Vozovi koji prolaze

Na železničkoj stanici je bila prilična gužva. Šarenilo turista i buka uobičajena za železničke stanice, simfonija glasova na različitim jezicima, kotrljanja točkića rol kofera i ozbiljni glas sa razglasa koji je najavljivao dolaske i polaske. Slabašni sunčevi zraci jednog od poslednjih oktobarskih jutara odbijali su se od staklo na pokretnim vratima ulaza u stanicu. Stiskao je u ruci ključ sa priveskom u obliku slona, kojim je pre samo četrdeset i tri minuta zaključao vrata svog studentskog stana. Kročio je u unutrašnjost stanice, nesigurno, kao da okleva. U ruci je i dalje stiskao ključ. Mislio je da ako ga slučajno spusti u džep jakne, da će prekinuti svaku vezu sa svojim dosadašnjim životom, koji upravo beše zaključao u trideset i osam kvadrata na drugom spratu zgrade u ulici Aleja ljiljana 21. Tu je proveo poslednje četiri godine, u tom stanu je njegov život dobio sasvim novi pravac, tu je iskusio do tad nepoznate osećaje. Njegovi su zidovi slušali sve što je za ove četiri godine doživljeno, od šapata i muzike do molitve, uzdaha i plača. Saživeo se sa njima i pružali su mu sigurnost koja mu je bila potrebna. Zaštitu. Od sveta i ljudi. Od bola. Ili je bol makar bivao manji kada se nalazio između zidova na kojima su visile fotografije sa kratkih putovanja koja je obožavao. Ljudi i njihova lica. Ulične svetiljke. Jako je voleo ulične svetiljke. Sitni divlji cvetovi u napuklinama zidova i ulica. Starac beskućnik i njegova siva mačka koju je nosio u korpi iz supermarketa. Tu fotografiju je napravio negde u Bratislavi. I ta fotografija je nastala na železničkoj stanici.

Stanice i njihovi ljudi. Prolaznici. Kao i on sad na ovoj, kasnog subotnjeg jutra, sa rancem na leđima i ključem u ruci. Na karti koju je letimično pogledao pisalo je: peron 7. Voz je polazio za tačno četrnaest minuta.

Toliko puta do sada je bio na ovoj istoj stanici kao i na mnogim drugima širom Evrope. Lica i glasovi, ceo svet pod jednim krovom, lagano kloparanje kompozicije koja klizi u stanicu. Pogledi koji traže poznata lica u gomili. Ruke koje vuku kofere. Slučajni sudari ramenom. Delovi tuđih života rasuti u prolazu kroz telefonske razgovore putnika. Mirisi iz prodavnica brze hrane. Od Indije, preko Turske i Grčke do američkog Mc Donald’s-a prepoznatljivog po mirisu ulja za prženje. U svakom gradu miriše isto. Oni valjda i sladoled prže u ulju.

Koračao je lagano do perona 7. Ruke beše stavio u džepove jakne. Ključ je i dalje stiskao prstima leve ruke. Nozdrve mu je u jednom trenutku zagolicao miris poznatog parfema. Na momenat je zatvorio oči i pokušao da dozove lik na koji ga je podsećao taj parfem. Miris ljubičica i još nečega slatkastog doneo mu je po malo raščupanu, pospanu nametljivicu koju beše upoznao na jednom od kurseva fotografije. Osmeh koji je sadržao hiljade i hiljade piksela i oči boje olujnog neba u avgustovsko popodne. Jedna od onih što ti nikad potpuno ne izađu iz života, koliko god daleko da odu. Jedna od onih što i samo prisećanje na njih impulsivno izazove osmejak krajičkom usne uz obavezno podizanje obrva. Jedna od onih što, i pored nepodnošljive naravi, pružaju utočište svojom ljubavlju. Čiji je zagrljaj lekovit.

Trgnuo se iz misli i protrljao rukom čelo. Nije ni primetio kad je voz stigao. Propustio je ispred sebe jedan stariji bračni par pomogavši im da podignu dve teške torbe. Popeo se u voz i u prvom vagonu našao slobodno mesto do prozora. Ranac je spustio na sedište pored, jer mu u tom trenutku nije prijala blizina nepoznatih ljudi. Naslonio je glavu na prozorsko staklo i udahnuo duboko. Udah je bio isprekidan i težak. Misli su se kovitlale i terale ga da se nesvesno mršti. Otkopčao je mali džep na rancu, jer je tu uvek imao po nekoliko bombona različitog ukusa. Usta su mu bila suva i trebao mu je šećer. Uvukao je ruku u džep i umesto šuštećeg celofana napipao je neki četvrtasti predmet od metala. Polako je izvukao taj predmet napolje. Bila je to metalna kutija slična onima u kojima se prodaju keksi pred novogodišnje praznike. Umesto Sneška Belića, snega, sanki i novogodišnjih jelki, na kutiji je bila mapa sveta.

Lagano je zatresao kutiju i po zvuku shvatio da unutra ima više predmeta. Spustio ju je na krilo i polako skinuo poklopac. Vrtlog osećanja se odjednom podigao negde u stomaku i preplavio ga celog. Prsti su mu drhtali dok je nespretno njima prelazio po sadržaju kutije. Bila je tu, pre svega, jedna srebrna kugla sa jelke. Na njoj je plavim flomasterom bilo napisano: „Voleću te sve dok ne prestanu da dolaze nove godine“. Otvarač za flaše u obliku klipa kukuruza. Četkica za zube sa likom Sunđer Boba Kockalonea. Čokoladica sa kokosom koju je najviše voleo. Mala metalna replika lokomotive. Dve iscepane karte sa pozorišne predstave od prošle godine. Kišobrančić iz koktela. Podmetač za čaše sa logom proizvođača piva koje je najčešće pio. Jedna rođendanska svećica na kojoj je uzduž bio urezan broj 23. Narukvica od perli. Jedna bela školjka. Strelica za pikado.

Nije bilo nikakve poruke. Nije ni trebalo da bude. Samo jedna osoba na svetu je mogla da ostavi ovu kutiju u njegovom rancu. Samo jedan pogled na gomilu uspomena i ceo jedan život u metalnoj kutiji za keks, bio je dovoljan da sruši sve zidove u njemu koje beše izgradio poslednjih meseci. To su bili zidovi koji su ga iznutra držali da se ne raspadne. Držali su mu emocije na odstojanju od sveta i od stvarnosti. Pravili su lavirinte kroz koje je bežao od sebe i gubio se da nikad ne pronađe izlaz. Tako je bilo lakše, to nije zahtevalo borbu za koju nije imao snage. Kukavica, eto šta je bio!

Naslonio je glavu nazad na sedište. Slepoočnice su mu pulsirale. Osetio je vibriranje u džepu. Kratko. Poruka. „Čekam te na stanici Istok u Salzburgu. Bombone su u velikoj pregradi“

Gledao je još dugo u poruku. Salzburg Istok. Sići ću iz voza. Stajaće na peronu i čekaće da joj pritrčim i da je prvi zagrlim. Mirisaće poznato, na ljubičice i nešto slatko. Vanilu. Da, to je vanila. Zagrliće me kruto, jer želi da se osećam krivim. Ona neće preko svoje sujete. Ipak sam ja taj koji je otišao. Pričaće o nekim bezveznim stvarima. Pitaće me da li sam gladan. Reći će da izgledam umorno. Njena briga za mene učiniće da se osećam sigurno. Pomisliću da sam najsrećniji čovek na svetu. Ubeđivaću sebe da ovaj osećaj nelagode iznutra ne znači ništa i da je upravo ona ono što mi u životu treba. Sve dok ponovo ne počne da biva sebično daleka. Da uzima od mene samo ono što joj treba. Da me kritikuje kao neposlušno dete, a ja da klimam glavom i objašnjavam da ne umem bolje. Reći će da me voli. Onda će reći da sam slabić i da ne znam da se borim. Ja ću ponovo imati osećaj da sam ja negde pogrešio i da je problem u meni. Izvinjavaću se. Grliću je. Odobravaću sve što kaže. Onda će sve biti u redu. Ja ću opet osećati nelagodu, ali makar će ona biti dobro raspoložena i vladaće poznata harmonija.

