Ne treba tebi čovjek, nego ratnik

Znam zašto to nije uspjelo ni sa kim drugim- jer tebi ne treba čovjek, već prokleti ratnik. Ti si jačina turske kafe pri izlasku sunca i ne pokušavaj da se pretvaraš da nisi.

Ti si jedna od divljih, i bez obzira koliko si puta pokušala da sakriješ tu činjenicu, ne možeš biti ništa drugo od onog što jesi i to je sasvim u redu.

Ti si onakva kakva bi trebala biti, divlja u svojoj haotičnoj ljepoti.

Znam da ti je srce slomljeno i znam da ne razumiješ zašto se čini da nikad ne ide, ali konačno sam shvatila:

Ne treba ti čovjek, potreban ti je prokleti ratnik.

Nije važno da li ovaj ratnik vozi džip ili neki sportski automobil, a neće biti važno ni da li nosi svilu ili pamuk, neće biti važno ni da li radi u nekoj višespratnici ili kao noćni čuvar.

Bitno je da ovaj ratnik žudi za tvojom snagom i intezitetom. Gledaće te i neće vidjeti nešto što se mora ukrotiti, već nešto čemu će se samo diviti.

Ovaj ratnik neće biti neko s kim možeš manipulisati ili se igrati s njim kao u prošlosti- i zbog tog ćeš ga još više voljeti.

Jer ti nisi žena, ti si prokleta boginja.

Tvoja žestina će ga baciti na koljena svaki put kad pogleda u tvoje prelijepe oči, a za razliku od ostalih- on se neće uplašiti. Ovog puta ćeš zaista upoznati onog pravog, jer jednostavan čovjek za tebe nije.

Treba ti neko ko će uskladiti vatru u tvojim očima sa njegovom. I ne samo to, ovaj ratnik će željeti da podstakne plamen a ne da ga utapa sopstvenom nesigurnošću.

Jer je to jedini čovjek koji će željeti da živi s tobom u divljini.

Možda neće morati da ubije ni jednog zmaja da bi zaradio tvoju ljubav, ali je spreman da hoda kroz vatru zbog tvog nevjerovatnog osmijeha koji čuvaš u rezervi samo za njega.

Ovaj ratnik kojeg tražiš….. on traži tebe.

Jer je imao neuspjele veze zbog kojih se pitao da li mu je možda suđeno da ostane sam do kraja putovanja- a ti si ta koja će sve promijeniti. Jer dušo, kad se ti i ovaj ratnik sretnete i sudarite- to će biti vatrena ljubav.

Ne pokušavaj da bježiš ovaj put- znam da ti je srce već bilo slomljeno i da nisi navikla da stvari funkcionišu, ali ovog puta je drugačije. Daj sebi vremena da to vidiš.

Nećeš uvijek morati da ga slijediš, kao što ni on neće slijediti tebe.

Dopusti sebi da ostaneš divlja čak i kad želiš samo da se sklupčaš pored njega i zaboraviš da postoji ostatak svijeta.

Dopusti sebi da i dalje lutaš gola pod punim mjesecom. Dopusti sebi da osjetiš privlačenje vjetra u svom srcu i sunca ka novom putovanju. Jer će te ovaj ratnik voljeti zbog tvoje divljine i željeće da ju zadržiš.

Sad ćete biti zajedno u ovom. U ovom nevjerovatnom, ludom, haotičnom, čudesnom životu- jer ratniku je potrebno da voli boginju. A boginji je potrebno da ratniku pokaže šta je ljubav.

Pakuj svoje ideje o nesigurnosti, jer to ionako nikad nisi bila ti. Ovakvu ljubav ne možeš zaustaviti, zato mi obećaj da ćeš izdržati još samo malo.

Imaj malo nade i pruži ljubavi još jednu šansu, jer ti obećavam – ljubav koju tražiš takođe traži tebe.

Izvor/elephantjournal.com

Prevela Sara Desančić

Nije život cvjetno polje

Čovječanstvu će krenuti na bolje onog trenutka kad većina homo sapiensa shvati da je kao pojedinac sitan, mali i nebitan. Da ne može promijeniti svijet niti nametnuti svoju volju. Kad ostrašćeni nacionalisti prestanu pisati otrovne komentare i sipati mržnju, iako se rat završio prije 25 godina. Jebo li vas rat. To nije ni bio vaš rat, vi ste bili samo oruđe, topovsko meso. I nije vam ništa bolje ni evo 25 godina kasnije a i dalje se mrzite i trujete djecu nacionalizmom. Oni čiji je to rat bio punili su džepove vašom mukom i pune ih i dan danas na račun vaše sujete i ograničenosti. I dokle god vi raspirujete međunacionalnu netrpeljivost, njima ćete direktno u čašu točiti nektar besmrtnosti.  Jer oni od mržnje žive. Onda kad to prosječan Balkanac shvati, biće nam svima bolje.

