Da mi je ova pamet…

Piše: Vesna Duvnjak

Svako NE bi značilo upravo to. Ne. Ni možda, ni vidjeću, ni šta mi fali, ni dobro se dobrim vraća. Kod ovog zadnjeg obično slijedi zaključak po staroj narodnoj poslovici da su dobar i budala braća rođena. Pametan ovaj narod nekad bi, majku mu…

Moja je baka često govorila, što se tiče vaspitavanja i odgajanja podmlatka, da je „teško od hajvana napraviti insana“. Koliko mi samo puta padne na pamet kako je bila u pravu za tog hajvana, tj marvu, stoku… I koliko sebe vidim u tom hajvanu, tvrdoglavom i po nekad žestoko bezobraznom stvorenju koje ima za cilj ispuniti svoj primarni zahtjev, pa makar i žica grebala po leđima pri prolasku kroz ogradu do zabranjenog kupusa. E odatle je sigurno ona izreka da su nekoga prebili kao vola u kupusu. Za čovjeka kome treba dosta vremena da se opameti, kažu da mu je dugačka kičma, to jest puno vremena treba dok mu ne dođe iz guzice u glavu, da izvinete. I ne znam uopšte kako mi pade sad na pamet marva i kupus…

Ni sekunde se ne bih nervirala oko stvari oko kojih se nerviram zadnjih 15 godina. Manje bih brinula a više živjela. Nikako ne bih pokušavala da se uklopim u šablone u kalupe. Jer mi ni jedan ne odgovara. Zato sam sve u životu radila naopako i u nevrijeme, pa sa 40 godina moram da završim neke stvari koje se završavaju do dva’es pete… Ostao bi mi sigurno još jedan život vremena koje sam potrošila na ljude koji ni to moje vrijeme nisu zaslužili, a kamoli pažnju. Nikad više se ne bih izvinjavala za tuđe greške. A i o svojim bih dobro razmislila prije nego što upotrijebim tu magičnu riječ, jer ima ljudi kojima ona ništa ne znači.

Nikada ne bih ćutala o onome što me boli, što mi smeta, što me izluđuje. Pričala bih o tome, mantrala, vrištala sve dok me ne strpaju u ludnicu, ali nikad više ne bih svoje nezadovoljstvo potiskivala duboko u sebe. Zato što sve što trpaš u dušu kad tad uzrokuje pucanje duše. Onda pokuljaju napolje sve one stvari koje si držao skrivene u sebi i nastane haos od emocija, strahova i demona. Ljekari to zovu anksioznost.

Ne bih nikad više pokušavala da budem ono što nisam, jer tako je jedino normalno i tako treba, jer tako svi rade. Nikada više ne bih dozvolila da mi se nametnu društvene norme koje prezirem. Nikad više ne bih uvažavala malograđanštinu samo zato što tako treba, zato što je malograđanin na poziciji koju treba poštovati, a intelektualno i ljudski je tri galaksije ispod mene. Nikad više se ne bih osjećala i ponašala kao da su svi drugi bolji od mene i da sam ja ta u kojoj je problem. Nikada više ne bih dozvolila da me noć proguta, da dođem na ivicu, na pola koraka do one druge strane, opet misleći da sam ja sigurno negdje pogriješila i da postoji dobar razlog zašto ne treba da živim. Ljekari to zovu napadom panike.

Slijedila bih svoje snove, živjela život po svome i ne bih se obazirala na reakcije okolo. Svakome njegovo, meni moje. Ne bih, nikada više, bježala od stvarnosti u izmišljene svijetove u mojoj glavi, samo da pobjegnem od svega i svih. Da me ostave na miru, da mi ne diraju moja dva kubna metra prostora na ovom svijetu, gdje sam ja gospodar i vojnik, rušitelj i pokrovitelj. Da pustim suze da teku slobodno. Svaka druge boje i mirisa, svaka različite temperature. Da se ne smijem kada mi nije do smijeha, dok se u meni sve raspada. Ljekari to nazivaju depresijom.