Voz je ulazio u stanicu Istok. Ustao je sa svog sedišta i podigao ranac. Nelagoda pomešana sa strahom je rasla u njemu. Kolena su mu drhtala. Da, jedino sam sa njom siguran. Vrata su se otvorila i on je požurio napolje. Stajala je kod izlaza sa perona ruku prekrštenih na grudima. Napravila je jedan korak napred. On je stajao u mestu i gledao u nju. Sa razglasa su javljali da voz uskoro nastavlja dalje. Naglo se okrenuo i u dva hitra koraka se našao ponovo na stepenicama vagona. Pritisnuo je dugme za otvaranje vrata i nestao u unutrašnjosti voza. Požurio je kroz uski prolaz između sedišta. Kroz sledeći vagon i još jedan, što dalje od nje. Nelagoda je nestajala. U jednom trenutku je pomislio da je možda krenula za njim. Ne, ipak ne. Suviše je ponosna za tako nešto.

Voz je polako izlazio iz stanice Salzburg Istok. Na peronu je stajala metalna kutija za kekse na kojoj je bila iscrtana mapa sveta.

Oglas

Udahnuo je duboko i spustio olovku pored risa papira. Ispružio je ruke, prvo ispred sebe, a onda ih stavio na potiljak, preplevši prste. Naslonio se, na trenutak, na naslon stolice i zatvorio oči. San je grebao umorne kapke iznutra. Zora je kucala na prozor, rumena i divna, kao putena žena bijele kože i rumenih obraza. Izazivala. Govorila da će to svakako biti greška, ali mamila i dozivala.

Osjetio je otkucaje srca negdje u grlu. Protrljao je prstima sljepoočnice da bi otjerao san koji je pokušavao da ga savlada. Dohvatio je papir sa vrha gomile. Gledao je par trenutaka u rukopis na njemu, slova blago nagnuta na desnu stranu, po malo nesigurnom rukom ispisana. Ustao je i krenuo napolje, usput pokupivši još nekoliko papira sa stola.

Strčao je niz dva reda stepenica i našao se na pustoj ulici. Negdje u daljini, grad se budio. Prohladni povjetarac mu je prijao. Osjećao ga je na licu i podlakticama preko kojih nije stigao da navuče rukave košulje koje je zavrnuo do lakata još sinoć kada je stigao kući. Poslije dvadesetak koraka skrenuo je oštro u desno, pa kroz pasaž koji je povezivao dva bloka zgrada, da bi se vrlo brzo našao na Keju koji je dočekivao prve bljeske jutra na Dunavu. Udahnuo je duboko nekoliko puta. Stranice ispisane rukom je čvrsto držao u desnoj šaci. Zastao je u jednom trenutku i okrenuo lice nebu koje jutarnje sunce još ne bješe skroz osvojilo. To je onaj međuprostor između dana i noći, od kad sunce počne da izlazi pa dok ne izađe skroz, ili uveče kada krene da zalazi pa dok ne zađe sasvim. U narodu se taj period zove – baksuz doba. Kažu, vidljivost je tada smanjena pa se zato dešava mnoštvo nesreća. On je volio te prelaze. Međuprostore. Ničiju zemlju. Tada je svijet najpotpuniji. Tada se susretnu dan i noć, jutro i veče. Sve boje i svi mirisi. Da li još neko na svijetu razmišlja ovako kao ja? Da li su još nekome bitna ovakva praskozorja ispunjena rumenilom zore i tamom noći koja odlazi? Koliko sam ih samo budan dočekao. Da li ću ikada naći nekoga ko će im se, istim žarom kao ja, radovati. Dijeliti… Možda sam ja samo zaludni sanjar, greška u kodiranju u rasporedu moždanih talasa? Možda uopšte ne postojim? Koja je moja svrha bistvovanja, ako većina ljudi oko mene ne vidi ono što ja vidim? Prošao je prstima kroz talasastu kosu i odmahnuo glavom da bi rastjerao misli. Nastavio je dalje niz Kej. Nadomak Studentskog parka je ugledao prvo stablo. Prišao je, podigao prvi papir ispisan rukom, a lijevom je iz džepa izvadio veliku čiodu i pričvrstio papir na stablo. Stajao je par sekundi gledajući kako se jutarnji povjetarac igra sa njegovim rukopisom. Klimnuo je glavom zadovoljno i krenuo dalje niz Kej. Sledeće stablo na koje je okačio papir je onaj veliki kesten pored sportskog terena. Ubrzao je korak i stigao do velike topole kod ulaza na gradsku plažu. U dva poteza je zakačio papir i skoro trčeći nastavio u pravcu marine…

Vukla je stopala, kao po kazni, kroz jutarnju gužvu u centru grada. Oborenog pogleda i očiju natečenih od plača, prolazila je, tačnije, izbjegavala je da se sudari sa ljudima koji su žurili u novi dan. Uglavnom su mirisali na jutro i san. Činilo joj se da su svi oni išli za nekom svojom svrhom, negdje gdje su potrebni i neophodni. Negdje gdje ih neko čeka sa šoljom vrele kafe i ljubaznim: „dobro jutro“. Sa rukama u džepovima kratke jakne i platnenom, šarenom torbom prebačenom ukoso preko jednog ramena, kose vezane u rep iz koga su poispadali pramenovi, djelovala je kao neko ko se cijele noći ispod tih pramenova borio sa nekom teškom misli. Noge su je same nosile dalje od gužve i ljudi. Povremeno bi izvukla ruku iz džepa samo da uhvati kažiprstom suzu koja je kliznula prema korijenu nosa. Ne ide ovo više ovako, razmišljala je. Godinama udaram u zidove. Taman kad pomislim da je sloboda blizu, naiđem na zid. Svaki put sve veći. A ne tražim puno. Samo da budem srećna. Samo priliku da ja budem – ja! Ne mogu ja ovih malograđanskih formi i klišea. Ne mogu da se smijem kad mi se plače i obrnuto. Nemam vremena za isprazne odnose u kojima se broji samo korist. Meni treba ljubav, sveobuhvatna i potpuna. Pripadanje. Razumijevanje. Treba mi i bol koji će me oživjeti. Prigrliću ga kao da sam cijelog života samo to čekala. Iz bola nastaju najljepše emocije. Ja želim to da osjetim, bez straha i stega. I ne moram da živim dugo, ali želim da živim ispunjeno.

Odjednom je osjetila umor. Strašan umor. Pogledala je oko sebe i shvatila da je ušla u dvorište između stambenih zgrada koje je još uvijek bilo u hladovini jutra. Trava se sijala od rose. Dječije igralište je bilo pusto, samo su dva goluba kljunovima prebirala pijesak na igralištu, tražeći ostatke grickalica koje djeca često prospu u igri. Sjela je na klupu i posmatrala ih. U jednom trenutku je spustila pogled prema svojim prašnjavim patikama i shvatila da joj je ispod stopala neki papir. Relativno čist, što znači da nije dugo tu. Podigla ga je u nameri da ga baci u obližnju korpu za otpatke, ali joj se pogled zaustavio na rukom ispisanom tekstu. Kao naslov, velikim štampanim slovima je pisalo: „TRAŽI SE“!

