Kad sloboda (pro)govori

Kada govorimo o slobodi govora, uglavnom se misli na novinarske slobode koje su uslovljene političkom situacijom. Što je manje slobode u državi, to je cenzura jača. Prorežimski mediji kreiraju sliku stvarnosti onako kako njima odgovara i serviraju je javnosti koja, većinom, ono što se govori na TV i piše po internet portalima, pa i štampanim medijima, uzimaju zdravo za gotovo. Što je nivo obrazovanja manji, medijska manipulacija je lakša. A nikad lakše nije bilo servirati neku ideju ili priču nego danas. Masovni mediji današnjice su odličan alat za upravljati masama. Ljudi nisu nikad manje razmišljali sopstvenom glavom nego što to čine danas. Zašto? Zato što su im dostupne sve moguće udobnosti modernog života, od grejanja na dugme do pametnog frižidera u koji uneseš šta si sve kupio i on ti sam sastavi spisak za narednu kupovinu. Ne treba ti mozak uopšte. Samo elementarna pismenost i pare, naravno.

Demokratsko ( ili nazovi – demokratsko) doba donelo je razne inovacije i slobode o kojima ljudi pre dva veka nisu ni sanjali da bi ikad bile moguće. Reklo bi se da živimo u jednoj dosanjanoj budućnosti za koju su se naši preci žestoko borili. Da živimo u slobodi i kao obični ljudi, vladamo svetom. Aha. Jest. Slobode nikad manje nije bilo, postali smo najobičniji robovi sistema i vrtimo se kao onaj nesrećni hrčak u točku po ceo dan, ceo život. Ali, eto, imamo udobnosti, moderne tehnologije, pametne telefone i glupu decu.

Da li smo zaista svesni kako ovaj svet funkcioniše i možemo li uopšte znati šta je prava istina, ikad? Da li se, zaista, u javnosti piše i govori onako kako jeste ili je pozadina svega sasvim drugačija? Teško da ćemo ikad saznati…

Moderno doba donelo je i neke nove principe u međuljudskim odnosima. Sloboda i jednakost za sve, ljudska prava, zakonodavstvo i sudstvo na strani puka, crkva počela da menja svoja vekovna stanovišta… Sve to zvuči više nego odlično, kad se gleda globalno i pod pretpostavkom da je to stvarno tako. Ali, hajde da vidimo šta se to svesno prikriva i o čemu se javno ne govori. Evo, ja sam pokušala da iz nekog ličnog ugla sagledam šta je to sve što se prećutno prihvata i uporno se pokušava nametnuti kao normalno, istinito i opšteprihvaćeno. Treba uzeti u obzir da ja dolazim iz države koja se pre 30 godina raspala na 6 manjih, a trenutno živim u „najdemokratičnijoj“ državi na svetu. Komuniciram sa velikim brojem različitih ljudi, različitog porekla, nivoa obrazovanja, interesovanja, starosti i nivoa svesti. Na društvenim mrežama sam više od 10 godina i pratim različite stvari i ljude. Ima nekoliko stvari koje mi smetaju, a koje se uporno postavljaju kao nešto što ne bi trebalo preispitivati nego jednostavno prihvatiti i o tome dalje ne raspravljati. Smatram da svaka iole inteligentna osoba treba da ima sopstveno mišljenje o svetu oko sebe i da ne treba bez razmišljanja prihvatati sve što se servira kroz medije.

Politička korektnost

Nazvati ženu lekara doktorom a ne doktoricom ili lekarkom se smatra politički nekorektnim. Ok. Slažem se. Nazvati osobu tamne boje kože crncem se smatra rasizmom i takođe nije politički korektno. I to se slažem. Svi ljudi treba da budu jednaki i da se ne dele po rasama, nacijama… Ali se ne slažem da se snimi serija čija radnja se dešava u viktorijanskoj Engleskoj i u kojoj imamo tamnoputog vojvodu, jer je tako nešto bilo apsolutno nemoguće. Omladini servira iskrivljenu istoriju a nama ostalima vređa inteligenciju.

U Nemačkoj, na primer, na svakom formularu gde treba da se označi pol osobe, stoje tri ponuđene opcije: muška, ženska i ostali. Koji ostali? Marsovci? Androidi? Roboti? Šta? Politička korektnost, izvolite!

Vegani, vegetarijanci i ostali koji se tako osećaju

Nikad se više nije pričalo o zdravoj ishrani, a čovečanstvo nikad nije bilo bolesnije i nije se hranilo gorim smećem nego danas. Propagirati zdrave načine života je zaista dobro. Ali insistirati na tome da svi treba da budu vegani, pasu travu i piju rosu, i ako pomisle bilo šta životinjskog porekla da pojedu da budu najstrašnije izvređani, smatram čistim šovinizmom. Ako ti se pase trava, ti samo izvoli, eto ti livade, pašnjaka, njive, šume, pasi do mile volje, ali ostavi druge ljude na miru. Neka jede ko šta hoće, to je u svakom slučaju stvar ličnog opredeljenja. Vegan koji ima psa… Jel’ i pas onda vegan, ili ipak jede meso? Kako sad pas jede meso a vlasnik ne jede? Gde je tu harmonija? Kako uspevaju da žive zajedno? Kako vegan može da uzme u ruku pseće granule koje mirišu na govedinu? Jel se odmah onesvesti ?

Pripadnici LGBT populacije

Evo, uspela sam biti politički korektna. To što je neko sa 30 godina shvatio da ga privlači isti pol, ili ga privlače oba pola ili ga privlače životinje, leševi, drveće smatram apsolutno intimnim pitanjem. Ko ti se sviđa i šta ti se sviđa, na koga se ložiš i zašto, s kim spavaš i šta radiš me ne interesuje. Radi šta hoćeš i spavaj sa kim hoćeš, ali nemoj da mi paradiraš po ulici, zatvaraš saobraćaj i plašiš mi dete skaradnim maskama i javnim vikanjem da voliš isti pol. Ja volim suprotni, pa se ne derem po ulici zbog toga. Gej parovi odgajaju decu? Sistemsko rušenje porodice kao osnovne jedinice društva. Dve žene ne mogu dobiti dete, kao ni dva muškarca.

Feministkinje

Žena sam, ali ne znam da li mi išta više ide na nerve od domaćih feministkinja. Ili se samo tako nazivaju a propagiraju čist šovinizam. Feministički pokret se zalaže za jednakost žena sa muškarcima. Brojne su i važne ličnosti dale ogroman doprinos da bi mi danas živele ovako kako živimo. Da imamo pravo da radimo i budemo plaćene za svoj rad. Da dobijemo pravo glasa. Da dobijemo pravo na obrazovanje, koje je ranije bilo dostupno samo muškarcima. Da nas ne proglašavaju vešticama za svaku glupost i spaljuju na lomači jer im se tako može. Feminizam nikako ne podrazumeva ugnjetavanje muškaraca, niti je feminizam zamena uloga u porodici. Realno gledano, samo debil neće oprati tanjir za sobom i to nema nikakve veze sa feminizmom. Žena si a nećeš da prijaviš komšiju koji zlostavlja suprugu, ali se deklarišeš kao feministkinja? Ti nisi feministkinja nego kukavica najobičnija, i zato nam sve ovo i jeste ovako.

