KNJIGA KAO NE(PRIJATELJ)

Lako je biti školovan, ali je teško biti obrazovan. Školovanost se stiče bubanjem i upornošću, obrazovanje se stiče neprestanim širenjem vidika, radoznalošću i željom da od sebe napraviš svestranu, kvalitetnu osobu. Veliki je problem to što današnja omladina ne čita. Malo,ili skoro nikako. To su ljudi na kojima je budućnost, koji će sutra upravljati državom, lečiti ljude, graditi mostove… Kako može sagraditi most neko ko nije čitao Andrićeve „Mostove“… Danas je ljudima teško pročitati bilo šta što je duže od 3 rečenice. Jedna je stvar to što čitanjem sebi uskraćujemo znanje, a sasvim druga to što ostajemo uskraćeni za čudesne svetove koje knjiga donosi. Ono što najčešće čujem je: „Ko će to čitat’, vid’ kol’ko ima“. Sa jedne strane nismo svesni činjenice da to što se ne obrazujemo, ne čitamo, postajemo bezoblična masa bez sopstvenog mišljenja, a takvima je najlakše manipulisati. Sa druge strane, rečnik nam se sveo na psovke, žargon i poštapalice. Malo ko je danas siguran da li se pravilno piše NEZNAM ili NE ZNAM… Još malo pa nećemo biti sigurni šta je ispravno. Imala sam priliku da se uverim da fakultet ne znači ama baš ništa, u smislu da školovana osoba ne mora obavezno biti i obrazovana. Ima zvanje,ali nema znanje. Verovatno je za to krivo vreme i sistem u kom živimo. Neko će reći da je čitanje gubljenje vremena. Meni su često govorili da idealizujem svet upravo zbog tih mojih „knjižurina“, da sve gledam sa vedrije strane zato što sam pročitala previše bajki. Ja se pitam, ko je tu na gubitku..?

Biti ili ne biti…

BITI ILI NE BITI…(Something is rotten in the state of Denmark)

Jedna je stvar danas opstati, fizički živeti, to jest, vegetirati, ako imaš ludu sreću da živiš na ovim prostorima… Sasvim je druga stvar opstati kao biće sa mislima i osećanjima… Opstati u džungli u kojoj se ne zna ko-koga-u-zdrav-mozak i zašto… Opstati u sistemu bez sistema i vrednosti, gde sve ono što je normalno-nije normalno, il’nikad nije ni bilo normalno… ne zna se više… Kako god okreneš, opet se vraćamo na internet. To je danas suština života. Šta će ti kompjuter ako nemaš internet??? Mislim da većina njih misli da kompjuter ne može raditi bez interneta… U najezdi društvenih mreža, na koje trčimo k’o muve na go… ovaaaj, med… da pokažemo da živimo bolje od drugih, da smo srećniji, uspešniji, lepši, pametniji, duhovitiji… Nismo ni svesni koliko se otkrivamo, a samim tim postajemo ranjivi i laka meta zlonamernicima. Ma, ljudi jedva čekaju tuđu muku, da bi im njihova izgledala manja. Iznosimo osećanja kao na tacni… Nema više intime, intima je postala globalna stvar. Intima, u smislu, da ne mora baš svako da zna šta te boli i s’ kim piješ kafu… E, kad se tako fino izložio, onda nam je đavo kriv kad nas povrede… A sami smo to tražili.
Mislim da danas ne postoji pojam“žena koja u sebi krije nešto tajanstveno“… nema toga… Zato što i ona koja živi na samoj margini društva, ima FB nalog na kom uredno piše na kojoj njivi trenutno okopava kukuruz…
Sve je postalo globalno… Ne možeš se ni razvesti k’o čovek, jer čitava familija zlonamerno primeti da si vratila devojačko prezime, da nisi više u vezi, jer ti na statusu samo tužno piše „single“.
Ono što je ostalo isto od davnina i nije se menjalo vekovima je ljudska radoznalost i zloba… Nek’ je samo njemu gore nego meni… Sad treba plivati u svemu tome… Dopustili smo da nas pojede sav taj globalni haos. Mi, jadnici, koji prema svim istraživanjima još uvek živimo u 19. veku, gde nam je skoro polovina stanovništva nepismena… Nepismena, al’ ima FB profil…