Traži se razumijevanje. Traži se pogled topao i blag. Traži se dlan desne ruke da ga držim mojim lijevim. Tražim nekoga da mu čitam. Nekoga ko voli da probdije noći u razgovoru. I da se izležava nedeljom do podneva. Nekoga kome ću biti bitan. Kome ću praviti cvjetove od papira. I obavezno da voli sove. Nekoga u čijem zagrljaju ću moći da plačem zbog sve nepravde na svijetu. I da mu pravim palačinke. Slane i slatke. Nekoga ko voli pivo. Iz flaše, naravno. Nekoga kome je ljubav bitnija od svega. Ko je spreman cijelog sebe da pokloni. Ništa polovično. Bez kalkulacija. Nekoga ko neće željeti da me mijenja, nego da me voli u originalu. Nekoga u koga mogu biti siguran. Da se uzajamno čuvamo. Da držimo strah jedno drugom. Da budemo ponosni jedno na drugo. Da stvorimo svoj svijet u kome ćemo živjeti. Gdje ćemo biti dovoljni. I srećni. I puno, puno muzike. I žestokih svađa. I strasti koja pomjera granice tjelesnog i otvara novu dimenziju duhovnog. U suprotnom, ne želim da živim…

Dok je čitala ovaj oglas, na usnama joj se pojavio jedva primijetni smiješak. Umoran, ljepljiv i samo krajičkom usne, ali ipak smiješak. Pogled joj je dobio sjaj. Držeći papir u ruci krenula je žurnim korakom ka ulici. Pored velikog kestena ugledala je mladića u bijeloj košulji zavrnutih rukava kako pokušava da zakači jedan bijeli list papira ispisan rukom na stablo kestena. U trenutku kada je spustio lijevu šaku do džepa da bi uzeo čiodu, ona je svoj desni dlan stavila ispod njegovog…

Kad se rode vraćaju

Jesam li vam pričala o mojim posebnim komšijama, koji su se doselili prošlog proleća u moj komšiluk? Tačno preko puta moje kuće počeli su da prave svoju. Komadić po komadić. Mlada porodica koja je očekivala prinovu, trudila se da namesti kuću što udobnije da bi se mladunci osećali prijatno i zaštićeno kada ugledaju ovaj svet baš ovde, u sred vojvođanske ravnice, gde su najlepši zalasci sunca. Iako nema baš nekog brda niti planine za koje bi sunce moglo da zađe, nego naprosto sklizne tamo negde na zapadu, sakrije se do ujutru, i obasja rumenilom ovu ravnicu koju, iako mi je kamen i brdo u krvi i genima, neizmerno volim. Generacije mojih sunarodnika koje su, igrom istorijskih prilika, u nekoliko talasa dolazili u Vojvodinu kao kolonisti, sačuvali su jednu izreku koja odslikava žal za otadžbinom, daleko u bosanskim klancima i planinama, koja kaže: “ Ovdje mi sunce za tikvu zalazi“.

Komšije su, po nekad, bili vrlo bučni u raspravama, iako je gospođa bila u finalnoj fazi donošenja mladunaca na svet. Mirovala je čuvajući život koji je bio ušuškan ispod njenog toplog stomaka i grudi. Otac, glava porodice, bi po ceo dan odlazio i dolazio donoseći sve što je potrebno za kuću i pazeći na majku svoje dece. Gledala sam kroz prozor kako namešta ležaj svojoj partnerki, strpljivo slušajući njene žalopojke. Gledala sam kako je hrani i kako, ljubavlju koju je samo čarobnica priroda mogla stvoriti, miluje svojom glavom njen vrat, nakon što bi joj ubacio parče hrane u kljun. Moji susedi su jedna mlada porodica roda. Napravili su gnezdo na jednom starom drvenom stubu koji je nekada služio kao bandera za električne kablove, a sada, obrastao u bršljan, izložen toploti sunca, i na dovoljno velikoj visini da pristup nema niko nepoželjan, poslužio je kao idealan stan mladim rodama i njihovoj deci. Svima sam, sa ponosom, pričala o mojim novim komšijama i pokazivala ih, kao da su, eto, odabrali baš moju blizinu da im bude prijatna i sigurna da bi u njoj stvorili dom.

Foto/ Privatna arhiva

Ubrzo su stigli mladunci. Otac je zaštitnički stajao na rubu gnezda i pazio na svoju porodicu, ako već ne bi bio odsutan zbog nabavke hrane. Čuli su se piskavi glasovi mladunaca, lepet krila majke koja se protezala nakon meseci ležanja na jajima, kao i kuckanje kljunova bračnog para koji je, sigurna sam, imao neki nesporazum oko odgoja dece. Kućne obaveze im je priroda već podelila.

Nekako neprimetno je stigla jesen prošle godine, a ja sam jednog jutra samo shvatila da je komšiluk odjednom isuviše tih. Nije bilo poznatog kuckanja kljunova. Porodica roda je otišla. Bila sam po malo tužna misleći da im se nije sviđalo kod nas i da su zato otišle. Gnezdo je ostalo, sivo i snažno, na drvenom stubu obraslom bršljenom. Došla je zima i sneg. Gnezdo je stajalo prekriveno snegom i podsećalo na ledenu tvrđavu kojoj ni vreme, ni vetar ni sneg ne mogu ništa. Sa početkom nove godine sam se odselila ja i moja porodica. Kao i rode, odjednom, ostavili smo gnezdo i sve u njemu, i odveli mladunca u nove krajeve. Nepoznate. Drugačije. Koji nisu topliji od ovih naših. Nisu ni lepši. Ali su, u ovom trenutku, sigurniji i veća je mogućnost da nađemo hranu za mladunca da bi ojačao i počeo samostalno da leti. Gnezdo je ostalo tiho i napušteno, ali čvrsto sagrađeno, da odoli svakoj nepogodi i vremenu. Ostale su moje ljubičaste zavese na prozorima da mi gnezdo sija kraljevskom svetlošću pri vojvođanskim zalascima sunca kroz prozor moje dnevne sobe okrenut zapadu. Rode su verovatno otišle na jug. Ja sam otišla na sever koji svi zovu „zapad“, jer je ovaj naš istok oduvek nesiguran i podrhtava svakih nekoliko desetina godina. Na severu, koji je u stvari zapad, i to samo zato što nije istok, ja sam pronašla svoj jug. Da preživim. Nemire i vetrometinu. Da zaštitim porodicu i osiguram hranu mladuncu. Hrana tamo nije ukusna kao ovde. Ali je ima u izobilju. U svim godišnjim dobima. Mladunci imaju perspektivu. Oni verovatno neće morati ciklično da se sele kao sve ptice kojima je priroda urezala takvu sudbinu u GPS rutu. Izmeniće genetiku sa sledećim naraštajima mladunaca, jer će se izmešati sa pticama stanaricama, kojima je zapad prirodno stanište. Naš istok će ostati siv, pust i ponosan u svojoj lepoti, ali bez života. Život će se nastaviti na drugim, suprotnim stranama sveta. Osim ako i njega ne spakujemo u kofer i zatražimo mu azil na zapadu, pa će onda nastati neka mešavina svih strana sveta, koja će, možda, i dovesti do ravnoteže koja je ovom svetu definitivno potrebna, da bi svima bilo dobro…

Foto/Privatna arhiva

Pre nekoliko dana sam došla u svoje gnezdo. Našla sam ga pustog, prašnjavog, sa ostacima novogodišnjih ukrasa koje nisam stigla da sklonim kad sam odlazila. Ali je tu. Čeka me. Sa ljubičastim odbleskom koji stvaraju moje zavese na prozoru koji gleda na zapad. Koji je stvarno zapad, jer sunce tamo zalazi i kao da mi kaže da me čeka. I ravnica i tikva. I moje bosanske gudure na zapadu. Pravom zapadu. Tamo gde se sunce najlepše rumeni kad zalazi. Tu je moj mir, spokoj moje duše. U mešavini mog zapada i ljubičastog odbleska u mojoj dnevnoj sobi.