Prekrajanje istorije i selektivna žalost

Istoriju pišu pobednici, vazda je bilo. Kod nas na Balkanu je istorija jedna vrlo problematična stvar, jer nam vekovima nad glavom vise ratovi, razaranja, ubijanja, međunacionalna i međureligijska netrpeljivost. Uporno se vraćamo u prošlost i kao da svesno odbijamo nastaviti dalje, ostaviti prošlost u prošlosti i završiti sa tim jednom za svagda. Naravno, to je nemoguće, ali bi bilo lepo.

U prethodnom veku na Evropskom kontinentu desile su se strašne stvari. Prvi Sverski rat koji je odneo milione žrtava, pa malo posle toga Drugi Svetski rat, Holokaust i neopisiva stradanja. Po završetku Drugog svetskog rata nastavljaju se progoni, zatvaranja, mučenja… Konkretno na našim prostorima sva ova dešavanja su ostavila grozne posledice i milione mrtvih. Onda je 90tih godina došao građanski rat na prostoru bivše Jugoslavije. Ponovo stradanja i prolivanje krvi za tuđe interese. Izgleda da nam je takva sudbina jer nam geografski položaj nikako ne ide na ruku, a sami od sebe smo bandoglavi i nepopravljivi. I verovatno se nikad nećemo opametiti.

Ono što mi strašno smeta i za šta smatram da je jedna velika politička manipulacija, gde su obični ljudi iskorišteni prvo kao topovsko meso a onda kao odlično sredstvo za širenje mržnje, je konstantno insistiranje na masovnim ubistvima koja su se desila. Ali se ne insistira na svim, nego samo na određenim. Ako se pitate da li mislim na Srebrenicu, da, mislim na Srebrenicu. Pokolj se desio, to niko ne može da porekne. Stradali su nevini ljudi u velikom broju i to je ono što je najstrašnije ali i najbitnije u ovoj priči. 30 godina se insistira samo i uporno na ovom događaju. 30 godina se spekuliše brojkama, učesnicima, krivcima i jedan kompletan narod se stavlja u poziciju žrtve dok se onaj drugi stavlja u poziciju dželata. I niko ništa ne sme da kaže, da dirne u Srebrenicu, da spomene… Jer smo odmah koljači, zlotvori i šta sve ne… Ako se već insistira na zločinima, onda neka se insistira na svim zločinima a ne samo na jednom. Ako neko treba da se izvinjava zbog toga, onda neka se izinjavaju i svi ostali. Ako se broje žrtve Srebrenice, neka se onda prebroje i sve žrtve Jasenovca i ostalih logora smrti. Dosta više selektivne žalosti i propagande kad su na sve strane stradali nevini ljudi. Spominje li neko kako se živi u afričkim državama i kakvi genocidi se dešavaju u Jemenu i Siriji? Znate li gde se sve u svetu u ovom trenutku vode ratovi i znate li da i tamo stradaju nevini i nejaki? Nije vas ni briga, jer nije pred vašim vratima…

Danas je 5. Novembar, Svetski Dan Slobode govora!

Biće skoro propast sveta

Ozbiljna sam, tako mi svih lajkova na Fejsbuku.

Potrudiću se da u redovima koje budete čitali ni jednom ne spomenem naziv virusa i sveprisutnog haosa koji ceo svet drži pod šapom već pune dve godine. Ja ću se osvrnuti na ono šta je ta pojava izazvala kod običnih ljudi, mišljenja, sumnje i društvene devijacije koje je stvorila. Moja glavna inspiracija su, naravno, društvene mreže. Šta god pričali protiv mreža, koliko su udaljile ljude, kako se promenio obrazac ponašanja i kulture koji je iz stvarnog života prešao na mreže, naravno, u mutiranoj varijanti, ne treba zaboraviti ni njihove dobre strane. Meni su, na primer, pomogle da neke ljude koje sam površno poznavala upoznam bolje, u neke da se razočaram, a neki su me potpuno oduševili. Od svih društvenih mreža meni je nekako najdraži Fejsbuk jer su tu zastupljene sve generacije, a kao mreža pruža najviše mogućnosti u smislu deljenja sadržaja i dostupnosti informacija.

Paranoici

Čim je počela frka oko pandemije i prvi karantini, dokon narod sa previše slobodnog vremena poče tabiriti šta se to dešava, odakle, kako, zašto… Truju nas, napravili virus u laboratoriji, pričala neka žena da je dve nedelje pre nego što je registrovan prvi slučaj, iz Vuhana u Kini sa aerodroma i to vanrednim letom su odletela dva biohemičara. Eto ti ga vraže! Kud odletela, odakle doletela, imena i prezimena… jok… ništa… Ali DVA biohemičara su odletela sa Vuhanskog aerodroma dve nedelje pre pojave virusa, DVE NEDELJE! koliko traje proces inkubacije… To nikako ne može biti slučajno… Eto odakle sva ova zajebancija. U međuvremenu su ostali paranoici polivali sve oko sebe sredstvima za dezinfekciju, prali ruke, bežali od ljudi, kupovali namirnice i toalet papir u nenormalnim količinama, širili paniku i jebali znanje nama koji smo se trudili da, koliko toliko, nastavimo sa normalnim životom. Ostanite kod kuuuućeeee!

Večiti kontraši

To su oni što su na početku tvrdili da nema nikakvog virusa, odbijali da nose maske, zaklinjali se da rakija i beli luk teraju sve viruse, govorili da to čudo neće stići kod nas, ko je još od gripa umro, pusti budalaštine, vesti se lažiraju, gde su svi ti bolesni, ja ne znam nikoga da je zaražen… Ova grupacija se kasnije podelila u dve posebne: antivaksere i teoretičare zavera.

Niko nije mogao ni da pretpostavi koliko su protivnici vakcinacije uopšte, brojni i uporni. Ova situacija je njima došla k’o budali šamar jer su konačno mogli da stanu javno na crtu zvaničnoj medicini i nauci uopšte. Ne daaaamm da me vakcinišu, ne daaaam da me čipuju, neeeeće meni tamo neki tajkun brojati krvna zrnca i koliko sam puta dnevno išao u toalet. Hooooćeee sve da nas pobiju, da nas kontrolišu, da naprave od nas poslušne robote koji će raditi samo za njihovu korist. Jok, eto, sad radite za svoju korist. Sad vam je sve divno, puni ste keša, uživate na jahtama i plaćate račune bez problema. Aha… Njihova borba još uvek traje i za njih je ovo, kom opanci kom obojci, jer ako preguraju sve ovo bez vakcine i bez zaraze, jebali smo ježa u leđa.

