Šta sve jedna nesanica, vrućina i odred komaraca može čoveku u glavi da napravi, pa to je čudo jedno. Kakvi sve planovi i najzabačenija razmišljanja, iz levog ćoška malog mozga, tad isplivaju. Dal’ pod uticajem insomnije ili onog da se posle ponoći svest menja i da smo najiskreniji kad smo pospani…Ne znam, evo…
Kad ponovo negde otputujem, uopšte se neću truditi da fotografišem bilo šta. Definitivno. Prvo, nemam smisla za tu vrstu umetnosti, pa i ono što je lepo na mojim fotkama izgleda bezveze. Drugo, neke se lepote tim pokušajem zaustavljanja vremena naprosto oskrnave, poružne…Plus, izgubiš trenutak koji se neće vratiti. Odlučila sam da ću od sad samo da gledam, gledam, i gledam, upijam i pamtim…Šta je 14 megapiksela u odnosu na ovaj moj mozak koji se seća tatinog broja telefona iz firme u kojoj ne radi već 25 godina? Hajte, molim vas…Ne može mi fotografija sačuvati lepotu viđenog, fotografija je ono što kamera vidi, nije to ono što ja vidim. Znači, od sad samo slikam ljude…I nebo…I po neki detalj…Cvet…sunce…snimaću kišu i sneg…Previše,a? Previše! Gledaću, udisaću, upijaću i pamtiću, pa ako neko baš želi, rečima ću mu dočarati. Tu sam makar jaka!
Više ću posmatrati ljude oko sebe. U najbanalnijim situacijama. Kako se odnose prema knjizi, prema životinjama, prema tuđoj sreći i nesreći. Mišljenja sam da su ljudi koji su nežni prema knjigama, nežno prelaze prstima po koricama, ne savijaju stranice da bi znali gde su stali, nego koriste obeleživače, ne podvlače ništa i dobro paze da se slučajno koja stranica ne ošteti, pocepa, isprlja…E, takve ljude treba čuvati! Kakvi su prema knjizi, takvi su i prema ljudima. Jer, svaka je knjiga jedan poseban svet, kao i čovek, snažan i sveobuhvatan. ( Ne bih da tračarim, ali komšinica je knjigu, koju je pozajmila od moje mame, slučajno spalila u rerni, jer ju je zaboravila tamo! Kako??? Pojma nemam! Jedna druga, meni relativno bliska osoba, je moljakala da joj pozajmim rečnik engleskog jezika za dete, jer, eto, skupo je da se kupi…Naravno da sam dala rečnik…Ne da ga nije vratila, nego se taj rečnik volšebno pojavio na njenom tavanu među nekim otpadom. Do mene je stigao pukim slučajem, doneo mi je neko ko se zadesio na tom tavanu tražeći nešto skroz drugo, pa naleteo na taj rečnik i doneo mi, jer, eto, zna da će mi, možda, zatrebati. Fizički me je zabolela otkinuta korica sa mog rečnika za koji sam bar pet puta ponovila da se dobro čuva i da mi se vrati.)
Idem sutra da kupim knjigu koja se zove “ Peto godišnje doba“, Nebojše Rackovića. Pojma nemam ko je on, prvi put čujem to ime, ali sam negde naletela na preporuku. Koliko god da sam čitala do sad, malo sam čitala. Mora to više. Toliko je stvari na svetu koje ne znam, a želim da znam. Toliko je zaključanih svetova u knjigama koje nisu još stigle do mojih dlanova. Toliko je klasika koje nisam stigla da pročitam, toliko ih je, da me je sramota ovih slova.
Trudiću se da skratim jezik! Hoću, ovih mi slova i redova. Al’ ne može mozak i impuls. Džaba…Probaću, nije da neću…Pomisliće da sam bolesna, ali neka… Večito me kritikuju kako ja uvek imam nešto da kažem, a ja ne mogu da ćutim, pa to ti je.
Ali, pre nego što ostvarim sve ovo što sam nabrojala, odoh da pobijem onu hordu komaraca koja mi se ulogorila, kukavički, u mraku, u sobi, jer nema tu mesta za nas sve. Ali, makar sam, pišući ove redove, slušala ptice koje najavljuju zoru i evo, pojavio se komadić sunca iza komšijinog krova, pa možda one komarce, ipak, odem i izljubim 😉
Slušaj roditelje, završi školu, završi fakultet, zaposli se, udaj se, oženi se, rađaj djecu, pravi kuću, vraćaj kredit, nemoj biti mimosvijet, jer…Šta će reći svijet??? E, briga te šta će reći svijet, jer da taj svijet valja, ne bi bio ovakav kakav jeste.