Nikada više ne bih žrtvovala svoja zadovoljstva samo da bi drugi bili srećni. Ako se jednom postaviš kao žrtva, zauvijek ćeš biti žrtva. Nikada više ne bih žrtvovala svoje uspomene zarad nečega što kod nas besmisleno zovu „takav je red“. Nikada više ne bih prećutala uvredu. Nikada više ne bih dopustila nikome da zna gdje su mi ranjiva mjesta ispod grubog oklopa i da me uporno i uporno udaraju u ta ranjiva mjesta. Nikada više ne bih očekivala podršku od pogrešnih ljudi. Ne bih svoje samopouzdanje srozavala mišljenjem drugih koji, na kraju, ne razumiju uopšte šta im pričam, ali me i dalje gledaju sa visine i smatraju da treba da poštujem njihov autoritet. Kao i njihovo mišljenje koje se ne dovodi u pitanje. Više se smijala a manje plakala. Slušala svoj unutrašnji šapat, a ne tuđu galamu. Borila se za sebe. Gradila svoj svijet. Živjela svoje snove. Sačuvala planeti hiljade i hiljade litara vode, čisteći i ribajući bespotrebno, umjesto da čitam knjige. Sačuvala riječi za moja piskaranja, umjesto što sam ih zalud trošila u ispraznim razgovorima sa ljudima sa kojima ništa zajedničko nemam. Pravila bih sebi krila. Sanjala mnogo ljepše snove umjesto košmara koji se svako malo vraćaju. Živjela po svom…

Poetična jutra VI

Trgoh se iz sna. Otvorih oči. Noć je polako bledela, a ja sam osećala blagu jezu po golim rukama. Duvao je neki povetarac donoseći nepoznate mirise. Pokušala sam da pomerim prste desne šake koja mi je, izgleda, služila kao jastuk. Pesak! Otkud ja na pesku, i otkud ja uopšte napolju i šta se ovo dešava? U daljini su se nazirala lelujava svetla. Kad sam se zagledala malo bolje shvatila sam da se svetla kreću. Pogledala sam unezvereno oko sebe. Nigde nikoga i ničega. Teško meni, gde sam ovo dospela? Nekako uspevam da ustanem i shvatim da sam u pidžami. Prostor potpuno nepoznat. Počinjem da koračam po pesku. Stopala mi upadaju i bocka me pesak.

Na nekih 100 do 200 metara ugledam svetlo. Ono se ne kreće i prilično je jako. Približavam se neobičnoj, kružnoj građevini koja najviše liči na one spasilačke kule na plaži i osvetljena je sa tri strane. Tek tada shvatam da sam na nekoj plaži. U, jebote, otkud ja na moru u sred februara? Polako prilazim do građevine koja bi mogla biti i svetionik i osmatračnica. Ugledam drvene stepenice koje su vodile na gornji nivo kule. Penjem se gore. Ugledah jednu kružnu prostoriju koja je bila zastakljena svuda okolo. Unutra je sedeo neki čovek od svojih četrdesetak godina i gledao u neke mape raširene na stolu. Odlučih da pokucam na vrata. Čovek podiže glavu i osmehnu se kada me je ugledao. Pritrča vratima i otvori ih. – Buena noće, reče sa osmehom punim blistavih, belih zuba. Španski jezik! Ajme, kuku, đe sam ja ovo? Reko’ buena noće, ke pasa a ki? Vidi jebote, isplatilo se gledanje španskih serija, verglam španski k’o velika. Kaže čovek: – Jo te espero, i pokazuje mi rukom da uđem unutra. Ama koga si ti čekao božiji čoveče, ja nemam pojma đe se nalazim. Kaže, pasate a ki i pokazuje mi stolicu da sednem. Ulazim oprezno unutra i sedam na ponuđenu stolicu. Čoveku se odnekud u ruci stvori ogromna šolja kafe koju je stavio ispred mene. – Toma el kafe, reče mi sa osmehom. Rek’o ‘oću vala, legla bi mi sad k’o budali šamar. Oprezno uhvatim šolju obema rukama i polako je prinesem prvo do nosa da osetim aromu. Mmm, divno miriše… Srknem jedan mali gutljaj i spustim šolju na sto.

