Prijateljstva su razna, ona iz detinjstva, iz škole, kolege sa posla, usputni poznanici za koje jednostavno kažemo „dobri smo“.
Kliše je najbolja drugarica, odrasle smo zajedno, bla, bla, bla..Imati muškog prijatelja, eee to je već nešto. Ruku na srce, moje je mišljenje da su muškarci bolji prijatelji od žena. Iz više razloga. Nikad neće biti ljubomoran na tebe jer ste obukli istu majicu, neće ti zavideti jer si lepša, mršavija, privlačnija, neće ti nikad „skinuti“ momka… Kroz život sam se uverila da su muškarci mnogo verniji prijatelji nego žene… Imam utisak da slušaju sa više pažnje i razumevanja, kad ti nešto obećaju obično to i ispune. Ma zajebi sve to, žena prijatelj te nikad ne može zagrliti tako jako kao muškarac prijatelj i na taj način ti pokazati koliko mu je stalo do tebe. Možda ne znaju rečima da ti objasne, al’ znaju da pokažu, gestom, osmehom, samo jednom sitnom upadicom.
Mislim da je veliki uspeh postići da te prijatelj muškarac doživljava ravnom sebi, da te ne gleda kao bespomoćnu plačljivicu. Meni je moj jako dobar drug jednom rekao: „Kako ćeš se ti udati..pa ti nisi žensko“ Za mene je to bio kompliment. Iako bi svakoj iole normalnoj ženi zvučalo kao uvreda. Pre par godina, kad se on ženio, zvao me je na momačko veče jer, kaže, nije mogao zamisliti da to prođe bez mene. Ja ponosna, preponosna što sam deo toga. Možda je to zato što sam oduvek htela da imam brata, ili zato što što sam buntovnica sa viškom muških hormona, ko će znati… Taj isti prijatelj je neko sa kim mi ćutanje nije neprijatno. Nedavno me je vodio u obilazak jednog dvorca koji sam odavno htela da vidim. Vrednost tog prijateljstva sam shvatila u povratku iz dvorca, dok je junsko sunce zalazilo iznad beskrajnih vojvođanskih njiva i bojilo ih u bezbrojne nijanse crvene. Pored mene je bio neko ko je shvatio da mi je u tom trenutku najviše odgovaralo da gledam u šareno nebo i sunce na zalasku, glave naslonjenje na prozor automobila. I da ne pita ništa…
Onda kad doživiš da ti prijatelj muškarac otvori dušu, ispriča svoje najskrivenije tajne i strahove, e onda ćeš znati da je od tebe ispao čovek, u bukvalnom smislu reči. Znaćeš da zaslužuješ poverenje. Muškarci nisu brbljivi kao žene i teško se otvaraju.
Žena prijatelj nikad ne može biti dovoljno „luda“ da te natera da se sa 20 godina popneš na drvo sa kog ne možeš da siđeš i još da posle to pamtiš kao jedan od najboljih provoda u životu.
Nije sve tako crno,mrgude…
Ako vam se čini da vam sve ide naopako,tužni ste,neraspoloženi,gnjave vas problemi…samo pomislite da je život samo jedan i da će jako brzo proći…Uradite sve što poželite(naravno,dok god to ne povređuje nikoga),tetovirajte se,skačite bandžijem,idite auto-stopom do nekog dalekog grada,napijte se sa društvom,crtajte grafite,sve,sve ,ama baš sve što poželite,jer će vas to učiniti srećnim…Zagrlite ljude do kojih vam je stalo,kažite im koliko ih volite…Neee,neee,nisu emocije za slabiće…Kupite sebi neku sitnicu koja će vam ulepšati dan,pesmu koju ujutru prvu čujete i svidi vam se,stavljajte je ceo dan na „repeate“.Oprostite onima na koje ste ljuti,verujte mi,osećaćete se bolje…Zovite prijatelje koje godinama niste čuli ni videli,pretresite svaku sitnicu iz prošlosti..Čuvajte svoje prijatelje,oni su lek za dušu,oni su ljudi koje ste sami izabrali da delite vreme sa njima,a samim tim su mnooogooo vredni…Bežite od onih koji kukaju na život,na ljude,od onih kojima večito nešto fali.Ima ljudi,koji kad uđu u prostoriju,pokvare vam dan,a da ni reč ne izgovore..Smejte se do iznemoglosti,gledajte stare fotografije,video snimke kad ste bili mali,počnite da trenirate neki sport,ako ništa,počnite redovno da igrate neku društvenu igru,pa makar i online…Trudite se da upoznate što više novih ljudi,tako će te sebi osvežiti život.Dajte krv,prijavite se za onu glupavu akciju „Besplatan zagrljaj“,osećaćete se bolje.Pomozite nekome ko je u nevolji,pa makar to bilo i „10 eura do 1og“.
