Ja sam plus sajz, drago mi je!

Nekada davno su žene širokih bokova, velikih grudi i zadnjice, smatrane najpoželjnijima. Eee, pa vidiš da ja nisam debela, nego sam rođena u pogrešno vrijeme! Rekoh ja za sebe prije izvjesnog vremena. Ovakvom, kao i sličnim izjavama, poput one kada sam na FB statusu napisala da nemam zimsku sliku ni sa jelkom ni sa snješkom ni u snijegu, kao svi drugi, nego da, eventualno, mogu da prijavim pad, direktno na guzicu, koji je uzrokovao zemljotres u radijusu od dva kilometra, pokušavam skrenuti pažnju sa fizičkog izgleda na neku moju duhovitu stranu, koja bi trebala da prevagne. Kompleksi, jel da? Pa, vidjećemo jesu li…Uostalom, da li ste negdje vidjeli ženski kip koji ima današnje idealne proporcije? Ja, nigdje…
Ja sam debela cijeli život. Krupnija, punija, popunjena, buca…ma, debela, brate. Nema tu priče. Kao djevojčica sam patila od strašnih kompleksa. Od kad znam za sebe, problem moje težine mi visi nad glavom. Najstrašnije mi je bilo kada su me vršnjaci zadirkivali i rugali mi se, a svi znamo kako djeca znaju biti okrutna u svojoj iskrenosti. Nikad ja nisam bila nešto ekstremno gojazna ,( brojkama neću da se bavim, jer je to sve individualno) ( op.aut), manje ili više, ali sam, nekako, uvijek bila okružena ljudima koji su isključivo idealne tjelesne mjere smatrali lijepim. Čekaj malo, pa ni mršave, tj. pothranjene osobe nemaju idealne proporcije, pa ih niko ne zadirkuje zbog toga. Pored svih onih koji imaju klempave uši, veliki nos, iskrivljene zube, krive noge, itd, ispade da smo mi sa viškom kilograma najružniji. Šta je, u stvari, ljepota? Ljepota je estetska kategorija koja tradicionalno označava savršenstvo sklada. U običnom govoru, ljepotom se najčešće naziva svojstvo osobe, predmeta ili ideje koje nas ispunjava osjećanjem prijatnosti. Ideal ljepote umnogome zavisi od kulturnog konteksta, a u okviru iste kulture se često mijenja tokom vremena. Ne postoji jedinstveno objašnjenje ljepote, a brojni pokušaji definisanja najviše govore o njenoj zagonetnosti. Filozofi, uglavnom, zastupaju tezu da je ljepota u oku posmatrača.

A sad da vidimo šta to znači u praktičnom, savremenom svijetu u kome živim ja i još mnogo drugih „ plus sajz“ žena. Vječito sam na nekim dijetama, jer, eto, treba da težim savršenatvu. Nema šta nisam probala: pila sam biljne kapi, jela mekinje, multivitaminske šejkove groznog ukusa, probala stotinu dijeta kojekakvih, spavala sa najlonskom folijom oko struka, pila čajeve, tablete na bazi algi, ama nema šta nisam probala ne bih li se dovela u stadijum takozvanog „ savršenstva“. Konstantan pritisak koji mi je stvarala bliža okolina, stalno mi ponavljajući kako sam debela i kako grozno izgledam, tjerala me je da nosim široke, vrećaste džempere, dukserice i majice, samo da izbjegnem da se bilo kakva kontura mog tijela definiše kroz odjeću. Nije mi padalo na pamet da pomislim da tražim od roditelja da mi se kupi neki moderan komad odjeće, jer sam bila ubijeđena da ne mogu da stanem ni u šta od toga. Čak sam otišla dotle da sam sebe smatrala, na neki način, nakaznom, i bilo me je sramota da uđem u butik. E sad vi zamislite kakav je haos i nepopravljivu štetu ovo sve pravilo u mislima i osjećanjima djevojčice od 13, 14,15…godina?
Prekretnica se dešava negdje u srednjoj školi, valjda po završetku puberteta, kada su mi čitav jedan dan u glavii odzvanjale riječi jedne osobe koju sam jako cijenila : „ Nisi ti debela, pogledaj svoj struk“! Malo, malo, pa sam stajala ispred ogledala, gledajući svoj odraz. Farmerke i rolka, ni uska ni široka, i visok, zaobljen struk. Nisi debela, nisi debela…i dalje je mozak vrištao. I stvarno, odjednom sam bila lijepa sama sebi. Kako sam ja promijenila odnos prema sebi, tako su ga promijenili i drugi. Ovi iz najbližeg okruženja, koji su mi svojim dobronamjernim komentarima i nabili džinovske komplekse, odjednom su ućutali. I dalje sam bila nesigurna, ali mnogo manje nego prije. I dalje sam ignorisala svaki pokušaj momaka da mi se približe, jer nisam vjerovala da im se može dopasti neko kao ja. Sa druge strane, veoma sam druželjjbiva i trudim se da budem dobra svakome, baš iz razloga nesigurnosti, da dokažem da vrijedim kao osoba, neovisno o fizičkom izgledu. Polako se otvaram i puštam ljude da mi se približe. Godinama sam bila zadovoljna sobom, iako sam uvijek imala višak kilograma u odnosu na tu famoznu „ savršenu ženu“. Povremeno džogiram, i puno pješačim, vjerujući u plus i minus teoriju, tj potroši više energije nego što uneseš. Udajem se i rađam dijete. Poslije traumatičnog porođaja, sa bebom sam kod kuće, gomila se stres, gomilaju se obaveze, a ja samo rastem. U širinu. I tako godinama. Onda sve iz početka. Kompleksi, ogromna sam, neću nigdje, vidi kakva sam, nemam šta da obučem…Onda se ponovo dešava preokret. Poseban režim ishrane, ne dijeta, i trčanje, trčanje, trčanjeee. Rezultat? Istrčala sam četvrt- maraton ( 10584 m) i skratila i suzila svoju matursku haljinu . Srećna, presrećna. I dalje sam ja debela, bez obzira na kilograme koji su se istopili, ali mnogo manje. Onda opet, polako, ma daj tu čokoladu, istrčaću ja to sve, vidiš da može, lako ću ja to…Opet stres, opet slatkiši, pad energije, hop, 10 kilograma nazad, iako sam pazila šta i kada jedem. Pa, kako, jebote??? Sve u svemu, moglo bi se reći da sam prošla sve krugove pakla zvanog višak kilograma.

