Voliš li me? Volim te… Koliko… Odavde do Svemira… Zauvek? Zauvek! Obećavaš? Naravno? Nikad me nećeš ostaviti? Neću, šta ti je..? Hoćeš li me ovako ljubiti svako jutro, do kraja života? Hoću, obećavam! Ne moraš da obećavaš, samo uradi tako. Dobro. Hoću.
– Volim sok od jagode. – Kupiću ti. – I gumene bombone. – I to ću ti kupiti. – Od cigareta živim. – Nema veze, prestaćeš… – Neću prestati! – Ma, hoćeš… Doći će trenutak. – Ja sam noćna ptica, malo spavam… – Ja nisam, ali nema veze. – Nema veze… – Meni je muzika isto što i vazduh i voda. – Samo nek’ je veselo… – Po nekad budem tužna bez razloga… – Proći će, trgnućeš se… – Meni je zagrljaj najsigurnije mesto na svetu. Onaj pravi, zaštitnički… – Od ljubavi se ne živi… – Ja živim… – Nisu mi toliko bitne materijalne stvari. – Raditi se mora, jer se živeti mora… – Ništa se ne mora, osim umreti… – Tačno!
Ja sanjam morska plavetnila u julska popodneva, miris soli i zvuk talasa. More je život. More je ljubav… – To je luksuz. – Ja živim od emocija… – Od ljubavi se ne može živeti. – Mene je teško razumeti. – Ma, nije, čini ti se… – Ja sam zahtevna i ponekad ni sama ne znam šta hoću. – Moraš znati šta hoćeš, ako ne znaš, propašćeš… – Ja nisam kao drugi, štrčim, odudaram… – Po čemu, svega ti? – Po svemu… – Ma umišljaš… – Ne mislim da je to loše nego baš naprotiv… – Ne vidim ništa što odudara… – Šteta…
Vidiš da možemo zajedno iako smo različiti! – Vidim, možemo… – Vidiš da ljubav nije to što ti misliš? – Da, sad mi je jasno… Ljubav je hrana na stolu i plaćeni računi. Ostalo se ne važi. – Važi se, ali ovo je najbitnije da ljubav opstane… – Valjda tako mora… – Moraš da radiš na sebi, da se menjaš! – Ne želim da se menjam, osim ako tebi nisam dobra… – Jesi, ali ipak bi mogla da ostaviš cigarete. – Ne želim… – Pa kome misliš za vrat da padneš kad dobiješ moždani udar ili rak? – Ne moram da padnem nigde… Postoji eutanazija… Nije mi žao… – To je predavanje bez borbe, linija manjeg otpora… – Možda, ali to je moj život… – Odvratna si! – Verovatno… – Ništa me ne slušaš! – Ja ne slušam nikoga. – Ne može tako! – Znam da ne može… Uzmi ili ostavi… – Moraš se promeniti… – Ne znam kako. Ako se promenim onda to neću biti ja… – Naravno da ćeš biti ti, ali bolja verzija tebe. – Bolja, kome? – Meni! – Mislila sam da sam ti dovoljno dobra… – Uvek može bolje… – Slažem se!
Evo, uradila sam sve što je traženo od mene. – Jesi, ali ima još. – Koliko još? – Još mnogo… – Nema mene u meni skoro ni mrvicu više… – Pusti gluposti, život je borba, mani se filozofiranja… – Ne osećam se dobro… – Šta ti je? – Nemam pojma, ali probaću da saznam. – Ako ti nije dobro, idi doktoru. – Da, trebala bih…
Lekar mi je dao lekove. Kaže da mi je nizak prag tolerancije na stres i frustraciju i da teško podnosim pritisak. – Dobro je dok imaju tablete. Pij i ćuti i guraj dalje… – Da, tako bi trebalo… Sama sam kriva što je dotle došlo. Verovatno nisam sve radila kako treba… Tablete će pomoći da se vratim na pravi put… Sigurno…
Ako zidamo kulu od različitih elemenata, od kamenja različitog oblika, i ako ih tokom gradnje ne prilagodimo jedan drugom nekim vezivom koje će ispuniti praznine koje nastaju, kula će se srušiti. Mi ćemo je i dalje zvati kulom, iako to nikad nije bila. Njene ćemo ruševine nazivati ostacima kule, iako od tih elemenata nikada nije mogla biti kula. Možda je mogla biti bankina uz ulicu, eventualno ograda za cveće u jednom nizu kamenja. Kula je bila previše ambiciozan projekat. Zato su ostale samo ruševine…
Veštica bez metle 