Vozovi koji prolaze

Na železničkoj stanici je bila prilična gužva. Šarenilo turista i buka uobičajena za železničke stanice, simfonija glasova na različitim jezicima, kotrljanja točkića rol kofera i ozbiljni glas sa razglasa koji je najavljivao dolaske i polaske. Slabašni sunčevi zraci jednog od poslednjih oktobarskih jutara odbijali su se od staklo na pokretnim vratima ulaza u stanicu. Stiskao je u ruci ključ sa priveskom u obliku slona, kojim je pre samo četrdeset i tri minuta zaključao vrata svog studentskog stana. Kročio je u unutrašnjost stanice, nesigurno, kao da okleva. U ruci je i dalje stiskao ključ. Mislio je da ako ga slučajno spusti u džep jakne, da će prekinuti svaku vezu sa svojim dosadašnjim životom, koji upravo beše zaključao u trideset i osam kvadrata na drugom spratu zgrade u ulici Aleja ljiljana 21. Tu je proveo poslednje četiri godine, u tom stanu je njegov život dobio sasvim novi pravac, tu je iskusio do tad nepoznate osećaje. Njegovi su zidovi slušali sve što je za ove četiri godine doživljeno, od šapata i muzike do molitve, uzdaha i plača. Saživeo se sa njima i pružali su mu sigurnost koja mu je bila potrebna. Zaštitu. Od sveta i ljudi. Od bola. Ili je bol makar bivao manji kada se nalazio između zidova na kojima su visile fotografije sa kratkih putovanja koja je obožavao. Ljudi i njihova lica. Ulične svetiljke. Jako je voleo ulične svetiljke. Sitni divlji cvetovi u napuklinama zidova i ulica. Starac beskućnik i njegova siva mačka koju je nosio u korpi iz supermarketa. Tu fotografiju je napravio negde u Bratislavi. I ta fotografija je nastala na železničkoj stanici.

Stanice i njihovi ljudi. Prolaznici. Kao i on sad na ovoj, kasnog subotnjeg jutra, sa rancem na leđima i ključem u ruci. Na karti koju je letimično pogledao pisalo je: peron 7. Voz je polazio za tačno četrnaest minuta.

Toliko puta do sada je bio na ovoj istoj stanici kao i na mnogim drugima širom Evrope. Lica i glasovi, ceo svet pod jednim krovom, lagano kloparanje kompozicije koja klizi u stanicu. Pogledi koji traže poznata lica u gomili. Ruke koje vuku kofere. Slučajni sudari ramenom. Delovi tuđih života rasuti u prolazu kroz telefonske razgovore putnika. Mirisi iz prodavnica brze hrane. Od Indije, preko Turske i Grčke do američkog Mc Donald’s-a prepoznatljivog po mirisu ulja za prženje. U svakom gradu miriše isto. Oni valjda i sladoled prže u ulju.

Koračao je lagano do perona 7. Ruke beše stavio u džepove jakne. Ključ je i dalje stiskao prstima leve ruke. Nozdrve mu je u jednom trenutku zagolicao miris poznatog parfema. Na momenat je zatvorio oči i pokušao da dozove lik na koji ga je podsećao taj parfem. Miris ljubičica i još nečega slatkastog doneo mu je po malo raščupanu, pospanu nametljivicu koju beše upoznao na jednom od kurseva fotografije. Osmeh koji je sadržao hiljade i hiljade piksela i oči boje olujnog neba u avgustovsko popodne. Jedna od onih što ti nikad potpuno ne izađu iz života, koliko god daleko da odu. Jedna od onih što i samo prisećanje na njih impulsivno izazove osmejak krajičkom usne uz obavezno podizanje obrva. Jedna od onih što, i pored nepodnošljive naravi, pružaju utočište svojom ljubavlju. Čiji je zagrljaj lekovit.

Trgnuo se iz misli i protrljao rukom čelo. Nije ni primetio kad je voz stigao. Propustio je ispred sebe jedan stariji bračni par pomogavši im da podignu dve teške torbe. Popeo se u voz i u prvom vagonu našao slobodno mesto do prozora. Ranac je spustio na sedište pored, jer mu u tom trenutku nije prijala blizina nepoznatih ljudi. Naslonio je glavu na prozorsko staklo i udahnuo duboko. Udah je bio isprekidan i težak. Misli su se kovitlale i terale ga da se nesvesno mršti. Otkopčao je mali džep na rancu, jer je tu uvek imao po nekoliko bombona različitog ukusa. Usta su mu bila suva i trebao mu je šećer. Uvukao je ruku u džep i umesto šuštećeg celofana napipao je neki četvrtasti predmet od metala. Polako je izvukao taj predmet napolje. Bila je to metalna kutija slična onima u kojima se prodaju keksi pred novogodišnje praznike. Umesto Sneška Belića, snega, sanki i novogodišnjih jelki, na kutiji je bila mapa sveta.

