Šoping-ženski doping

Jadna ti je današnja žena…Piling, lifting, depilacija, kavitacija, botoks kose, nadogradnja noktiju, farbanje, mackanje…Zbog količine hemije kojom se „negujemo“, strah me je da ću se jedno jutro probuditi komplet drečavo-zelena k’o onaj pandurski prsluk , rođena me majka neće prepoznati, a jača polovina će pobeći vrišteći…

Da smo potrošačko društvo, to mi je jasno odavno. Bombarduju nas reklamama, sa TV-a, bilborda, interneta, zovu telefonom, nude, čašćavaju večerom samo da im dođeš na prezentaciju, daju popuste, prave rasprodaje…U reklamama, of kors, glumice i pevačice sjajne kose, ispeglanih bora, zategnutog dupeta, sa trepavicama od p’o metra…Pa hajd’ ti tu ostani neiskompleksiran.

Ima dva sata kako analiziram svoj današnji dan. Dočekah subotu popodne, i slobodnu nedelju pride, juhuuu ,ne znam šta ću sa sobom od sreće. Idem danas s posla i razmišljam kako treba da kupim farbu za kosu, rek’o ,taman, imam vremena da se ofarbam, sredim friz. Salon? Molim? Kakav salon, zar na to da bacam pare kad ja to sve mogu sama, sposobna sam..Ulazim u prodavnicu jednog od onih lanaca specijalizovanih za prodaju kozmetike, kućne hemije itd…Nije ni čudo što u nazivu imaju ono „drogerie“ , Bog te vidio, kad uđeš unutra, kao omamljena , da ne kažem drogirana, ideš od gondole do gondole, ama sve ti treba…Ili je to „drogerie“ zato što se izmešaju različiti mirisi unutar prodavnice, pa na kasi vidiš dobroćudnu Meri Popins, sa sve kišobranom, pakuje ti to što kupiš u Crvenkapinu korpu…Elem, treba mi farba za kosu.Tačnije,trebaju mi dve, jer kombinujem neke dve nijanse, a imam kose za tri glave,pa je i količina veoma bitan faktor. Nađem moje farbe, juhuuu, ima neki popust, super…Treba mi i krema za lice, naći ću neku dečiju, te su najbezbolnije.Dok tražim kremu, setim se da mi je nestalo traka za depilaciju. Pored traka vidim neku kremu za depilaciju, nije loša cena, daj ovamo, trake nek’ čekaju leto. Jaooo,vidi, losion,limited edišn, sa mirisom maline…pa ja to moram uzeti,onaj obični što imam kući,njega ću kasnije potrošiti, daj malinu u sred januara. Taman ćušnem malinasti losion u korpu, kad vidim malo dalje policu sa nekom specijalnom ponudom. Krema za stopalaaaa…Sa alantoinom. Rekla bih da je to ona puževa sluz,ali nema veze, ne maže se po licu, preživeću…Stižem na kasu , vadim robu na traku, kasirka povlači traku, a ja u zadnjem momentu sa police pored kase uzimam bordo lak za nokte, ma ta mi boja uvek treba, neće da se baci…Pita Meri Popins imam li svoju kesu, il’ da mi spakuje robu u nekoliko njihovih malih kesa, a velike se plaćaju 10 dinara. Reko’, zaboravih Crvenkapinu korpu na klaviru, dajte vi meni tu veliku kesu, kad platih ovoliki račun, mogu, vala, i kesu, da mi te male ne poispadaju do kuće, da ne izgubim nešto od tog dragocenog tovara, ima da se utepam momentalno.