Ne’š ti svijet promijeniti tako što ćeš na fejsbuk statusu opsovati Bilu Gejtsu mater. Zaboli njega guzica, on ni ne zna da ti postojiš tamo negdje u balkanskom budžaku, krpiš dane kao Cigo kišobran i razvlačiš šta se razvući da od prvog do prvog u mjesecu. Nećeš svijet promijeniti tako što ćeš podijeliti na mrežama apel za pomoć bolesnom djetetu. Uplati druže tih 100 dinara, maraka, kuna, eura, jena ili čega već za to dijete. Znam da imaš viška. Čim imaš internet, smart telefon, struju, imaš i previše. Ako nemaš 100, imaš 50 ili 10 ili 5… Koliko god, ali imaš. Bolje i 5 dinara tj 0,010 KM, to jest 0,25 kuna, ili 0,00029 eura uplati za to dijete, to ti je otprilike kilovat struje, i odreci se sat vremena blejanja po mrežama, nego da samo vazda dijeliš te apele a ne pomažeš nikad. Licemjerno je, brat bratu… Tako ćeš, sitnim koracima, možda nešto i promijeniti. Nijemim posmatranjem sa strane, nikad.

Znaš šta možeš promijeniti? Svoj svijet. Ovaj veliki, zajednički, teško da možeš, osim ako nisi novi Ajnštajn, Tesla ili tako neki genije. Svoj ti svijet mijenjaj. Budi bolji čovjek.  Saslušaj, popusti, doprinesi… Baci jebeno smeće u kantu a ne u rijeku. Čuvaj vodu. Znaš li da na svijetu ima više od 2 miliona ljudi koji nemaju pitku vodu. Dva miliona, hej…

Teško da možeš promijeniti ljude oko sebe. Vrlo teško. Ali sebe možeš. Druge ljude manje više moraš prihvatiti onakvima kakvi jesu, ali zato sebe možeš mijenjati. Pošalješ u tri pizde materine sve one što ti štete, ubijaju volju za životom, crpe energiju, oduzimaju vrijeme i vazda nekog đavola zakeraju. Lagano, odjeb… Ne uvažavaj svačije mišljenje niti se primaj na svaku opasku u kojoj se pronađeš kao baba na saučešće. Kako ono rekoše, mišljenje je kao dupe, ima ga svako.

Zašto ja sad sve ovo pričam? Eto, lafo, pametnija sam… Jok! Više zato što sam na svojoj koži osjetila većinu ovoga što nabrojah. Nervirao me nacionalizam, pa sam se svađala sa idiotima po internetu dok nisam shvatila da je to borba sa vjetrenjačama i da ću samo pogubiti živce a ništa promijeniti neću. Jer budala ostaje budala bez obzira na pređeni put. Mislila oduvijek da mogu promijeniti svijet. Bunila se, galamila, protivriječila, svađala se… Ma kakvi… Samo ja nastradam. Nepravda me pogađala toliko da sam plakala zbog drugih ljudi i pokušavala im pomoći iako oni sami sebi nisu htjeli pomoći. Potrošila gooodinaaa i godina vremena na ljude koji se danas ne sjete ni javiti. A znali su zvati u pola noći kad im nešto treba. Bila sam divna, krasna, dobra i naravno, budala. Bila sam divan čovjek i prijatelj, jedna izvanredna osoba a sad ni zdravo, ni Muuu ni Beee ni lajk na fejsbuku…  Marš!

Dozvolila da mi samopouzdanje zavisi od mišljenja drugih ljudi jer sam vaspitana da poštujem autoritet i da je sve što ti neko kaže iz dobre namjere. Dobrih 35 godina mi je trebalo da shvatim da nije sve što mi neko kaže uvijek istina i nije iz dobre namjere. Polazeći od toga da ja nikad nikome namjerno nisam ništa loše uradila niti rekla, mislila sam da se i drugi time vode. E malo sutra. Ljudi su, bolan, licemjerni i prevrtljivi, većina samo sebe i svoj interes gleda. Odlično je što su se pojavile ove društvene mreže, pa ako imaš iole mozga dobro možeš da vidiš kakav je ko, kome šta fali, ko je nesrećan, ko isfrustriran, a ko je zao sam od sebe i bez ikakvog razloga. Isto tako možeš da vidiš da na svijetu ima divnih ljudi kojima nikad oči nisi vidio ali su ti po sentimentu mnogo bliskiji od onih što si među njima čitav život.

Eto tako sam ja, misleći da mogu promijeniti svijet i imajući razumijevanja i vremena za svakoga, trudeći se da svi oko mene budu zadovoljni, završila na terapiji i ozbiljnim dijagnozama. Klinička depresija, anksioznost, odvratni napadi panike od kojih sam mislila da ću da umrem dok nisam znala šta mi je i koje sam bukvalno živjela jer ih je bilo konstantno. Sve to dok nisam shvatila da je odjeb najbolji lijek, da je ignorisanje pola zdravlja i da tek kad promijeniš sebe možda možeš da utičeš na neke promjene u svojoj okolini. Sve ostalo je zavaravanje. Tako meni jednom drugarica kaže kako oduvijek misli da ja nemam nikakvih problema u životu, da mi dobro ide, da sam srećna i zadovoljna. A ja se smijem, zajebavam se, smiju se i drugi samnom, a ja se u sebi raspadam. Kad sam odlučila da radim ono što volim, kažu vidi budale piše knjigu, slika, smiju mi se ljudi… To je ono što mi otvoreno kažu, a Bog zna šta misle… Iskreno, zaboli me… Ja ako ne mogu promijeniti svijet, ja ću okrečiti hodnik u žutu boju i biće mi bolje. Kad sam konačno izgovorila sve ono što mi smeta, što me truje i ubija i rekla da je dosta, život mi se okrenuo naglavačke, sve se poremetilo i nastao je opšti haos. Evo, polako se oluja smiruje, more je čisto i sve ponovo dolazi na svoje mjesto. Sutra je prvi dan ostatka mog života 😊

Prim.aut Ideju za naslov sam pozajmila iz pesme „Nije život cvjetno polje“ punk-folk-welness benda „Brkovi“.

