Biće skoro propast sveta

Ozbiljna sam, tako mi svih lajkova na Fejsbuku.

Potrudiću se da u redovima koje budete čitali ni jednom ne spomenem naziv virusa i sveprisutnog haosa koji ceo svet drži pod šapom već pune dve godine. Ja ću se osvrnuti na ono šta je ta pojava izazvala kod običnih ljudi, mišljenja, sumnje i društvene devijacije koje je stvorila. Moja glavna inspiracija su, naravno, društvene mreže. Šta god pričali protiv mreža, koliko su udaljile ljude, kako se promenio obrazac ponašanja i kulture koji je iz stvarnog života prešao na mreže, naravno, u mutiranoj varijanti, ne treba zaboraviti ni njihove dobre strane. Meni su, na primer, pomogle da neke ljude koje sam površno poznavala upoznam bolje, u neke da se razočaram, a neki su me potpuno oduševili. Od svih društvenih mreža meni je nekako najdraži Fejsbuk jer su tu zastupljene sve generacije, a kao mreža pruža najviše mogućnosti u smislu deljenja sadržaja i dostupnosti informacija.

Paranoici

Čim je počela frka oko pandemije i prvi karantini, dokon narod sa previše slobodnog vremena poče tabiriti šta se to dešava, odakle, kako, zašto… Truju nas, napravili virus u laboratoriji, pričala neka žena da je dve nedelje pre nego što je registrovan prvi slučaj, iz Vuhana u Kini sa aerodroma i to vanrednim letom su odletela dva biohemičara. Eto ti ga vraže! Kud odletela, odakle doletela, imena i prezimena… jok… ništa… Ali DVA biohemičara su odletela sa Vuhanskog aerodroma dve nedelje pre pojave virusa, DVE NEDELJE! koliko traje proces inkubacije… To nikako ne može biti slučajno… Eto odakle sva ova zajebancija. U međuvremenu su ostali paranoici polivali sve oko sebe sredstvima za dezinfekciju, prali ruke, bežali od ljudi, kupovali namirnice i toalet papir u nenormalnim količinama, širili paniku i jebali znanje nama koji smo se trudili da, koliko toliko, nastavimo sa normalnim životom. Ostanite kod kuuuućeeee!

Večiti kontraši

To su oni što su na početku tvrdili da nema nikakvog virusa, odbijali da nose maske, zaklinjali se da rakija i beli luk teraju sve viruse, govorili da to čudo neće stići kod nas, ko je još od gripa umro, pusti budalaštine, vesti se lažiraju, gde su svi ti bolesni, ja ne znam nikoga da je zaražen… Ova grupacija se kasnije podelila u dve posebne: antivaksere i teoretičare zavera.

Niko nije mogao ni da pretpostavi koliko su protivnici vakcinacije uopšte, brojni i uporni. Ova situacija je njima došla k’o budali šamar jer su konačno mogli da stanu javno na crtu zvaničnoj medicini i nauci uopšte. Ne daaaamm da me vakcinišu, ne daaaam da me čipuju, neeeeće meni tamo neki tajkun brojati krvna zrnca i koliko sam puta dnevno išao u toalet. Hooooćeee sve da nas pobiju, da nas kontrolišu, da naprave od nas poslušne robote koji će raditi samo za njihovu korist. Jok, eto, sad radite za svoju korist. Sad vam je sve divno, puni ste keša, uživate na jahtama i plaćate račune bez problema. Aha… Njihova borba još uvek traje i za njih je ovo, kom opanci kom obojci, jer ako preguraju sve ovo bez vakcine i bez zaraze, jebali smo ježa u leđa.