Počnem ja svoj „bjuti“ tretman negde oko 19 h. Prvo farbam kosu. Za čas ja to namackam, operem pribor i čupam obrve dok čekam da boja za kosu deluje. Jedva čekam da probam tu novu kremu za depilaciju, ima sopstvene noge da mi budu zahvalne što sam ih poštedela brijača i voska. Pripremila sam i neko super-super pakovanje za kosu na bazi belog luka . Šta mi bi’ da to kupim, od belog luka mi je muka i na slici kad ga vidim. Ajd’ nema veze, bitno je da mi se kosa ne mrsi i da bude mekana. Tu je i ampula sa sredstvom za hemijski tretiranu kosu, kristali, regenerator u spreju, sve to čuči na polici u kupatilu i čeka da bude raspršeno, utrljano po mojoj mučenoj kosi. Mažem novu kremu za depilaciju na noge, dok ona deluje, ja ispiram boju iz kose, šampon, pa opet šampon, pa pakovanje od belog luka. Rekla mi drugarica frizerka, da je preko pakovanja najbolje staviti najlonsku kesu, pa preko toga uviti peškirom, tako pakovanje bolje deluje. Sve ja to uradim po majstorskom receptu, i dok pakovanje deluje, ja stružem kremu sa nogu. Stružem ja kremu, ali dlačice ostaju…Ma, šta je sad ovo, sunce ti poljubim…Izvirujem iza tuš zavese da dohvatim kutiju od kreme, da ,po starom balkanskom receptu, pročitam gde sam se zajebala…Krema za depilaciju nausnica …Vesna, idiote, u šta si gledala. Dohvatim brijač, isečem se na tri,četiri mesta, ispiram ono pakovanje, ispiram gel za tuširanje,krv mi curi negde ispod kolena, ooooo sunce ti kozmetičarsko-idiotsko. Izađem iz kade, nekako zaustavim krvarenje i utešim sama sebe mišlju da ću se sad cela namazati onim novim losionom…Mmmmm…malina…Mažem ja losion, i skontam da mi krv curi na još jednom mestu, lepo se krv pomešala sa onim losionom. Pogledam se u ogledalu, kao u onim sitkomima sa nameštenim smehom,sa sve razgoračenim očima i poluotvorenim ustima i kažem sebi…Pa, otrovaćeš se , glupačo…ko zna šta si sad smandrljala u krvotok. Sreća, nisam još stigla do one puževe kreme, inače bih se dobrovoljno udavila u kadi.

Sušim kosu i razmišljam kako ću sad lepo da nalakiram nokte. Taman je ove sezone IN ta boja vina. Pogledam krajičkom oka na policu i skontam da imam identičan lak koji sam kupila letos u istoj toj prodavnici…

Kuuupiiii…pa-ra-ra-pam-pa-ra-ra-ram

Prim.aut. Ideju za naslov sam uzela iz pesme Dubioze Kolektiv “ Kupi“

Selma

Ona je od onih što ne možeš da ih ne voliš. Jedna od onih što te sa distance, tiho, posmatraju, dok te ne puste u svoj život i svoj krug. A onda ti poprave mišljenje o ljudima svojim nesebičnim prijateljstvom .

Selmu i mene je život jednu drugoj doneo na put. Nismo ,nešto posebno, birale jedna drugu. Nas dve smo jetrve, snajke u jednoj porodici. Selma je,zbog ljubavi, ostavila i posao i roditelje kojima je jedinica,i otišla u drugu državu da živi. Ne,nije otišla ni u Nemačku ni u Ameriku,gde sve što ti treba na drveću raste,nego u Bosnu. U malo mesto, gde se sve zna, svako svakoga zna,  svako svačije zna bolje nego svoje, ali gde su ljudi srdačni, a priroda prelepa.

Ona ti je od onih što uvek nađu vremena da čitaju, iako ima i muža i dvoje dece kojima je maksimalno posvećena. Ta posvećenost daje rezultate, jer kad  upoznaš njene dečake,vidiš da ih je vaspitavao neko kome je stalo do toga na kakvim će ljudima ostati budućnost.

Selma ti je od onih prijatelja koji su daleko, ali su uvek tu.Bodre te nesebično preko društvenih mreža, kad već nisu blizu tebe. Jedna od onih zbog čijeg se pristupa osećaš čovekom vrednim poštovanja. Jedna od onih što ima prijatelja na sve strane, pa gde god da krene, ima ko da joj se obraduje.

Danas je mojoj Selmi rođendan. Pored onog što se podrazumeva, želim ti da ostaneš baš takva kakva jesi. Nasmejana, srdačna i lepa. Obična ,a drugačija. Sa svojim stavom. Neizmerno mi je drago što u životu imam nekog kao što si ti.

Srećan ti rođendan !

