Kazaljke na satu stoje na 16:42. Onako jadno obešene, bez snage. Ni sat se ne smeje. Niti zavesa na prozoru. Ona samo podrhtava od vetra koji se igra sa njom kroz polu otvoren prozor… Podrhtava i podiže zrnca prašine koja sinhronizovano izvode svoju plesnu tačku, za koju im zrak svetlosti što probija između dva dela zavese služi kao reflektor. Sedim na krevetu brade naslonjene na kolena. Rukama sam obgrlila savijene noge i gledam u crveni lak na noktima nožnih prstiju. Senka radosti, one što me je držala u životu, pokušava da mi se izmigolji, da ode od mene i slila se skroz do stopala, do nožnih prstiju. Još par milimetara i nema je više.
Volela bih da sam neko drugi. Neko kome postojanje ne pada toliko teško. Neko ko prosto udiše i izdiše vazduh, jede, spava, trepće, ogovara, galami, smeje se onome čemu se svi smeju, kupuje markirano, teži eliti i ne vidi dalje od nosa, kao i velika većina, uglavnom… Neko ko će otići sa ovog sveta kao puki prolaznik, slepi putnik zalutao u vremenu, pacov u potpalublju broda koji plovi na otvorenim vodama i koga je upravo uništio torpedo. Neko ko pojma nema gde živi niti zašto živi niti šta mu je dato da nosi u zamenu za boravak na ovom svetu.
Mene muče praznine. Teške kao vazduh pred kišu u ravničarskim krajevima. Guše. Imaju lepljive prste koji se za čas omotaju oko vrata. Naprave jednim pokretom auru od memljivog fluida koji me obavije i ne da mi da maknem. Tada mi se trepavice jedva odlepljuju jedna od druge. Zvuci života koji me okružuje postaju prigušeni i daleki. Kao da u mom telu ne postoji više ni jedan organ, samo praznina. Zapravo, ostao je jedan. Srce. Udara i odjekuje žestokim ehom u toj praznini. Hoće napolje… I to kroz grlo… Onda se zaglavi u grlu i tera me da vrištim, ali ne mogu. Nema prostora… I pored tolike praznine, nema prostora… Tad počinjem da drhtim od straha i čini mi se da je kraj konačno došao… Mišići u kojima nema više snage, obaraju me u ležeći položaj. Ne vidim više ništa osim one male pozornice u zraku popodnevnog sunca koje je nekako izbeglo zavese i ušlo mi u sobu i kao da kaže: „Ne brini, preguraćemo i ovo…“
Veštica bez metle 