obliku nekih zvezdica koje počnu da mi se priviđaju pred očima kad ne mogu da zaspim (moja baka je na to govorila, budibogsnama, kakve zvezidice, ćuti tu i spavaj), do toga da i dan danas verujem da će se uvek naći rešenje za svaki problem, za svaku nedoumicu… Živela u oblacima i sa 15 i danas sa 30 i nešto… Svaka muka mi traje dva dana, posle il’ se pomirim sa tim, il’ samo pomislim da mora biti bolje. Il’ mi je, konačno, vreme da odem kod psihijatra. U ljudima, uglavnom, gledam ono što je dobro. Kažu da sam naivna, da je svet okrutan, a ljudi zli. Verujem u ljubav, verujem da pravde ima, ljudske ili božije, ali je ima. Često bežim u svet koji nose knjige. Zadnjih godina, često bežim u svet koji nosi internet. Muzika mi je lek za sve… Kažu za mene da sam pozitivna, da imam iskren osmeh, kažu da vole da su u mojoj blizini zbog pozitivne energije koju širim oko sebe… Valjda je tako… Imam svojih loših dana, i tad mi najviše odgovara da sam sama.. Brzo me to prođe… Vratim osmeh na lice, i haj’mo dalje… Ne dam da me slome mrgudi… od takvih bežim što je dalje moguće… U zadnje vreme me često optužuju da je moj optimizam nerealan, da se moram, konačno, spustiti na zemlju… Ja kažem, šta imate od kukanja? Ako vam već život nije bolji nego što ste želeli, kukanjem i namćorisanjem pravite samo još gore. Rekoše da sam budala i odoše… Sanjariti nije tako teško… dovoljno je da svet gledaš samo malo drugačije, da pronađeš sreću u malim stvarima, jer ona tu, zaista, jeste… Ako sa 30 i nešto ne znaš kao dete da se obraduješ nekoj gluposti, ako ti za sreću nije dovoljno to što imaš krov nad glavom, zdravu i normalnu porodicu, onda si teški mrgud.
https://www.youtube.com/watch?v=Aqer5YZ0GN4&list=RDpREZZCwMxmk&index=12
Veštica bez metle 