Sutra ujutru, kad sam se probudila u svojoj sobi i svom krevetu, čula sam poznati zvuk kuckanja kljunova. Rode su se vratile.

Naslovna fotografija by Pexels

Misterija broda „Mary Celeste“

Piše: Vesna Duvnjak

U vodama Portugalije, tačnije između Azorskih ostrva i kopnenog dijela Portugalije, osmatrač trgovačkog jedrenjaka „Dei Gratia“, ugledao je brod pocijepanih jedara, kako besciljno pluta. Posada „ Dei Gratie“ je oprezno ušla na brod, koji je bio u plovnom stanju, ali na brodu nije bilo ni žive duše. Bilo je to 4. Decembra 1872. Ispostavilo se da je to trgovački brod „ Mary Celeste“, koji je 7. Novembra isplovio iz njujorške luke na otvoreno more i uputio se prema Đenovi u Italiji.

„ Mary Celeste“ je izgrađen u Britaniji i prvi put registrovan 1861. godine pod imenom „Amazon“. Nakon nekoliko nesrećnih slučajeva, uključujući i iznenadnu bolest i smrt prvog kapetana, kao i sudar sa drugim brodom na Lamanšu, Amazon je dobio novog, američkog vlasnika , i ime mu je promijenjeno u“Mary Celeste“. Od tad, pa sve do nesrećnog puta od Njujorka ka Đenovi 1872, brod je plovio bez ikakvih komplikacija.
Krajem oktobra 1872. godine počeo je utovar oko 200.000 litara otrovnog denaturisanog alkohola, a već 7. novembra brod Mary Celeste napušta njujoršku luku i uplovljava u plavi okean. Brodom sa 1701 bačvom industrijskog alkohola, upravljao je vrlo iskusni kapetan Bendžamin Brigs te njegov pomoćnik Albert Ričardson kojeg je kapetan sam odabrao, baš kao i ostale članove međunarodne posade koju si činili Danac, četiri Nijemca te kuvar Amerikanac. Želio je da mu supruga vidi Italiju, pa je kapetan poveo i nju, kao i njihovu dvogodišnju kćerku Saru. Mjesec dana kasnije 4. decembra, Mary Celeste je na udaljenosti od pet kilometara od obale Portugalije uočila posada trgovačkog jedrenjaka Dei Gratia. S obzirom da je brod besciljno krivudao iscijepanih jedara, posada Dei Gratie odlučila je da mu se približi. Na palubu Mary Celeste prvi se ukrcao glavni časnik palube Oliver Deveo, a prizor koji ga je dočekao vjerovatno nije očekivao ni u noćnim morama.

Na brodu nije bilo apsolutno nikoga kao ni tragova borbe ili bilo koje vrste nasilja. Bilo je, doduše, mnogo vode između gornje i donje palube te oko metar vode u brodskom skladištu. Ali brod je bio u savršeno plovnom stanju. Nakon što se na palubu ukrcalo još nekoliko članova posade Dei Gratie, oni su ustanovili da su nedostajali svi dokumenti osim brodskog dnevnika. Brodski sat nije radio, baš kao ni uništeni kompas, dok su seksant i morski hronometar nedostajali. Jedinog čamca za spašavanje nije bilo, a nedostajalo je i uže koje je bilo privezano za brod dok je drugi kraj plutao u vodi. Šta god da se dogodilo s posadom, ona više nikada nije viđena niti pronađena. U poslednjem zapisu u dnevniku unijetom 25. Novembra ne mogu se iščitati naznake nekakve nevolje. Istraga nikada nije iznjedrila odgovore, samo nekoliko teorija koje su se samo gomilale. U poslednjem zapisu brodskog dnevnika stoji da je brod 25. Novembra bio oko 800 kilometara udaljen od mjesta gdje su ga, devet dana kasnije, pronašli članovi posade broda Dei Gratia.

Posebno je zanimljivo bilo to da su sve lične stvari i dragocjenosti posade i kapetanove porodice bile netaknute zbog čega je odbačena mogućnost piratstva, a s obzirom da niko sa sobom nije ponio lulu, kapetan Di Gratie i prijatelj Bendžamina Brigsa zaključio je da je posada brod napustila u panici. Šestomjesečne zalihe hrane i pitke vode bile su netaknute.
Iako postoje razne teorije, nemoguće je sa sigurnošću utvrditi zbog čega je kompletna posada broda Mary Celeste u žurbi napustila ispravno plovilo. Neki su sugerisali da je posada pala u ruke gusarima koji su ih ubili i bacili u more, međutim ova teorija je odbačena budući da sa broda ništa nije odnijeto. Prsti su upirani čak i na posadu broda Dei Gratia, ali opet, na brodu Mary Celeste ne postoje nikakvi tragovi nasilja koji bi potkrepili ovu optužbu. Takođe, mnogi su se osvrtali na razne vremenske neprilike, međutim nije zabilježeno da su brodovi koji su u to vreme koristili istu rutu prijavili oluju. Nekoliko teorija spominje plimni talas koji je s palube zbacio cijelu posadu u more, ali i te su teorije odbačene s obzirom da u tom razdoblju nije zabilježen ni jedan značajniji plimni talas. Najprihvaćenija teorija je i jedna od najintrigantnijih.

Naime, nakon detaljne istrage na brodu utvrđeno je da od 1701 bačve nedostaje njih devet. I to jedinih devet bačvi koje su izrađene od hrasta lužnjaka, a ne bijelog hrasta kao sve ostale bačve. Lužnjak je naime dosta poroznije drvo pa je mogućnost od curenja tečnosti prilično veća. Mnogi stručnjaci su zbog toga uvereni da je curenje alkohola moglo uzrokovati njegovo ispravanje, a da je zatim došlo do iskričenja usled trenja između obruča dvije bačve. S obzirom da je skladište bilo otvoreno, plamen i dim su brzo stigli do palube zbog čega je, prema ovoj teoriji, posada najvjerovatnije pomislila kako će brod eksplodirati te je zbog toga napustila brod.

Ali ova teorija ima jedan nedostatak koji u obzir uzima mali broj ljudi. Pitanje je naime zašto se posada nije vratila na brod kada su vidjeli da brod nije eksplodirao i da je plamen ugašen. Ma koliko brzo veslali, brod im je sigurno još satima bio u vidokrugu…
Kapetan Dejvid Vilijams tvrdi da je brod Mary Celeste najverovatnije napušten zbog podvodne erupcije ili zemljotresa. Kako je na brodu pronađena manja količina vode, a nekoliko buradi alkohola je bilo proliveno, on tvrdi da je ovo posledica nekog potresa. Kapetan Bendžamin Brigs se vjerovatno uplašio da će alkohol i njegova isparenja izazvati eksploziju na brodu usled trenja buradi, što ga je navelo da napusti brod zajedno sa svojom posadom. Pretpostavka da se eksplozija zaista i dogodila odbačena je kako na brodu nije pronađen nikakav trag požara, međutim naučnici sa Univerziteta u Londonu izveli su eksperiment kojim je dokazano da talas plamena praćen hladnim vazduhom ne mora da ostavlja za sobom čađ, niti bilo kakve znake sagorijevanja.
Jedina, za sad, sigurna stvar je da su članovi posade broda Mary Celeste napustili plovilo. Tijela, kao ni čamac za spasavanje nikad nisu pronađeni, a rodbina i prijatelji tvrdili su da nikad nisu čuli bilo šta o nestalim ljudima. Porodica Brigs za sobom je ostavila sedmogodišnjeg sina koji nije mogao da pođe na put s njima, pa je tako malo vjerovatna jedna od tvrdnji da su pobjegli i nastavili svoj život u Španiji ili Portugaliji. U međuvremenu, brod Mary Celeste i sudbina njegove posade nastavljaju da budu jedna od najvećih pomorskih misterija svih vremena.