Najveću skupinu čine ljudi koji nisu znali šta ih je snašlo i koji su samo želeli svoj život nazad. Da ne bude da samo o drugima pišem, evo staviću sebe kao primer. Meni je pandemija uništila rođendanski vikend u Kolmaru u Francuskoj, rezervisan i jedva čekan. Uništila mi je dolazak mojih roditelja u posetu, 1250 kilometara od kuće, posle pola godine i kupljenih avionskih karata. Morala sam da prekinem aktivno učenje jezika u školi. Nisam mogla da nađem posao jer tada nikome nisu trebali radnici. Imala sam grozan osećaj da je opet počeo rat i ko zna na šta će sve to ispasti. Jako malo znam o virusima i nisam se usudila ulaziti u bilo kakve rasprave niti tvrditi bilo šta. Jer, jebote, ne znam… Ponašala sam se odgovorno u smislu da zaštitim sebe i svoju porodicu, masku sam nosila samo u trgovini ili negde gde je više ljudi jer mi nošenje maske na otvorenom nema smisla. Ruke perem svakako čim uđem spolja u stan. Prestala sam da se rukujem sa ljudima. Neki su izbegavali zagrljaje i striktno stajali na distanci od minimum metar I po. Prestala sam da pratim sve vesti vezane za pandemiju i okrenula se nekim drugim, mnogo lepšim stvarima. U diskusije i dalje nisam ulazila. Povremeno bih pročitala nešto što je napisao neko stručan vezano za temu, ali sam dobro pazila koji izvor prenosi tekst. Propustila sam dva koncerta kojima sam se jako radovala. Nisam ih ja propustila, otkazani su. I dalje sam grlila sve one koje volim. U međuvremenu je pronađena vakcina. Nisam znala šta da mislim jer ni o vakcinama ne znam skoro ništa kao ni o virusima. Još uvek nisam poznavala nikoga ko je zaražen ili ne daj Bože umro. U februaru ove godine mi se razbolela mama i morala je na tešku operaciju. Putovati ne mogu ako nisam vakcinisana. Moram ići da vidim mamu. Prijavila sam se za vakcinaciju dva meseca nakon što je počela imunizacija u Nemačkoj. Evo me žive još uvek, nisam mutirala ni u šta, nemam zdravstvenih problema i u trenutku kada je moja sestra bila zaražena sa groznom upalom pluća, plitkim dahom i temperaturom koju ništa nije moglo da obori, kada su svi u porodici bili pozitivni na virus, ja ostadoh negativna. Mesecima je sve bilo pozatvarano i trajao je policijski čas. Kada vidim na internetu fotografije ljudi, mojih poznanika, koji sede opušteno u kafiću, ja odjednom steknem utisak kao da živim na drugoj planeti i da samnom nešto nije u redu…

Šta je bilo posle…

I evo, dve godine kasnije, gde smo..? Nastava u školama se odvija jedva, onlajn ili normalno, roditelji se žale da deca imaju previše slobodnog vremena koje provode pred ekranima, a da ne pričamo o haosu koji je izazvalo praćenje nastave od kuće i treniranje roditeljskih živaca koji su morali da zamene nastavnike. Postalo je normalno da vam niko ne prilazi na bliže od dva metra. Rukujemo se laktovima, pobogu… Jer,znate, virus… Vode se pravi ratovi između onih koji su za I onih koji su protiv imunizacije. Ljudi su usamljeniji nego ikada pre, jer je društveni život na izdahu… Preti se stalno novim zatvaranjem i ograničenjima, ljudi su zbunjeni i ne može se ništa dugoročno planirati. I dalje radimo za moćnike, a nama šta ostane…

I zato, zajebite i viruse i teorije i uživajte u životu koji će svakako proći 😉

Prim.aut Ideju za naslov teksta, to jest komplet naslov sam pozajmila iz naziva jednog jugoslovenskog filma. Valjda me neće niko tužiti 😁

Čipovana

Ima, evo, godinu dana od kako je ceo svet okrenut naglavačke, a sve zbog pandemije nekog novog virusa. Raspoloženje širokih narodnih masa se kretalo od odbijanja da se poveruje u postojanje virusa, preko straha, histerije, paranoje, pa preko sprdnje, pametovanja i nekih novih teorija zavere, sve do pronalaska vakcine i početka imunizacije. Reklo bi se, prođosmo sito i rešeto, lokdaune, zatvaranja, maske, respiratore, rukavice, skafandere, distance, pozdravljanje laktovima, a ne naučismo ništa. I dalje se svaka rasprava svodi na šovinistička nadmudrivanja, lupanje kontre i spominjanje familije. Antivakserski lobi je dobio jak vetar u leđa, a teorije zavere jednu potpuno novu dimenziju , pa iz „deep web-a“ iziđoše pravo na stočiće za kafu dokonih domaćica, mudrih glava ponosnih vlasnika proverenih informacija, sve do kladionica, vrtića i zelenih pijaca. Sad imamo još jednu pandemiju koja se nezaustavljivo širi – Teorije zavera.

Jedna od najzastupljenijih teorija zavere je ona o Bilu Gejtsu, 5G mrežama i vakcinama u koje su navodno ubačeni čipovi pomoću kojih će gospodin Gejts moći sve da nas prati, a sve to preko predajnika 5G mreže. Znaće sve o nama, kud idemo, šta radimo, s kim kafenišemo, s kim se svađamo, koliko puta dnevno idemo u toalet, šta pričamo sami sa sobom, s kim se jebemo i u kojoj pozi, ko nam drma kavez i pljuje pod prozor. Dakle, Veliki Brat na svetskom nivou, a mi svi učesnici. Znači, CIA, BIA, M5, MOSAD i sve ostale špijunske zajebancije su mačiji kašalj za ovo što nam se sprema.

I tako se zabrinula Radojka iz Donjeg Duvaništa da će se saznati da je svekrvi u čaj onomad sipala laksativ, pa jadna žena tri dana spavala u toaletu. U pauzama, naravno. Kad Gejts to sazna, osnovaće humanitarni fond za pomoć ugroženim svekrvama. Dragutin iz Moravčevice muku muči sa hemoroidima, pa sve krijući ide u apoteku po Hepatrombin, da rodbina ne sazna da mu je dupe procvetalo. E, Dragutine, što si krio, krio si. Sad il’ na operaciju šuljeva, il’ priznaji rodbini što se svakog meseca smucaš oko lokalne apoteke i pričaš okolo da kupuješ sodu bikarbonu za prskanje povrća protiv buba. Sad će svi da saznaju za tvoju sramotu. Objaviće to Bil Gejts na svom Tviter nalogu, čim ti se čip integriše. Ljiljana iz Negotina se plaši čipovanja zato što već godinama ima lažni profil na Fejsbuku preko koga se dopisuje sa mnogobrojnim udvaračima koji joj lajkuju i komentarišu slike, a u inboksu izgaraju zajedno od Web požude. I sve to dok joj muž hrče u susednoj sobi. E,Ljiljo, sad si jebala ježa u leđa. Doduše, ti ne znaš da ti je muž davnih dana u telefon instalirao aplikaciju za praćenje, pa može da čita do mile volje tvoja bludna četovanja koja njemu u krevetu uskraćuješ. Šta misliš, zašto je kupio novi masat za oštrenje noževa? Dušice, ti si čipovana odavno. A na Fejsbuku među obožavaocima svakako važiš za laku žensku. I svi vi ostali što radite nešto neprikladno, muljate, varate ili samo pomislite nešto što se ne sme, drž’ te se, eto Gejtsa sa čipovima.