Ljubav i njene ruševine

Voliš li me? Volim te… Koliko… Odavde do Svemira… Zauvek? Zauvek! Obećavaš? Naravno? Nikad me nećeš ostaviti? Neću, šta ti je..? Hoćeš li me ovako ljubiti svako jutro, do kraja života? Hoću, obećavam! Ne moraš da obećavaš, samo uradi tako. Dobro. Hoću.

– Volim sok od jagode. – Kupiću ti. – I gumene bombone. – I to ću ti kupiti. – Od cigareta živim. – Nema veze, prestaćeš… – Neću prestati! – Ma, hoćeš… Doći će trenutak. – Ja sam noćna ptica, malo spavam… – Ja nisam, ali nema veze. – Nema veze… – Meni je muzika isto što i vazduh i voda. – Samo nek’ je veselo… – Po nekad budem tužna bez razloga… – Proći će, trgnućeš se… – Meni je zagrljaj najsigurnije mesto na svetu. Onaj pravi, zaštitnički… – Od ljubavi se ne živi… – Ja živim… – Nisu mi toliko bitne materijalne stvari. – Raditi se mora, jer se živeti mora… – Ništa se ne mora, osim umreti… – Tačno!

Ja sanjam morska plavetnila u julska popodneva, miris soli i zvuk talasa. More je život. More je ljubav… – To je luksuz. – Ja živim od emocija… – Od ljubavi se ne može živeti. – Mene je teško razumeti. – Ma, nije, čini ti se… – Ja sam zahtevna i ponekad ni sama ne znam šta hoću. – Moraš znati šta hoćeš, ako ne znaš, propašćeš… – Ja nisam kao drugi, štrčim, odudaram… – Po čemu, svega ti? – Po svemu… – Ma umišljaš… – Ne mislim da je to loše nego baš naprotiv… – Ne vidim ništa što odudara… – Šteta…

Vidiš da možemo zajedno iako smo različiti! – Vidim, možemo… – Vidiš da ljubav nije to što ti misliš? – Da, sad mi je jasno… Ljubav je hrana na stolu i plaćeni računi. Ostalo se ne važi. – Važi se, ali ovo je najbitnije da ljubav opstane… – Valjda tako mora… – Moraš da radiš na sebi, da se menjaš! – Ne želim da se menjam, osim ako tebi nisam dobra… – Jesi, ali ipak bi mogla da ostaviš cigarete. – Ne želim… – Pa kome misliš za vrat da padneš kad dobiješ moždani udar ili rak? – Ne moram da padnem nigde… Postoji eutanazija… Nije mi žao… – To je predavanje bez borbe, linija manjeg otpora… – Možda, ali to je moj život… – Odvratna si! – Verovatno… – Ništa me ne slušaš! – Ja ne slušam nikoga. – Ne može tako! – Znam da ne može… Uzmi ili ostavi… – Moraš se promeniti… – Ne znam kako. Ako se promenim onda to neću biti ja… – Naravno da ćeš biti ti, ali bolja verzija tebe. – Bolja, kome? – Meni! – Mislila sam da sam ti dovoljno dobra… – Uvek može bolje… – Slažem se!

Evo, uradila sam sve što je traženo od mene. – Jesi, ali ima još. – Koliko još? – Još mnogo… – Nema mene u meni skoro ni mrvicu više… – Pusti gluposti, život je borba, mani se filozofiranja… – Ne osećam se dobro… – Šta ti je? – Nemam pojma, ali probaću da saznam. – Ako ti nije dobro, idi doktoru. – Da, trebala bih…

Lekar mi je dao lekove. Kaže da mi je nizak prag tolerancije na stres i frustraciju i da teško podnosim pritisak. – Dobro je dok imaju tablete. Pij i ćuti i guraj dalje… – Da, tako bi trebalo… Sama sam kriva što je dotle došlo. Verovatno nisam sve radila kako treba… Tablete će pomoći da se vratim na pravi put… Sigurno…

Ako zidamo kulu od različitih elemenata, od kamenja različitog oblika, i ako ih tokom gradnje ne prilagodimo jedan drugom nekim vezivom koje će ispuniti praznine koje nastaju, kula će se srušiti. Mi ćemo je i dalje zvati kulom, iako to nikad nije bila. Njene ćemo ruševine nazivati ostacima kule, iako od tih elemenata nikada nije mogla biti kula. Možda je mogla biti bankina uz ulicu, eventualno ograda za cveće u jednom nizu kamenja. Kula je bila previše ambiciozan projekat. Zato su ostale samo ruševine…