Pogledam u domaćina koji je sedeo preko puta mene. – Donde e stoj, upitah? Đe sam ja ovo? – Oo, tu estas en Panama. Molim, reko’? Jel to mene neko zajebava? Čuj, Panama? Otkud ja ovde, matere ti? Jesul’ me to deportovali iz Nemačke? Pa kud će im duša, jedva sam je se dočepala? I nisu morali čak ‘vamo da me bace, mogli su fino kući da me vrate, bliže im je. Ooo, majko moja, šta je ovo i što sam u pidžami, i dalje mi nije jasno. Da me nisu oteli na spavanju, drogirali i bacili čak vamo? Da me nisu vanzemaljci pokupili? Ma jok, nema šanse, ne bi oni mogli na kraj sa ‘vakom budalom. Veći sam ja vanzemaljac od njih. Reko’ jarane, reci ti meni otkud ja ovde i zašto sam uopšte ovde? Kaže, tu tienes la rekvesto. Imaš zadatak. Kakav reko’ crni zadatak, vraćaj me kući ako boga znaš, tj vraćaj me u Nemačku, sad sam tamo, al’ možeš vala i kući kad sam se preko pola sveta stvorila… – No, no… kezi se čovek i dalje. Tu tienes estar a ki. Kukuuu, đe da ostanem, jes’ ti normalan? Ja jedva da znam i gde je Panama, čula sam samo za panama šešir i Panamski kanal i to je sve. I nemoj me života ti u ovu Latinsku Ameriku, ovde je gore nego kod nas, vrati ti mene fino u Nemačku i svak’ svojim putem. -A, ne ne, odgovori. Ti si sad ovde za stalno. Ispunila ti se najveća želja, da živiš na moru. – Ja ga gledam bledo, reko’ otkud ti sad znaš naš jezik? Kaže, kako neću znat’, ja sam ti iz Doboja, i mene su bacili ovamo, evo tri godine sam već tu. Reko’ ko te bacio? Kaže, čućeš sve.

Ama reko’ neću ništa da slušam, neću više ni sekunde da budem ovde, nit’ hoću više na moru da živim, ma neću ni na slici da ga vidim, aman vraćaj me kući. Čovek me pogleda blago odmahujući glavom u fazonu: “ eee, moja budalo“. Slušaj, kaže. Sad ću ti sve reći. Ti si osoba zvana kompromis. Uvek si sebe stavljala na poslednje mesto. Izlazila u susret drugima i kad nije trebalo, podmetala svoja leđa samo da bi svi oko tebe bili zadovoljni. Odlučeno je da ti ispunimo najveću želju, da živiš na moru, i evo te na moru. Reko’ pa đe nađoste Panamu, jel’ mogla Crna Gora il’ Grčka, to mi je bliže. Eventualno Španija, et’ da budemo pošteni. Kaže, jok. Panama. Ovde ćeš da živiš i zadatak će ti biti da praviš pekmez i ajvar za celu državu. Ja se počeh od muke smejati. Rek’o kakav pekmez i ajvar, nisam ti ja od te sorte. Ako imaš drva da režem i slažem, to ću radije nego ajvar i pekmez. On se poče smejati, kaže budalo jedna kome trebaju drva u tropskim krajevima, šta je s tobom. Reko’ u pravu si, al’ daj reši me tog ajvara, matere ti. – Eeee, ne može, gospođo Kompromis. Ispunjena ti je najveća želja, a kompromis je da radiš ono od čega si uvek bežala. Sama si postavila takva pravila. Da nisi bila toliko tolerantna, sad bi radila kao šef smene na benzinskoj pumpi. Ovako, varjaču u ruke i mrš za kazan… Počela sam da vrištim iz sveg glasa. Zemo se smjeao grohotom ponavljajući: “ eto ti tvoji kompromisi“. Trgnula sam se i naglo otvorila oči. Nigde peska. Nigde ajvara. Nigde mora. Jebem ti more. Nemoj da mi ga je neko spomenuo više. Jebem ti kompromise i toleranciju. Zamalo da završim u kazanu pekmeza od papaje, jer u Panami nema šljiva.