Pre tri nedelje sam dobila prvu dozu vakcine protiv Covid-19. Dva dana me je bolela ruka i to je sve. Danas oko podne sam dobila drugu dozu vakcine proizvođača Pfizer/BioNtek. Bilo mi je malo sumnjivo zašto me I lekar i tehničar koji mi je dao injekciju sažaljivo gledaju, ali sam se trudila da ne razmišljam o tome. U glavi mi je samo odjekivalo: čip,čip,čip,čip… Kao da neko nije zavrnuo slavinu do kraja. Prvih 15 minuta nakon vakcinacije sam sedela u prostoru odvojenom za posmatranje, tj ako se nekome desi da ima neku brzu kontraindikaciju na vakcinu. Sedim tamo i gledam u jednog bolničara ispred mene, krupan čovek, razvijen, ćelav i sa bradom. I odjednom mi sine jedno logično pitanje: Zašto nekim muškarcima kosa ne raste a brada i sve ostale dlake rastu? Da li se to ikad iko zapitao? Jebote, pa ova vakcina ipak ima kontraindikacije. Postadoh odjednom pametnija. Razmišljajući o pitanju koje mi se samonametnulo, vozim do velikog gradskog parkinga. Odlazim do parking automata i kopam po novčaniku da nađem 80 centi za parking. Nađem nekako 60 centi, ali onih ostalih 20 nikako. Automat se vraća na početni ekran i izbacuje moj sitniš jer nisam ubacila dovoljno. Vadim prstima mojih 60 centi i još 6 eura u kovanicama po 2 eura. Auuu, jebote, ovo sigurno Bil Gejts šalje kao nagradu što sam se dobrovoljno čipovala, ovaaaj… vakcinisala. Ne verujem rođenim ni očima ni prstima. Zar ovde u Nemačkoj gde je svaki cent bitan, ja dobijam, ničim izazvana, celih 6 eura. Ma garant Gejts, nema šta drugo da bude. Osetih u trenutku kako mi pulsira ono mesto na ruci gde su me uboli iglom pre pola sata. Čip. Nema šta drugo da bude. Gledam onih 6 eura na dlanu, pa gledam u onaj Parking automat, pa se pipnem po onom ubodnom mestu… Napipam nešto… Pravougaonog oblika, izuzetno tanko… Jebote, pa ja sam čipovana! Pogledam sama sebe u retrovizoru, da se uverim da sam to još uvek ja. Ja sam, nema šta. Samo sam danas nekako lepša nego inače. Hmmm… sve je ovo meni sumnjivo.

Stižem na parking ispred zgrade, i taman da se uparkiram kako treba (iako sam žena), od onog bola u ruci ne uspem dovoljno da okrenem volan i već vidim kako udaram u komšijin auto, kad odjednom mi kroz levu ruku prostruja neka čudna energija, ruka neverovatnom brzinom okrenu volan i ja se uparkirah savršeno. U milimetar. Auuu, šta je sad ovo… Čip… Eto odgovora… Gejts mi preko 5G mreže izigrava parking senzor. Ostajem da sedim u autu onako zblanuta i gledam nekud u prazno par minuta. Polako skidoh jaknu i još jednom opipah ono mesto gde su me uboli iglom. Stvarno ima nešto. Izvukoh levu ruku iz rukava i ugledah ga. Čip! Mali pravougaonik u boji kože na mom ramenu. Istina je! Čipuju nas! Polako pređoh prstima preko čipa, kao da je neka relikvija. Odjednom se začu šuštanje iz radija, iako je motor bio ugašen. Jedan promukli glas iz neke velike daljine progovori: Vesna! Rek’o molim gospodine Gejts. Kaže, kako si znala da sam ja? Pa reko ko bi drugi mogao biti, dragi Bile, samo tebi mogu pasti na pamet ovakve stvari. Znači, uspelo ti je da nas sve čipuješ i porobiš. Osim antivakcinaša, oni će ti se najebati mile majke, da znaš. Kaže, ne brini ti za njih, sredićemo ih preko društvenih mreža, tu su najčešće grupisani. Smogoh snage da upitam: Gospodine Gejts, može jedno pitanje? Može, može, odgovori, samo pucaj… Pa, vidite, mene jako interesuje zašto se Vaš operativni sistem zove Windows (eng; prozori) a Vi se prezivate Gates (eng; kapije)? Nasmeja se Bil Gejts grohotom i odgovori: “ Pa prozori, normalno, jer se vi Balkanci najviše plašite promaje i to je jedini način da vam se konačno dohaka“. Ostadoh u čudu. Čovek je stvarno u pravu. Promaja, Windows, prozori… Ima smisla…

Sedela sam i dalje i gledala u radio. Odjednom Gejts ponovo progovori: „De, života ti, Vesna, nemoj zaboraviti da odlepiš taj flaster sa ruke što su ti zalepili posle vakcine. Pomisliće neko da je čip sa spoljne strane“.

Ovaj život od trideset i nešto

Prelazim prstima preko lica. Ne sviđa mi se kako na dodir izgleda deo oko očiju. Koža je isuviše nežna i tanka. Reklo bi se da sam konačno dobila podočnjake. Možda bi trebalo da se obradujem, jer ih nikada nisam imala? Možda ipak postajem žena svojih godina, iako sam mislila da neću nikad? Po malo me plaše ova razmišljanja… Možda je stvarno vreme da se uozbiljim? Osim što nemam pojma šta bi to trebalo da me odredi kao osobu mojih godina?

Iskreno, nisam ni svesna svojih godina. Radujem se sitnicama kao da mi je 15, ponesu me emocije i muzika kao da mi je 20, a po nekad se jedva krećem od tereta života skrhanog na moja leđa kao da mi je 70. Po nekad mi leptirići u stomaku zalepršaju krilima kao da mi je 17. Nekad sam razočarana u ljude kao da mi je 50. Nekad postupam potpuno naivno i nepromišljeno, kao da mi je 20. Nekad se u meni skupi toliko sivila, koliko zajedno nema u svim gradovima sa lošom ekološkom situacijom, gde ljudi spaljuju ugalj i automobilske gume. Kao da mi je 67. A najčešće sam to samo ja, neshvatljiva i drugima i sebi, po nekad bez plana, a nikad bez osmeha. Obična ja, neodređenih godina. Sasvim jednostavna ja, ona od juče i ona od pre 2 godine. Jedini trenutak kada postanem svesna svojih godina je onaj kada ugledam fotografije školskih drugova na mrežama. Uplašim se, svega mi. Valjda najmanje sebe gledam pa ni ne vidim da je moja generacija uveliko osedela, omatorila, izborala se, oćelavila, to sve ozbiljni ljudi u ozbiljnim godinama. To do juče bila deca, šta im se desi odjednom..?