Moraš ispuniti sve društvene norme, moraš biti po šablonu kakav je vazda u nas, jer šta će reći svijet? Nemoj da odskačeš, da štrčiš, da bodeš oči. Ni stavom, ni odjećom ni bojom kose. Ni političkom ni seksualnom orijentacijom, jer, pobogu, šta će reći svijet. Nemoj imati, ni slučajno, drugačije mišljenje od većine, radi kako se radi, živi kako se živi, kako čitav svijet živi, nemoj mimosvijet, jeb’o ga ti. Ako uštediš nešto para, nemoj slučajno ići na neko putovanje, nego, kao sav svijet, kupi plac, pravi kuću da makar za deset centimetara bude viša od komšijine, jer, tako je to u nas. I obavezno da sa komšijom budeš u lošim odnosima, zbog ograde, zbog psa, zbog mačke, zbog kokošaka koje mu kljucaju cvijeće, zbog oluka koji curi u njegovo dvorište, ama nađi razlog da ne pričaš sa komšijom, nemoj slučajno da si dobar sa njim. To da mu želiš da mu crkne krava nije više „IN“, zato što se ne isplati gajiti krave niti bilo kakvu stoku, jeftinije kupovati mlijeko iz ovih kapitalističkih mljekara, al hajd, to je neka druga priča..
Udaj se prije tridesete, rodi minimum dvoje djece, jer tako treba, tako je normalno, tako svi rade. Slušaj muža, svekrvu, budi dobra domaćica, koristi internet samo da pronađeš recepte da budeš što bolja u kuhinji. Ne kupuj sebi novu garderobu, šta će ti, udala si se, dosta ti…Nemoj slučajno nositi kratku suknju, reći će odmah da si kurva. Nemoj nositi tetovažu i pirsinge, reći će da si narkomanka. Jer to je sve mimosvijet…Normalan svijet to tako ne radi. Normalan svijet vodi ljubav isključivo u mraku i misionarskoj pozi, jer sve drugo nije ni normalno ni neophodno. Nemoj ni tu biti mimosvijet, iako te niko ne vidi, al, eto, nemoj jebiga…
Hvali se javno kako si dao nešto u humanitarne svrhe, ako niko ne zna, k’o da i nisi dao. Pomozi samo onima koji mogu da ti uzvrate, jer ruka ruku mije, obraz obadvije, što bi rek’o ovaj narod. Nikad ne znaš ko ti može valjati u životu. Nemoj bit’ budala i mimosvijet, pa se družiti sa propalicama koje ništa u životu nisu stvorili, onim naopakim umjetnicima, kakav on i njegovo slikanje, nema od tog’ ljeba. Takav ti ničemu ne služi.
Izlazi među svijet samo dok ne stupiš u brak, a nakon toga isključivo po narodnim veseljima, svadbama, slavama i sa’ranama, jer šta ti imaš izlazit’ a žena te kod kuće čeka sa večerom koju je podgrijavala već dva puta. Nemoj, bolan, bit’ mimosvijet… Šta se ti imaš viđati sa društvom, ti si svoje odradio dok si bio momak/cura…Nemoj toga, bolan…Šta će reći svijet…Sad samo pos’o-kuća-žena-djeca-svadba-sahrana i dosta ti…
Nemoj biti podstanar, sve para što imaš skrkaj u kuću od trista kvadrata, pa je završavaj i dograđuj dok ne crkneš, jer tako normalan svijet radi. Kako drugačije da vidiš rezultate svog rada i zalaganja, šta’š djeci ostaviti…Nemoj bit’ mimosvijet…Kakvo tvoje uživanje, kakvo zadovoljstvo u životu, eto ti kućerina pa se njoj divi…Tu ti je svaki izgubljeni živac, svaka kap znoja…Da se vidi…Jer ako nemaš nikakvu nekretninu, ako si život provio svijajući po svijetu, po godišnjim odmorima, roštiljima, ražnjevima, jeb’o to, onda si mimosvijet, onaj u koga upiru prstom i onaj kojim plaše djecu, govoreći im da ako ne budu učili da će završit’ k’o onaj čiko što se čudno oblači, puno puši i izdaje n’ake knjige, budibigsnama, ko li to čita…Mimosvijet, pa eto ti…
Vjenčaj se obavezno u opštini i u crkvi, i mlada da obavezno bude u sedmom mjesecu trudnoće, u anđeoskoj vjenčanici, sa gustim velom i dekolteom do pupka…Sve drugo je mimosvijet…Nemoj slučajno živjeti nevjenčan, a srećan, neće ti niko vjerovati da si srećan ako nemaš papir za to…
Nemoj plakat’ pred svijetom, jer, avaaaj, reći će svijet da si plačipička, slabić il u najboljem slučaju, lud, naograjisao, stao na mrve, poslaće te vračarama da ti se olovo razliva, jer šta će reći svijet budeš li išao kod psihijatra??? A ti nećeš da budeš mimosvijet, jel’ tako?