P.S. Pazite šta želite i kakve kompromise u životu pravite. Nemo’ posle da bude da vam nisam rekla 😉

Dankešn veri mač

Otvoriše se vrata učionice. Unutra su svi crni i za dve glave veći od mog Jedinca. Jao meni, pomislih, ovi će ga do kraja nastave skuvati u kazanu i pojesti. Jedinac me gleda preplašeno, iz pogleda mu čitam „da me nisi ostavila ovde ni slučajno“. Nastavnica ga blago gura unutra, a on mučenik i dalje gleda u mene. Grlim ga i ljubim, i govorim mu da bude hrabar. Rek’o bi čo’ek, u rat ga ispraćam. Okrećem se i trkom izlazim iz školske zgrade.

Jedva sam izdržala tih par sati. Svako malo sam gledala na sat i razmišljala kako li mu je tamo. Ne zna da bekne nemački. Engleski natuca. Teško meni. Računam, moje je to dete, valjda neće napraviti nikakav belaj.

Konačno dolazim po njega. Školsko dvorište je svet u malom. Različitih rasa, nacija, obeležja… I svi idu u istu školu. Prilazi mi jedan mali, ama crn kao ugarak. Pita je li „deine sohn aus Serbia“? Jes’, rek’o, daj ga ‘vamo, đe je? On mi pokaza prstom, kaže „daun der“, fala ti rek’o… Ide moj Jedinac, kez mu od uha do uha. Ja sve čekam kad će početi da plače i da kuka da hoće kući, kad on kaže :“ Au, mama, kako je ovde lepo!“ Ja ostadoh otvorenih usta… Jaooo, diivnoo, a mislim se u sebi pizdatimaterina mal’ ne crkoh danas zbog tebe.

Jedva je čekao da ide u školu sledeći dan. E, rek’o, hvala Bogu nek’ smo i to dočekali. Pitam se samo dokle će te to držati..?

Mesec dana živimo u Nemačkoj. Jedinac i ja. Brko je tu već dve godine. Odomaćio se. Kaže da ćemo u kući pričati samo na nemačkom. Rek’o šta je sa tobom, bolan, ja se na nemačkom ne znam svađati, ne dolazi u obzir. Kaže, a ti onda ćuti na nemačkom… Ima pravo…

Mislila sam da će mi ovaj prvi period biti mnogo teži, ali sam se prevarila. Gledam ljude oko sebe i sve ne mogu da verujem da postoji mesto na svetu gde niko nije nadrndan, gde ti niko ne trubi u saobraćaju ako voziš propisanom brzinom, nego svi imaju strpljenja i voljni su da te puste da prvo ti skreneš, pređeš ulicu, staneš bliže kasi u marketu jer držiš u ruci samo dva artikla. Tek kad se odmakneš od onog našeg beznađa i crnila, tek onda ga shvatiš na pravi način. I ne poželiš više nikad da kažeš: „ćuti, ima i gore i dobro je dok ne tuku“. Shvatiš da si ceo život živeo u nekom bezvremenom prostoru gde je normalno sve što nije normalno, jer za bolje ne znaš.

Od pre neki dan sam počela da tražim posao. Zanimanje za koje ja imam diplomu ne treba više ni Bogu ni narodu. To sad sve rade aplikacije i softveri. Dakle, ja ću morati da menjam zanimanje, ali to tek nakon što naučim jezik do nivoa B1. Ono što sam zadnjih 10 godina radila u Srbiji, ni to zanimanje ovde nije potrebno. Znači, ostaje mi metla. Izgleda da sam je konačno našla. Al’ zamalo. I metla je prevaziđena i unapređena u zoger i usisivač. Gledam ja tako po oglasima, ispadoše mi oči pokušavajući da razumem šta piše. Znam nešto malo nemačkog i bitno je da razumem ključnu reč, a ostalo i ne moram. Tako je i tokom razgovora, oni pričaju na nemačkom, ja ufitiljim i slušam. Razumem svaku treću, ali uhvatim suštinu. Ako baš nikako ne razumem onda pitam znaju li engleski, jer sam tu mnogo bolja, ali ga u principu izbegavaju. Kad ja treba da pričam, pomešam sve rodove, vremena, članove, zamenice i još ubacim engleskog malo i to otprilike zvuči: „Dankešn veri mač“. Elem, gledam ja oglase za posao, za čišćenje, naravno, ali ja mogu da radim najviše 4 sata dnevno i to samo posle podne jer pre podne moram u školu. Jedan od retkih oglasa za koji mi se učinilo da mi odgovara je onaj gde su tražili spremačicu u prodavnici životinja. Jaoo, ja se oduševila, već vidim sebe kako pričam sa papagajem na nemačkom, mazim zečeve u mačiće, i sva sam se ja raznežila dok ne pročitah da bi mi u opisu posla bilo i čišćenje terarijuma za gmizavce… E, nećeš vala… Demonstrativno frljnem telefon na drugi kraj prostorije… Pa nisam ja došla ovde da zmijama čistim terarijume, a ne smem ni na slici da je vidim…