Ako bih kao uzor žene u ozbiljnim godinama trebala da uzmem žene iz mog okruženja koje su tu negde oko četrdesete, pa onda bolje da me bacite direktno na 60 il’ nek’ crknem odmah. To puno kompleksa, to mašta o silikonskim sisama, to se maže kojekakvim anti ejdž kremama od kojih osmeh ostane fiksiran po tri dana. To guta vitamine, kalcijume, cinkove, selene i ne d’o Bog da priđe kakvom većem magnetu, ostaće jadna zalepljena za njega sa sve onim ufiksiranim osmehom. To robuje markama, to se gađa cenama garderobe, obuće, kozmetike… To ogovara, to spletkari, to broji lajkove na fejsbuku, to se taguje po „ekskluzivnim“ lokalima dok leži u krevetu petkom uveče i ne zna šta će od sebe i života svoga. To te gotivi samo dok misli da je iznad tebe, ali čim na trenutak pokažeš gde mu je mesto, napada i ujeda kao sumanuto. Neka hvala…

Naravno, ne kažem da su sve takve, ali to je neki prosek. Ja sebe tu ne vidim nigde. Silikonske sise mi ne trebaju, imam svoje prirodne, pa kakve su, takve su. Ne planiram skrivati ni godine ni kilograme, jer opet, to sam što sam. I jedno i drugo je moje i nosim ih onako kako najbolje umem. Ne robujem markama nego se trudim biti marka. Ne robujem ni novcu ni sujeti. Volim bezuslovno i dajem sebe bezgranično. Trudim se činiti dobro i onda kada to nema nikakvog smisla, kada to niko od mene ne traži niti očekuje. Na takav način ispravljam vagu Univerzuma na pozitivnu stranu i tek tada mogu očekivati nešto dobro za sebe. Vodim se najčešće svojim instinktom jer se u bezbroj slučajeva dokazalo da je upravo on imao najbolje rešenje. Sve ono što ga nisam poslušala otpisujem na plaćanje „životne školarine“ koja me jeste skupo koštala. Ali zato svako svoje iskustvo cenim jer mi je pomoglo da naučim.

Ljude gledam prema osećaju koji u meni bude. U svakom međuljudskom odnosu. Puno toga čovek može sam, stvoriti, pretvoriti, naći, iznedriti… Jedino ona najlepša osećanja nisu potpuna ako se ne podele. Ni ljubav ni radost ni tuga… Jer i tuga je lepo osećanje, oslobađa i briše duboke ožiljke kada odlazi.

Živeti slobodno i nesputano, dati od sebe ono najbolje, ali i tražiti samo najbolje jer manje od toga ne zaslužujemo, zapravo je jednostavan životni model. Verovati u dobro, pomiriti se sa onim što ne možemo promeniti, živeti otvorenog srca i uma. Nije teško, jel da 😉

Ja sam spremna za ulazak u srednje životno doba. Ili su mi, ponovo, dobro potrefili terapiju 😉

A vi? Kako ste?

Ne treba tebi čovjek, nego ratnik

Znam zašto to nije uspjelo ni sa kim drugim- jer tebi ne treba čovjek, već prokleti ratnik. Ti si jačina turske kafe pri izlasku sunca i ne pokušavaj da se pretvaraš da nisi.

Ti si jedna od divljih, i bez obzira koliko si puta pokušala da sakriješ tu činjenicu, ne možeš biti ništa drugo od onog što jesi i to je sasvim u redu.

Ti si onakva kakva bi trebala biti, divlja u svojoj haotičnoj ljepoti.

Znam da ti je srce slomljeno i znam da ne razumiješ zašto se čini da nikad ne ide, ali konačno sam shvatila:

Ne treba ti čovjek, potreban ti je prokleti ratnik.

Nije važno da li ovaj ratnik vozi džip ili neki sportski automobil, a neće biti važno ni da li nosi svilu ili pamuk, neće biti važno ni da li radi u nekoj višespratnici ili kao noćni čuvar.

Bitno je da ovaj ratnik žudi za tvojom snagom i intezitetom. Gledaće te i neće vidjeti nešto što se mora ukrotiti, već nešto čemu će se samo diviti.

Ovaj ratnik neće biti neko s kim možeš manipulisati ili se igrati s njim kao u prošlosti- i zbog tog ćeš ga još više voljeti.

Jer ti nisi žena, ti si prokleta boginja.

Tvoja žestina će ga baciti na koljena svaki put kad pogleda u tvoje prelijepe oči, a za razliku od ostalih- on se neće uplašiti. Ovog puta ćeš zaista upoznati onog pravog, jer jednostavan čovjek za tebe nije.

Treba ti neko ko će uskladiti vatru u tvojim očima sa njegovom. I ne samo to, ovaj ratnik će željeti da podstakne plamen a ne da ga utapa sopstvenom nesigurnošću.

Jer je to jedini čovjek koji će željeti da živi s tobom u divljini.

Možda neće morati da ubije ni jednog zmaja da bi zaradio tvoju ljubav, ali je spreman da hoda kroz vatru zbog tvog nevjerovatnog osmijeha koji čuvaš u rezervi samo za njega.

Ovaj ratnik kojeg tražiš….. on traži tebe.

Jer je imao neuspjele veze zbog kojih se pitao da li mu je možda suđeno da ostane sam do kraja putovanja- a ti si ta koja će sve promijeniti. Jer dušo, kad se ti i ovaj ratnik sretnete i sudarite- to će biti vatrena ljubav.

Ne pokušavaj da bježiš ovaj put- znam da ti je srce već bilo slomljeno i da nisi navikla da stvari funkcionišu, ali ovog puta je drugačije. Daj sebi vremena da to vidiš.

Nećeš uvijek morati da ga slijediš, kao što ni on neće slijediti tebe.

Dopusti sebi da ostaneš divlja čak i kad želiš samo da se sklupčaš pored njega i zaboraviš da postoji ostatak svijeta.

Dopusti sebi da i dalje lutaš gola pod punim mjesecom. Dopusti sebi da osjetiš privlačenje vjetra u svom srcu i sunca ka novom putovanju. Jer će te ovaj ratnik voljeti zbog tvoje divljine i željeće da ju zadržiš.

Sad ćete biti zajedno u ovom. U ovom nevjerovatnom, ludom, haotičnom, čudesnom životu- jer ratniku je potrebno da voli boginju. A boginji je potrebno da ratniku pokaže šta je ljubav.

Pakuj svoje ideje o nesigurnosti, jer to ionako nikad nisi bila ti. Ovakvu ljubav ne možeš zaustaviti, zato mi obećaj da ćeš izdržati još samo malo.

Imaj malo nade i pruži ljubavi još jednu šansu, jer ti obećavam – ljubav koju tražiš takođe traži tebe.

Izvor/elephantjournal.com

Prevela Sara Desančić

Nije život cvjetno polje

Čovječanstvu će krenuti na bolje onog trenutka kad većina homo sapiensa shvati da je kao pojedinac sitan, mali i nebitan. Da ne može promijeniti svijet niti nametnuti svoju volju. Kad ostrašćeni nacionalisti prestanu pisati otrovne komentare i sipati mržnju, iako se rat završio prije 25 godina. Jebo li vas rat. To nije ni bio vaš rat, vi ste bili samo oruđe, topovsko meso. I nije vam ništa bolje ni evo 25 godina kasnije a i dalje se mrzite i trujete djecu nacionalizmom. Oni čiji je to rat bio punili su džepove vašom mukom i pune ih i dan danas na račun vaše sujete i ograničenosti. I dokle god vi raspirujete međunacionalnu netrpeljivost, njima ćete direktno u čašu točiti nektar besmrtnosti.  Jer oni od mržnje žive. Onda kad to prosječan Balkanac shvati, biće nam svima bolje.