Onda sam shvatila da ću, vjerovatno, cijelog života biti debela, što bi se moderno reklo, „ plus sajz“. I znate šta? Baš me briga!!! Konačno sam počela da volim i da cijenim sebe. Debela sam, pa šta? Kao što je onaj tamo mršav kao grana i strahota ga pogledati. A oboje smo ljudi. Sa svim manama i vrlinama kao i ostali. Znam jednu personu koja je uz pomoć plastične hirurgije povećala obim grudi, da bi bio kao moj. I? Šta ćemo sad? Zar nije Kim Kardashian ugradila implante u guzu, da bi bila kao moja? O, da. Jeste! Koliko glumica, poznatih ljepotica, nosi sočiva u boji da bi im oči bile kao moje? Veliki broj! Koliko žena ide na profesionalne frizerske tretmane da bi imale kosu kao moja? Milioni! I, šta ćemo sad, gospodo estetičari? Vi, što mislite da je savršenatvo u idealnim proporcijama i da je jedino to ljepota? Ma, šta kažete??? Šta ćemo sa poslodavcima koji su odbili žene sa viškom kilograma, samo zato što se ne uklapaju u njihov šablon dopadljivog? Da li je to diskriminacija? Jeste! Koliko muževa je reklo svojim suprugama da će ih ostaviti ako se ugoje? Puno! Šta ćemo sa njima? Šta ćemo sa svim onim mladim ženama kojima je poslije poroda „ ostao“ stomak ? Sa svima onima koje padaju u depresiju zbog toga i bivaju nesrećne, umjesto da blistaju od sreće što su obogatile svijet donijevši mu još jedan život. Šta ćemo sa satanizacijom krupnih žena na društvenim mrežama? Ha? Oni što su me zadirkivali kad sam bila mala, sad mi na tim društvenim mrežama pišu, i to u javnim komentarima, kako sam jedna divna, prelijepa žena, vrhunskog intelekta. Da, isti ti! Šta ćemo sa ženama kojima su se kilogrami nagomilali zbog bolesti? Šta mislite vi, koji imate 55 kg, pa iz nekog, samo vama znanog razloga, pred tako bolesnom ženom počnete da kukate kako ste se ugojile? Pomislite li i jednog trena da time vrijeđate tu ženu, koja vam je možda prijateljica, tetka, mama, sestra…Ispade da je višak tjelesne mase najveći problem današnjeg društva!
Dok se neke društvene i opšteprihvaćene norme ne promijene, želim da vam kažem da se ljepota žene ogleda u očima i osmijehu, ne u tjelesnim proporcijama. Da su danas modna pravila više nego nakaradna, jer je, bar meni, mnogo ljepša jedna bucka, blistavog osmijeha i svijetlog tena, nego žena koja ima silikonske implante svuda po sebi, osim u prstima na nogama, napadno našminkana, sa špicastim noktima ( takođe vještačkim), dužine pet centimetara, gdje samo gledam kad će sebi oko iskopati tim noktom, popravljajući deveti sloj pudera.

Do tada, sve vas pozdravlja plus sajz zadovoljna Vesna !

Vesna Duvnjak

Prgava sam, pa šta!

Svađalica, jezičara, žena sa viškom teksta, porodični portparol i ministar za odnose sa javnošću, vještica, ona što ne zaklapa…Da, da, sve sam to ja…Tako me nazivaju od milja meni bliski ljudi. Oni što znaju da teško mogu samnom izaći na kraj kad je prepirka u pitanju. I svađa. I civilizovana razmjena mišljenja.
Rođena sam prije vremena, dobrih mjesec dana ranije, sa svega 1700 grama, ali nije bilo potrebe da me drže u inkubatoru koji bi mi pomogao da dišem, kao i većini nedonoščadi. Borila sam se od samog početka. Progovorila sam sa devet mjeseci, a prohodala sa četrnaest. Pa vi vidite kakva je to ljenjivica- jezičara. Od uvijek sam bila osjetljiva na nepravdu i uvijek sam branila slabije i ugrožene, ne gledajući uopšte da li je taj neko stariji, snažniji…Jednostavno, morala sam. Tukla sam se sa dječacima kada bi dirali mlađe od sebe. U osnovnoj školi me je neki dečko u prolazu pljesnuo po dupetu. U momentu sam mu zalijepila šamar i samo nastavila svojjm putem. Imam mlađu sestru, i oduvijek, od kad znam za sebe, imam potrebu da je štitim. Čak i sada kada smo odrasle i imamo svoje porodice. Jednom je došla kući sva blijeda i prestrašena jer je uplašio komšijski pas, neki ogromni Rotvajler koji je preskočio ogradu i izašao van iz svog dvorišta. Iz istih stopa sam otišla kod tog komšije i još na kapiji počela da urlam da ću zvati policiju ne bude li držao tog psa dalje od ulice. Čovjek se presavijao od smijeha, jer mu je bilo smiješno što njemu, čovjeku od pedesetak godina tako prijeti balavica od 19 godina. I još tim tonom. Meni je bilo muka što se tako smije, pa sam stvarno i pozvala policiju. Kad je vidio da je vrag odnio šalu, rekao je da se smirim, da će bolje obezbijediti ogradu i da nema potrebe da se diže frka. Ja sam mu rekla da sve to ispriča policajcima koji upravo stižu. Još dugo poslije toga me je pozdravljao sa „ opasna mala“.