Odlučim da sama postavim oglas da tražim posao. Čišćenje, peglanje, pomoć u kući. Dogovorimo se komšinica i ja da ćemo to zajedno, obema nam treba posao… Deset minuta nakon objavljivanja oglasa, zvoni mi telefon i piše da me zove privatan broj. Na takve pozive nisam odgovarala ni u Srbiji a kamoli ovde. Vidim da imam 7 notifikacija na oglasniku. Auuu, rek’o, evo posla… Otvorim poruke sva ushićena, eto vidiš kako je ova zemlja divna, posao te sam nađe, jaoojj Srbijo neću ti oprostiti ovih 15 godina što sam džaba u tebi radila… Čitam ja ponude, tj poruke, šaljem odmah komšinici screenshot, rek’o gledaj šta je ponuda… Čitam ja tako, kad ono poruke sa ponudama za hot masažu, spremanje stana i pružanje privatnih usluga… Jedan kaže da će mi veoma dobro platiti ako dozvolim da me poljubi… Pa sunce ti bogovetno, ovde su još gore budale nego u Srbiji. Da ne grešim dušu, bila je jedna ponuda za fotomodeling uz obavezu da na razgovor dođem u kupaćem…

Utrčava komšinica sva radosna zbog posla i sa vrata viče: “ Šta ima?!!“ Rek’o, oblači kupaći i ajd na razgovor, ja sam svoj zaboravila kod kuće, a danas mi se nešto ne da da se bavim modelingom… Telefon sam opet frljnula nakon što sam svetlosnom brzinom obrisala oglas…

P.S. Stavovi o drugim rasama i nacijama izneti u ovom tekstu napisani su u cilju boljeg razumevanja situacije, nikako u cilju vređanja ili omalovažavanja bilo koga.