Izvori
https://www.blic.rs/slobodno-vreme/zanimljivosti/misterija-nestale-posade-slucaj-koji-mornare-ispunjava-jezom/77z47pb
https://kafenisanje.rs/2016/12/11/misterija-broda-meri-selest/
http://www.10naj.com/misteriozna-meri-selest/
http://kvarnerski.com/misterija-koja-nikad-nije-rijesena-mary-celeste/
https://sh.wikipedia.org/wiki/Mary_Celeste
http://www.numa.net/expeditions/mary-celeste/

Fotografije by Pexels

Slomljena krila

Polako je dolazila svesti. Pokušavala je da otvori oči. Oštar bol je sevnuo u leđima. Mrak. Svuda. Nije se čulo ništa osim njenog ubrzanog disanja koje kao da je dolazilo iz daljine. Shvatila je da su joj oči vezane nekakvim komadom tkanine teškog mirisa i guste teksture. Kolena su je bolela jer je klečala na nečemu grubom, levim bokom naslonjena na, pretpostavljala je, zid, jer je iz njega izbijala ledena hladnoća koja preti da smrzne sve u čoveku, do poslednje krvne pločice. Ruke su joj bile vezane na leđima nečim što joj se usecalo u zglobove i više je peklo nego bolelo. Pomerala je glavu levo desno ne bi li oslobodila ukočeni vrat. -Kako da ustanem kad su mi ruke vezane? Gde sam ja ovo? Osluškivala je ne bi li čula neki zvuk. Ništa. Samo mrak, hladnoća i strah. Strah koji joj je paralisao i mišiće i misli. Srce koje je nenormalno tuklo negde u grlu i gušilo je. Pokušala je da ruke nasloni na zid ne bi li se nekako ispravila. Nije imala dovoljno snage, pa je skliznula ponovo na pod, pri tom izgulivši levi lakat. Osećala je kako je peče ogrebotina i prepoznala miris krvi. Nije bilo šanse niti da progovori niti da vrisne. Sklupčala se uz zid, savijajući glavu prema kolenima. Pokušala je da uravnoteži disanje, da smiri otkucaje srca koji su pretili da je uguše. Odjednom joj se učinilo da čuje nešto. Odjek koraka. Neko je dolazio, a ona je shvatila da se nalazi na mestu koje najviše liči na pećinu. Koraci su se približavali sve više. Povez preko očiju i vezane ruke, kao i položaj u kome je klečala, činili su da se oseća potpuno izloženo, ogoljeno, nezaštićeno. Koraci su mogli biti bilo čiji. Ljudski. Životinjski. Demonski.

Bivali su sve bliži. Uspela je da razazna, po ritmu koraka, da to što je dolazilo, dolazilo je na dve noge. Čovek. Koraci su se zaustavili na par metara od nje. Osetila je omamljujući miris muškog parfema čija nota joj je bila jako poznata. Samo nije mogla da se seti u trenutku na koga je podseća. Odjednom se umirila. Čovek koji lepo i poznato miriše. – Ustani! Rekao je odlučnim glasom. Glas joj nije bio poznat. – Kako da ustanem kad sam vezana? Morate mi pomoći. Gde sam ja ovo i zašto..? Molim Vas… Prišao joj je i uhvatio je ispod pazuha i pomogao joj da ustane. Uspravila se i shvatila da su joj stopala gola i da stoji na kamenom podu. Ipak jeste pećina. Hladnoća koja je izbijala iz zidova išla je u prilog tom zaključku. Čovek ju je uhvatio ispod ruke i prošaputao: Idemo… čekaju nas… – Ko nas čeka? Upitala je, odjednom ponovo preplašena. – Čućeš sve. Sada, požuri. Počela je da korača nesigurno, oslanjajući se na njegovu ruku. Neobjašnjivo, bila je manje uplašena. Pravila je sitne korake jer je nekoliko puta osetila ubode sitnog kamenja na podu po kome je koračala. Ja sam definitivno u pećini. Ovo po čemu hodam je kamen. Kamen je i okolo jer sve odjekuje od naših koraka. Ko me to čeka i zašto i šta ja radim ovde? Poslednje čega se sećam je nenormalna glavobolja koja me je naterala da se iz kluba vratim ranije kući. Taksi me je ostavio ispred samog ulaza. Nikoga nisam srela uz put. Istuširala sam se, popila tabletu protiv bolova i legla u krevet. Jebote, pa ja sam u pidžami i bosa sam jer sam krenula na spavanje. Ali, kako sam završila u pećini i šta hoće od mene? Ma, ja ovo sigurno sanjam. Ali, opet, kako je moguće u snu osetiti hladnoću iz zidova i miris parfema ovog čoveka koji je došao po mene. – Ultraviolet, Pako Raban… izgovorila je poluglasno… – Da, upravo tako… odgovorio je glas… Učinilo joj se da se na kraju osmehnuo.

Već dugo su koračali. Nije imala ni najmanju ideju kuda je vodi. Odlučila je da je pametnije da ćuti, jer ako bude ispitivala, može da se uvali u još veću nevolju. A kako je moguća veća nevolja od ove, pitala se u sebi. Šta ako me sad prodaju u belo roblje, ili me siluju? Možda će da mi uzmu bubreg? Nee, glupačo, to bi do sada već uradili i ostavili me da crknem na nekoj klupi u parku. Tako je bar u filmovima. Ja ne znam nikakve državne tajne, niti poznajem važne ljude, niti sam neka lepotica kojoj nije mogao da odoli neki dokoni bogataš, pa je naredio da me otmu. Pa, šta je ovo onda, pobogu?

Čovek koji je došao po nju i koji ju je vodio držeći je pod ruku, stao je. Ona je mahinalno napravila još dva koraka i zaustavila se. Shvatila je da više ne hoda po kamenom podu, nego da joj stopala dodiruju tepih. Tepih u pećini? Nije, nego… Čovek je u dalje stajao pored nje i držao je ispod ruke. Odjednom je pročistio grlo i rekao: Doveo sam je!