Život će proći za čas…Vi što rano trčite u brak,ne sekirajte se,od krpe,šerpe i kredita nećete nikad pobeći.Uživajte u životu koliko god možete.Bog nam ga je dao da ga trošimo.Smejte se,smejte,smejte,dok vas stomak ne zaboli i suze ne krenu.Isto tako,plačite kad vam se plače,sve je to za ljude.
Život čine male stvari,što pre to shvatite,imaćete više vremena da u njemu uživate.
KNJIGA KAO NE(PRIJATELJ)
Lako je biti školovan, ali je teško biti obrazovan. Školovanost se stiče bubanjem i upornošću, obrazovanje se stiče neprestanim širenjem vidika, radoznalošću i željom da od sebe napraviš svestranu, kvalitetnu osobu. Veliki je problem to što današnja omladina ne čita. Malo,ili skoro nikako. To su ljudi na kojima je budućnost, koji će sutra upravljati državom, lečiti ljude, graditi mostove… Kako može sagraditi most neko ko nije čitao Andrićeve „Mostove“… Danas je ljudima teško pročitati bilo šta što je duže od 3 rečenice. Jedna je stvar to što čitanjem sebi uskraćujemo znanje, a sasvim druga to što ostajemo uskraćeni za čudesne svetove koje knjiga donosi. Ono što najčešće čujem je: „Ko će to čitat’, vid’ kol’ko ima“. Sa jedne strane nismo svesni činjenice da to što se ne obrazujemo, ne čitamo, postajemo bezoblična masa bez sopstvenog mišljenja, a takvima je najlakše manipulisati. Sa druge strane, rečnik nam se sveo na psovke, žargon i poštapalice. Malo ko je danas siguran da li se pravilno piše NEZNAM ili NE ZNAM… Još malo pa nećemo biti sigurni šta je ispravno. Imala sam priliku da se uverim da fakultet ne znači ama baš ništa, u smislu da školovana osoba ne mora obavezno biti i obrazovana. Ima zvanje,ali nema znanje. Verovatno je za to krivo vreme i sistem u kom živimo. Neko će reći da je čitanje gubljenje vremena. Meni su često govorili da idealizujem svet upravo zbog tih mojih „knjižurina“, da sve gledam sa vedrije strane zato što sam pročitala previše bajki. Ja se pitam, ko je tu na gubitku..?
Biti ili ne biti…
BITI ILI NE BITI…(Something is rotten in the state of Denmark)
Jedna je stvar danas opstati, fizički živeti, to jest, vegetirati, ako imaš ludu sreću da živiš na ovim prostorima… Sasvim je druga stvar opstati kao biće sa mislima i osećanjima… Opstati u džungli u kojoj se ne zna ko-koga-u-zdrav-mozak i zašto… Opstati u sistemu bez sistema i vrednosti, gde sve ono što je normalno-nije normalno, il’nikad nije ni bilo normalno… ne zna se više… Kako god okreneš, opet se vraćamo na internet. To je danas suština života. Šta će ti kompjuter ako nemaš internet??? Mislim da većina njih misli da kompjuter ne može raditi bez interneta… U najezdi društvenih mreža, na koje trčimo k’o muve na go… ovaaaj, med… da pokažemo da živimo bolje od drugih, da smo srećniji, uspešniji, lepši, pametniji, duhovitiji… Nismo ni svesni koliko se otkrivamo, a samim tim postajemo ranjivi i laka meta zlonamernicima. Ma, ljudi jedva čekaju tuđu muku, da bi im njihova izgledala manja. Iznosimo osećanja kao na tacni… Nema više intime, intima je postala globalna stvar. Intima, u smislu, da ne mora baš svako da zna šta te boli i s’ kim piješ kafu… E, kad se tako fino izložio, onda nam je đavo kriv kad nas povrede… A sami smo to tražili.
Mislim da danas ne postoji pojam“žena koja u sebi krije nešto tajanstveno“… nema toga… Zato što i ona koja živi na samoj margini društva, ima FB nalog na kom uredno piše na kojoj njivi trenutno okopava kukuruz…
Sve je postalo globalno… Ne možeš se ni razvesti k’o čovek, jer čitava familija zlonamerno primeti da si vratila devojačko prezime, da nisi više u vezi, jer ti na statusu samo tužno piše „single“.
Ono što je ostalo isto od davnina i nije se menjalo vekovima je ljudska radoznalost i zloba… Nek’ je samo njemu gore nego meni… Sad treba plivati u svemu tome… Dopustili smo da nas pojede sav taj globalni haos. Mi, jadnici, koji prema svim istraživanjima još uvek živimo u 19. veku, gde nam je skoro polovina stanovništva nepismena… Nepismena, al’ ima FB profil…
Veštica bez metle 