Poetična jutra

Svašta se natrpalo u ovaj januar. I sneg i praznici i neki rastanci,i Dunav se zaledio,i minus daje sve od sebe,pa ujutru ne znaš kud ćeš sa rukama. Nije tmurno sve što sunce ne obasja.Zavisi odakle gledaš.

Juče ujutru upekao ovaj januarski minus,ljudi maskirani u pingvine (i ja među njima),samo oči vire iza sloja šalova. Novi Sad je najlepši zimi.I leti. I u proleće.A tek u jesen.Svako jutro putujem na posao u Petrovaradin sa Klise (da je završen onaj novi Žeželj,stigla bih za 15 minuta ).Kome god kažem gde radim,a gde živim…“aaaa,jaaaoo,pa daleko ti to“.Pa jeste,prilično je daleko,ali to je mojih 40 minuta mira,nirvane,slušalica u ušima,onog jedvačekanja kafe kad stignem na posao. Kad se vraćam leti,uvek u isto vreme,gledam sunce kako zalazi iznad Novog Sada,u Dunavu se ogleda sa jedne strane,a Tvrđava sa druge. Nikad nisam ni pokušala da slikam taj zalazak.Da ga ne pokvarim.

Posao mi je takav da ,u toku dana,bar dvesta puta kažem:“dobar dan“,“hvala“,“doviđenja“,bar sto pedeset puta se osmehnem,dvadeset puta se namrgodim,a pet puta nekome opsujem mater…al’ tek kad se okrene. Tako je to kad radiš sa ljudima. I sa parama.Manje-više su to stalno isti ljudi.Neko je pričljiv,neko usiljeno ljubazan,neko poslovan,neko namrgođen,neko ustao na levu nogu…U proseku,dobro se snalazim sa takvim miksom raspoloženja.Ja se trudim,koliko mogu,da budem ljubazna,da ne budem prototip nadrndane šalteruše. Objasnim,pomognem,pričuvam kese sa pijace,a oni mene,za uzvrat,sačekaju da završim sa cigaretom. Puno mi to znači.

Ima jedan deka,80 i neka godina,štap i dugački brkovi.Kao u pričama za decu. Dođe da vidi kako sam,da popriča samnom,a sebi da malo prekrati vreme. Deka je nekad bio „narodni milicajac“,nikako policajac. Jedan od onih koji su verovali u bivši sistem. Kaže: „Ja o smrti ne razmišljam.Smrt je od Boga,a mi koji u Boga ne verujemo,nama smrt ne može ništa“. Smeje se celim licem i očima.Takve mi stvari ulepšaju dan. Kaže,svojevremeno,kad ga njegova baba(za suprugu kaže „baba“) pita kuda će,on joj kaže: „Eno ti komandir,pa njega pitaj kuda ću.Šta se ti mešaš u državne stvari!“Jednom ga je,kaže,prekorila,što kasno dolazi kući i rekla mu : „Hoćeš li ti ikad rano doći kući ?“,a ja ,kaže,zgrabim onu moju šapku,pa pravac u stanicu i tamo prespavam. Čim je počelo svitati,a ja kući i kažem babi: „Evo,došao sam ti rano“! NIkad mi više nije prigovorila što kasno dolazim kući.Deda Dušan mi je doneo Rajsovu knjigu „Čujte,Srbi,čuvajte se sebe“,pročitala sam je u dahu i tri dana ubeđivala ljude oko sebe da tu knjigu treba držati u kući kao Bibliju. Doneo mi je i Ćopićeve „Orlove“ da čitam.Kaže,poznavao je Ćopića.On ti je,kaže,bio čovek iz naroda,dolazio je u naš kraj na narodne zborove i tu sam ga upoznao.Meni se,na te reči,razvukao osmeh od uha do uha.Kažem da sam „Orlove“ pročitala davno,još u osnovnoj školi,i „Orlove“ i čitavu „Pionirsku trilogiju“,i da Ćopića doživljavam kao čeljade iz sopstvene kuće,ali nema veze,čitaću opet.Sutradan mi je doneo zbirku Šantićevih pesama.Eh,kaže,ovaj ti je najlepše pesme pisao,samo ti čitaj.Divim se ovom čoveku i njegovoj volji za životom.Još uvek se okrene na peti kada prođe neka lepa gospođa.Kaže,najviše se obraduje kad sretne nekoga ko je stariji od njega. Nadam se da će deda Dušan još dugo poživeti,jer takva vrsta polako izumire.