„Neprilagođena“, osvrt pesnikinje Aleksandre Petrović Matić

Piše Aleksandra Petrović Matić

,,Treba da se vratimo temeljno isprani ili uronjeni u vode koje oživljavaju i obasipaju znanjem, čime se u naše tjelo utiskuje miris svetog. Svaka žena ima pristup rijeci ispod rijeke, Rio Abajo Rio. Ona tamo stiže putem meditacije, plesa, pisanja, maštanja ili bilo koje aktivnosti koja zahtijeva snažno izmjenjenu svijest. Bilo da posjedujete jednostavno srce ili ambicije amazonke, bilo da pokušavate da se popnete na vrh ili samo da preživite sutrašnji dan, bilo da ste duhovite ili tmurne, kraljevskog držanja ili bezobzirne-divlja žena vam pripada. Da bi je pronašle, za žene je neophodno da se vrate svom instinktivnom životu. Sjetimo se sebe unazad do divlje duše…,,

„Žene koje trče s vukovima“, Klarisa Pinkola Estes

Vesnine priče sam srela na blogu, sasvim nenadano, jednoga dana kad mi je kišilo previše negative po prozorima iznutra, i privučena vještičijim sloganom u naslovu, pomislila sam evo fantastičnog štiva za bijeg od melanholije. 

Međutim, ja tu prepoznam tragove koje ću nadalje slijediti do potpunog otkrivanja njene divlje duše, i shvatim da će mi itekako pomoći da se i sama vratim svom instinktivnom životu i potrazi za arhetipom divlje žene kako bih bolje shvatila i iskoristila ono što ima da ponudi.

Došao je dan kad su se te priče smjestile u fini povez međ listovima papira, sa tačnim omjerom divljeg i pitomog, taman tolikog da se prilagode uz naslov ,,Neprilagođena,,

Dok ih je pisala, Vesna je nesvjesno oslobodila straha da otkrije sebe, da zaroni u sebe, straha od brige za drugoga, straha da će joj ponestati snage, straha da se otisne na put, straha da li će se trgnuti, možda ustuknuti, uznemiriti, straha da će joj udarci biti uzvraćeni, straha da će postati pomirljiva i isuviše fina. ,, Neprilagođena,, je nastala kad je Vesna oslobodila divlju prirodu žene  iz zamke  i postala stamena, odana, svjesna teritorije, dovitljiva skitnica koja se s lakoćom uhvatila u koštac s ne baš lakim spoznajama, i pretočila ih u svoje priče. Radila je to na način da ukaže na sve što je loše i devijantno tako što je direktno sebe stavljala u epicentar duševih potresa. Takođe je to radila tako što nas je u nekim pričama nasmijavala do suza a u nekim ostavljala kratkog daha poslije čijeg čitanja je trebala čaša vode i kocka šećera. 

Svaka priča napisana je s nekim razlogom, Vesna nas vodi kroz vrijeme i istoriju, kroz život, uspomene, kroz gorko ali i plemenito putem kojim idu svi neprilagođeni. Direktno grebe po vlastitom srcu da prospe prah dobrote, djetinje svile i da nam je razastre pred noge. Takođe na duhovito-ironijski način pokušava da nam ukaže koliko smo zastranili u ovoj savremenoj eri. Kao ljudska bića i kako nas je empatija bespovratno napustila. Kao i to kako da se oživljavaju sagorjeli feniksi i kako se iz mrke povrijeđenosti kuje nova obnovljena i zlatna duša a to je već pomalo alhemija koja može da opravda vještičiju simbolku nekih njenih naslova. 

,,Uvek sam se pitala šta to tera suze iz oka. Koliko nam je to organizam, u stvari, savršeno izbalansiran, kad je čulo sluha povezano sa okom, sa suzom… jedna reč i eto je… Izdajnički se pojavljuje… Kažu, kad je prva iz desnog oka, onda je od sreće… Kad je iz levog, onda je zbog tuge i bola. Povrede te, rečju, delom, pogledom… Izvrnu ti utobu naopačke za tri sekunde… Prvo samo zineš, nemoćan da progovoriš, da se braniš… Onda te spopadne bes, pa tuga… Na kraju dolazi gospodin bol. Udara te u stomak svakih pola sata… udara i podseća da nisi toliko jak, da ti ništa ne vrede tvoje grlate zidine kojima se braniš, ma ništa ti ne vrede ni svi citati umnih ljudi, on udara pa udara dok te ne slomi i natera te da plačeš,,

Vesnine priče su mala otkrića nas samih. Sve ono što se ne bismo usudili izreći naglas. Vesnine priče su sve naše seobe, sve melanholije za zagubljenim uspomenama ostalim na ulicama u gradovima u kojima ne živimo više. Takođe su sjećanja na prvobitna pripadanja, ljubav i bezbrižna odrastanja. One su i podsjećanja na nešto bolno ali i lijepo, na odlaske najdražih u vječnost i zavjet na nezaborav. Takođe su i poređenja među ljudima. Kakav postati. Ili ostati. 

Vesnine priče postide do crveni u obrazima tačno na onim mjestima gdje prepoznamo vlastite neispravnosti, a slabo šta da je preskočila, često satirično kritkujući hijerarhijski i ljude i odnose među njima. Kritkujući čitav sistem koji neispravno funkcioniše, ona podiže svoj glas, ponekad zasmijava ne bi li tako istjerala miševe iz rupa koji su skloni ćutanju na sve ono zbog čega treba da se vrišti.

Vesna Plakalović Duvnjak će nam u prvom licu pokazati da u srcu svake žene obitava neukrotiva snaga ispunjena strastvenom kreativnošću i znanjem.