Osvrtala se svuda pokušavajući da shvati kome se on to obraća. Oči su joj još uvek bile vezane. Nestalo je hladnoće zidova, i osećala se prijatna toplina tu na tom mestu na kome je stajala. Nije imala ni ideju odakle je dolazila. Osetila je ruku na ramenu koja ju je blago gurnula ka dole. Šta..? Ruka ju je gurnula da sedne. Verovatno na stolicu. Koje olakšanje za njene bolne mišiće i stopala. Ponovo je osetila stisak, sada na zglobu ruke. Za par trenutaka, ruke su joj bile slobodne. – Hvala Vam, tiho je izgovorila. Oslobođene šake su prvo impulsivno krenule prema povezu na očima. Na putu do očiju, zaustavila ih je ista ona ruka koja je malopre stiskala njene zglobove dok ih je oslobađala konopca kojim su bile vezane. Snažna muška šaka uhvatila je njenu i spustila je na njeno koleno. Znači, nema gledanja. Odjednom je uhvatila sebe kako je sve to na neki način zabavlja. Skoro da je počela na glas da se smeje. Spustila je obe šake na kolena i odlučila da bude poslušna. Bude li pravila probleme, biće gore po nju. Tako su je učili od uvek. Sila Boga ne moli. Radi kako ti se kaže i ne provociraj. Čak je u jednom trenutku pomislila kako bi bilo da jednim brzim pokretom skine povez i makar na trenutak pogleda gde se to nalazi. Njena urođena neposlušnost i nemir, inat sa kojim se rodila, rizik koji joj je podizao adrenalin, a adrenalin je održavao u životu, pokrenuli su njenu desnu ruku koja je neverovatnom brzinom uhvatila i svukla povez sa očiju. Zaslepela ju je svetlost. Vatra. Sve je bilo crvenkaste boje. Senke su igrale po zidovima. Plameni jezici velike buktinje koja je gorela na sredini nečega što bi se moglo nazvati kamenom dvoranom, igrali su svoj omamljujući, vreli ples, ukrštajući se i uvijajući jedan preko drugog. Jebote, pa ja sam stvarno u pećini! Na nekih pet metara ispred sebe ugledala je nešto što je ličilo na sudijski sto. Stvarno, stolica koja je stajala na sredini, bila je viša od ostalih. Sa svake strane velike stolice nalazile su se po dve manje. Na stolu ispred velike stolice nalazio se sudijski drveni čekić… U, jebemti, pa ja sam zalutala u nešto što je mešavina Hari Potera i detektivskih serija. Nasmejala se glasno. Ovo je sigurno posledica nekog eksera ili nečega što sam uzela. Nema šanse da sam zaglavila u nekoj fantastici potpuno čista. Zid iza sudijskog stola je odjednom potamneo i senke su počele da se pojavljuju. Jedna, druga, treća, četvrta i peta… Zauzele su svoja mesta za stolom ostajući i dalje samo senke. Gledala je u prizor ispred sebe i tek tada shvatila da je nenormalno žedna i da joj je pod hitno potrebna neka tečnost. Senke za stolom su nešto šaputale međusobno. Videla je da to nisu senke, nego sudija i četiri člana porote. Na samoj sredini prostorije, direktno ispred njih, bila je optuženička klupa na kojoj, odjednom joj je sinulo, sedi upravo ona…

Nije mogla da im vidi lica jer je svetlo bilo slabo. Videla je samo crne obrise i sudijske odore. Sedeli su za svojim stolom nemo, kao da tačno znaju i najsitnije detalj vezan za osobu na optuženičkoj klupi. Piljili su u nju i ona je osećala njihov pogled. Ponovo strah. Ponovo oznojeni dlanovi. Šta hoće od nje? Šta je skrivila? Zašto joj se sudi i kakvo je ovo jezivo mesto? Figura iz sredine za koju je pretpostavljali da je glavni sudija, naglo je pročistila grlo i tri puta udarila drvenim čekićem. Jebote, ovo je stvarno sud, pomislila je.

– Zašto ne volite život?!! Zagrmeo je sudija.

– Zašto želite da umete?!! Pitao je prvi porotnik.

-Zašto dopuštate da vas strah obuzme? Uzviknu drugi porotnik.

Pre nego što je postala svesna šta je pitaju, čula je svoj glas, izmenjen i hrapav, kako glasno odgovara…

Odlomak iz romana „Dvanaest lakih i jedna teška odluka“, Vesna Duvnjak

Manja

Probudio ju je oštar bol u leđima. Pokušala je da otvori oči, ali su joj kapci bili teški, natečeni i slepljeni jedan za drugi. Osećala je hladnoću. Ležala je na nečemu hladnom i tvrdom. Pipala je rukom oko sebe da pokuša da dohvati bar nešto za šta bi se pridržala i ustala. Uspela je nekako da otvori oči koje su je pekle i imala je užasan osećaj da su pune trnja. Koža na obrazima je bila suva i zategnuta od suza koje su se osušile na njima. Podigla je glavu i ugledala tanak snop mesečeve svetlosti koji je dopirao kroz prozor i razlivao se po gomili nečega. Krevet. Posteljina. Zgužvana i zbijena u dnu kreveta. Njenog kreveta. Odjednom je postala svesna da se probudila na hladnom, laminatnom podu svoje spavaće sobe. Kako je dospela na pod? Uhvatila se za ivicu kreveta pokušavajući da se podigne na noge. Oštar bol u predelu donjeg stomaka vratio ju je u prvobitni položaj. Nekako se uspravila i sela naslonivši se na plakar koji je bio vrlo blizu kreveta. Oči su joj se polako privikavale na tamu. Razaznavala je poznate oblike. Svoj noćni ormarić, na njemu lampu, knjige, kutiju u obliku srca koju je jako volela i u njoj držala sitnice koje joj znače. Tek tada je shvatila da na sebi nema ništa osim majice sa kratkim rukavima u kojoj je obično spavala. Nije imala gaćice. Osećala je kako joj se gola koža lepi za laminat. Neprijatnost je dodatno pojačavao osećaj nečega mokrog i lepljivog između nogu i niz butine. Osetila je mučninu. Groznu mučninu. I to ne onu koja tera na povraćanje, nego onu koja izaziva strah i stezanje grla. Veoma dobro poznat osećaj. Savila je noge u kolenima i naslonila glavu na njih. Naslonivši glavu na kolena, čula je samo svoje srce kako udara negde. Ne kuca normalno. Udara teškim, bolnim udarcima. Onim koji izazivaju bol u slepoočnici. Prešla je jezikom preko suvih usana i osetila ukus soli. Suze. Stigle su i tu. I osušile se. Misli su joj bile nepovezane. Pokušavala je da se seti kako je dospela na pod i šta je izazvalo bol koji joj ne dozvoljava da ustane. Sklopila je oči ponovo i pokušavala da diše duboko ne bi li se smirila i povezala misli. U trenutku joj se učinilo da čuje još neki zvuk. Jedva čujan, ali je dolazio iz suprotnog kraja sobe. Disanje. Ujednačeno disanje. I odjednom, pokret. Posteljina se polako i šuštavo pomerila. Kašalj. Pa opet ujednačeno disanje. On. Spava. Naglo je podigla glavu. Obgrlila se sopstvenim rukama. Strah. Slike. Nepovezane. Gomila ljudi oko nje. Svi je guraju i nema vazduha. Ona traži nekoga. Taj neko joj je važniji od života. Plače. Doziva kroz gomilu. Nema ga nigde, a do malopre ga je držala za ruku. Gomila ga je otrgnula iz njene ruke i odnela sa sobom. Pokušava da vikne. Grlo joj je suvo i ne uspeva da proizvede nikakav glas. Još jednom. Udahnula je duboko i pokušala još jednom. Vrisnula je snažno i grleno, a u istom trenutku ju je neko svom snagom gurnuo u rame i ona je pala na bok. Probudila se na podu. Košmar. Još jedan. Sanjala je da ne može da nađe sina u onoj groznoj gomili ljudi. Da ga je izgubila. A on je tako mali i bespomoćan. Često je sanjala da ne može da ga nađe, da ga dozove. U jednom trenutku je tu, drži ga za ruku, u sledećem se ona okreće u svim pravcima tražeći ga pogledom. Obično to bude u nekoj gomili ljudi, kao u ovoj iz noćašnjeg košmara. Lica su im toliko slična da ne može da razazna ni jedno poznato. Svi nekuda idu i niko ne obraća pažnju na nju, niti joj odgovaraju na pitanje : “ Da li ste negde videli jednog malog dečaka. Sam je i verovatno plače jer je uplašen. To je moj sin. Ne mogu da ga nađem“. Ako bi nekoga uhvatila za nadlakticu da ga zaustavi i pita da li je video dete, samo bi joj grubo odgurnuli ruku i nastavili svojim putem.