Ne’š ti svijet promijeniti tako što ćeš na fejsbuk statusu opsovati Bilu Gejtsu mater. Zaboli njega guzica, on ni ne zna da ti postojiš tamo negdje u balkanskom budžaku, krpiš dane kao Cigo kišobran i razvlačiš šta se razvući da od prvog do prvog u mjesecu. Nećeš svijet promijeniti tako što ćeš podijeliti na mrežama apel za pomoć bolesnom djetetu. Uplati druže tih 100 dinara, maraka, kuna, eura, jena ili čega već za to dijete. Znam da imaš viška. Čim imaš internet, smart telefon, struju, imaš i previše. Ako nemaš 100, imaš 50 ili 10 ili 5… Koliko god, ali imaš. Bolje i 5 dinara tj 0,010 KM, to jest 0,25 kuna, ili 0,00029 eura uplati za to dijete, to ti je otprilike kilovat struje, i odreci se sat vremena blejanja po mrežama, nego da samo vazda dijeliš te apele a ne pomažeš nikad. Licemjerno je, brat bratu… Tako ćeš, sitnim koracima, možda nešto i promijeniti. Nijemim posmatranjem sa strane, nikad.

Znaš šta možeš promijeniti? Svoj svijet. Ovaj veliki, zajednički, teško da možeš, osim ako nisi novi Ajnštajn, Tesla ili tako neki genije. Svoj ti svijet mijenjaj. Budi bolji čovjek.  Saslušaj, popusti, doprinesi… Baci jebeno smeće u kantu a ne u rijeku. Čuvaj vodu. Znaš li da na svijetu ima više od 2 miliona ljudi koji nemaju pitku vodu. Dva miliona, hej…

Teško da možeš promijeniti ljude oko sebe. Vrlo teško. Ali sebe možeš. Druge ljude manje više moraš prihvatiti onakvima kakvi jesu, ali zato sebe možeš mijenjati. Pošalješ u tri pizde materine sve one što ti štete, ubijaju volju za životom, crpe energiju, oduzimaju vrijeme i vazda nekog đavola zakeraju. Lagano, odjeb… Ne uvažavaj svačije mišljenje niti se primaj na svaku opasku u kojoj se pronađeš kao baba na saučešće. Kako ono rekoše, mišljenje je kao dupe, ima ga svako.

Zašto ja sad sve ovo pričam? Eto, lafo, pametnija sam… Jok! Više zato što sam na svojoj koži osjetila većinu ovoga što nabrojah. Nervirao me nacionalizam, pa sam se svađala sa idiotima po internetu dok nisam shvatila da je to borba sa vjetrenjačama i da ću samo pogubiti živce a ništa promijeniti neću. Jer budala ostaje budala bez obzira na pređeni put. Mislila oduvijek da mogu promijeniti svijet. Bunila se, galamila, protivriječila, svađala se… Ma kakvi… Samo ja nastradam. Nepravda me pogađala toliko da sam plakala zbog drugih ljudi i pokušavala im pomoći iako oni sami sebi nisu htjeli pomoći. Potrošila gooodinaaa i godina vremena na ljude koji se danas ne sjete ni javiti. A znali su zvati u pola noći kad im nešto treba. Bila sam divna, krasna, dobra i naravno, budala. Bila sam divan čovjek i prijatelj, jedna izvanredna osoba a sad ni zdravo, ni Muuu ni Beee ni lajk na fejsbuku…  Marš!

Dozvolila da mi samopouzdanje zavisi od mišljenja drugih ljudi jer sam vaspitana da poštujem autoritet i da je sve što ti neko kaže iz dobre namjere. Dobrih 35 godina mi je trebalo da shvatim da nije sve što mi neko kaže uvijek istina i nije iz dobre namjere. Polazeći od toga da ja nikad nikome namjerno nisam ništa loše uradila niti rekla, mislila sam da se i drugi time vode. E malo sutra. Ljudi su, bolan, licemjerni i prevrtljivi, većina samo sebe i svoj interes gleda. Odlično je što su se pojavile ove društvene mreže, pa ako imaš iole mozga dobro možeš da vidiš kakav je ko, kome šta fali, ko je nesrećan, ko isfrustriran, a ko je zao sam od sebe i bez ikakvog razloga. Isto tako možeš da vidiš da na svijetu ima divnih ljudi kojima nikad oči nisi vidio ali su ti po sentimentu mnogo bliskiji od onih što si među njima čitav život.

Eto tako sam ja, misleći da mogu promijeniti svijet i imajući razumijevanja i vremena za svakoga, trudeći se da svi oko mene budu zadovoljni, završila na terapiji i ozbiljnim dijagnozama. Klinička depresija, anksioznost, odvratni napadi panike od kojih sam mislila da ću da umrem dok nisam znala šta mi je i koje sam bukvalno živjela jer ih je bilo konstantno. Sve to dok nisam shvatila da je odjeb najbolji lijek, da je ignorisanje pola zdravlja i da tek kad promijeniš sebe možda možeš da utičeš na neke promjene u svojoj okolini. Sve ostalo je zavaravanje. Tako meni jednom drugarica kaže kako oduvijek misli da ja nemam nikakvih problema u životu, da mi dobro ide, da sam srećna i zadovoljna. A ja se smijem, zajebavam se, smiju se i drugi samnom, a ja se u sebi raspadam. Kad sam odlučila da radim ono što volim, kažu vidi budale piše knjigu, slika, smiju mi se ljudi… To je ono što mi otvoreno kažu, a Bog zna šta misle… Iskreno, zaboli me… Ja ako ne mogu promijeniti svijet, ja ću okrečiti hodnik u žutu boju i biće mi bolje. Kad sam konačno izgovorila sve ono što mi smeta, što me truje i ubija i rekla da je dosta, život mi se okrenuo naglavačke, sve se poremetilo i nastao je opšti haos. Evo, polako se oluja smiruje, more je čisto i sve ponovo dolazi na svoje mjesto. Sutra je prvi dan ostatka mog života 😊

Prim.aut Ideju za naslov sam pozajmila iz pesme „Nije život cvjetno polje“ punk-folk-welness benda „Brkovi“.

Ljubav i njene ruševine

Voliš li me? Volim te… Koliko… Odavde do Svemira… Zauvek? Zauvek! Obećavaš? Naravno? Nikad me nećeš ostaviti? Neću, šta ti je..? Hoćeš li me ovako ljubiti svako jutro, do kraja života? Hoću, obećavam! Ne moraš da obećavaš, samo uradi tako. Dobro. Hoću.

– Volim sok od jagode. – Kupiću ti. – I gumene bombone. – I to ću ti kupiti. – Od cigareta živim. – Nema veze, prestaćeš… – Neću prestati! – Ma, hoćeš… Doći će trenutak. – Ja sam noćna ptica, malo spavam… – Ja nisam, ali nema veze. – Nema veze… – Meni je muzika isto što i vazduh i voda. – Samo nek’ je veselo… – Po nekad budem tužna bez razloga… – Proći će, trgnućeš se… – Meni je zagrljaj najsigurnije mesto na svetu. Onaj pravi, zaštitnički… – Od ljubavi se ne živi… – Ja živim… – Nisu mi toliko bitne materijalne stvari. – Raditi se mora, jer se živeti mora… – Ništa se ne mora, osim umreti… – Tačno!