Najveću skupinu čine ljudi koji nisu znali šta ih je snašlo i koji su samo želeli svoj život nazad. Da ne bude da samo o drugima pišem, evo staviću sebe kao primer. Meni je pandemija uništila rođendanski vikend u Kolmaru u Francuskoj, rezervisan i jedva čekan. Uništila mi je dolazak mojih roditelja u posetu, 1250 kilometara od kuće, posle pola godine i kupljenih avionskih karata. Morala sam da prekinem aktivno učenje jezika u školi. Nisam mogla da nađem posao jer tada nikome nisu trebali radnici. Imala sam grozan osećaj da je opet počeo rat i ko zna na šta će sve to ispasti. Jako malo znam o virusima i nisam se usudila ulaziti u bilo kakve rasprave niti tvrditi bilo šta. Jer, jebote, ne znam… Ponašala sam se odgovorno u smislu da zaštitim sebe i svoju porodicu, masku sam nosila samo u trgovini ili negde gde je više ljudi jer mi nošenje maske na otvorenom nema smisla. Ruke perem svakako čim uđem spolja u stan. Prestala sam da se rukujem sa ljudima. Neki su izbegavali zagrljaje i striktno stajali na distanci od minimum metar I po. Prestala sam da pratim sve vesti vezane za pandemiju i okrenula se nekim drugim, mnogo lepšim stvarima. U diskusije i dalje nisam ulazila. Povremeno bih pročitala nešto što je napisao neko stručan vezano za temu, ali sam dobro pazila koji izvor prenosi tekst. Propustila sam dva koncerta kojima sam se jako radovala. Nisam ih ja propustila, otkazani su. I dalje sam grlila sve one koje volim. U međuvremenu je pronađena vakcina. Nisam znala šta da mislim jer ni o vakcinama ne znam skoro ništa kao ni o virusima. Još uvek nisam poznavala nikoga ko je zaražen ili ne daj Bože umro. U februaru ove godine mi se razbolela mama i morala je na tešku operaciju. Putovati ne mogu ako nisam vakcinisana. Moram ići da vidim mamu. Prijavila sam se za vakcinaciju dva meseca nakon što je počela imunizacija u Nemačkoj. Evo me žive još uvek, nisam mutirala ni u šta, nemam zdravstvenih problema i u trenutku kada je moja sestra bila zaražena sa groznom upalom pluća, plitkim dahom i temperaturom koju ništa nije moglo da obori, kada su svi u porodici bili pozitivni na virus, ja ostadoh negativna. Mesecima je sve bilo pozatvarano i trajao je policijski čas. Kada vidim na internetu fotografije ljudi, mojih poznanika, koji sede opušteno u kafiću, ja odjednom steknem utisak kao da živim na drugoj planeti i da samnom nešto nije u redu…

Šta je bilo posle…

I evo, dve godine kasnije, gde smo..? Nastava u školama se odvija jedva, onlajn ili normalno, roditelji se žale da deca imaju previše slobodnog vremena koje provode pred ekranima, a da ne pričamo o haosu koji je izazvalo praćenje nastave od kuće i treniranje roditeljskih živaca koji su morali da zamene nastavnike. Postalo je normalno da vam niko ne prilazi na bliže od dva metra. Rukujemo se laktovima, pobogu… Jer,znate, virus… Vode se pravi ratovi između onih koji su za I onih koji su protiv imunizacije. Ljudi su usamljeniji nego ikada pre, jer je društveni život na izdahu… Preti se stalno novim zatvaranjem i ograničenjima, ljudi su zbunjeni i ne može se ništa dugoročno planirati. I dalje radimo za moćnike, a nama šta ostane…

I zato, zajebite i viruse i teorije i uživajte u životu koji će svakako proći 😉

Prim.aut Ideju za naslov teksta, to jest komplet naslov sam pozajmila iz naziva jednog jugoslovenskog filma. Valjda me neće niko tužiti 😁

Glupost je neuništiva a život prolazan

Piše: Vesna Duvnjak

Ima, evo, mesec dana kako je ceo svet u karantinu. Svi oni koji su do sad sanjali o odmoru dužem od dve nedelje, bez poseta, poziva, uznemiravanja, batrganja, eto dobili su priliku da odmore k’o ljudi u udobnosti svog stana. Al’ ne lezi vraže, ljudima nikad ugoditi. Sad je problem što su u karantinu ( a karantin je za njihovo dobro, da bi se smanjila mogućnost zaraze), što ne mogu po kafićima, fitnes centrima, šoping centrima i ostalim ubicama slobodnog vremena dane gubiti. Eto, problem je ostati kod kuće sa porodicom ili samim sobom više od 12 sati u budnom stanju. Što, jel’ se to bojite sebe? Jel to nemate o čemu da pričate sa najbližima? Da se malo poigrate sa decom, a ne da svi porodično buljite u ekrane? Ti ekrani vam prave veću distancu nego svi virusi i karantini! Deca vam rastu zapostavljena i zbunjena. Sa 7 godina ne znaju kako se prezivaju i kako im se zovu roditelji. Al’ znaju imena svih zvezda Youtube scene, dikcijom oponašaju likove iz crtanih filmova, a vama i dalje problem što ne možete petkom uveče u kladionicu il’ kafanu? Što ne možete po komšiluku i kafama tračeve razbacivati? Što ne možete po restoranima slikati tanjire pa na Instagram izbacivati? Jes’ evo i ja mislim da će neki pasti u depresiju zbog toga, jer je jedina pažnja koju dobijaju u životu ona od pratilaca na pažljivo montiranim profilima na društvenim mrežama. Što se ne bi malo bavili sopstvenim razvojem? Onim duhovnim i intelektualnim? Što ne bi pokušali biti bolji ljudi? Pomoći nemoćnima, utešiti tužne, zagrliti uplašene? Učiniti dobro delo zarad ravnoteže u Svemiru? Ne iz koristi ili sujete, nego iz čiste ljudskosti.