Naslovna fotografija Pixabay

Sloboda

Zgrabivši u brzini mantil okačen na čiviluku u hodniku, izletela je iz stana ne zaključavši vrata. Cilj je bio hodati. Kretati se. Pomerati stopala svom snagom. Krv koja joj je bubnjala u ušima stvarala je čudne zvukove u glavi. Nešto između zujanja i vriske koja se čula iz neke velike dubine. Napolju je duvao vetrić i nosio mirise proleća. Mešali su se sa mirisima koji su dopirali iz restorana brze hrane pored kojih je prolazila. Tek tada je shvatila da ništa nije jela celog dana. Nema veze, kasnije će. Stavila je ruke u džepove mantila i hodala spuštene glave. Kad stanuješ u centru grada, nevolja je to što čim izađeš na ulicu možeš da sretneš nekoga poznatog. Ovaj put je želela to da izbegne i čim je izašla iz svog pasaža, krenula je glavnom ulicom prema parku, a onda opet skrenula u pasaž, drugi po redu posle njenog. Tu je bilo najmanje kafića i ljudi u baštama. Skoro trčeći je prošla kroz pasaž i našla se u uličici koja je izbijala pravo u park. Trebalo joj je zelenilo i cvrkut ptica. Hodajući brzo, tražila je jednom rukom u torbi naočare za sunce. Imala ih je nekoliko komada. Služile su joj kao zaštita od sunca, jer su joj po nekad oči suzile od njegovog sjaja, kao maska i kao sigurnost. Ušla je u park koji je vrveo od ljudi i dece. Nigde nije videla slobodnu klupu. Obišla je skoro ceo krug po parku, ali nigde nije bilo mesta. Ne, prevelika je gužva. Krenula je dalje, prema Keju i Dunavu. Trudila se da diše duboko ne bi li se tako smirila i zaustavila suze koje su je pekle u uglovima očiju još od kako je izjurila iz stana. Na Keju je bilo još više ljudi nego u parku, što nije bilo ništa čudno, obzirom da je bila nedelja popodne i početak marta. Odlučila je da ide preko mosta, na drugu stranu Dunava. Koračala je skroz uz ogradu. Negde na sredini mosta, zastala je i dlanovima se oslonila na ivicu ograde. U daljini se video neki teretni brod. Sekao je površinu vode i klizio prema severu. Dunav je bio zelenkast i penušav tu u podnožju stubova koji su držali most. Nije joj se činio tako mračan i strašan kao obično. Stajala je i gledala u penušave virove od kojih ju je delilo nekih 10 do 15 metara. Ne bi joj trebalo više od 20 sekundi da se popne na ogradu, otisne se i stigne dole do virova koji su joj izgledali tako umirujuće. Zaista bi bila oslobođena kada bi stigla dole u njihov zagrljaj. Sve bi nestalo u trenutku. Ne bi više bilo tereta, ne bi bilo pritiska, ne bi bilo ovog haosa u glavi od kog je bila sigurna da će poludeti. A možda bi joj, na putu do njih, odjednom izrasla krila. Na tom istom mestu gde je osećala pritisak već godinama. Tu, između pleća. Nekad je to bio samo pritisak, a nekad jak bol od koga je jedva mogla da diše. Krila bi je odnela na neko bolje mesto. Negde gde nema haosa. Gde je sve raspoređeno kako treba. Gde sigurno ima jedan kvadratni metar ispod ovog ogromnog neba, namenjen samo za nju. Gde bi mogla da bude slobodna i samo svoja. Podigla je desnu nogu i stavila je na donji deo ograde mosta, a obema rukama se čvršće uhvatila za ivicu gornje ograde. Trebalo je još samo da prebaci težinu na mišiće ruku, podigne se nekih petnaestak centimetara, i levu nogu prebaci na spoljni deo ograde. Udahnula je duboko i podigla se na prste desne noge. Zamahnula je levom nogom sa namerom da je prebaci preko ograde. Zatvorila je oči. Još malo i biće sve gotovo. Od nekud se začula muzika i tekst pesme na francuskom. Telefon. Neće se javiti. Ne sad. Gotovo je. Nje nema više. Zašto bi je, pobogu, iko sada zvao. 10 sekundi gore ili dole, tako je svejedno. Ona je već mrtva. Mrtva je već odavno. Telefon je ponovo zvonio. Verovatno me zovu s posla, sigurno izveštaj nije štimao. E, baš me briga, ovaj put će morati sami da se snađu. Ja sam umrla. I dalje je stajala jednom nogom na ogradi. Telefon je zvonio po treći put. Zagrizla je usnu, udarila stisnutom pesnicom o ogradu i zavukla ruku u torbu da izvuče telefon. Na displeju je pisalo da je poziv sa nepoznatog broja. Možda se nešto desilo? Možda je neko od mojih? Odlučila je da se javi.

– Halo!?

Sa druge strane, dobro poznati glas je rekao: – Šta to radiš, idiotkinjo!?? Silazi odmah sa te ograde dok nisam zvao policiju i hitnu pomoć, a oni će onda da te strpaju na psihijatriju kao samoubicu u pokušaju. Sve i da si skočila, ostala bi živa, jer ni to ne bi mogla da uradiš kako treba…

Prekinula je vezu i počela da trči. U jednom trenutku se osvrnula da proveri da li ide za njom. Nije bilo nikoga na pešačkoj stazi. Potrčala je još brže, da što pre stigne na drugu stranu i izgubi se negde u uličicama ispod tvrđave čije su zidine zapljuskivali talasi Dunava…

Odlomak iz romana „Dvanaest lakih i jedna teška odluka“