Nemoj slučajno da budeš srećan zbog tuđe sreće. Budi zavidan i ljubomoran na sve što drugi imaju a ti nemaš, i na sve što drugi jesu, a ti nisi…Jer mimosvijet je radovati se tuđoj sreći…Isključivo nesreći!
Pričaj o pokojniku sve najbolje, jer- o pokojniku sve najbolje. Nema veze što si ga pred tim istim ljudima ogovarao, pljuvao, odricao ga se…Jebiga, nisi znao da će se objesiti sa 30 godina, umoran od ovog svijeta-mimosvijeta…
Kad odeš u penziju, prepiši djeci sve što imaš, čuvaj im djecu dok s nogu ne padneš, kuvaj im, dok se oni odmaraju od posla, jer ti si svoje odradio. Obavezno se, kao penzioner/ka oblači u vrećastu odjeću neutralnih boja, jer, pobogu, šta će reći svijet što si obukao ljubičastu košulju na svadbi svoje unuke. Reći će, eno ga, matori, pošandrcao pod stare dane…Mimosvijet, pa eto…
Druži se isključivo sa istim polom, jer, šta će reći svijet ako se družiš sa suprotnim…garant ti nešto fali, il’ si, nedobog, zastranio…Čuj muško-ženska prijateljstva, ne postoji to, okani se ćorava posla i ne traži đavola. Jer, znaš, neće pas dok kuja ne mahne repom…
Ako radiš u kakvoj većoj firmi, gledaj da mazneš sve što možeš, jer koliko god da te plaćaju, malo te plaćaju…Nemoj biti nesposoban, čuj poštenje…Ccc, ko je još od poštenja živio, jadan ne bio. Razvlači se po bolovanjima i neplaćenim odsustvima dok god možeš, jer u nas je uvreženo mišljenje, još od komunističkog doba, da si uspio jedino ako radiš posao na kom ne dižeš ništa teže od olovke, imaš sve pogodnosti, od godišnjeg i regresa, do bolovanja zbog slomljene trepavice…Nemoj bit mimosvijet pa se zalagati za tuđi posao, nemoj bit budala, k’o da će ti ko hvala reći.
Mrzi sve koji su druge vjere, nacije, boje, imaju šest prstiju il nemaju ni jedan, boluju od depresije, melanholije, il, božubrani, epilepsije…Bjež’ od takvih, šta će reći svijet, sa kakvima se to družiš, a svi znamo, s kim si- takav si…Kaže narod…
E jebo te narod i svijet…Ide li taj svijet u tvojim cipelama, krči li tvoje trnje i puteve, boli li ga tvoja rana i kapa li mu tvoja krv? Ne!!! Svako ima svoju i bol i ranu, i sreću i nesreću, pa zaviruje u tuđe dvorište baš zato, da ga njegova bol manje boli, jer je nemoćan da izađe na kraj sa njom. Neće taj svijet plaćati tvoje račune niti će hraniti tvoju djecu. Slušaće i gledaće,mirne duše, kako te muž tuče, jer, pobogu, gdje da se miješaju u tuđa posla, da se zamjeraju komšiji…A čime će ispirati usta i liječiti dosadu kad komšija ode u zatvor, a komšinica u Sigurnu kuću ili pod zemlju.
