Ljubav živi zauvijek

Polako otvaram oči i osjetim kako me hladnoća štipa za nos. Ostatak mog tijela je pokriven, ma šta pokriven, pritisnut debelim vunenim jorganom. Otvaraju se vrata uz poznatu škripu, pa koraci preko daščanog poda prekrivenog tkanim ćilimima.

– Hajde, Vesela… Zakasnićemo… Ana( sa dugouzlaznim akcentom na prvom slogu) je već ustala. ‘Ajde da se urediš, pa da idemo. Tako me je budila moja baka Savka svakog Savindana i drugih velikih praznika kad nas je vodila u crkvu. Vesela, to sam ja, Vesna, a samo su me baka i deda tako zvali. Ana, to je moja sestra Brana, to jest Branka.

Pokušavam da se iskoprcam ispod debelih pokrivača kojima me je baka „zašalovala“ kao da će me zaliti betonom, a sve to od brige da ne ozebem. Jer, sine dragi, najlakše se s’ nogu pre’ladiš. Tako je govorila. Izvučem jednu nogu napolje, a malim prstom druge noge raspalim o ivicu nečega oštrog i tvrdog što mi se nalazi ispod nogu. „Aaaaaa!“ Dreknem, jer se u momentu sjetim da sam udarila od ciglu koju je baka sinoć ugrijala na ringli stare „Alfe“ i stavila je, tako vruću i umotanu u krpe, ispod mojih nogu, da bi mi se ugrijale u krevetu. Tek sad vidim koliko je ljubavi bilo u jednoj običnoj cigli. Bakina je soba za mene uvijek bila najljepša na svijetu. Tu je bila starinska spavaća soba, sa bračnim krevetom, noćnim ormarićima, i toaletnim stolom sa velikim ogledalom. I naravno, ormar trokrilac koji je za mene bio kao kovčeg sa blagom. Zato što je baka tu čuvala sve sitnice koje su njoj značile. Između složene odjeće stavljala je bosiljak da rastjera moljce. Tu je čuvala i dedinu načetu kutiju plave „Morave“ bez filtera, jer je u noći kad se moja sestra rodila, pretjerao sa cigaretama i odlučio da prestane da puši. Bilo je tu kojekakvih sitnica koje su meni kao djevojčici bile jako zanimljive. Kamen koji je voda toliko isprala da je podsjećao na kristal. Ja sam tada mislila da je on sigurno čaroban, a baka je govorila da će ga dati meni kad još malo porastem.

Svake godine, desetak dana prije Svetog Save, sestra i ja bi smo horski uvježbavale „Himnu Svetom Savi“ koja je uvijek bila odštampana na poslednjoj strani crkvenog kalendara. Tog dana bi se nas tri lijepo obukle i baka nas je vodila na službu u Sabornu crkvu u Sarajevu. Na izlazu iz crkvenog dvorišta stajali su ulični prodavci sa mimozama. Baka bi kupila po tri buketića, za svaku od nas. Jako je voljela mimoze. Stajale bi u njenoj keramičkoj vazi dok se skroz ne osuše.

Danas bi moja baka napunila 84 godine. Već 6 godina je negdje gore visoko, pazi na mene i na sestru i čuva nas. U svakoj situaciji u životu čujem njene savjete. Nije bila ni školovana ni obrazovana, nego tiha, obična žena iz naroda. Od kako znam za sebe, savjetovala nas je i učila lijepom, tradicionalnom ponašanju. Od toga da mnogo stare i uvažene ljude treba poljubiti u ruku, do pravljenja prave bosanske pite sa razvijanim korama, preko veza i pletenja. Uči sine, da svašta znaš. Tako je govorila. Sipala nam po malo kafe u šoljice kad piju ona i komšinica, pa po kocku šećera da umočimo u kafu. Dijelila bi našu radost kad u sred dana od nekud prikažu po neki crtać na TV. Njena želja da nas usreći je bila tolika da je znala da nas zove sa pola sela da trčimo kući jer počinje crtani. Liječila nam modrice i ogrebotine narodnim melemima i lijekovima. Spremala nam sva jela koja volimo. Čuvala nam najljepše voće iz naših voćnjaka. Nikad nije zaboravila ni jedan naš rođendan. Čak ni onda kad je bila na samom kraju. Uvijek mi je govorila da čovjek mora ići dignute glave i da nikad ne treba uraditi ništa što će te natjerati da spustiš glavu pred drugima.

