Ključ

Sve je bilo tu. Mantil uredno okačen u hodniku. Iz njegovog rukava je virio šareni, svileni šal, iz koga se slabašno osećao poznati parfem. Cipele i čizme složene po visini. Tri različite tašne, svaka sa svojom posebnom pričom i istorijom, svaka kao svedok i pečat jednog perioda njenog života, stajale su okačene na kukici u predsoblju. Sve je podsećalo i mirisalo na nju. Prešao je prstima preko hrapave teksture rama za fotografije. U ramu-čista sreća. Dva osmeha, blistava, bezbrižna. Dve čupave glave kojima je vetar namestio frizuru u trenutku kada ih je foto aparat zaustavio u večnosti. Četiri ruke pune ljubavi i života. Četiri oka, dva plava, dva zelena, a u svakome se ogledalo čisto nebo iznad njihovih glava. Bilo je leto. Na fotografiji. I bila je sreća. Nekada davno. Papir na kome je odštampana fotografija je već po malo izbledeo, boje su zgasnule, ali su ona četiri oka i dalje blistala nestvarnim sjajem, kao da ga ništa na ovom svetu ne može pomutiti. Nikada.

Koraknuo je u dnevnu sobu. Bilo je kasno posle podne i zraci sunca su lenjo padali po parketu, praveći simetrične senke na podu. To je bilo doba dana kada je najviše volela da bude kod kuće, govorila je da joj ta količina svetlosti najviše odgovara. Ni previše, ni premalo, taman da napravi finu senku u kojoj čovek može da uživa, govorila je. I zaista, prostorija je u tom trenutku postala magična pozornica sunčevih zraka na zalasku, koji su se igrali sa leptirovima na zavesama i zrncima prašine koja su u ovoj predstavi zamenila majušne balerine na nevidljivim konopcima. Kroz polu otvoren prozor dopirali su zvuci grada, dovoljno daleko da ne prave veliku buku, a opet dovoljno blizu da usamljenost ostane na odstojanju. Ona je volela te ravnoteže. U svemu. Govorila je da samo tako može da održi balans hodajući po gredi života, raširenih ruku, dignute glave i otvorenog srca.

Osmehnuo se krajičkom usne ugledavši knjigu na stočiću. „Ovaj život od trideset i nešto“, glasio je naslov. Mora da se osećala strašno umornom i usamljenom, čim je čitala ovakvo nešto. Predugo sam je ostavio samu. Trebalo je da se vratim ranije. Nisam smeo dozvoliti da se oseća usamljeno. Ona je od onih žena koje žive od ljubavi. Od onih kojima je potrebno da se osete voljeno i zaštićeno. Jedna od onih što se napolju, među ljudima, bore kao lavice, a u sigurnosti svog doma skidaju sve oklope i postaju ranjive dok im se duša ne nahrani. Jedino tako uspevaju ostati jake.

Dohvatio je mekano ćebence sa troseda i zagnjurio lice u njega. Spavala je ovde. Sigurno je zaspala čitajući i, kao da je gledam, ponovo nije čula budilnik i, naravno, zakasnila je na posao. Evo na stolu i šolje sa do pola ispijenom kafom. Odmahnuo je glavom uz setan smešak. Nikada se neće promeniti.

Teškim koracima je krenuo prema vratima. Na samom izlasku je zastao, gurnuo ruku u džep i izvukao presavijeni list papira. Spustio ga je na komodicu u hodniku. Na papiru je pisalo samo jedno „Izvini“. Preko papira je ostavio ključ kojim je otključao vrata. Na privesku za ključeve je bila ista ona fotografija koja stoji u ramu u tom istom hodniku. Ona na kojoj su dvoje ljudi sa blještavilom u očima. Vrata se zatvoriše i brava škljocnu.