Jedna sam od onih čiji je prag tolerancije izuzetno visok, trudim se da imam razumijevanja za svakoga, trudim se da pomognem kome god mogu. Trudim se da budem pristojna u ova grozna vremena kada je sistem vrijednosti srozan do nivoa rijalitija. Međutim, najmanja nepravda ili bezobrazluk me automatski pretvara u nakostriješenu vješticu, i nema toga što će me spriječiti da reagujem. U gradskom prevozu, čim vidim da je u autobus ušla trudnica ili roditelj sa malim djetetom, kojima niko neće da ustupi mjesto, i svi samo sklanjaju pogled u stranu, ja viknem onome koji mi je najbliži da ustane. Obično se prave nevješti, u fazonu, evo sad padoh sa Marsa, pojma nemam šta se dešava, evo ustaću…Nedavno je jedna žena negodovala što sam joj rekla da ustane, kaže zašto baš ja, rek’o gospoja, Vi možete stajati, dijete ne može, pašće, povrijediće se…Kaže ona meni, šta si ti, jesi ti neki šef ovdje? Rek’o, za tebe sam generalni direktor. Tajac. Ustade gospoja. Svi ćute i blenu kroz prozor, i poslije par sekundi počnu da me zagledaju, vjerovatno misleći, gledaj ovu budalu što brine tuđu brigu…
Posebna priča je u redovima, naročito u ambulantama. Da nisam svojim očima vidjela, ne bih vjerovala da postoji takav bezobrazluk. Jednom sam čekala ispred ordinacije, imala sam uredno zakazan termin, i naravno, prošlo je već sat vremena od mog termina, a ja i dalje čekam. Dolazi jedna žena, prilazi vratima ordinacije i glasno pita „ Ko je unutra“ ? Odgovaramo joj da unutra ima pacijent i da svi čekamo. „ Mene to ne zanima, čim on izađe, ja ulazim, jer je moj termin upravo sad“ ! Ljudi počinju da negoduju, a ona još glasnije govori da će svakako ući i da je niko neće spriječiti. Ima tu i ljudi sa virusima i temperatutom koji su hitni i čekaju da se ukaže bar malo prostora da ih ljekar primi. Meni u tom momentu pada mrak na oči, sačekam da se dotična okrene u mom pravcu, i prilično glasno joj kažem : „ Slušaj, samo probaj da uđeš, budeš li krenula unutra, ja ću te uhvatiti za kosu i tako ću te izvući napolje“! U čekaonici smijeh. Prvo me gleda par sekundi iskolačenih očiju a onda kaže : „ Ćuti tu, vještice jedna, nemoj da budeš veća ciganka od mene“ ( Gospođa je pripadnica Rom

ske nacionalne manjine) op.aut. Počeše da se komešaju bakice koje su došle samo da im se izmjeri pritisak, a usput, sjedeći u čekaonici, nađu uvijek nekoga sa kim će pričati, pa to sve zajedno liči na vašar. Počeše da negoduju i ostali. Jedan gospodin, takođe pripadnik pomenute manjine, stade na vrata i reče gospođi da mora da čeka red, jer ga i svi ostali čekaju. U tom trenutku sam razmišljala da će me moja narav stvarno jednom koštati, i da ću proći mnogo gore od epiteta vještice. Ali nema veze, za pravdu ću se boriti uvijek, iako znam da je to najčešće borba sa vjetrenjačama.
Nikada nisam mogla da razumijem žene koje samo trepću i odgovaraju samo sa „da“ i „ne“. Meni to liči na nedostatak sopstvenog stava i manjak životne energije. Ja se smijem glasno, svađam se glasno, kad sam ljuta lupam vratima i to tako da komadići maltera otpadaju. Muškarcu koji mi mlitavo pruži ruku pri pozdravljanju bih najradije svezala šamar i to iz bekhenda. I obavezno, kad se tako nešto desi, napomenem da to nije ispravan pozdrav i zbunim jadnika tako da ne zna gdje je lijevo. Neću ja to, ali je jače od mene…Mehaničara, koji mi je nedelju dana popravljao neki sitni kvar na autu, sam nazvala, predstavila se i pitala ga kako napreduje moj spejs šatl. Čovjek se zbunio. Molim? Rek’o, pretpostavljam da od mog auta pravite spejs šatl i da sad komotno mogu sa njim na mjesec, čim ga toliko popravljate. Koliko sam dužna? Toliko i toliko. Nema problema, novac ćete dobiti za nedelju dana, kao što sam i ja čekala na auto nedelju dana. Čovjek je samo ćutao jer nije znao šta ga je snašlo i samo je rekao „ dobro“. Sledeća popravka je bila besplatna.
Na fejsbuk statusima pišem sve što mi smeta i to sa velikom dozom sarkazma. Neki shvate, neki ne. Neki tapšu po ramenu, neki kažu da im popravim dan i da, kada su neraspoloženi, skrolaju po mom zidu čitajući statuse. Oni što se pronađu uglavnom ćute. Što sam starija, sve više sam ubijeđena da se pričom malo toga može postići i da nekim ljudima ne vrijedi ni nacrtati situaciju da bi je shvatili. Više se trudim da djelima dam primjer, prvo svom djetetu pa onda i svima ostalima. Nikad neću prestati da javno negodujem za sve što mi smeta i što mislim da nije ispravno. I neka sam i vještica i prgava jezičara. Iskrena sam i ne pretvaram se.

Memoari jednog Zeničanina u Americi

KAKO JE ĆAZIM DOPR’O AMER’ČKOG ZATVORA

Pitaš kako sam dopr’o zatvora u Amer’ci, jarane.
Prijavila me u mene žena i djeca. Vjerov’o il’ ne.
To ti je bilo nekako… ‘vako. Zovu mene jedan dan iz škole, kažu, mali ti dobio sindrom. Od koga, reko’, pizda im materina ona drogeraška, mora da su donosili inekcije u školu. Šta je fasov’o ?
ADHD, kažu.
Noge mi se odsjekle. Hoće l’ preživjet’, kukam ja po školi, đe je da ga vidim, na šta l’ mi dijete liči?
Konačno ga dovedoše, njih petero, direktor’ca, garava k’o odžak, pa još neka debela rospija, valjda medecinska sestra, pa pol’cajac, pa vatrogasac, i još neki mali iz starijeg raz’da, neki naš iz Zen’ce, da mi prevodi, da bolje razumim, ko biva ja ne znam dobro engleski. Vidim ja mali mi zdrav i čitav, nije se osuo, ma k’o normalan.
On ti, kaže debela, ima ADHD. Ma, šta vam je to, skoči’ ja, govor’te više, ako Boga znate!
To ti je, kaže ona garava, Attention Deficit Hyperactivity Disorder. Okrenem se ja onom malom iz Zen’ce, šta, reko, ova kaca Boga ti laprda, čime se zarazio?
Ma, veli, nije to zarazna bolest nego je Ekrem nemiran u školi, jurca po hodnicima, skače po klupama, zajebava svakog, hoće se i pomarisat’.
Laknu mi nama’. Molim te, prevedi im da ništa ne brinu, izliječiću ga ja čim stignemo kući.
Nećeš ga ti liječit’, skoči ona debela, imala je brat bratu dvesto oka samo u guzicama, i još toliko u dva stomaka ispod stomaka. Imamo mi ovde lijekove, kaže, terapije, psiologe, sociologe, mi ćemo njega sredit’.
Ništa vi ne brin’te, draga gospođo, znam ja, reko’, jednu pravo dobru terapiju iz Bosne, naučio sam je od rahmetli babe, on od njegovog babe, i sve tako.
Ooo, intrsting, kaze direktor’ca, ta terapija je kod vas u Bosni neka tradicija, s koljena na koljeno?
Nije, reko’, kod nas je to s bubrega na bubreg.

