Čekaj u redu ili umri… Il’ umri čekajući u redu. Red u banci, red u pošti, red za ovo, red za ono. Uzmi broj pa čekaj. Uzmi broj u pola osam ujutru, pa čekaj do tri popodne da bi obavio formalnost koja traje ukupno tri minuta. Oj, Srbijo zemljo ironije, besmisla i čekanja u redovima.
Poslednja dva dana sam bila neumorni „čekač“ u redovima za raznorazne stvari. Tako se potrefilo, da sam u jednom danu čekala u tačno 4 kilometarska reda, živa se smorila i shvatila da su u pravu oni koji su davno skontali da se od rodoljublja ne živi i zbrisali glavom bez obzira.
Moje „čekićanje“ je započelo juče tačno u 7:20 ujutru. Dođem ispred Pošte, kad ono, Pošta radi od 8. Ajde, nema veze… Čekam ja tako ispred, kad dolazi neki čika, poranio i on… Posle par minuta, čiki zvoni telefon… Nije da prisluškujem, al’ čiku zove neko ko se raspituje gde se on trenutno nalazi, on mu odgovara da čeka da se otvori Pošta da bi poslao pismo ministru, jer mu neko preti likvidacijom… Oj, Srbijo, zemljo otvorenih ludnica i sumanutih ideja… Pošta se otvorila sa 5 minuta zakašnjenja, ali dobro, prvi radni dan posle praznika, oprostićemo… Iako sam došla prva, pre mene su se ugurali penzioneri koji su plaćali račune… Ajde, nema veze ni to, brzo sam završila. Moja sledeća stanica je Policijska uprava, jer treba da predam zahtev za izradu lične karte, ove nove, pro-zapadno orijentisane, biometrijske… Dolazim tamo, uzimam broj od dežurne policajke… Opaaa, 120… Displej u hodniku pokazuje broj 10… Ima da se načekam… Popunjavam uplatnice i stajem u red da bih platila takse za ličnu kartu. To je šalter jedne strane banke, jedan jedini, na kom radi jedna sredovečna gospođa. Posle 15ak minuta shvatam da se red uopšte ne pomera. Pogledam malo bolje i vidim da gospođa kuca po tastaturi sa dva prsta, lagano, ima ona kad… Iza mene u redu stoji gospođa koja glasno komentariše svu tu gužvu koja nju strašno nervira i službenicu koja kuca sa dva prsta. Ona je, eto, otišla u penziju čim je ispunila sve uslove, šta traže te babe po šalterima, nek’ puste mlad svet da radi i tako dalje. Ja se samo ljubazno osmehnem, šta ću drugo. Gospođa i dalje nastavlja da komentariše, pomerila se i stala pored mene, videla, valjda, da hoću da slušam. Slušam,jer nemam šta drugo da radim, stojim u redu koji se uopšte ne pomera, evo već pola sata. Gospođa se fino raspričala, kaže kako se sinoć iznervirala gledajući dnevnik. Zamislite, kaže, hoće da puste iz Haga onog nekog zločinca koji je ubijao i klao, i još će ga dovesti u Novi Sad. Pa,ovaj grad je postao pravi kontejner. Onda se nasmeši pa kaže da bi je neko mogao „mlatnuti“ zbog toga što je upravo rekla. Ja reko, ne sekirajte se, gospođo, neće niko, al’ kamo sreće da su toliki publicitet imali oni što su nas bacali pod led 1942. Ućuta gospođa, ni jednu više ne prozbori. Pogodio je,valjda,onaj led,pa je ućutala…