Otišla je tiho, kao što je i živjela. Tada je otišao neko za koga sam ja mislila da će živjeti zauvijek. Neko ko je bio moja sigurnost i oslonac.

Dugo poslije sam mislila kako nisam dovoljno uzvratila na svu njenu ljubav i pažnju. Kako li se osjećala izgubljeno u bolesti koja je odnijela veoma brzo. Kako je sigurno bila ljuta na sebe što ne može ni da klimne glavom kao znak da nas prepoznaje, i što smo slučajno otkrili kako se smije našim šalama koje smo pričali oko nje, ne bi li smo je dozvali,tako što smo joj rukom dodirnuli stomak.

Imala je jednu želju, tamo pred kraj života, a to je da joj donesemo starog, kako je ona govorila. Da prenesemo dedu i da budu sahranjeni jedno pored drugog.

O velikim praznicima, odemo sestra i ja tamo gdje su zauvijek zajedno. Pa im ispričamo sve što nas muči, malo se šalimo, malo otplačemo. Koliko god vremena da je prošlo od kad ih nema, koliko god mi vjerovali da su sad na boljem mjestu i zajedno nas odozgo gledaju. Deda odmahne glavom kad nešto pogriješim, a baka se ugrize za usnu kao da kaže: “ ama od čega ti je da radiš to“ i „ne izgoni me iz pameti“, toliko mi oboje nedostaju.

Noćas sam opet bila tamo kod naše kuće. Sijalo je sunce i svuda okolo je lebdio maslačak. Nosila sam u ruci bijelu kanticu punu krupnih jagoda iz naše bašte, a bakin glas se čuo negdje iznad mene: – Vidiš, sine, ovo ovde ti je hajdučka trava. To je dobro kad se posiječeš da zaustaviš krv. Ovo ovde je kantarion, to je dobro za bubrege. Ovo ovde je konjsko zelje, ono ima krupne rupe po ivici lista i ono ne valja za pitu. Samo ono pitomo, čiji su listovi ljepši na izgled…

Nevidljiva knjiga

Dobro došli u „Nevidljivu knjigu“!

Osim što je nevidljiva, ova knjiga bi mogla da bude i čarobna, samo ako dovoljno veruješ. Može da ti pomogne da rešiš neke dileme, može da ti služi kao rame za plakanje, može da ti bude lek protiv stresa, može da te natera da se odjednom osmehneš. Aha, vidim osmeh! Može da učini da zaboraviš odjednom na sve svoje probleme, jer se upravo pitaš kojeg đavola si otvorio ovu stranicu i čitaš nebuloze. Pa, možeš i da odeš sad. Ako baš hoćeš. Ako ostaneš, možda se i desi neka magija. Jer magiju su oduvek stvarale veštice.

Dakle, ovo je knjiga. I to nevidljiva. Pitaš se kako je nevidljiva, kad vidiš slova? A gde vidiš knjigu, majke ti? Jel ima korice? Nema. Jel ima izdavača? Nema? Jel piše na kraju ko je uređivao knjigu, radio recenziju, ilustrovao korice? Jok! A i dalje te intrigira kakva je to knjiga i zašto uporno čitaš, iako deluje da je ovo neka teška zajebancija… Eheee, tu sam te čekala…

Ovo je tvoja knjiga. Da, baš tvoja! Malo je i moja, ali obzirom da tu nema nikakvih para, možemo da je delimo. Dole ispod teksta ima mesto gde možeš da pišeš sve što poželiš. To je mesto predviđeno za komentare. Šta te muči, šta te boli, koga voliš, ko ti ide na živce, zbog čega plačeš, ko ti nedostaje. Možeš nadrndanom šefu da izredaš sve po spisku, da ti bude lakše. (Imam i prigodnu pesmu za probleme sa šefovima i možeš je čuti ovde) Možeš da se žališ na ženu, na muža, na svekrvu, na decu, na komšiju. Možeš da pišeš o svojoj najvećoj ljubavi. Ili promašaju. Možeš i prijateljima da pokloniš ovu knjigu. Onda i oni postaju autori i imaju svoju nevidljivu knjigu.