Ma nisu prošle ni tri hefte zove onaj mali iz Zen’ce.
Šta je, reko’, sad? Kakav je sad belaj?
– Sad je, kaže, u pitanju OTIZAM.
– Ma, kad se i u to uključilo pašče jedno?! A priprijetio sam mu da se mani politike i tih gluposti, komunizma, budizma, patriotizma, otizma, svega. Ko ga je na to nagovorio? Mora da je onaj Ćamilov taksirat Faruk.
Nije to to, kaže, to ti je opasna bolest, bleji u prazno, gubi se, ne prati nastavu, potpuno odsutan i tako.
– A to je to, reko’. Opasna bolest, veliš. E ovog puta ću ga ja izliječit’ za sva vremena i to od svih bolesti! Tako ti je to u Amer’ci, moj jarane, sve je bolest. Ako ne hodaš kako oni misle da treba, ako ne pričaš, ne slušaš, ne spavaš, ne jedeš, svemu odma’ daju ime, pa skraćen’cu i… nema ti više spasa.
Od ljekara do ljekara, ne možeš ih se više nikad kutarisat’. Svaki dan u ap’teku k’o u menzu i uzimaš lijekove za sve moguće skraćen’ce – ADHD, MRSA, AIDS, AVNOJ, SUBNOR, KFOR, ma ima ih mali milion. Iš’o ja na neke preglede i poslije zove taj famili hećim da hitno dođem kod njega.
Moraš, kaže, odmah početi piti lijekove za ho’sterol.
-Što, bolan ? Ho’sterol ti je, kaže, 215.
– Pa, reko’, i prošle godine mi je bio 215 pa si rek’o da mi je u granicama normale.
– E, kaže, to je bilo prošle godine. Sada su stručnjaci pronašli da je normala 200 a ne više 220, pa je tvoja situvacija sada kritična, hitno moraš početi pit’ lijekove.
Jeb’o mater te si ti normalan, reko’. Prije šes’ mjeseci si mi sa istim nalazom rek’o da sam zdrav k’o dren, a sad ka’eš da sam u kritičnom stanju! Pa, ko je ovde lud, čovječe, ti ili ja! Stručnjaci su, kažeš, tako odlučili. Ma jebem ja i tebe i te tvoje stručnjake, mijenjate to svakih šes’ mjeseci samo da bi ap’teke zgrnule pare, a i vi s njima. Neću ih pit’ pa makar crk’o nama’. Nosi ih materi! Mafija je to, jarane. U mene se žena bila u to ufurala, pila svaki dan po 28 lijekova. Samo vidiš po cijeli dan trza glavom nazad.
Pa je poslije neko nagovori na onu makrobiot’ku.
Ja, tog belaja. Počela da donosi neku travu u kuću, neku crnu rižu, oči joj se vako ukosile, neke smrdljive supe, istopila se, nemaš je zašto ufatit’. Navalila na mene svaki dan, pusti tu, kaže, kafu i cigaru, što će ti rakija, nije to zdravo. Meso, hljeb, baklave, tufahije, sve to treba izbacit’. Slušam je i ne mogu da vjerujem svojim ušima. Čuj, izbacit’ baklave i tufahije, pa čime ću se, reko’, zasladit’ poslije ručka?
Treba, veli, da jedeš voće.
– Voće? Ma, đe ti je to, reko’. Šljive brezukusne izgledaju k’o jab’ke, jab’ke k’o bundeve, kruške mirišu na banane, jagode imaju ukus trešanja, sve se izmiješalo, sve raste u svako doba godine, dana I noći, ma koje crno voće, nek’ ti ga jede babo. Vrnem se ja jedan dan iz fabrike gladan k’o vuk a na astalu u tanjiru nešto crno, tanko, ubuđano, uščulo se, Bože ubrani. – Ðe ti je pita, reko’ ?
– Ručak je na stolu, kaže. I pokazuje na ono.
– Šta ti je, reko, to ?
– To su, kaže, alge.
– Kakve alge?
– Japanske.
– Odakle ti to, reko’.
– Iz mora.
– Šta ima za jest’?
– Pa to, kaže. – Šta to? – Alge. One su vrlo zdrave.
– Pa ako su tako zdrave zašto nisi nikad vidila Japanca većeg od metar i po? Moj Ekrem im može svima pitu s glave jest’.
– Al’ su zdravi.
– Čuli ti šta te ja upita’? Ðe ti je pita?
– Šta će ti , kaže, pita, od nje se deblja. Pita se, kaže, neće više jest’ u ovoj kući. Sir nije dobar za ho’sterol, meso se ne probavi ni za heftu, vruće tijesto…..nije više stigla reći ni je’ne, dofatio sam je za grlo i poč’o mastrafit’. Utrča mali onekle kad je čuo da ona zapomaže pa dofatih i njega, pa sve o jednom trošku. Oderem ih oboje od batina, onako po pe-esu, k’o što je rahmetli babo mlatio. Ruke su me zabolile.