Ja sanjam morska plavetnila u julska popodneva, miris soli i zvuk talasa. More je život. More je ljubav… – To je luksuz. – Ja živim od emocija… – Od ljubavi se ne može živeti. – Mene je teško razumeti. – Ma, nije, čini ti se… – Ja sam zahtevna i ponekad ni sama ne znam šta hoću. – Moraš znati šta hoćeš, ako ne znaš, propašćeš… – Ja nisam kao drugi, štrčim, odudaram… – Po čemu, svega ti? – Po svemu… – Ma umišljaš… – Ne mislim da je to loše nego baš naprotiv… – Ne vidim ništa što odudara… – Šteta…

Vidiš da možemo zajedno iako smo različiti! – Vidim, možemo… – Vidiš da ljubav nije to što ti misliš? – Da, sad mi je jasno… Ljubav je hrana na stolu i plaćeni računi. Ostalo se ne važi. – Važi se, ali ovo je najbitnije da ljubav opstane… – Valjda tako mora… – Moraš da radiš na sebi, da se menjaš! – Ne želim da se menjam, osim ako tebi nisam dobra… – Jesi, ali ipak bi mogla da ostaviš cigarete. – Ne želim… – Pa kome misliš za vrat da padneš kad dobiješ moždani udar ili rak? – Ne moram da padnem nigde… Postoji eutanazija… Nije mi žao… – To je predavanje bez borbe, linija manjeg otpora… – Možda, ali to je moj život… – Odvratna si! – Verovatno… – Ništa me ne slušaš! – Ja ne slušam nikoga. – Ne može tako! – Znam da ne može… Uzmi ili ostavi… – Moraš se promeniti… – Ne znam kako. Ako se promenim onda to neću biti ja… – Naravno da ćeš biti ti, ali bolja verzija tebe. – Bolja, kome? – Meni! – Mislila sam da sam ti dovoljno dobra… – Uvek može bolje… – Slažem se!

Evo, uradila sam sve što je traženo od mene. – Jesi, ali ima još. – Koliko još? – Još mnogo… – Nema mene u meni skoro ni mrvicu više… – Pusti gluposti, život je borba, mani se filozofiranja… – Ne osećam se dobro… – Šta ti je? – Nemam pojma, ali probaću da saznam. – Ako ti nije dobro, idi doktoru. – Da, trebala bih…

Lekar mi je dao lekove. Kaže da mi je nizak prag tolerancije na stres i frustraciju i da teško podnosim pritisak. – Dobro je dok imaju tablete. Pij i ćuti i guraj dalje… – Da, tako bi trebalo… Sama sam kriva što je dotle došlo. Verovatno nisam sve radila kako treba… Tablete će pomoći da se vratim na pravi put… Sigurno…

Ako zidamo kulu od različitih elemenata, od kamenja različitog oblika, i ako ih tokom gradnje ne prilagodimo jedan drugom nekim vezivom koje će ispuniti praznine koje nastaju, kula će se srušiti. Mi ćemo je i dalje zvati kulom, iako to nikad nije bila. Njene ćemo ruševine nazivati ostacima kule, iako od tih elemenata nikada nije mogla biti kula. Možda je mogla biti bankina uz ulicu, eventualno ograda za cveće u jednom nizu kamenja. Kula je bila previše ambiciozan projekat. Zato su ostale samo ruševine…

„Neprilagođena“, osvrt pesnikinje Aleksandre Petrović Matić

Piše Aleksandra Petrović Matić

,,Treba da se vratimo temeljno isprani ili uronjeni u vode koje oživljavaju i obasipaju znanjem, čime se u naše tjelo utiskuje miris svetog. Svaka žena ima pristup rijeci ispod rijeke, Rio Abajo Rio. Ona tamo stiže putem meditacije, plesa, pisanja, maštanja ili bilo koje aktivnosti koja zahtijeva snažno izmjenjenu svijest. Bilo da posjedujete jednostavno srce ili ambicije amazonke, bilo da pokušavate da se popnete na vrh ili samo da preživite sutrašnji dan, bilo da ste duhovite ili tmurne, kraljevskog držanja ili bezobzirne-divlja žena vam pripada. Da bi je pronašle, za žene je neophodno da se vrate svom instinktivnom životu. Sjetimo se sebe unazad do divlje duše…,,

„Žene koje trče s vukovima“, Klarisa Pinkola Estes

Vesnine priče sam srela na blogu, sasvim nenadano, jednoga dana kad mi je kišilo previše negative po prozorima iznutra, i privučena vještičijim sloganom u naslovu, pomislila sam evo fantastičnog štiva za bijeg od melanholije. 

Međutim, ja tu prepoznam tragove koje ću nadalje slijediti do potpunog otkrivanja njene divlje duše, i shvatim da će mi itekako pomoći da se i sama vratim svom instinktivnom životu i potrazi za arhetipom divlje žene kako bih bolje shvatila i iskoristila ono što ima da ponudi.

Došao je dan kad su se te priče smjestile u fini povez međ listovima papira, sa tačnim omjerom divljeg i pitomog, taman tolikog da se prilagode uz naslov ,,Neprilagođena,,

Dok ih je pisala, Vesna je nesvjesno oslobodila straha da otkrije sebe, da zaroni u sebe, straha od brige za drugoga, straha da će joj ponestati snage, straha da se otisne na put, straha da li će se trgnuti, možda ustuknuti, uznemiriti, straha da će joj udarci biti uzvraćeni, straha da će postati pomirljiva i isuviše fina. ,, Neprilagođena,, je nastala kad je Vesna oslobodila divlju prirodu žene  iz zamke  i postala stamena, odana, svjesna teritorije, dovitljiva skitnica koja se s lakoćom uhvatila u koštac s ne baš lakim spoznajama, i pretočila ih u svoje priče. Radila je to na način da ukaže na sve što je loše i devijantno tako što je direktno sebe stavljala u epicentar duševih potresa. Takođe je to radila tako što nas je u nekim pričama nasmijavala do suza a u nekim ostavljala kratkog daha poslije čijeg čitanja je trebala čaša vode i kocka šećera. 

Svaka priča napisana je s nekim razlogom, Vesna nas vodi kroz vrijeme i istoriju, kroz život, uspomene, kroz gorko ali i plemenito putem kojim idu svi neprilagođeni. Direktno grebe po vlastitom srcu da prospe prah dobrote, djetinje svile i da nam je razastre pred noge. Takođe na duhovito-ironijski način pokušava da nam ukaže koliko smo zastranili u ovoj savremenoj eri. Kao ljudska bića i kako nas je empatija bespovratno napustila. Kao i to kako da se oživljavaju sagorjeli feniksi i kako se iz mrke povrijeđenosti kuje nova obnovljena i zlatna duša a to je već pomalo alhemija koja može da opravda vještičiju simbolku nekih njenih naslova. 

