Čipovana

Ima, evo, godinu dana od kako je ceo svet okrenut naglavačke, a sve zbog pandemije nekog novog virusa. Raspoloženje širokih narodnih masa se kretalo od odbijanja da se poveruje u postojanje virusa, preko straha, histerije, paranoje, pa preko sprdnje, pametovanja i nekih novih teorija zavere, sve do pronalaska vakcine i početka imunizacije. Reklo bi se, prođosmo sito i rešeto, lokdaune, zatvaranja, maske, respiratore, rukavice, skafandere, distance, pozdravljanje laktovima, a ne naučismo ništa. I dalje se svaka rasprava svodi na šovinistička nadmudrivanja, lupanje kontre i spominjanje familije. Antivakserski lobi je dobio jak vetar u leđa, a teorije zavere jednu potpuno novu dimenziju , pa iz „deep web-a“ iziđoše pravo na stočiće za kafu dokonih domaćica, mudrih glava ponosnih vlasnika proverenih informacija, sve do kladionica, vrtića i zelenih pijaca. Sad imamo još jednu pandemiju koja se nezaustavljivo širi – Teorije zavera.

Jedna od najzastupljenijih teorija zavere je ona o Bilu Gejtsu, 5G mrežama i vakcinama u koje su navodno ubačeni čipovi pomoću kojih će gospodin Gejts moći sve da nas prati, a sve to preko predajnika 5G mreže. Znaće sve o nama, kud idemo, šta radimo, s kim kafenišemo, s kim se svađamo, koliko puta dnevno idemo u toalet, šta pričamo sami sa sobom, s kim se jebemo i u kojoj pozi, ko nam drma kavez i pljuje pod prozor. Dakle, Veliki Brat na svetskom nivou, a mi svi učesnici. Znači, CIA, BIA, M5, MOSAD i sve ostale špijunske zajebancije su mačiji kašalj za ovo što nam se sprema.

I tako se zabrinula Radojka iz Donjeg Duvaništa da će se saznati da je svekrvi u čaj onomad sipala laksativ, pa jadna žena tri dana spavala u toaletu. U pauzama, naravno. Kad Gejts to sazna, osnovaće humanitarni fond za pomoć ugroženim svekrvama. Dragutin iz Moravčevice muku muči sa hemoroidima, pa sve krijući ide u apoteku po Hepatrombin, da rodbina ne sazna da mu je dupe procvetalo. E, Dragutine, što si krio, krio si. Sad il’ na operaciju šuljeva, il’ priznaji rodbini što se svakog meseca smucaš oko lokalne apoteke i pričaš okolo da kupuješ sodu bikarbonu za prskanje povrća protiv buba. Sad će svi da saznaju za tvoju sramotu. Objaviće to Bil Gejts na svom Tviter nalogu, čim ti se čip integriše. Ljiljana iz Negotina se plaši čipovanja zato što već godinama ima lažni profil na Fejsbuku preko koga se dopisuje sa mnogobrojnim udvaračima koji joj lajkuju i komentarišu slike, a u inboksu izgaraju zajedno od Web požude. I sve to dok joj muž hrče u susednoj sobi. E,Ljiljo, sad si jebala ježa u leđa. Doduše, ti ne znaš da ti je muž davnih dana u telefon instalirao aplikaciju za praćenje, pa može da čita do mile volje tvoja bludna četovanja koja njemu u krevetu uskraćuješ. Šta misliš, zašto je kupio novi masat za oštrenje noževa? Dušice, ti si čipovana odavno. A na Fejsbuku među obožavaocima svakako važiš za laku žensku. I svi vi ostali što radite nešto neprikladno, muljate, varate ili samo pomislite nešto što se ne sme, drž’ te se, eto Gejtsa sa čipovima.