Al’ da vidiš sutra belaja. Vratio se ja s posla kad pred kućom čeka marica.
Izađoše njih dvoj’ca, zabicili ko dva vola, opasali pendreke i pištolje oko sebe, jedan sav pjegav, žut i deb’o, a drugi isto deb’o al’ crn k’o đavo.
– Jeste l’ vi, kaže onaj žućo, mister Kazim Klika?
– Nismo, reko’. – Kako , kaže, niste. Daj dokumente.
Dam mu ja vozačku
– Kako , kaže, nisi kad ovde piše Kazim Klika.
– Ne piše tu, reko’, Kazim Klika, ti ne znaš čitat’.
– Nego šta piše?
– Pise Ćazim Klica.
– Pa, jestel’ to vi , kaže?
– Jesmo. Izvol’te, šta treba?
– Jesi l’ ti ovom malom otac? I pokazuje ne Ekrema.
– U mene žena kaže da jesam. Šta je ugursuz sad uradio? Razbiću ga!
– Nije, kaže, ništa uradio, nego otkud njemu masnice po cijelom tijelu?
– A tooo, bi mi lakše, sve je u redu, reko’, te šljive sam mu ja napravio. Baš sam ga juče dobro izudar’o.
– Znači priznaješ da si ga tuk’o, uskoči onaj garavi.
– Čuj, tuk’o, ma odr’o od batina.
Njih se dvoj’ca zgledaše pa kaže onaj žuti, odma’ ćete poći s nama.
Ðe, reko?
Kod sudije, kaže, pa u zatvor. Optuženi ste da ste tukli dijete. Ma, šta je vama, jeste l’ vi normalni, nisam ja tuk’o ničije dijete, samo sam izmastrafio mog Ekrema. Ko meni može zabraniti da bijem vlastito dijete kad god ‘oću ? Bijem ga redovno, bije ga u mene žena, bije ga u mene amidža, dajdža, bijo ga je i Abaz, nastavnik matemat’ke, Zuko, nastavnik muzičkog, nena Fatima, rahmetli dedo Huso, nema ko nije, i sad ti meni ka’eš da ga ja nemam pravo bit’! Pa ko će ga onda mlatit’?
– Ne treba niko da ga bije, kaže odžačar, s djecom treba razgovarat’, lijepo im sve objašnjavat’, biti s njima k’o drug. Ovo je Amer’ka, demokrat’ja, svako ima pravo da kaže i radi sta ‘oće, i niko nema pravo da ga zato bije.
– Ma, sit sam ja te vaše demokrat’je, zato vam i jes’ sve bankotiralo i cijeli ste dunjaluk pokrali i o jadu zabavili. Da se znao domaćin i ko koga treba da bije ne bi danas cijeli svijet bio na belaju.
– A dobili smo takođe i prijavu da ste silovali kamilu. Ja se šokir’o!
– Kak’u ba kamilu, ko je silov’o kamilu, jes’ ti ba normalan čo’eče?
– Vašu suprugu.
– Ma, misliš Ćamilu, jebem te nepismena. Ko kaže da sam je silov’o? Kako mo’š silovat’ vlastitu ženu? Kakvi ste vi hajvani, čo’eče Boži!
– Ona kaže da si je silov’o prošle sedmice.
– Ko je ba silov’o ? Ma, sama tražila!
– Jes’ prva dva puta. A treći put joj, kaže, nije više bilo do tog’. Ja se obeznanio. Umalo me nije šlag trefio. Šta da ti više pričam….😂😂😂

Op.aut Ovaj tekst sam pronašla na netu pre par godina. Ne znam ko je autor, ko god da je, svaka mu čast. Znam da mi popravi raspoloženje kad god ga pročitam!

Motivacioni govor za dobro jutro…

Divnog li nedeljnog jutra! 6:00 je ujutru, prijatna temperatura za jun mjesec, čuju se samo ptice i šum automobila negdje u daljini. Idila, jelda? Zašto sam budna u 6 ujutru, u nedelju, kad sav normalan radni ( i neradni) narod spava, osim pekara? Jest’ eto, izmamilo me sunce, lijepo vrijeme, tišina… E, jest’ đavola! Izmamila me glavobolja čim sam oči otvorila negdje oko pet i petn’es! Ubi! A probudio me alergijski napad kašlja, jer, jel’te, proljeće je i na sve strane leti polen, trava, pesticidi, i ko zna šta još. I to u nedelju ujutru, jedinog dana kad mi je alarm isključen! Đe su sad svi oni motivacioni govornici što za svaki problem imaju rješenje? Spavaju, vjerovatno…A ja sjedim na terasi i gledam u svoje svježe pokošeno dvorište. Milina jedna. Na korijenu desnog palca imam ogroman žulj od kosilice, k’o da sam drvosječa, koji mi se idealno slaže sa ovim dugačkim, ljubičastim noktima. I to prirodnim. Tišinu jutra rastura komšija koji pušta vodu u toaletu, a negdje do 2 noćas je rasturao komšinicu, tri bloka okolo nisu mogla spavati. Šta li joj radi, mati mila? S početka nam bilo zanimljivo, sad se već komšiluk dogovara da zove policiju zbog remećenja javnog reda i mira. Neka se ljudi vole, sam’ nek prozor zatvore…

Evo je došla komšijska mačka, garant osjetila da me boli glava, pa k’o veli, da pripomogne svojom energijom. Duša mala. Al’ nešto se ni njoj ne da jutros bit’ pozitivna, pa me je, od svih mogućih tretmana, izgrebala po goloj nozi, kad je vidjela da od mene ‘vajde nema, a na stolu je samo moja kafa od koje ona nema ništa.

Kažu da su godine poslije 35te najbolje. Za šta, matere ti? Umjesto da spavam k’o mrtvac i ne budim se do podne, hvatam zjale ranom zorom sa mačkom u krilu, i živcima na rezervi. Bole me leđa od jučešnjeg tegljenja kosilice, ne mogu da spavam, i od svih belaja koji su jutros mogli da me spopadnu, još mi se i mače upetljalo u kosu.

Eto tako, kad vam sledeći put vječito pozitivni motivacioni govornici budu govorili kako u svemu ima nešto dobro i kako se sve može prevazići, priupitajte der ih znaju li neki dobar šampon protiv buva..?

Dobro jutro 😁❤

Razumiješ li moje ludilo..?

Nije dijagnoza. Nije ni prelazno. Može po nekad da bude zarazno, ako razumiješ i znaš da se uklopiš. Da plešeš u istom ritmu, da govoriš istim jezikom. Da nadopuniš i shvatiš.
Svakome od nas treba neko takav.