,,Uvek sam se pitala šta to tera suze iz oka. Koliko nam je to organizam, u stvari, savršeno izbalansiran, kad je čulo sluha povezano sa okom, sa suzom… jedna reč i eto je… Izdajnički se pojavljuje… Kažu, kad je prva iz desnog oka, onda je od sreće… Kad je iz levog, onda je zbog tuge i bola. Povrede te, rečju, delom, pogledom… Izvrnu ti utobu naopačke za tri sekunde… Prvo samo zineš, nemoćan da progovoriš, da se braniš… Onda te spopadne bes, pa tuga… Na kraju dolazi gospodin bol. Udara te u stomak svakih pola sata… udara i podseća da nisi toliko jak, da ti ništa ne vrede tvoje grlate zidine kojima se braniš, ma ništa ti ne vrede ni svi citati umnih ljudi, on udara pa udara dok te ne slomi i natera te da plačeš,,

Vesnine priče su mala otkrića nas samih. Sve ono što se ne bismo usudili izreći naglas. Vesnine priče su sve naše seobe, sve melanholije za zagubljenim uspomenama ostalim na ulicama u gradovima u kojima ne živimo više. Takođe su sjećanja na prvobitna pripadanja, ljubav i bezbrižna odrastanja. One su i podsjećanja na nešto bolno ali i lijepo, na odlaske najdražih u vječnost i zavjet na nezaborav. Takođe su i poređenja među ljudima. Kakav postati. Ili ostati. 

Vesnine priče postide do crveni u obrazima tačno na onim mjestima gdje prepoznamo vlastite neispravnosti, a slabo šta da je preskočila, često satirično kritkujući hijerarhijski i ljude i odnose među njima. Kritkujući čitav sistem koji neispravno funkcioniše, ona podiže svoj glas, ponekad zasmijava ne bi li tako istjerala miševe iz rupa koji su skloni ćutanju na sve ono zbog čega treba da se vrišti.

Vesna Plakalović Duvnjak će nam u prvom licu pokazati da u srcu svake žene obitava neukrotiva snaga ispunjena strastvenom kreativnošću i znanjem.

Vesna  je Neprilagođena i svojim pričama pokušava nenametljivo da nam ukaže da je to pomalo stresno ali ipak počasno zvanje  u moru stereotipnih istovjetnih. Kompenzovaće smijeh i suze za ćutanje, zarad ljepšeg cilja. Da probudi ljepše u ljudima. Pomalo je ,,mimosvijet,, po zanimanju uglavnom sanjar.

U slučaju neke veće nesanice koja će joj se dogoditi s vremena na vrijeme, pregovaraće o cijenama sa elitnim salonima vjenčanica. Budna ljepše sanja.

Aleksandra Petrović Matić

Zašto smo nezahvalni..?

Sve bi. Daj. Samo daj. Ako imam, daj mi još. Ako nemam, zašto onaj drugi ima a ja nemam? Kad ću ja da imam? Moram da imam. I ovo i ono. I što mi treba i ono što mi je apsolutno nepotrebno. Daj da preliva. Puno i neumereno. Da trošim, da se bahatim, da se pokažem… Dabogda imao pa nemao, kaže jevrejska poslovica. Ili je to kletva? Nikad nisam bila baš sigurna…

A život prolazi neprimetnim koracima. Vreme ne zaustavlja svoj lagani hod, a mi stojimo i samo se koprcamo u vrtlogu od vremena i života. Jurimo. Kasnimo. Dišemo ali ne primetimo da dišemo. Vidimo okom sve lepote koje nas okružuju, ali ne pomišljamo kako je onima koji vida nemaju i u večnom mraku žive. Kako je onima što ne mogu samostalno da dišu? Trošimo blagodeti vazduha i svetlosti kao bogomdanu tapiju. Kao nešto što nam pripada po prirodi stvari. Eto, ima ih koji nemaju tu sreću… Hodamo… Trčimo… Jedemo… Pijemo… Smejemo se… I sve to radimo olako, kao da se podrazumeva. Kao da nas nikad neće nestati i kao da zaslužujemo sve to. Dobijamo a ne dajemo ništa. Samo trošimo.

A šta je sa onima kojima je to uskraćeno? Onima koji ne vide, ne čuju, gladni su, žedni, prljavi, bolesni..? Po čemu smo mi to bolji od njih? Neko nema čašu pitke vode dnevno da popije, a kod nas ljudi kad su velike vrućine polivaju beton ispred kuće, vele da im bude svežije. Rasipaju. Prosipaju. Sebični su. I nezahvalni… Bacaju hranu… Kupe četiri vekne hleba, jednu pojedu a ostale tri sutradan bace u smeće. Umesto da novce koje su dali za nepotrebne tri vekne hleba, daju sirotinji. Bolesnom. Ubogom…

Ja sam strastveni pušač. Moj mi dinar pred očima gori, što bi rekla moja baka. Bacam. Rasipam. Trujem sebe i one oko sebe. Nezahvalna na čistom vazduhu, nezahvalna rukama i kičmi koje su taj novac zaradile.

Stignemo li se zahvaliti majci što nas je rodila i život nam dala? Jesmo li zahvalni za sve noći i dane što je probdela nad nama, za svu brigu i ljubav što je dala? Jesmo li zahvalni na zdravlju koje imamo kao da se to podrazumeva, pa ga uništavamo hranom i stresom, i tek kad ga nestane postanemo svesni koliko znači. Dabogda imao pa nemao… Jesmo li zahvalni na ljubavi koja nas okružuje? Na lepoj reči, na osmehu, na ruci koja se spusti na rame kad je teško? Jesmo li zahvalni što nam je data sposobnost da volimo? Da se osetimo uzvišeno dajući i primajući ljubav? Jesmo li zahvalni što imamo previše dok neki drugi nemaju ništa? Pomislimo li da bi sva dobra koja imamo trebalo malo preraspodeliti pa da za sve bude dovoljno? Da ne prolivamo vodu, da ne bacamo hranu, da ne zagađujemo vazduh? Da poklonimo ono što nam je viška i ne očekujemo ništa zauzvrat? Da ne bacamo ni kamen ni hleb, nego samo osmeh? Da ne budemo gordi nego da se sagnemo i tako postanemo još veći? Da ublažimo nekome gorčinu od života, da pružimo nadu i utehu? To ne košta ništa. Ni osmeh ne košta ništa. Ni lepa reč…

Da budemo ljudi, jer nam je dat razum i osećanja. Da dajemo i ne očekujemo ništa… Da postojimo u trenutku i shvatimo konačno da ništa nismo doneli i ništa nećemo odneti, ali možemo mnogo uraditi dok smo tu…

Zapisi iz dnevnika; Neću da ćutim!

04.05.2001.

Mrak i samoća svud oko tebe

Budiš se sa nadom u bolje sutra

Preguraš nekako i ceo dan

Ali te noć obavezno zajebe.

U staklenoj kutiji rasli smo svi

Učili nas da volimo jedni druge,

Gradili snove i ideale

Kao deca akcijaških graditelja pruge

Rođeni smo u pogrešno vreme

Na pogrešnom mestu,

Pod pogrešnim nebom

Osudili nas na nesrećnu mladost

Srušili nam snove i budućnost.

Lepljivo teče dan za danom

Sličan jedan drugom, uvek puni sranja

Ako se ne boriš i zubima i mozgom

Šansa da preživiš je sve manja i manja…

Kriminalci i sponzoruše-to je naša stvarnost,

Ovaj svet sve više propada, to nam je sušta realnost.

Ne želim da se izgubim u ovom glupom šablonu,

Ne želim da budem još jedna kap u moru…