Pre tri nedelje sam dobila prvu dozu vakcine protiv Covid-19. Dva dana me je bolela ruka i to je sve. Danas oko podne sam dobila drugu dozu vakcine proizvođača Pfizer/BioNtek. Bilo mi je malo sumnjivo zašto me I lekar i tehničar koji mi je dao injekciju sažaljivo gledaju, ali sam se trudila da ne razmišljam o tome. U glavi mi je samo odjekivalo: čip,čip,čip,čip… Kao da neko nije zavrnuo slavinu do kraja. Prvih 15 minuta nakon vakcinacije sam sedela u prostoru odvojenom za posmatranje, tj ako se nekome desi da ima neku brzu kontraindikaciju na vakcinu. Sedim tamo i gledam u jednog bolničara ispred mene, krupan čovek, razvijen, ćelav i sa bradom. I odjednom mi sine jedno logično pitanje: Zašto nekim muškarcima kosa ne raste a brada i sve ostale dlake rastu? Da li se to ikad iko zapitao? Jebote, pa ova vakcina ipak ima kontraindikacije. Postadoh odjednom pametnija. Razmišljajući o pitanju koje mi se samonametnulo, vozim do velikog gradskog parkinga. Odlazim do parking automata i kopam po novčaniku da nađem 80 centi za parking. Nađem nekako 60 centi, ali onih ostalih 20 nikako. Automat se vraća na početni ekran i izbacuje moj sitniš jer nisam ubacila dovoljno. Vadim prstima mojih 60 centi i još 6 eura u kovanicama po 2 eura. Auuu, jebote, ovo sigurno Bil Gejts šalje kao nagradu što sam se dobrovoljno čipovala, ovaaaj… vakcinisala. Ne verujem rođenim ni očima ni prstima. Zar ovde u Nemačkoj gde je svaki cent bitan, ja dobijam, ničim izazvana, celih 6 eura. Ma garant Gejts, nema šta drugo da bude. Osetih u trenutku kako mi pulsira ono mesto na ruci gde su me uboli iglom pre pola sata. Čip. Nema šta drugo da bude. Gledam onih 6 eura na dlanu, pa gledam u onaj Parking automat, pa se pipnem po onom ubodnom mestu… Napipam nešto… Pravougaonog oblika, izuzetno tanko… Jebote, pa ja sam čipovana! Pogledam sama sebe u retrovizoru, da se uverim da sam to još uvek ja. Ja sam, nema šta. Samo sam danas nekako lepša nego inače. Hmmm… sve je ovo meni sumnjivo.

Stižem na parking ispred zgrade, i taman da se uparkiram kako treba (iako sam žena), od onog bola u ruci ne uspem dovoljno da okrenem volan i već vidim kako udaram u komšijin auto, kad odjednom mi kroz levu ruku prostruja neka čudna energija, ruka neverovatnom brzinom okrenu volan i ja se uparkirah savršeno. U milimetar. Auuu, šta je sad ovo… Čip… Eto odgovora… Gejts mi preko 5G mreže izigrava parking senzor. Ostajem da sedim u autu onako zblanuta i gledam nekud u prazno par minuta. Polako skidoh jaknu i još jednom opipah ono mesto gde su me uboli iglom. Stvarno ima nešto. Izvukoh levu ruku iz rukava i ugledah ga. Čip! Mali pravougaonik u boji kože na mom ramenu. Istina je! Čipuju nas! Polako pređoh prstima preko čipa, kao da je neka relikvija. Odjednom se začu šuštanje iz radija, iako je motor bio ugašen. Jedan promukli glas iz neke velike daljine progovori: Vesna! Rek’o molim gospodine Gejts. Kaže, kako si znala da sam ja? Pa reko ko bi drugi mogao biti, dragi Bile, samo tebi mogu pasti na pamet ovakve stvari. Znači, uspelo ti je da nas sve čipuješ i porobiš. Osim antivakcinaša, oni će ti se najebati mile majke, da znaš. Kaže, ne brini ti za njih, sredićemo ih preko društvenih mreža, tu su najčešće grupisani. Smogoh snage da upitam: Gospodine Gejts, može jedno pitanje? Može, može, odgovori, samo pucaj… Pa, vidite, mene jako interesuje zašto se Vaš operativni sistem zove Windows (eng; prozori) a Vi se prezivate Gates (eng; kapije)? Nasmeja se Bil Gejts grohotom i odgovori: “ Pa prozori, normalno, jer se vi Balkanci najviše plašite promaje i to je jedini način da vam se konačno dohaka“. Ostadoh u čudu. Čovek je stvarno u pravu. Promaja, Windows, prozori… Ima smisla…