Možda je to ona druga polovina koja se savršeno uklapa da bi smo bili cijeli. Ili prijatelj koji te razumije, konta kad ti se priča, kad bi da ćutiš, a kad bi da piješ. Koji zna, po tonu tvog glasa, da prepozna da li ti je u tom trenutku potrebna kafa sa ćutanjem i njegovim prisustvom, sarkastična, prijateljska opaska na račun tvog nezgodnog karaktera, ili da ti se jednostavno pojavi na vratima sa nekoliko piva u rukama. Koji će ti za rođendan pokloniti ciglu upakovanu u čitulje iz novina, jer zna da se oduševljavaš takvim stvarima i da ti materijalna vrijednost poklona ništa ne znači. Samo emotivna. Koji će ti oprostiti što si, za isti taj svoj rođendan, zaboravio da si zvao goste na tortu, pa umjesto da ga čekaš kod kuće, ti zaglavio u kafani sa kolegama sa posla. Pa će te poslije mjesecima zadirkivati zbog tog propusta koji bi ti malo ko oprostio. Pravi je prijatelj na to odmah zaboravio, jer zna sva tvoja ludila i zna da to nije ni namjerno ni zlonamjerno.
Svi smo mi jedinke za sebe. Po navikama, po željama, po snovima. Svi tražimo ljubav, razumijevanje i prihvatanje. Svi tražimo sigurnost u bliskim ljudima, porodici, prijateljima i partnerima. Koliko god, naročito u ovo novije vrijeme, mlade žene potencirale svoju snagu i samostalnost i koliko god bile u pravu što se tiče toga, ipak i njima treba oslonac. Lijepa riječ. Neko ko razumije. Kome ne moraš mnogo objašnjavati. Svima nam treba.

Samoća ima svojih prednosti. Zna da bude ljekovita i umirujuća. Tišina takođe. Postoje ljekovite tišine u dvoje. Nečije samo prisustvo, bez riječi, može da učini mnogo. Tišina tada nije neprijatna. Ona je odraz bliskosti dvoje ljudi.
Svima nam treba neko ko će razumjeti male rituale koje, priznali ili ne, svi imamo. Onaj ko razumije postaće njegov dio. Ako voliš ujutru da piješ kafu u krevetu, bićeš ispunjen i zadovoljan ako pored sebe imaš nekoga ko voli isto to. Da ti ne kaže da si luda što plačeš zbog filma koji je glup kao noć, ali te je, eto, pogodila jedna rečenica iz nekog dijaloga. Da razumije zašto voliš da nosiš različite čarape i da posmatraš reakcije ljudi kad im dođeš u goste u rasparenim čarapama. I da ti to bude beskrajno zabavno. Da prihvata tvoju iznenadnu opsjednutost ljubičastom bojom. Da se ne zgražava nad tvojom plačnom reakcijom na pjesmu koja te je podsjetila na baku. Da zna da voliš krupne, bijele kale i da živa nisi ako ih nemaš u stanu. Da poštuje to što ne podnosiš haos, ni u kući ni u mislima. Da ti ne broji cigarete, iako znaš da su štetne, ali ih proždireš kad si nervozna. Da te ostavi na miru nedeljom ujutru da se do mile volje razvlačiš po krevetu, jer je jedino tog dana alarm isključen, i ne moraš nigdje i ne moraš ništa. Da razumije da ti je osmijeh uslovni refleks. Da se hraniš smijehom i pozitivnom energijom i ne podnosiš ljude koji uporno pričaju o lošim stvarima. Da tačno zna kada ti treba samo zagrljaj i nikakav više fizički kontakt. Da ostane budan sa tobom cijelu noć razgovarajući i gledajući filmove. Da ima razumijevanja za tvoje noći provedene nad tastaturom, jer ako to ne uradiš tad, pobjeći će misao i nećeš je uhvatiti, a toliko dugo te je golicala po mozgu. Da te samo zagrli svaki put kada vidi suzu da je skliznula negdje ispod brade, bez da pita išta. Da razumije da si trenutno u takvoj fazi, da te sjebao PMS, da se u tom trenutku osjećaš grozno. Isto tako da zna da će to ubrzo proći, i da nema potrebe da se prima na svaku tvoju provokaciju. Da ne kritikuje to što ti je plej lista na telefonu dostojna jedne ugledne psihijatrijske ustanove, i da takav miks žanrova i melodija možeš samo ti da napraviš i još da uživaš u tome. Još bolje je ako i on nauči da uživa sa tobom u jednom takvom miksu. Onda je to ljubav. Da mu ne bude čudno što u četvrtoj deceniji još uvijek moraš da zastaneš ispred svakog izloga prodavnice igračaka i da dobro osmotriš svaku posebno. Da zna kada želiš da budeš sama i da te ne dira. Da pusti da tvoje zbrkane emocije naprave uragan, pa te onda vrate u normalu, neoštećenu. Kao što ne smiješ dirati mjesečara dok ide u svoj noćni pohod, jer možeš trajno da ga povrijediš. Da ne odmahuje glavom nad činjenicom da ti je jedan pijani, depresivni i krvavi A. S. A. Jesenjin, životna inspiracija. Jer, kome bi normalnom mogao biti inspiracija pijani pjesnik koji je na kraju sam sebi presudio, a prije toga krvlju ispisao oproštajne stihove? On ne zna da si, kad si bila mala, od mame tražila da ti, umjesto bajki, uveče čita njegove stihove, jer je na zbirci stajao naslov „ Ispovijest mangupa“, koji ti se mnogo sviđao. Da voli kod tebe to što si drugačija, što nisi po kalupu, što se javno suprotstavljaš primitivizmu i sebičnosti. Da razumije da imaš potrebu pomoći drugome, iako ni za sebe nemaš dovoljno. Da se osjećaš bolje kad daješ, kad izmamiš osmijeh.
Da te voli takvu kakva jesi i ne pokušava da te mijenja i prilagođava, jer to onda nisi ti. A ti samo i jedino takva kakva jesi možeš biti srećna.

Vesna Duvnjak

Neuračunljiva

Piše: Vesna Duvnjak

Nedavno su pitali jednu baku šta misli o ovim mlađim naraštajima? Baka je odgovorila da je ranije omladina bila mnogo bolja, jer od kad, kaže, izmisliše ovaj pubertet i PMS, sve je otišlo u vraga. O, da…Kažu da danas nema ništa gore nego kad u jednoj kući živi nekoliko generacija, pa kad se sastanu kćerka u pubertetu, majka u PMS-u i baka u klimaksu, po nekad imaju posla i policija i vatrogasci. O psihijatrima, psiholozima i bračnim savjetnicima da i ne pričam. Najdeblji kraj, pak, izvuku muškarci koji žive u takvim zajednicama. Zamislite šta bi tek bilo da i muškarci imaju PMS? Jedina im je sreća što, u većini slučajeva, ne moraju da žive sa sve tri „ žene svog života“, tj majkom, ženom i kćerkom, istovremeno.
Šta je, u stvari, PMS?