Ne živi svijet tvoj život, ne zna svijet šta je za tebe sreća, jer je sreća za svakoga nešto drugo. Nije sreća šablon pa da svi vučemo iste linije da bi bili srećni. Nije ljubav samo dva vezana prsta i potpis. Nije zadovoljstvo samo hrana i seks. Ima mnogo uzvišenijih sreća i zadovoljstava, mnogo ljepših jutara, u kojima si možda i sam, ali srećan i zadovoljan. Nisu bogatstvo pare i kuće. Bogatstvo su ljudi kojima si okružen. Jednog dana, kada svi odemo tamo gdje moramo, nećemo,vala, te Ajfone i Tablete da nosimo, nit’ Luj Vitone, nit’ te lajkove sa Fejsbuka…
Al, to sve, psssst…Nisam vam ja rekla…Jer, i ja sam malo mimosvijet 😉
Moja kuma Slađa, predivno stvorenje puno tananih emocija i ljudske širine, pošalje mi, pre neki dan, poruku u kojoj piše samo: „Volim te“. I ja se, već po koji put, postidim, jer sve razmišljam da ću da je nazovem, pa zaboravim, pa mi sve nešto preče…A treba da kažem i njoj i svima koje volim, da ih volim…Ne boli i ne košta ništa, a može mnogo da popravi i uradi…
Ništa na svetu nema lepše od iskrenog ljudskog zagrljaja, od onog laganog do onog od koga rebra pucaju i zastaje dah. Volim ljude koji znaju da grle. Onda kad treba, ali i onda kad nemaju nekog posebnog razloga, eto, onako…Volim ljude koji znaju da ćute i da svojim tišinama puno toga kažu, mnogo više od hiljadu izgovorenih reči, više od praznih fraza kojima, uglavnom, bežimo kada ne znamo šta drugo da kažemo. Moj Marko je takav, jedan od onih koji znaju pričati tišinom. Prijatelj kroz skoro ceo život, od mladalačkih budalaština do porodičnih roštilja. On me zove, ja plačem…Kaže: „Šta je“? Rek’o, ništa…Posle par minuta mi stigne poruka od njega: “ Reci šta je, jel treba sataru da upotrebim..?“ Čovek, mesar…Razumemo se svim jezicima i terminologijama…Volim i njega, onako ljudski, puno…
Opraštam k’o tri budale i pet sveštenika. Pomognem koliko mogu, ako ništa, utešim i nasmejem…Zlopamtilo jesam, ali se trudim da nađem opravdanje za svakoga, čak i za onoga što mi je došao sa pištoljem na šalter..Šta će, mučenik, njega sistem više ne prepoznaje, ima ženu i dete…Otud one tri budale…
A čemu se nadam? Pa valjda nekoj ravnoteži u svemiru…Jel se to tako kaže? Čini dobro i dobru se nadaj… Lepa reč još nikoga nije ubila, osmeh nije nikoga osakatio, zagrljaj nije nikoga udavio…
Svaki put kad čujem da je umro neko koga poznajem, neko kome nije vreme za umiranje, nazovem mog Simana, mog tatu i zapretim mu da mu slučajno nije palo na pamet da umire…On meni kaže, pričaj ti o tome sa Onim gore, a ja neću, bogme, da umirem, ne pada mi na pamet…Nedavno, u taksiju, kroz priču, taksista skonta da poznaje mog Simana…Okrene se, dirnut, i kaže: „Znaš šta, pozdravi mi ga puno, to je jedan ljudina, divan, divan čovjek“. Ja samo zadrhtim koliko mi je srce puno i hoće da eksplodira od ponosa…Ništa više…
Trudim se da ljubav pokažem na različite načine, svima…Kažem da svako kod mene ima svoju kategoriju i niko ničije mesto ne ugrožava, jer imam jednu mamu, jednog tatu, jednog sina, jednog muža, jednu sestru…I sve ih volim najviše na svetu, svakog u njegovoj kategoriji- najviše…
Pokazati ljubav nije teško, a potrebno nam je svima. Pogled i osmeh može puno da kaže. Moja Lejla meni kaže “ kozo“ , a znam da je to iz ljubavi. Neko ne zna, boji se povratne reakcije, neko je nesiguran…A ljubav nam treba svima…<3
Sve ono vredno u životu što čovek ima, malo je toga što je dobio bez borbe, treba da čuva i neguje. Najgore je kad se navikneš na dobro, pa prestaneš da ga čuvaš i voliš, kao da će samo od sebe i dalje da ti bude dobro.
Svaka lepota i dobrota u životu, i ljubav i zdravlje i sreća, treba da se čuva. Od mržnje,od bolesti i nesreće. Sve ono što voliš, čuvaj, da bi ti i dalje život bio lep. Ne može cvet bez sunca i vode, ne može život bez udaha, ne može ljubav bez nežnosti.