Ako si baš pod stresom, možeš i da tresneš ovu knjigu o pod, samo pazi da ne uništiš smartfon, tablet, računar ili odakle već čitaš. Ne nadoknađujem nikakvu materijalnu štetu. Ne delim ni savete, samo ideje. Ne smeš mene da gađaš knjigom, ali možeš da me iskritikuješ jer sam ti oduzela dragoceno vreme. Na dnu teksta ima dugme na koje možeš da isključiš svoje loše raspoloženje. Ne veruješ mi? Probaj… Potrebno je samo malo da veruješ u magiju i da se malčice osmehneš… E, tako… Vidiš da deluje 😉

Dugme protiv stresa

Allgemeine Veštica

Dok sam se spremala na preseljenje ovamo u Nemačku, uglavnom su ljudi oko mene mi napominjali da obavezno pišem utiske, jer se većina seća mog teksta od pre dve godine dok sam turistički boravila u poseti mom Gospodinu na severu Nemačke. Tačnije, okolina Hamburga. Taj tekst možete pročitati ovde.

Rekli su mi i da pišem svaki put kad mi je teško, da ću tako prebroditi teški period privikavanja na novu sredinu. Da pišem kad god mi se piše, jer smatraju da mi dobro ide. Moja psihoterapeutkinja čak smatra da sam svojim pisanjem i stilom uspela da me ljudi prihvate ovakvu naopaku kakva jesam. Drugačiju. „Mimosvijet“. Sve u svemu, ispade da je to ono što najbolje znam. Videćemo kako će Nemci reagovati na mene kao člana njihovog društva. Trećeg reda, naravno, al’ šta sad. I u mojoj zemlji sam bila isto to. Večito se privikavala, večito bila od onih koje treba prihvatiti. Ako vam kažem da sam osnovnu školu završila u 8 različitih škola i 4 države, sve vam je jasno.

Elem, pre pet dana stigoh u Nemačku, obećanu zemlju svakog bosanca, što bi rekla moja drugarica. Privikavanje je počelo još na auto putu, kad sam poslušala navigaciju umesto sopstvene oči, pa umesto da pratim putokaz za Beč pravo, ja pratila navigaciju koja kaže: „držite desno na račvanju“ pa otišla u Beč preko Slovačke, umesto direktno iz Mađarske u Austriju. Lepo ljudi napisali. ‘Volka tabla. Al’ jok. Tako sam se u hodu navikavala na evropske puteve, pa opet ona pametnica iz googleove navigacije kaže da nastavim pravo, a meni levo delovalo kao da je pravo, pa je bilo vraćanja u rikverc po auto putu. Verovatno je neko iz automobila koji su prolazili odmahivao glavom i komentarisao: „ovo su garant Srbi“.

I sad vi sigurno očekujete da počnem da kukam kako je ovde sve drugačije, kako su ljudi hladni, kako niko ne voli strance, kako se niko ni sa kim ne druži, kako Nemci ne znaju da žive nego samo rade i ostale stereotipe. E pa, ništa od toga. Bar za ovih pet dana. Otišli smo jedno jutro u opštinu da bi se prijavili na adresu i zamislite, nema nikakvog reda i nema nikakvog šaltera. Ne treba nikakva uplatnica. Čuje se lagana muzika. Na svakom stolu za kojim sede službenici koji rade sa strankama, stoji vaznica sa svežim, aranžiranim cvećem. Svaka stranka sedi dok razgovara sa službenikom. Oni popunjavaju formulare, ne mi. Sedim u toj prostoriji i gledam u plafon da vidim đe je ta rupa kroz koju sam upala direktno na drugu planetu.

Ovde jeste veći standard, ali su i cene veće. I da, i oni štede. Hrana se kupuje na akcijama u marketima. Uglavnom se kupuju proizvodi trgovačkih robnih marki, koji jesu povoljni, ali je i kvalitet srazmeran ceni. Skupe su usluge. Skupe su komunalije. Smeće se odvaja u posebne kontejnere. Posebno papir, posebno staklo, posebno biljni i životinjski otpad. Ako iz jedne zgrade svi ne odvajaju otpad, nego se jedan napravi pametan pa strpa svo smeće zajedno, cela zgrada plaća kaznu. Pa ti trpaj buraz do sutra. Onda zgrada piše peticiju da se iseli iz stana taj koji ne odvaja smeće. Ako potpišu svi stanari, lenčuga leti iz zgrade. Postoje posebni kontejneri za odeću i obuću i strogo je naglašeno da se obuća ostavlja isključivo u paru. To onda pokupe ovi naši pa nam prodaju u Second Hand prodavnicama iz neke treće ruke.