Lagano je zatresao kutiju i po zvuku shvatio da unutra ima više predmeta. Spustio ju je na krilo i polako skinuo poklopac. Vrtlog osećanja se odjednom podigao negde u stomaku i preplavio ga celog. Prsti su mu drhtali dok je nespretno njima prelazio po sadržaju kutije. Bila je tu, pre svega, jedna srebrna kugla sa jelke. Na njoj je plavim flomasterom bilo napisano: „Voleću te sve dok ne prestanu da dolaze nove godine“. Otvarač za flaše u obliku klipa kukuruza. Četkica za zube sa likom Sunđer Boba Kockalonea. Čokoladica sa kokosom koju je najviše voleo. Mala metalna replika lokomotive. Dve iscepane karte sa pozorišne predstave od prošle godine. Kišobrančić iz koktela. Podmetač za čaše sa logom proizvođača piva koje je najčešće pio. Jedna rođendanska svećica na kojoj je uzduž bio urezan broj 23. Narukvica od perli. Jedna bela školjka. Strelica za pikado.

Nije bilo nikakve poruke. Nije ni trebalo da bude. Samo jedna osoba na svetu je mogla da ostavi ovu kutiju u njegovom rancu. Samo jedan pogled na gomilu uspomena i ceo jedan život u metalnoj kutiji za keks, bio je dovoljan da sruši sve zidove u njemu koje beše izgradio poslednjih meseci. To su bili zidovi koji su ga iznutra držali da se ne raspadne. Držali su mu emocije na odstojanju od sveta i od stvarnosti. Pravili su lavirinte kroz koje je bežao od sebe i gubio se da nikad ne pronađe izlaz. Tako je bilo lakše, to nije zahtevalo borbu za koju nije imao snage. Kukavica, eto šta je bio!

Naslonio je glavu nazad na sedište. Slepoočnice su mu pulsirale. Osetio je vibriranje u džepu. Kratko. Poruka. „Čekam te na stanici Istok u Salzburgu. Bombone su u velikoj pregradi“

Gledao je još dugo u poruku. Salzburg Istok. Sići ću iz voza. Stajaće na peronu i čekaće da joj pritrčim i da je prvi zagrlim. Mirisaće poznato, na ljubičice i nešto slatko. Vanilu. Da, to je vanila. Zagrliće me kruto, jer želi da se osećam krivim. Ona neće preko svoje sujete. Ipak sam ja taj koji je otišao. Pričaće o nekim bezveznim stvarima. Pitaće me da li sam gladan. Reći će da izgledam umorno. Njena briga za mene učiniće da se osećam sigurno. Pomisliću da sam najsrećniji čovek na svetu. Ubeđivaću sebe da ovaj osećaj nelagode iznutra ne znači ništa i da je upravo ona ono što mi u životu treba. Sve dok ponovo ne počne da biva sebično daleka. Da uzima od mene samo ono što joj treba. Da me kritikuje kao neposlušno dete, a ja da klimam glavom i objašnjavam da ne umem bolje. Reći će da me voli. Onda će reći da sam slabić i da ne znam da se borim. Ja ću ponovo imati osećaj da sam ja negde pogrešio i da je problem u meni. Izvinjavaću se. Grliću je. Odobravaću sve što kaže. Onda će sve biti u redu. Ja ću opet osećati nelagodu, ali makar će ona biti dobro raspoložena i vladaće poznata harmonija.

Voz je ulazio u stanicu Istok. Ustao je sa svog sedišta i podigao ranac. Nelagoda pomešana sa strahom je rasla u njemu. Kolena su mu drhtala. Da, jedino sam sa njom siguran. Vrata su se otvorila i on je požurio napolje. Stajala je kod izlaza sa perona ruku prekrštenih na grudima. Napravila je jedan korak napred. On je stajao u mestu i gledao u nju. Sa razglasa su javljali da voz uskoro nastavlja dalje. Naglo se okrenuo i u dva hitra koraka se našao ponovo na stepenicama vagona. Pritisnuo je dugme za otvaranje vrata i nestao u unutrašnjosti voza. Požurio je kroz uski prolaz između sedišta. Kroz sledeći vagon i još jedan, što dalje od nje. Nelagoda je nestajala. U jednom trenutku je pomislio da je možda krenula za njim. Ne, ipak ne. Suviše je ponosna za tako nešto.

Voz je polako izlazio iz stanice Salzburg Istok. Na peronu je stajala metalna kutija za kekse na kojoj je bila iscrtana mapa sveta.

Ruke

Gledam u zvezdičaste sitne bore na nadlanicama. Neke podsećaju na zvezde, neke na cvetove a neke na prekinutu osmougaonu mrežu pauka. Gledala sam iste takve bore na rukama moje bake, prekrivale su istanjenu kožu radničkih, težačkih ruku domaćice koja je po ceo dan letela na laganim nogama od šporeta do štale, njive i ostave za mleko. Zimi joj je kroz prste prolazilo grubo predivo čiste ovčije vune, koje je posle bojila u orahovoj ljusci i od njega su nastajali najlepši džemperi, veste i priglavci, vunene čarape i prekrivači. Koliko li su te ruke dobra stvorile, koliko korisnih stvari koje i dan danas traju. Neke od njih čuvam kao posebno blago.