Morala je da smogne snage i ustane. Morala je. To je bilo bitnije od nje same, od života. Još jednom je pokušala, ali je bol bio jači. Pala je na kolena. Pomerila je jednu nogu, pa drugu. Dobro je, otpuzaće. Vukla je noge jednu za drugom odgurujući se laktovima. Bol u slepočnici se pojačavao svakim pokretom. Bol u stomaku nije prestajao, ali ga je u tom položaju manje osećala. Dopuzala je do vrata sobe, preko praga i hladnih pločica u hodniku, do sobe preko puta, od koje je nisu delila ni tri koraka. Kad bi hodala, naravno. Dohvatila je kvaku na vratima i lagano je pritisnula na dole. U sobi je bio mrak. Osećao se miris nečega čistog i umirujućeg. Dovukla se do kreveta u kome je njen sin mirno spavao, a jedna ruka mu je virila ispod pokrivača. Polako se podigla na kolena, naslonila glavu na krevet i nežno mu poljubila ruku. Malena otvorena šaka i najdraži prstići. Poljubila je svaki posebno. Dobro je, maleni, tu si. Nisam te izgubila. Nikada ne smem da te izgubim. Ti si moj svemir i sunce i vazduh. Ti si jedino bez čega ja ne mogu.

Pridržala se za ivicu kreveta i polako se oslonila na jedno stopalo, pa onda i na drugo. Osetila je vrtoglavicu, ali je ostala na nogama. Napravila je jedan bolni korak. Pritisla je rukom donji stomak da bi ublažila bol. Drugi korak. Treći. Četvrti. Izašla je iz dečije sobe i lagano zatvorila vrata za sobom. Pritisnula je prekidač i upalila svetlo u kupatilu. Svetlost je bljesnula i kao da joj je opekla oči. Morala je da ih zatvori na trenutak. Otvorila je oči i podigla glavu. U ogledalu je videla svoj odraz, natečene očne kapke, i oči, jedva vidljive ispod njih. Sijale su. Dobro je, živa sam. Spustila je pogled niže. Na butinama su bili tragovi krvi koja se nije još osušila. Polako je podigla glavu i pogledala samu sebe u oči iz kojih su ponovo krenule suze. Opet je to uradio. Ponovo me je silovao…

Čovek bez prezimena

U prohladnoj, jesenjoj noći, u gluvo doba, pustim ulicama je lebdela senka. Po malo pogrbljena, ženska prilika, približavala se zgradi Zaboravljenih. Polako, skoro vukući noge, prišla je do samih ulaznih vrata, i spustila nešto na hladni, betonski stepenik. Zavukla je ruku u džep i izvadila zgužvan papirić koji je, potom, spustila na zamotuljak. Sagnula se i pogledala ga krupnim očima, punim bola. Jedna suza joj je skliznula pravo na ceduljicu koju beše zakačila u nabore dečijeg ćebenceta. Suza je pala i iskrivila poslednje slovo reči koja je stajala na ceduljici. Damir. Ispravila se , napravila dva, tri koraka unazad, a onda se okrenula i počela da trči. Trčala je i jecala. Pustila je da joj se suze slivaju niz lice i vrat, sve do grudi. Iz grudi je kapalo mleko i natapalo grubu tkaninu vojničke košulje. Trčala je, bežala što dalje, od njega, od sebe. Da se ne predomisli i ne vrati po njega.
Sledeće jutro je spremačica, dolazeći na posao, ispred vrata ugledala zamotuljak. Nije joj prvi put. Česta je to pojava na vratima Zaboravljenih.
– O, zaboga, kakva to majka ostavi ovako malu bebu na betonu? Jel ne može, normalno, da nam je donese i preda u ruke? Ne, moraju one da prave dramu i ostavljaju bebe na ovoj hladnoći ispred vrata. Zar je bitno kako ćeš nam ga ostaviti, kad ga svakako ostavljaš?
Negodujući je podigla zamotuljak i ugledala usnulu bebu, staru jedva mesec dana. Spavala je mirno, ručica blago stegnutih u pesnice i spuštenih pored glave. Unela ga je u zgradu i uputila se sa njim pravo u ambulantu. Dok je spuštala bebu na ambulantni pokretni krevet, iz ćebenceta je ispao papirić. Damir.- Hej, maleni, pa ti imaš ime. Damir. A prezime? Ne piše nigde.
Uskoro je došla medicinska sestra i lekar, pregledali su dečaka i ustanovili da je zdrav i negovan. Nahranili su ga i odneli u Jaslice. Ovo mu je, od sada, dom.
Dani su prolazili, a Damir je rastao i napredovao. Nesvestan da je ostavljen, svu pažnju i ljubav je poklanjao vaspitačicama i medicinskim sestrama koje su brinule o njemu. Godine su prolazile, a Damir je rastao u pametnog i poslušnog dečaka. Nije bilo zainteresovanih za usvajanje, jer su to bila teška, poratna, vremena. Većina ljudi je gladovala, niko nije želeo dodatna usta koja bi morao da hrani.

Kada je napunio 7 godina, Damir je trebao da krene u školu. Tada je nastao problem. Damir nije imao prezime. Majka je ostavila samo ime, niko ga nije usvojio, niko od zaposlenih nije mogao da ga prizna kao svog, pokloni mu prezime, i ostavi ga i dalje u sirotištu. Tako je Damir rastao bez prezimena. U izvodu iz matične knjige rođenih, skoro sve rubrike su bile prazne, osim one gde je pisalo ime i datum rođenja. Kao datum rođenja su mu upisali datum kada su ga našli ispred vrata. Vaspitači u domu su se dogovorili, da će ga oni naučiti da makar čita i piše, kad mu već ne dozvoljavaju da ide u školu. I naučio je. Upijao je svaku reč. Bio poslušan i vredan. Svaki dan bi drugi vaspitač učio sa njim, ono što je znao i mogao. Svi su ga voleli jer je bio umiljat, prelepog osmeha i veselih , radoznalih očiju. Nije nikad pravio probleme niti ispade, nije se žalio što nema ovo ili ono, nije pokušavao da privuče pažnju kao većina ostalih, isto tako ostavljenih i željnih ljubavi. Rastao je zadovoljan onim što su mu u domu pružali, jer za drugo nije ni znao. Kad je napunio 14 godina, zamolili su jednog auto mehaničara da primi Damira kod sebe u radionicu, da dečko nauči nešto da radi, da može nečim posle da se izdržava. Za Damira je to bila neopisiva sreća, jer su ga motori fascinirali. Odlazio je svaki dan u radionicu, učio, pomagao. Majstor ga je zavoleo i često bio ostajao kod njega i njegove porodice na ručku. Znao je Damir kako funkcionišu porodice, ali je znao i da on porodicu nema. I nije se žalio niti očajavao. Nije bilo praznine. On porodicu nikad nije imao i nije znao šta je to. Tu, u radionici, je doživeo i prvo poniženje, iako on to nije doživeo tako. Jedan stariji čovek je dovezao auto na popravku, i čekajući da majstor popravi auto, upustio se u razgovor sa Damirom. U jednom trenutku ga je pitao odakle je i kako se preziva. Damir je rekao da nema prezime. Samo ime. – Čuj, nemaš prezime? Kako nemaš? Pa čiji si? -Ne znam, odgovorio je Damir. Živim u domu za napuštenu decu. I nemam prezime. Čovek se počeo smejati. – Hajde, boga ti, ti to mene zafrkavaš. Kako je moguće da neko nema prezime. Pa koje si vere? – Ne znam, odgovorio je Damir. – A čuj, ne zna ni koje je vere. Mali, jel ti to mene zajebavaš, a? Fino kaži da ti je mama kurva, rodila te sa ko zna kim i ostavila. Šta me praviš budalom? Te reči su Damira zabolele. Suze su mu se , izdajnički, pojavile u očima. Bacio je alat koji je držao u ruci, i počeo da trči. Boleo ga je spomen majke koju nikad nije imao. Bolelo ga je što mu je ovaj čovek uvredio majku, iako ni jedan ni drugi nisu znali ko je ona. Po prvi put je Damir plakao zbog toga što ne zna ko je ni čiji je. I što nema prezime. Nije baš najbolje shvatao zašto je potrebno da imaš prezime, da se zna ko si i čiji si. Znao je samo da je on uskraćen za to.