Poseban problem ovde imaju pušači. Cigarete su jako skupe. Po sistemu, o’š da se truješ i okolinu zagađuješ, samo izvoli, al’ to košta. Svi koji me poznaju znaju da sam strastveni pušač. Znam da je to loše i da će većina reći šta sad ova ovde pametuje a slabić je najobičniji jer ne može cigarete da ostavi, itd. I u pravu su, verovatno. Al’ to je moja slabost, ne morate vi sa njom da živite. Uglavnom, ljudi se dovijaju na različite načine. Neko prestane, neko pređe na domaću radinost, tj sam pravi cigarete, neko puši samo kad ode dole kod nas, itd. Ja ponela od kuće samo 3 kutije. Teško meni. U sred one frke pakovanja i spremanja, ja zaboravila na cigarete. I sad te tri kutije razvlačim evo pet dana. Sestra mi poklonila za rođendan jednu malu pepeljaru čije je dno izbočeno, a gornji deo sužen, pa kad ostaviš cigaretu u njoj, ona se ugasi jer nema vazduha ispod tog suženja. I tako ja za svaki dim palim cigaretu ponovo. Ispušim jednu cigaretu, a imam utisak da je pukla kutija. U glavi je sve, ja da vam kažem. A čim ovo napišem do kraja, odo’ da se snalazim za cigare, jer sam od juče bez njih. Sinoć bog posla komšinicu koja mi je ostavila par komada kad je videla da mi je nestalo. I nemo’ da je neko mazn’o moj patenAt i prodao ga kao svoj, jer će tužbe da sevaju 😂

Do nekih novih utisaka, sve vas pozdravlja Veštica 😉

A sad, adio…

Bio je januar 1996. Taman negdje ovih dana. Ja nepunih 13 godina, sestra godinu mlađa. Ispraćaju nas baka i djed ispred kuće u kojoj smo se rodile i odrasle. Djed plače i grli nas. Govori nam da pazimo kakvu vodu pijemo tamo u Vojvodini, kaže, nije ni blizu kao naša.

Danas, 23 godine kasnije, plaču mi ćaća i mater. Plače mi dijete još od jutros. Plače, evo, i sad na zadnjem sjedištu i samo ponavlja „zašto moramo da idemo“? Plačem i ja. Iako sam se zarekla da neću. Idem u bolje. Idem tamo gdje ljudi žive dostojanstveno. Nema veze što ću zauvijek tamo biti građanin trećeg reda, stranac, auslender… Makar ću moći normalno da živim od svog poštenog rada. Da ne razmišljam hoću li imati da platim račune i kupim hranu.

Dugo sam izbjegavala da prihvatim da na ovim prostorima još dugo neće biti bolje. Ja svoju zemlju nemam još od 1992.

Valjda bi trebalo sad da pljujem po političarima, da im sve po spisku izredam zato što su me natjerali da idem iz svoje zemlje i iz svoje kuće. Da ogorčeno psujem i da sve to bude bljutavo patetično… Neću… Jer nisu zaslužili ni toliko…

Umjesto toga, odlazim sa velikim naramkom ljubavi. Od svih. Svih mojih. Kad sam spustila kofer da počnem da pakujem stvari, prvo sam u njega stavila moj veliki album sa fotografijama, i tako je kofer stajao danima. Sinoć sam ga izvadila i ostavila na noćnom ormariću, jer sve te ljude nosim sa sobom. U glavi i u srcu. Sačuvala sam sve njihove zagrljaje da me hrabre u danima koji dolaze. Koji kažu da imam gdje da se vratim. Stižu mi poruke čitavo jutro. Žele mi srećan put i govore da me vole i da se javim kad stignem. Mene hvata panika svakih 10 minuta, a njihove me poruke umiruju i tjeraju sjetni osmijeh na lice. Nisam tužna. Na novi život gledam kao na izazov. Kilometri su samo broj, a ljubav se njima ne mjeri…