PMS, odnosno, predmenstrualni sindrom, je skup simptoma koji se ciklično pojavljuju, zavisno od faze menstrualnog ciklusa, u obliku psihičkih i fizičkih tegoba. Simptomi se najčešće javljaju 7 do 10 dana prije menstruacije i nestaju nekoliko sati nakon početka menstrualnog krvarenja. Smatra se da 70 % žena pati od ovog sindroma, i to su, uglavnom, žene koje su češće izložene stresu. Promjene prije menstruacije su gotovo neprimjetne kod žena koje borave u mirnoj okolini koja opušta. Dakle, dragi muškarci, ako ne želite da svaki mjesec budete primarna žrtva svoje ljepše polovine, obezbijedite nam šum talasa koji ćemo neometano slušati, dvojicu oskudno obučenih sluga da nam mašu palminom granom ispred lica, dok mi ležimo u debeloj hladovini i činimo vam život ljepšim. Šalu na stranu, moderan život je veoma stresan. Zato je zadnjih decenija došlo do toga da, skoro svaka žena u dobi između 20 i 40 godina života, pati od ovog sindroma.

A kako izgleda jedan prosječan dan žene u PMS-u? Da li znate šta se sve mota po tim sluđenim mislima i kako se, mučenica, osjeća zbog toga? Paa, otprilike, ovako:
Budi me neko užasno zujanje, nešto između zvuka bagera koji je kašikom zagrebao po kamenju i zvuka borbenog aviona. Kolutam očima ispod spuštenih kapaka i proklinjem komšinicu koja usisava u pola osam ujutru. Ustajem i odlazim u kupatilo. Pogled mi okrzne raščupanu prikazu u ogledalu. Prikaza nije bila samo rašupana, nego i nateklih očnih kapaka, sa velikom, ružnom aknom po sred brade. O, pobogu, na šta ovo ličim??? Kao da me je tenk pregazio! Ulazim pod tuš i puštam jak mlaz vrele vode. Makar će mi tuširanje malo popraviti raspoloženje. Završavam tuširanje, oblačim se i odlazim i dnevnu sobu. Tiho je jer nema nikoga u kući osim mene. Muž je jutros rano otišao na posao a sin u školu. Pogled mi zastane na nekom blještavom predmetu koji stoji na sobnom stoliću. Prsten! Burma! Njegova! Prilazim i uzimam prsten u ruku. Da, identičan je kao onaj na mojoj ruci. Zar je stvarno to uradio tek tako??? Počinjem da se gušim, srce mi udara kao ludo a ruke se tresu. Jecam i cvilim istovremeno dok tražim telefon. Zovem ga. Zvoni. Jednom. Dva puta. Tri. Javlja se tihim i ozbiljnim glasom. „ Halo“! Kako si mogao to da mi uradiš??? Čime sam ja to zaslužila??? Zar se na takav način ostavlja žena koja ti je dijete rodila, kojoj je najljepša mladost sa tobom prošla, i to sve zbog nekakve glupe svađe od sinoć. Bilo ih je milion takvih. Sigurno si ti našao neku mlađu, ljepšu! Nema šta drugo da bude! Urlam kao sumanuta i samo povremeno čujem neki glas koji iz daljine ponavlja : „ stani…stani..ali, stani“, dok u jednom trenutku nije dreknuo i prekinuo me : „ Stani! Luda ženo! Prvo, sa klijentima sam i morao sam da izađem van, jer toliko urlaš da me je sramota. Drugo, pojma nemam o čemu pričaš i odakle ti sve te gluposti, kakvo ostavljanje, kakva druga i treća“? Prsten“! Urlam i dalje. „ Šta znači ovaj prsten ostavljen na stolu“? Skoro da mogu da vidim kako odmahuje glavom, u stilu, ova žena je luda skroz naskroz! „ Prsten sam skinuo jer mi je juče nažuljao ruku. Ostao je na stolu jer sam zaboravio da ga vratim na prst. Smiri se, šta ti je? Odakle ti ideja da bih mogao tako nešto da uradim“? Moj napad plača i panike odjednom splašnjava, ali ženski inat mi me dozvoljava da mu tako lako dam za pravo. „ Dobro. Pričaćemo o tome večeras.“