Godine su prolazile, naučio je mehaničarski zanat, čak je otišao i korak dalje. Od jednog starog, vojničkog Land Rovera je napravio pravo čudo. Mesecima ga je popravljao i krpio, neke delove je sam napravio, jer nigde nisu mogli da se nađu. Napravio je sam sebi auto. Majstor ga je naučio da vozi, jer nije mogao da dobije vozačku dozvolu. Naravno, jer nije imao prezime. Svoj automobil je nazvao „ Frankeštajn“, jer ga je sastavio od različitih delova različitih automobila. Frankeštajna je držao u garaži u majstorovom dvorištu, i samo bi, po nekad, noću, vozio Frankeštajna po okolnim brdima i seoskim putevima. Jurio bi i razmišljao. Mušice su mu upadale u oči i usta, ali mu to nije smetalo. Odvezao bi se do zaravni na vrhu jednog brda, i odozgo posmatrao grad i zvezde. Tu je prvi put shvatio da mu nije svejedno što ne zna ko je i čiji je. Što ne zna ko su mu preci i koje je vere. Tu je, nekoliko puta, dovezao Frankeštajna, popeo se na prednju haubu i urlao. Urlao iz sveg glasa, dok god ga suze ne bi zagušile. Onda bi naslonio glavu na Frankeštajna i satima plakao. – Ee, moj Frankeštajne. Pa ja i ti smo isti. Ne pripadamo nigde. Ni ti nemaš registracione tablice, kao što ja nemam prezime. Ti si meni kao brat. Tako bi se tešio i milovao hladni lim automobila. Jedino su njih dvojica pripadali jedan drugom.
Razmišljao je kako da nađe majku. Niko ništa o njoj nije znao. Nisu znali, čak, ni ko ga je ostavio, majka ili otac. Nije znao ni kako bi počeo da traži roditelje.

Odlazio je u pravoslavnu i katoličku crkvu, u džamiju, pokušavajući da se pronađe. Mislio je da će mu njegov Bog sam dati znak gde pripada. Pričao je sa sveštenicima i hožama. I svi su mu rekli isto. Uđi, pomoli se. Bog je jedan i Bog je svuda. – Kako da se pomolim kad ne znam jel treba da se krstim ili da klanjam? – Pomoli se onako kako ti osećaš, onako kako misliš da ćeš pronaći Boga i veru u Boga. Podele su izmislili ljudi, a Bog razume sve jezike i čuje sve molitve. Boga je pronašao jedne noći na brdu iznad grada. Shvatio je da je Bog svuda i svačiji. I da nije važno kako ga dozivaš, bitno je da veruješ i činiš dobra dela.
Voleo je Anu. Volela je i ona njega. Momka širokih ramena, lepih ruku, dečačkog osmeha i očiju u kojima se mešala tuga i mudrost. Vodio ju je često Frankeštajnom na vožnje po brdima. Voleo je njenu jednostavnost i iskre u očima. Ona je prva potegla pitanje braka. On je rekao da mu je svejedno, da može ceo život provesti sa njom ovako, bez papira i društvenih obavezak Ona je rekla da želi muža i porodicu, kao i svaka normalna žena. Jednog dana mu je majstor dao pismo koje mu je Ana ostavila. Pisala je da ga ostavlja zato što njeni roditelji ne žele zeta bez prezimena i porekla. Bez imovine. Tikvu bez korena. Zgužvao je pismo i kroz zube procedio- „ Jebite se i vi i vaša prezimena. Ne pripadam nikome, i dobro mi je ovako. Samo sam svoj. Veću slobodu nema niko na svetu“
Život je prolazio, godine se nizale…Damir je ostao da radi u radionici svog majstora, a kad je majstor umro, deci je ostavio kuću i imanje, a Damiru radionicu. Radio je i živeo od svog rada. Trudio se da bude dobar čovek, predusretljiv i pravedan. Prezime i poreklo bi ga boleli jedino u situacijama kada su ga nazivali polu-čovekom, kada bi govorili da je niko i ništa. Ćutao je. Nije se bunio. Sreću je pronalazio u svom poslu i knjigama. Knjige su ga opčinile još dok je bio dečak, svaka je imala svoju priču, svaka nosila nešto novo. Svaka bi ga začarala, svakoj se davao dušom. Živeo je živote junaka iz knjiga, jer maštu niko nije mogao da mu uskrati. Ni birokratija ni zakoni, ni sve norme koje su ljudi izmislili.
Kada je umrla supruga njegovog pokojnog majstora, u pogrebnoj povorci je išao rame uz rame sa njegovom decom. On je, na neki način, bio član porodice. Dok je povorka išla prema mestu sahrane, Damir je zapazio jedan neobičan grob, koji su grobari još uvek zakopavali. Istupio je iz povorke i prišao neobičnom grobu, kao da ga je dozivao. Osim grobara, tu je još stajao jedan stariji čovek, držeći šešir u ruci. Damir je pogledao na neobično parče drveta kojim je bio obeležen grob. Na ploči u obliku elipse, umesto imena i prezimena i godine rođenja i smrti, pisalo je samo „ Damirova Mama“. Osetio je otkucaje sopstvenog srca negde u grlu. Usta su mu se osušila od krika koji je u poslednji momenat ugušio. Da li je ovo moguće? Da li je to grob moje majke? Da li ja ovo samo umišljam? Čovek koji je stajao pored humke, gledao je začuđeno u Damira. Pitao se ko je taj čovek i zašto plače na grobu njegove žene, iako joj ni ime ne piše na nadgrobnoj ploči? Damir je pao na kolena i zario prste u svežu zemlju na humci. Jecaji su mu tresli celo telo. Čovek je prišao i spustio mu ruku na rame. Damir je podigao glavu i pogledao u čoveka iznad sebe. – Ti si sigurno Damir, reče čovek. Imaš oči toliko slične njenima. Da, nema greške. Znaš, zadnjih meseci je samo tebe spominjala i molila da joj oprostiš. Ja nisam ni znao da postojiš, do nedavno. Prekjuče se ubila. Ostavila je oproštajnu poruku u kojoj je pisalo da joj je poslednja želja da joj na grobu piše samo to, Damirova Mama. Damir je ponovo spustio glavu na humku, obgrlio je rukama i još jače zajecao.

Vesna Duvnjak

Ova priča je premijerno objavljena na sajtu magazina “ Lola“.