Stigoh nekako na red da uplatim taksu. Pogledam tamo u šalter salu i vidim da rade samo 4 šaltera od 8 postojećih. Na dva se izdaju lične karte, na dva vozačke dozvole. Shvatih da ću kampovati tu i potražih mesto da sednem. U ogromnom holu u kom ima 15 šaltera, stavljen je samo jedan red sedišta… I to sve u gradu koji ima oko 400 000 stanovnika. Na jednom zidu pročitah upozorenje da je zabranjeno sedeti na radijatorima. Pa, što ne ubacište još koju stolicu, familiju vam birokratsku. Na jednom od displeja je ironično je pisalo „Dobro došli u Policijsku upravu Novi Sad“. Oj, Srbijo, zemljo apsurda… Po novom, pro-evropskom zakonu, deca moraju imati biometrijske pasoše, i pri podnošenju zahteva moraju biti prisutna oba roditelja. I to je ok, u današnje vreme kad se svašta dešava, tr govina ljudima i slično. Al’ mi nije jasno zašto u tolikoj šalter sali rade samo dva šaltera, zašto majke sa malom decom moraju da čekaju po 8 sati, jer ako im prođe broj, gube red, ništa od dokumenta, pa sutra hajd’ ponovo. Nije mi jasno kako u jednoj zemlji koja sebe naziva demokratskom i uređenom, može da vlada takav haos. I kako ovaj naš narod uopšte ima volje da se zove građaninom ovakve zemlje, koja ne može da ti priušti da k’o čovek dobiješ dokument. Nek makar skrate čekanje za pasoše, da možemo svi odavde da odemo i da se obistini ona Tarabićeva tvrdnja da će nas ostati toliko da ćemo svi moći da stanemo pod jednu šljivu.
Pošto sam zaključila da neću tako brzo doći na red, odlučih da odem do banke da platim neke račune, pošto je u ovoj koja se tu nalazi, red do vrata. Kad, ne lezi vraže… U banci skoro isti takav red… Oooj, Srbijo zemljo kilometarskih redova i urednih platiša. Valjda jedino što u ovoj zemlji stiže na vreme su računi i opomene za neplaćene račune, a u zadnje vreme, bogami, i sudski izvršitelji. Dođoh nekako na red u banci, platih račune, uredno mi naplatiše proviziju.
Vratim se u onaj prethodni red, skontam da moj broj nije ni blizu. Izađem napolje, nađem mesto na klupi, izvadim iz torbe knjigu da čitam. Posle prve stranice primetim da me ljudi čudno gledaju… Teško meni, šta je sad? Imam gustu kovrdžavu kosu i često izgledam k’o veverica koja je doživela strujni udar i nekim čudom ostala živa, al’ šta je danas, kad sam kosu uredno vezala u rep? Izgleda da je knjiga… Kako ne bih privukla pažnju, kad svi blenu u telefone, il’ blenu okolo gledajući ko prolazi… Ojj, Srbijo, zemljo nepismenih android-zavisnika… (Igrom slučaja il’ sudbine, knjiga koju sam čitala je istinita priča o devojčici iz Pakistana koju su talibani pokušali da ubiju jer se zalagala za pravo na obrazovanje…)
I tako ja dođoh na red u 3 popodne. Ona teta što radi me pita da li se slažem da mi na ličnoj karti ostane elektronski potpis i slika sa pasoša? Naravno da želim, nećete me, valjda, ovakvu slikati… Žena me samo“ belo“ pogledala… Pita me želim li ličnu kartu sa čipom il’ bez čipa? Reko, kakva je razlika? Objasni mi da na toj bez čipa piše adresa, a na ovoj čipovanoj je adresa sakrivena, pa ako neću menjati mesto boravka narednih 10 godina, bolje da uzmem tu bez čipa. Reko, znate šta, dajte tu bez čipa, jer i ako budem menjala adresu, to će biti negde daaaaleeeekooooo odavde… Žena me ponovo belo pogleda, k’o veli, ova nije skroz baždarena, pruži mi onaj revers i reče :“Vidimo se za tri nedelje, znate, morate opet čekati u redu da podignete ličnu kartu..“ Ojj, Srbijo, zemljo službenika… 
Veštica bez metle 