I tako provodimo dane u karantinu, kukajući i tugujući, punog stomaka, sa svim mogućim blagodetima modernog života, od struje do interneta i kućne dostave hrane. Ali ne, ne vidi se šuma od stabla. Daj da raskrinkavamo teorije zavere, daj da polemišemo, raspravljamo i zaključke vadimo o temama o kojima pojma nemamo. „Korona“ virus, 5G mreže, zračenja, Novi Svetski Poredak, Masoni, ozoniranje, čipovanje, vakcinacija, kontrolisanje, Veliki Brat, moćne porodice koje vladaju svetom, crkva, vera, pravednici, šarlatani, prevaranti, vegani, vegetarijanci, ljubitelji životinja i imaoci istih… Svi su pametni i svi sve znaju. Daj samo da se poistovetim, da se u masu utopim i ponavljam ono što su drugi rekli iako pojma nemam o čemu pričam. Ne daj Bože da razmislim, pročitam, naučim… Jok! Što je skandaloznije mišljenje koje čujem, lakše ću da se složim. Da, to je to! Truju nas, zrače, kontrolišu, mažu nam oči! Jeste, nemaju pametnijeg posla! Samo su čekali tebe sa tvojom ispodprosečnom platom i još manjim uticajem, da te čipuju i prate kuda god da kreneš. Pa ti sad buraz idi u švaleraciju, ako smeš! Ima ženi da dostave i mesto i vreme i tačne koordinate, pa te ni Bil Gejts neće spasiti oklagije i razvoda. Samo su čekali tebe i tvojih 89 IQ da objaviš kako si protiv 5G mreže, pa da momentalno prekinu uvođenje iste. Za tebe i tvoj mali život zabole i Bila Gejtsa i svu ostalu svetsku kliku. Oni nemaju pojma ni da ti postojiš. Ti si za njih samo promil, broj, mali šrafić u nekom zabačenom budžaku sistema koji se zove „Svet“, pa mogu i bez tebe i sa tobom. Tako im je svejedno. Možeš da urlaš do sutra kako nećeš ovo ili ono. Ako su se namerili da te ozrače, tebi nema druge nego da sijaš u mraku k’o fluoroescentni pandurski prsluk. Što je najgore, zrače te već odavno, a ti misliš da to sve sad počinje. Nećeš da te čipuju? Pa čipovali su te davnih dana, još kad si ostavio elektronski otisak prsta za ličnu kartu, kad si Google nalog povezao sa bankovnim računom za e – Banking, kad si mu poverio sve lozinke, kad si počeo da koristiš navigaciju koja koristi satelite da bi ti pokazala put. Ne treba da se ugrađuje nikakav čip, mi smo se već odavno dobrovoljno čipovali.

Hoćeš da namećeš svoje mišljenje? To se zove šovinizam. Ili ti ipak fali pažnje i tukli su te kao malog, nisu ti pružali ljubav, pa je jedini način da se osećaš bitnim to da bljuješ svoju frustraciju u javnost. Nemoj, čoveče, čitaju to prijateljice tvoje mame koje misle da si ti jedan fini, povučeni dečko. Čitaju to tatini prijatelji iz vojske koji su te dodali na FB jer si im se pojavio kao predlog, a oni kontali da si im poslao zahtev. Aha, tako to funkcioniše sa JNA generacijama i tehnologijom. Tetke se samo sablažnjavaju tvojim objavama, a nisu te videle bar 20 godina. Daleko Beograd, jebiga…

Umesto svega toga, možeš svoje vreme da provedeš mnogo kvalitetnije. Čitaj knjigu, nauči da slikaš na svili, idi crtaj grafite, upoznaj nove ljude, učlani se u neko dobrotvorno društvo, volontiraj, nauči da plešeš, napiši pesmu, skini prašinu sa ćaletove gitare. Ima sigurno negde na tavanu i gramofon. Vinil se vratio na velika vrata. Nauči šta je proleterijat i šta je „Weltschmerz“. Gledaj filmove, pij dosta vode, vozi bicikl, razgovaraj sa porodicom. Skuvaj neko novo jelo, napravi kolač, pevaj, zasadi drvo,  igraj jamb, pročitaj ponovo „Anu Karenjinu“ i ovaj put zapamti koje boje i od kog materijala su joj bile cipele koje je nosila na balu.

Radi ono što tebe ispunjava, a ne što drugi očekuju. Budi svoj i slobodan. Ne robuj trendovima. Ostani zdrav. Voli sebe. Čipovanje i zračenje nam ne gine, svakako…

Op.aut. Ideja za naslov uzeta je iz pesme benda „KUD Idijoti“ pod nazivom „Glupost je neuništiva“.

Fotografije/Pexels

Настави са читањем „Glupost je neuništiva a život prolazan“