Moje ruke nisu ni blizu toliko vredne i svestrane. Mojoj koži smeta oštra hladnoća pa zna da pukne i napravi mi rane. Po nekad sam ih puštala da krvare i gledala kako se kap vrele krvi sliva niz nadlanicu. Taj mi je prizor u isto vreme bio užasan i omamljujući, ali nisam mogla prestati da gledam. Ta kap krvi je cena koju je moje telo plaćalo za svoju krhkost i neotpornost. Pokušavala sam, svojevremeno, kao i baka, da predem vunu i to na onu najprostiju seljačku preslicu, sa kudeljom vune vezanom za nju i vretenom u desnoj ruci na koje sam namotavala upredenu vunu. I ona bi me posekla po nekad svojom oštrinom. Tada sam moje rane od prediva upoređivala sa ranama vojnika na bojištu koji su se borili za neki viši cilj i sa ponosom prolivali krv. Ja sam samo htela da učestvujem u pretvaranju oblaka vune u klupko i smatrala sam tada naivno, dečije, da učestvujem u nečemu važnom. Baka je govorila da svaka devojka mora da zna sve ručne radove. Naučila me je da pletem vunene čarape i to onako sa komplikovanih pet igala. Meni je to bio izazov, ponovo sam pokušavala nešto što devojčice mojih godina nije interesovalo. Trudila se da mi kukice budu jednake dužine da bi površina čarape bila glatka, tj da ne bi bilo rupa i krajeva koji vire. Tada sam pokušavala i da pređem na viši „level“ gledajući komšinicu koja je plela čarapu „na slepo“ tj uopšte ne gledajući u pletivo u rukama i to još dok hoda. „Level pro“ što bi rekla ova današnja omladina. Taj level nisam uspela da dostignem, jer mi je falilo iskustva. Tada su žene po nekom nepisanom pravilu morale biti stalno nečim zaposlene i nekako je bilo sramota da sede besposlene i ne rade ništa.

Moje ruke su ispitivale svet oko sebe. Vlažna glatka zemlja koju je isprao potok koji je proticao pored naše kuće, bila je idealna za moje zemunice sa bazenima u koje sam posle sipala vodu. Uvući ruku u džak brašna u dedinom podrumu, osetiti čudnu hladnoću koju ostavljaju najfinije čestice pšenice koje se posle pretvaraju u vruć hleb. Razlikovati pod prstima leskov štap i pruće od vrbovih grana. Brojati godove na grabovom panju. Zagrabiti punu šaku vlažne piljevine koja je sipala ispod dedine ručne testere kojom je isekao sva drva za zimu. Kuckati prstima po različitim materijalima, jer svaki proizvodi različit zvuk. Razlikovati biljke po hrapavosti listova. Jednom sam, kao jako mala, upala u koprive i mislim da sam tada imala prvi napad panike u životu. Sećam se kako sam vrištala i kako nisam mogla da dođem do daha. Užasno sam se bojala mraka, i pored svih objašnjenja i ubeđivanja da u mraku ne postoji ništa što tu nije i na svetlosti, za mene je to bilo nešto užasavajuće.

Bilo je i ljudi kojih sam se plašila. Bez nekog posebnog razloga. Jednostavno, nije mi odgovaralo njihovo prisustvo i osećala sam se nelagodno. Odrasla sam u okruženju gde su se takve stvari smatrale uvrnutima i uporno su pokušavali da me ubede da ne treba da se sklanjam od njih. Ja sam neko ko poštuje autoritet, tako sam naučena od malena, i morala sam, uprkos svojoj nelagodi, da budem u blizini ljudi koji su me plašili. Iako su svo vreme pokušavali da budu ljubazni prema meni i da me odobrovolje, meni je tu nešto smetalo i ja nisam mogla ništa protiv toga. Tada nisam znala da postoji nešto što se zove negativna energija. A ja je upijam kao sunđer i proživljavam njene posledice.

Danas sam opet posmatrala moje ruke. Koža mi je suva zbog hladnoće i hemijskih sredstava koja koristim na poslu. Lenja sam da svaki put navlačim rukavice jer mi one smanjuju produktivnost i to me nervira. Više ne ispitujem dlanovima kakva je koja materija. Odavno su mi dlanovi naviknuti i na brašno i na deterdžent za sudove. Na sva hemijska čuda za čišćenje, sunđere, žice i četke. Sada samo ispitujem toplinu, kako stvari, tako i ljudi. Dodir može mnogo da kaže. Trudim se da rukama više grlim nego da budu nešto naročito produktivne. Mislim da upravo zbog zagrljaja nam je priroda dala ovoliku dužinu ruku. U nekim trenucima usamljenosti isprepletem svoje prste. Onda, valjda zbog pritiska, osetim na jagodici domalog prsta otkucaje srca. Taj me ritam umiri i podseti me da sam živa.