Svi trčimo za nekakvim parama…Jeste, trebaju nam da bi smo živeli, ali je najvrednije ono što ne može da se kupi. Džaba ti sve što imaš, ako nemaš sa kim to da podeliš. Džaba ti i suze radosnice,ako i to nemaš sa kim da podeliš. Možeš kupiti telo, ali ljubav ne možeš. Možeš kupiti društvo, ali prijateljstvo ne možeš. Možeš kupiti zadovoljstvo, ali sreću ne možeš…Zato čuvaj ono što imaš i što te čini srećnim, ma šta to bilo…Čuvaj ono za šta si se borio, neguj i voli. Najgore je kad pomislimo da nam je sve ono dobro što imamo, bogomdano, što bi narod rekao…Da se podrazumeva…Ništa se ne podrazumeva…
U stanu preko puta mladi par. Nijemci. Jedan sat noću…Svađaju se…Kud ne mogu da spavam od njih, kud da makar razumijem šta pričaju, pa da mi bude lakše…Il’ da im, ipak, odem pozvonit’ na vrata ovakva čupava, koje bolan, teroristi su male mace kako bi se od mene prepali ‘vake raščupane.
Ne vrijedi, ne mo’š zaspat’ da si Bog. Ustanem ja, izađem na terasu, zapalim cigaru, ovdje imaju oni đavolji javljači požara, ne smije se u kući pušiti. Ovo dvoje se i dalje svađaju…Mati mila, evo i njih na terasu…I dalje se svađaju, samo malo tiše. Sunce ti poljubim, on joj nešto kroz stisnute zube nabraja, tačno će je sa terase baciti…Ne smijem ja mrdnuti, ma ne smijem se ni nakašljati, da me ne čuju…Kontam, ako je krene preko ograde, moram zvat’ policiju, nekoga…Koju crnu policiju, svi policajci otišli u Hamburg na onaj samit G20 demonstarante mlatit’, ovoj mladi nema druge neg’ preko terase letit’ noćas… Pokušavam da razumijem oko čega se svađaju, ma teorije nema…To priča k’o na onom ubrzanom snimku. Aha..“deine Mutter“ kaže ona…Mater mu spominje…Pa, ja, vazda je njegova mater kriva, na svim meridijanima i u svim standardima. Ja mislila to samo u našem narodu tako…Kad ono, jes, džaba im i kultura i sve, kad po pitanju svekrva nisu ništa bolji od nas. Kontam da im nekako dam do znanja da se utišaju, ama narod ostali spava, nije meni zbog mene. Aha, evo one Nerf puške koju je moj sin danas iskukao da mu se kupi…Sad ću ja opalit’ jedan onaj sunđerasti metak, makar će čuti to pa će se utišati. Taman nategnem pušku i spremam se da opalim, kad se sjetih…Pa budalo jedna, ti si ovdje stranac, Auslender, njima je svejedno jesil Avganistanac, Sirijac, Turčin jal’ naš…Stranac s puškom je stranac s puškom, pa makar i drečavo zelenom, plastičnom. Koje, bolan, pa došao bi mi čitav onaj samit G dvajes’ sa sve Trampom i Merkelovom na čelu, da me hapsi… Stranac s puškom je vazda terorista, pa makar i u pink spavaćici i raščupan ko Areta Frenklin i dr Frankeštajn zajedno…Ama, kako da im kažem da se utišaju, nije men’ zbog spavanja, neg’ mi žao djece da se svađaju. Pa subota je, aman, ovdje se za vikend živi, pa nemojte se vikendom svađat, de ostavite to za utorak uveče, možda ćete smetat još nekome, pa će vam oni zvat policiju, de nemoj da se ja bakćem sa tim…
Evo, kao da su me čuli…utihnuše…Pa, đe će vam duša, zar u ovom blagostanju, ovoj zemlji zelenila i tišine, ptičica ispod prozora i vikend rasprodaja po marketima, pa zar se isplati svađat zbog deine Mutter…De, bona, pusti, mater je mater, morao je i njega neko roditi…
Pitaju me ovih dana kakvi su mi utisci o Njemačkoj. Pa evo, ovako: Kak’a je to, bolan, zemlja u čiju ja L veličinu komotno stanem, a XL mi je veliko! Pa vi vidite… 😉
Veštica bez metle 