Vesna  je Neprilagođena i svojim pričama pokušava nenametljivo da nam ukaže da je to pomalo stresno ali ipak počasno zvanje  u moru stereotipnih istovjetnih. Kompenzovaće smijeh i suze za ćutanje, zarad ljepšeg cilja. Da probudi ljepše u ljudima. Pomalo je ,,mimosvijet,, po zanimanju uglavnom sanjar.

U slučaju neke veće nesanice koja će joj se dogoditi s vremena na vrijeme, pregovaraće o cijenama sa elitnim salonima vjenčanica. Budna ljepše sanja.

Aleksandra Petrović Matić

Zašto smo nezahvalni..?

Sve bi. Daj. Samo daj. Ako imam, daj mi još. Ako nemam, zašto onaj drugi ima a ja nemam? Kad ću ja da imam? Moram da imam. I ovo i ono. I što mi treba i ono što mi je apsolutno nepotrebno. Daj da preliva. Puno i neumereno. Da trošim, da se bahatim, da se pokažem… Dabogda imao pa nemao, kaže jevrejska poslovica. Ili je to kletva? Nikad nisam bila baš sigurna…

A život prolazi neprimetnim koracima. Vreme ne zaustavlja svoj lagani hod, a mi stojimo i samo se koprcamo u vrtlogu od vremena i života. Jurimo. Kasnimo. Dišemo ali ne primetimo da dišemo. Vidimo okom sve lepote koje nas okružuju, ali ne pomišljamo kako je onima koji vida nemaju i u večnom mraku žive. Kako je onima što ne mogu samostalno da dišu? Trošimo blagodeti vazduha i svetlosti kao bogomdanu tapiju. Kao nešto što nam pripada po prirodi stvari. Eto, ima ih koji nemaju tu sreću… Hodamo… Trčimo… Jedemo… Pijemo… Smejemo se… I sve to radimo olako, kao da se podrazumeva. Kao da nas nikad neće nestati i kao da zaslužujemo sve to. Dobijamo a ne dajemo ništa. Samo trošimo.

A šta je sa onima kojima je to uskraćeno? Onima koji ne vide, ne čuju, gladni su, žedni, prljavi, bolesni..? Po čemu smo mi to bolji od njih? Neko nema čašu pitke vode dnevno da popije, a kod nas ljudi kad su velike vrućine polivaju beton ispred kuće, vele da im bude svežije. Rasipaju. Prosipaju. Sebični su. I nezahvalni… Bacaju hranu… Kupe četiri vekne hleba, jednu pojedu a ostale tri sutradan bace u smeće. Umesto da novce koje su dali za nepotrebne tri vekne hleba, daju sirotinji. Bolesnom. Ubogom…

Ja sam strastveni pušač. Moj mi dinar pred očima gori, što bi rekla moja baka. Bacam. Rasipam. Trujem sebe i one oko sebe. Nezahvalna na čistom vazduhu, nezahvalna rukama i kičmi koje su taj novac zaradile.

Stignemo li se zahvaliti majci što nas je rodila i život nam dala? Jesmo li zahvalni za sve noći i dane što je probdela nad nama, za svu brigu i ljubav što je dala? Jesmo li zahvalni na zdravlju koje imamo kao da se to podrazumeva, pa ga uništavamo hranom i stresom, i tek kad ga nestane postanemo svesni koliko znači. Dabogda imao pa nemao… Jesmo li zahvalni na ljubavi koja nas okružuje? Na lepoj reči, na osmehu, na ruci koja se spusti na rame kad je teško? Jesmo li zahvalni što nam je data sposobnost da volimo? Da se osetimo uzvišeno dajući i primajući ljubav? Jesmo li zahvalni što imamo previše dok neki drugi nemaju ništa? Pomislimo li da bi sva dobra koja imamo trebalo malo preraspodeliti pa da za sve bude dovoljno? Da ne prolivamo vodu, da ne bacamo hranu, da ne zagađujemo vazduh? Da poklonimo ono što nam je viška i ne očekujemo ništa zauzvrat? Da ne bacamo ni kamen ni hleb, nego samo osmeh? Da ne budemo gordi nego da se sagnemo i tako postanemo još veći? Da ublažimo nekome gorčinu od života, da pružimo nadu i utehu? To ne košta ništa. Ni osmeh ne košta ništa. Ni lepa reč…

Da budemo ljudi, jer nam je dat razum i osećanja. Da dajemo i ne očekujemo ništa… Da postojimo u trenutku i shvatimo konačno da ništa nismo doneli i ništa nećemo odneti, ali možemo mnogo uraditi dok smo tu…

Zapisi iz dnevnika; Neću da ćutim!

04.05.2001.

Mrak i samoća svud oko tebe

Budiš se sa nadom u bolje sutra

Preguraš nekako i ceo dan

Ali te noć obavezno zajebe.

U staklenoj kutiji rasli smo svi

Učili nas da volimo jedni druge,

Gradili snove i ideale

Kao deca akcijaških graditelja pruge

Rođeni smo u pogrešno vreme

Na pogrešnom mestu,

Pod pogrešnim nebom

Osudili nas na nesrećnu mladost

Srušili nam snove i budućnost.