Ovih dana se u bioskopima prikazuje film“Santa Maria Della Salute“. LJubavna priča ,stariji muškarac i devojka iz plemićke porodice. Tu Kostićevu pesmu sam prvi put pročitala još negde u osnovnoj školi. U srednjoj smo imali zadatak da naučimo jednu strofu.Ja naučila celu pesmu.Nije mi niko rekao da moram.Htela sam da znam te stihove.Profesorka mi dala peticu i za nagradu nisam morala da odgovaram celo polugodište,osim da radim pismeni. Ona mi je produbila ljubav prema slovu.Hvalila je moje pismene radove. Razmišljala sam tada da ću jednog dana raditi isto što i ona.Izbacila me je sa časa kada sam  glasno opsovala,iako sam joj bila najbolji đak u tom odelenju.Za primer. I neka je.Tada sam naučila da niko nije nedodirljiv.Svih ovih godina je spominjem kao nekoga ko mi je služio kao uzor. Danas mi je došla na šalter. Prepoznala sam joj osmeh.Prepoznala je i ona mene.Posle 15 godina u penziji i ko zna koliko hiljada đaka u radnom veku.Kaže da mi želi svu sreću. Ja,evo,ceo dan,ne skidam osmeh sa lica.

Juče ujutru,dok bus prelazi preko Varadinske Duge,gledam u zaleđen Dunav i razmišljam kakav je umetnik ova naša priroda,a kakav je tek model ovaj moj Novi Sad,i ovaj mrgodni Dunav,u sred zime obučen u belo,kao nevesta. Slušam na radiju Balaševića :

„Kad odem,
kad zamumla vetar zimske očenaše
i kad mrtvo lišće potera u kas
za kaznu prognaće i tamburaše
zbog pogrešne pesme u pogrešan čas….“

pa se setih kako on ono jednom reče da ne voli januar. Ima on svoje razloge što ga ne voli. Ja imam svoje zašto ga volim.

Ne može dan da ne valja kada su jutra ovakva.Bitno je samo kako posmatraš.Staviš ruku u prazan džep,ali budi srećan što imaš makar džep na ovom minusu. Obrazi utrnuli od hladnoće,ali te negde čekaju osmesi i vruća kafa.Pa,kako onda da ne voliš januar…

Marija

Žensko ti je čudo.Može sve kad želi i hoće.Kad zacrta.Zapinjaće i za decu i za šerpe i za korpe sa vešom,trčaće na posao umornija nego kad se vraća s posla,ali će uspeti. Jer želi i hoće.Marija je jedno od tih čuda.

Ja Mariju ne poznajem lično. Poznajemo se samo preko Fejsbuka. Marija je čula od moje rođake da sam,uz pomoć Hrono ishrane,rešila problem težine,i odlučila je da pokuša. Marija je jedna lepa plavuša,lepog osmeha,mama,domaćica,zaposlena,sa gomilom obaveza.Našla je snage da se reši malog viška kilograma koji joj je smetao. Postavila je sebi cilj.Za Novu godinu želi da obuče svečanu haljinu u koju nije mogla da se uvuče pre Hrono ishrane.

Juče sam videla na Fejsbuku Marijinu sliku u prelepoj crnoj haljini. Deset minuta nisam mogla da skinem osmeh sa lica.Marija je uspela.Jako sam ponosna na nju. Mariju,nečiju mamu,zaposlenu ženu sa puno obaveza ,koja je našla snage i volje da uradi nešto za sebe. Gledam joj osmeh na toj slici.Sve mi je rekao.

Za mene su ovakve situacije u životu veće od bilo koje materijalne stvari. Videti nečiji osmeh obojen čistom srećom.Kad ti dan dodatno ulepša Marija,njena haljina i osmeh.

Foto/Privatna arhiva

Svaka ti čast,Marija. Verujem da si ponosna na sebe i treba da budeš,jer imaš čime da se ponosiš. Nosi svoju lepotu dalje kroz život i uživaj u njemu .