Prekidam vezu i , odjednom, osjećam užasnu glad. Kao da danima nisam jela. Otvaram frižider i vadim brdo hrane. Mmmm, tu je voćni jogurt. To sam kupila za sina, on to voli. Nema veze, ja ću ga uzeti, pa ću mu do večeras kupiti drugi, neće ni primjetiti. Poslije obilnog doručka, kojim bi se mogla nahraniti jedna omanja četa vojske, pravim sebi kafu i izlazim na terasu da je popijem. Sunčano je, i na trenutak sam jako srećna. Proljeće je i sve odiše životom. Okrećem lice prema suncu i uživam u toploti. Poslije par minuta, pogled mi pada na jedan ugao terase koji nam služi kao ostava. Tamo vidim kutiju za alat, otvorenu, alat razbacan okolo. Tu je i neka krpa, metla i ostaci nekog drveta. Skačem kao oparena sa stolice, zakačivši usput šolju sa kafom, koja pada na pod i razbija se. Prilazim nemiloj gomili krša na mojoj juče pospremljenoj i oribanoj terasi. Stajem kao dželat, sa rukama na bokovima i osjećam kako me suze već peku u očima.“ Pa, ovo stvarno nije normalno“ , izgovaram glasno i bijesno gledam u razbacane predmete. Već plačući, umarširavam u kuću. Onda se vraćam nazad, jer pojma nemam zašto sam ušla. Bijesno skupljam alat u kutiju i u sebi mislim: „ Ja sam u ovoj kući služavka. Ja čistim, oni samo prljaju. Ne cijene moj rad ni trenutka. Kad tražim da mi se pomogne, izgube se u vidu magle. E tačno ću da zbrišem jedan vikend na neku planinu, ostaviću telefon da ne mogu da me nađu. Ima dva dana samo da ležim, čitam knjigu i slušam ptice. Pa da vidim kako će gospoda da se snađu bez mene!“ Morala sam da pokupim i ostatke moje omiljene šolje, koju sam slučajno razbila. I zbog nje sam otplakala dobrih 10 minuta, jer je imam već godinama i isključivo iz nje ujutru pijem kafu. Na brzinu se spremam za posao. Oblačim farmerice, prve koje sam dokopala iz ormara. Pokušavam da zakopčam zip. Ne ide. Kao da su se smanjile. Navlačim ih još više uz struk i pokušavam ponovo da ih zakopčam. Jedva. Izgleda da sam se udebljala! Zar opet??? Uglavnom sam pazila šta jedem, otkud sad ovo. Biće da se debljam od vazduha. Odlazim na posao mrzovoljna i na ivici plača. O živote, zašto si ovakav. Stojim u gradskom autobusu na putu do posla i primijetim jednu stariju gospođu kako gleda u mene. Zašto li me matora tako uporno gleda? Mora da je vidjela ovu odvratnu aknu na mojoj bradi. Sigurno me sažaljeva. Kako je nije sramota da tako pilji u mene. Podižem glavu i gledam je prkosno u oči, čekajući da ona prva skrene pogled. Da joj dam do znanja da me nije briga šta ona misli. Ko joj je kriv što je već matora i više nema akne. Ja sam bliža pubertetu nego ona srednjem dobu. Ha! Ženino lice se razvlači u osmijeh. Dodiruje mi rukom nadlakticu i progovara : „ Gdje si ti, ljepotice? Kako ti je mama“? Zbunjeno gledam u ženu i polako razaznajem lice mamine prijateljice. Uh, jebote, zamalo da se obrukam kao niko moj. Sreća pa sam se na vrijeme zaustavila, jer, obzirom kakva sam jezičara, svašta bi ova gospođa danas čula od mene. Uspijevam da promucam samo: „ Dobro…dobro je…“, idiotski se nasmiješim i šmugnem iz autobusa.
Čim sam izašla sa posla, svratila sam na obližnji kiosk da kupim neku čokoladicu, jer sam osjetila kako mi zuji u ušima i ruke mi drhte. Pao mi šećer, eto šta je. Moram hitno nešto slatko da pojedem. Uzimam dvije čokoladice , pojedem jednu, pa drugu. Omote trpam u tašnu, da mi slučajno ne ispadnu iz džepa, jer će me moji kod kuće opet zezati kako krišom tamanim slatkiše. Bože, kakva sam ja to majka, kad krijem slatkiše od rođenog djeteta??? Ja jedem čokoladice, a njemu ne kupim. Tačno me treba strijeljati.
Dolazim kući i umjesto „ dobro veče“ vičem sa vrata: „ Zašto vam je obuća ostavljena po hodniku? Za šta služi ovaj cipelarnik? Dokle više ja da sklanjam za vama???“ Energično skupljam patike i cipele mojih momaka i trpam u cipelarnik. Iz kupatila čujem neko mrmljanje. Prilazim vratima polako, i čujem muža unutra kako nešto polu glasno govori. Jebote! Odjednom mi puče pred očima! To on priča sa nekim telefonom, krišom, čim tako šapuće. U fleš bekovima vidim sebe u vjenčanici, tek rođenu bebu u žutom jastučetu, sve srećne trenutke odjednom. On mene vara! Ne voli me! Priča sa nekom drugom, sa istom onom zbog koje je skinuo burmu. Sad ću ga zadaviti, svega mi mog! Stiskam šaku u pesnicu i svom snagom udaram po vratima. Otvaraj! Izlazi napolje ove sekunde! S kim to pričaš? Čujem te da pričaš sa nekim!!! Iznutra se čuje samo jedno iznervirano : „ Šta je sa tobom danas, ženska glavo? Šta umišljaš više???“ Otvara vrata sav od pjene, i viče : „ Pjevam pod tušem. Skoro uvijek to radim. Jesi li ti normalna. Telefon mi nije tu. Eno ga na stolu. Idi pa vidi koga sam zvao i šta sam zvao i pusti me na miru danas“
Gledam u njega sva obnevidjela od suza i tačno mogu da vidim kako mi lagano niču magareće uši na sred glave.
Odjednom iz kuhinje čujem jedno glasno : „ Maaaamaaaa“! Molim! Dreknula sam. „ Gdje je moj voćni jogurt? „

Stojim ispred kupatila pognute glave, razmišljajući šta li me je to spopalo? Kao da sam poludjela od jutros. Garant me je maznula neka depresija, zato sam ovako nenormalna i sve mi smeta. Muž izlazi iz kupatila pjevušeći i pravi se da me ne vidi. Nije ni čudo što me ignoriše, obzirom kako se od jutros ponašam. Jadan on sa mnom. Treba mu orden dati. Neće biti iznenađenje ako me jednog dana stvarno ostavi i pobjegne glavom bez obzira.
Ulazim u kupatilo, spuštam poklopac wc šolje, sjednem tu i počinjem da plačem. Jecam i tresem se. Stvarno sam idiot! Kako sam mogla da pomislim da bi tako divan čovjek mogao uraditi tako nešto. Ja sam stvarno za posmatranje. Sad je sigurno ljut, a ja sam ispala budala. I neka je, ima pravo. Onda sam se sjetila kako mi je krepala mačka kad sam bila mala, pa sam počela još jače da plačem. Onda zbog neuspjelog kolača prije neki dan. Ma ni za šta nisam, kad ni kolač ne mogu da napravim kako treba. Onda su se razlozi samo nizali, sve gluplji i bezznačajniji. Mislim da još jedino nisam plakala zato što se Sovjetski savez raspao.
Nekako sam se smirila i prestala da plačem. Ušunjala sam se u sobu, gdje je moj muž već odavno spavao. Gledala sam ga jedno vrijeme, razmišljajući kako sam srećna što ga imam, baš takvog kakav jeste.
Slijedeće jutro sam se probudila raspoložena. Osjećala sam se lagano kao perce. Kao da sam doživjela neki preobražaj u odnosu na juče. A juče? To je bio PMS! Sad znam šta je. Zato sam se ponašala onako. Kao da sam neuračunljiva.

Mi žene smo čudna stvorenja. Imamo milion faza i komplikovane smo da te bog sačuva. Jednom mjesečno se pretvaramo u neuračunljive vještice , histerišemo, paranoične smo, proždrljive i nervozne. Ubrzo se kajemo zbog svojih postupaka, ali nije do nas, do prirode je. Imajte razumijevanja kada sledeći put naletite na nervoznu tetu na šalteru ili na kasi u trgovini. Doći će ona sebi. Koliko sutra.