Lepljivo teče dan za danom

Sličan jedan drugom, uvek puni sranja

Ako se ne boriš i zubima i mozgom

Šansa da preživiš je sve manja i manja…

Kriminalci i sponzoruše-to je naša stvarnost,

Ovaj svet sve više propada, to nam je sušta realnost.

Ne želim da se izgubim u ovom glupom šablonu,

Ne želim da budem još jedna kap u moru…

Zapisi iz dnevnika; Izgužvane misli

22.01.2003.

Ispod jastuka moje izgužvane misli i snovi neostvareni i nedosanjani. Zašto sve mora da bude toliko okrutno teško?

Treperi duša u kratkom vremenu između rođenja i smrti, u onom čudnom poklonu koji zovemo život. Ubija me polako ledena kiša osećanja… Želim da se probudim iz košmarnog sna, iako još uvek nisam zaspala. Nosi me vetar neodređenog pravca i lakomislenog postojanja u nameri da me odnese iz ove crne rupe, iz ovog užarenog grotla… Treperi lišće mojih mladih godina u začaranom krugu, u nepravednom svetu, leglu vila i zveri… Zajedničkom…

Na vrhu moje kule vijori zastava lažne pobede i bezvrednog osećaja zadovoljstva. Na vrhovima prstiju osećam da dolazi, dolazi da spasi me prividno tuge i bola, šarene reke sa izvorištem negde u mojim grudima. Oličenje svega što sam ja je neprimetna kap u moru, zalutala iz velikog plavetnila i daljina baš u to more, slila se iz planinskog potoka i tu, u mirnom moru, izgubila svu svoju snagu…

Sada znam…

03.05.2001.

Sad znam zašto

Svaki put kad pogledam te,

U tvom oku sjaja nema…

Sad znam…

To je zato što ne voliš me!

Sad znam da

Mnogo je tajni između nas,

Velika prostranstva… Beskrajna

Sad znam da i oni

Trenuci svetlosti

Su samo varka… Velika prevara

I ako nekad u životu

Budeš siguran da neka voli te,

Da bi bila tvoja i dala ti sve,

Seti se da niko ne može

Da te voli

Kao neko

Ko ti je tako blizu

A tako daleko

Sanjarska molitva

Stvarnost me guši. Moji nemiri imaju svoje nemire, pa mi nervi liče na lišće koje su izbušili crvi, pa je od sočnog i jakog lista ostala samo rupičasta paučina. Borim se za dah oslobođen pritiska istine o svetu u kome živim. Pustite me da sanjam svoju stvarnost i nosite svoje loše vesti i smrknuta čela što dalje od mene. Još malo sam tu, moje vreme prolazi… Nemam ja vremena za neiskrene osmehe i isprazne razgovore. Ja pružam ruke životu u svom njegovom sjaju i gledam ga sa sunčane strane.

Često sam nailazila na zidove i glavom obavijenom oblacima prolazila kroz njih oštećena i poražena. Ali živa… Nemam ovozemaljskog vremena da ga delim prosjacima radosti koji sa prvim osmehom pobegnu za svojom iskamčenom srećom.

Ja svoje bitke bijem u udobnim ćoškovima poznatog prostora u glavi. Sa prigušenim svetlom i ambijentalnom muzikom pride. Ja budna sanjam život. Ja živim a ne postojim. Dave me i pritiskaju priče o budućnosti crne boje, ako uzmemo u obzir da sve ovo ima kraj. Pre ili kasnije… Kad sunce obasja crnilo, ono počne da se preliva u jarkim bojama. Uhvatim svoju dugu za jedan kraj, prebacim je preko leđa i tako je vučem mesecima kroz plitke udahe i široke osmehe.

Po nekad pobegnem stražarima straha i rastrčim se po livadama išaranim ljubičastim cvetovima i čekam da se pojavi moja duga nastala od crnila. Svaki put kada uhvatim dugu za rep, jedan strah izvrši samoubistvo pred mojim očima i pretvori se u golubicu tužnog oka i belih krila i nestane u beskraju neba.

Zato ja tražim svoj svet, poseban i nezavisan, ispunjen samo nežnošću i sigurnošću, gde je sve lako kupiti jer se kupuje osmehom. Da mi se san lepi na trepavice bez turobnih misli ispod kapaka. Da se budim oslobođena i odmorna i da me ovozemaljske mizerije ne dotiču. Zato rečima pletem mrežu kojom ću se obaviti da nikad više ne budem usamljena i da se zauvek osećam sigurno. Prodavaću osmehe na pijaci i koštaće jednu lepu reč. Iskopaću korito za purpurnu reku ljubavi koja će natapati sva moja polja i živeću večno.

Neprilagođena

Zraci jutarnjeg sunca su se probijali kroz prozor i polu razmaknute draperije na prozoru, a u njima su se kovitlala zrnca prašine. Sunčeva jutarnja čarolija je obojila sobu toplim bojama jeseni koja je napolju pokazivala svoje čari u punom sjaju. Prozor sobe je okrenut na istok, pa sunce nije žalilo svoje zrake ni toplotu. Na sredini sobe, prilično neuredne, ili što bi rekli umetnici, u harmoničnom haosu, bio je veliki krevet. Pored kreveta stolica koja je služila kao noćni ormarić. Svuda po podu razbacana odeća, cipele i kugle zgužvanog papira. Opa, neko je ovde sinoć pokušavao nešto da napiše. Izgleda da mu nije baš išlo. Čulo se tiho kuckanje sata i blago hrkanje mlade žene, na pragu tridesetih, koja je spavala na krevetu okrenuta na stomak, jedne ruke savijene ispod obraza. Pramenovi tamne kose su joj padali preko lica, a ispod njih su se nazirale pune usne i dugačke trepavice. Povremeno bi joj zatitrala žila na slepoočnici, i lice bi se jedva primetno zgrčilo. Sanjala je nešto. Odjednom se začuo zvuk vojničke trube. Prodoran. Dolazio je sa telefona ostavljenog na jastuku
Naglo je otvorila oči. Količina svetlosti koju je videla u sobi nikako nije odgovarala vremenu od 6 i 30 ujutru. Skočila je iz kreveta. -Jao, opet sam zakasnila! Uspaničeno je počela da kopa po ormaru ne bi li pronašla nešto adekvatno. Ma, šta adekvatno… samo da je čisto i da nije mnogo izgužvano. Gleda u telefon. Nisu je zvali sa posla. Čudno. Trči u kupatilo vukući za sobom farmerice i majicu koje je u brzini iskopala iz ormara. Otvara vrata kupatila, a odande je zapahne grozan smrad. – Šta je ovo, sunce ti poljubim? U momentu shvata da joj se bosa stopala nalaze u nečemu hladnom, vlažnom i smrdljivom. -Jao, ne! Opet se zapušila kanalizaciona cev. Pa, ja ću stvarno da se ubijem. Šta sad da radim? Kasnim na posao i čim sam stala na noge, već sam u govnima do članaka. Ali bukvalno! Provlačila je prste kroz kosu pokušavajući da se smiri i da smisli šta prvo treba da radi. – Prvo treba nekako da operem noge. A to je moguće jedino u kadi. Naslonila se jednom rukom na zid obložen keramičkim pločicama, podigla jednu nogu na ivicu kade, i onda celu svoju težinu prebacila na tu nogu ne bi li se popela u kadu, a da se dodatno ne isprlja. Hop! Uspela je. Doduše, u zadnji momenat je uspela da iskontroliše ravnotežu i da se ne oklizne u kadu. Pustila je toplu vodu i stavila jedno stopalo pod mlaz. Smrad se još više pojačao zbog tople vode. Želudac joj se kovitlao i malo je falilo da se ispovraća. Srce joj je ubrzano kucalo, jer još uvek nije znala kako da se izvuče iz „govana“, bukvalno i u svakom drugom smislu. Kasnila je na posao. Ovaj put neće dobiti samo grdnju od šefa, nego verovatno i smanjenje plate, a u najgorem slučaju, otkaz. Oprala je stopala sapunom i dohvatila peškir sa držača pored kade. Stala je na čistu ivicu. Od vrata i hodnika je delio nepun korak. Može ona to. – Ivana, u šta si se ovo uvalila!!? Ah, da! Nisam vas upoznala sa našom glavnom junakinjom.
Ivana Vukosavljević, 29 godina, student u ostavci, zaposlena kao kasirka u jednom velikom trgovačkom lancu. Kćerka, sestra i prijateljica. Po malo na svoju ruku. Po malo sa glavom u oblacima. ( malo više) Jedna od onih što večito kasne. Ne zato što je nemarna, nego zato što uvek ima vremena. Jedna od onih što izleću iz kuće sa slušalicama u ušima i različitim čarapama na nogama. Jer, bitna je muzika.
Ovoga jutra, sve je krenulo naopako. Stajala je u malom hodniku koji je bio centralna prostorija u stanu koji je pripadao njenoj prijateljici, a ona ga je koristila dok prijateljica boravi u nekakvoj likovnoj koloniji u Holandiji. Tamo je već dve godine. Ivana stanuje tu, plaća režije i brine o svemu. Ovog jutra je imala žestoku brigu. Stan je u prizemlju. Instalacije nisu urađene kako treba, jer, jel’te, živimo u zemlji Srbiji u 21. veku gde zavrće, vara i krade ko koga stigne. Elem, instalacije. Zbog nepravilno napravljenog pada kanalizacione cevi, po nekad se desi da se cev zapuši i sadržaj iz cevi ne odlazi gde bi trebalo nego se zadržava u cevi. Kad se cev do kraja napuni sadržajem, onda počne da se preliva na najnižoj tački. A to je Ivanino kupatilo. Tehnički, sav kanalizacioni otpad iz ulaza zgrade nalazio se trenutno u Ivaninom kupatilu. Uzela je telefon i počela da traži broj firme koja se bavila mašinskim odgušenjem cevi. U jednoj ruci je držala upaljenu cigaretu, a u drugoj telefon. Sa druge strane se čuo signal zvonjenja na koji, već isuviše dugo, niko nije odgovarao. U trenutku kad se spremala da prekine vezu, sa druge strane je začula pospan muški glas:

  • Halo!
  • Dobro jutro, molim Vas, potreban mi je majstor za odgušenje kanalizacione cevi. Izvinjavam se, ne mogu da se setim imena.
  • Dobro jutro, gospođo. Žao mi je, ne radimo nedeljom.
  • Ali, molim Vas… kupatilo mi je u haosu, cev se prepunila i preliva se…
  • Gospođo, ja mogu tek sutra ujutru da dođem, rekoh Vam da ne radim nedeljom.
  • Ne radite nedeljom..? Pa, šta ja sad… Rekoste, nedelja??? Zamalo da vrisne od radosti. Osmeh joj se razlio celim licem.
  • Da, gospođo, nedelja. Probudili ste me!
  • Gospodine majstore, pa ja Vas obožavam. Zahvalna sam Vam do neba. Vi nemate pojma koliko mi je sad lakše.
  • Gospođo, ja ništa nisam uradio, jer ne radim nedeljom. Zbunjeno je odgovorio glas.
  • Neee, divni gospodine, pa vi ste upravo učinili jedno humano delo. Spasli ste me otkaza i samoubistva.
  • Sa druge strane se nije čulo ništa, a onda prigušeno: – Jebote, ovo je neka lujka… i veza se prekinula.
    Ivani su se oči caklile od sreće i činilo joj se da bi mogla da poleti usled olakšanja koje je osetila.
  • Ne rade nedeljom… ne rade nedeljom, ponavljala je kao opčinjena..
    Jer, ni Ivana ne radi nedeljom. Što znači da nije zakasnila na posao, neće dobiti otkaz i neće morati da se ubije.
    Poskočila je u mestu od sreće. – Eh, danas ću da uživam. Idem da stavim kafu, pa dok ona proključa ja ću da se istuširam, pa onda natenane da pijem kafu… Odjednom se pljesnula po čelu: – Jao, jebote, kupatilo! Moram da sredim kupatilo. Uzela je telefon i ponovo okrenula isti broj kao i malo pre. Posle prvog zvonjenja javio se besan glas: – Gospođo, ne radim nedeljom!
  • Ja… ja se izvinjavam… ali, šta ja da radim sa ovim haosom u kupatilu? Molim Vas, ceo stan mi smrdi, govna iz cele zgrade su u mom kupatilu, mogu da se zakunem da tu ima i prljavih higijenskih uložaka i iskorišćenih prezervativa… Molim vas, nemojte me ostavljati do sutra u ovom smradu. Molim vas… Evo, skuvaću vam kafu da vam se zahvalim što ste me spasili od govana… i otkaza… i samoubistva… Tišina. Posle nekoliko sekundi sa druge strane se začulo:
  • Dajte mi adresu!
    Pobedonosno je podigla stisnutu pesnicu u vis. To

Nakon što je majstor odgušio odvodnu cev, provela je celo pre podne čisteći, ribajući i dezinfikujući kupatilo i ostatak stana. Užasno se plašila prljavštine. Svo vreme je razmišljala kako će, kad završi sa čišćenjem, prvo sebi napraviti tolu kupku i opustiti se u kadi. Zaslužila je. Onda će, čiste kose, sveža i mirisna izaći u šetnju i negde šesti da popije kafu. Uživaće u suncu i slobodnom danu.

Nakon što je isprala i poslednju krpu i prosula poslednju prljavu vodu, odvrnula je slavinu i pustila vodu da napuni kadu. Miris hlora pomešan sa isprenjima sredstava za čišćenje joj je ispunio nozdrve. Mučnina. Iznenadna i jaka. Lupanje srca i pritisak u grudima. Znojavi dlanovi i tremor celog tela. Brzo se umila hladnom vodom. Stavila je podlaktice ispod mlaza hladne vode, ne bi li tako spustila pritisak koji je osećala u ušima. Drhtavih kolena se okrenula prema ogledalu i pogledala raščupanu i izbezumljenu priliku koja ju je posmatrala iz okvira ogledala. Gotovo je. Umrećeš. Sada i ovde. Sama sreća pa si očistila kupatilo pa te neće pronaći u govnima. Nestaćeš. Ispariti. Svi će te zaboraviti posle 10 dana. Nikome nećeš nedostajati. Niko te ni ne voli. Prepusti se. Pusti da te konačno odnese…

Klimavim korakom je otišla do kuhinje i u ormariću potražila lekove. Progutala je dve tablete za smirenje. Obrisala čelo rukavom. Vratila se u sobu i legla u krevet. Navukla je jorgan do brade, legla na savijenu podlakticu i trudila se da diše duboko. Tamo iza prozora živeo je dan. Ljudi i automobili, vika komšijske dece i miris nedeljnog ručka dopirao je do nje kao iz druge galaksije. Osećala se odvojenom od sveta oko sebe, a opet je bila tu. U trenutku je shvatila da leži u krevetu komplet obučena, a za nju je njen krevet bio najčistije mesto na svetu. Jedino tu se osećala koliko toliko sigurno. Ustala je polako i navukla pidžamu. Ponovo je legla u krevet i još čvršće se umotala u jorgan i ćebe. Obgrlila je samu sebe rukama i pokušavala da se umiri. Osećala je srce negde ispod brade kako tupo udara. Ovo bi definitivno mogao da bude moj kraj. Neka dođe što pre. Neću se opirati. Kapci su joj postajali teški, a negde iz komšiluka je dopirao zvuk harmonike. Francuske šansone. Lelujave note i senzualni glas pevačice. Milozvučne francuske reči koje nije razumela, ali su joj na neki način ulivale mir. Zaspala je…