Sedela sam i dalje i gledala u radio. Odjednom Gejts ponovo progovori: „De, života ti, Vesna, nemoj zaboraviti da odlepiš taj flaster sa ruke što su ti zalepili posle vakcine. Pomisliće neko da je čip sa spoljne strane“.

Ovaj život od trideset i nešto

Prelazim prstima preko lica. Ne sviđa mi se kako na dodir izgleda deo oko očiju. Koža je isuviše nežna i tanka. Reklo bi se da sam konačno dobila podočnjake. Možda bi trebalo da se obradujem, jer ih nikada nisam imala? Možda ipak postajem žena svojih godina, iako sam mislila da neću nikad? Po malo me plaše ova razmišljanja… Možda je stvarno vreme da se uozbiljim? Osim što nemam pojma šta bi to trebalo da me odredi kao osobu mojih godina?

Iskreno, nisam ni svesna svojih godina. Radujem se sitnicama kao da mi je 15, ponesu me emocije i muzika kao da mi je 20, a po nekad se jedva krećem od tereta života skrhanog na moja leđa kao da mi je 70. Po nekad mi leptirići u stomaku zalepršaju krilima kao da mi je 17. Nekad sam razočarana u ljude kao da mi je 50. Nekad postupam potpuno naivno i nepromišljeno, kao da mi je 20. Nekad se u meni skupi toliko sivila, koliko zajedno nema u svim gradovima sa lošom ekološkom situacijom, gde ljudi spaljuju ugalj i automobilske gume. Kao da mi je 67. A najčešće sam to samo ja, neshvatljiva i drugima i sebi, po nekad bez plana, a nikad bez osmeha. Obična ja, neodređenih godina. Sasvim jednostavna ja, ona od juče i ona od pre 2 godine. Jedini trenutak kada postanem svesna svojih godina je onaj kada ugledam fotografije školskih drugova na mrežama. Uplašim se, svega mi. Valjda najmanje sebe gledam pa ni ne vidim da je moja generacija uveliko osedela, omatorila, izborala se, oćelavila, to sve ozbiljni ljudi u ozbiljnim godinama. To do juče bila deca, šta im se desi odjednom..?

Ako bih kao uzor žene u ozbiljnim godinama trebala da uzmem žene iz mog okruženja koje su tu negde oko četrdesete, pa onda bolje da me bacite direktno na 60 il’ nek’ crknem odmah. To puno kompleksa, to mašta o silikonskim sisama, to se maže kojekakvim anti ejdž kremama od kojih osmeh ostane fiksiran po tri dana. To guta vitamine, kalcijume, cinkove, selene i ne d’o Bog da priđe kakvom većem magnetu, ostaće jadna zalepljena za njega sa sve onim ufiksiranim osmehom. To robuje markama, to se gađa cenama garderobe, obuće, kozmetike… To ogovara, to spletkari, to broji lajkove na fejsbuku, to se taguje po „ekskluzivnim“ lokalima dok leži u krevetu petkom uveče i ne zna šta će od sebe i života svoga. To te gotivi samo dok misli da je iznad tebe, ali čim na trenutak pokažeš gde mu je mesto, napada i ujeda kao sumanuto. Neka hvala…

Naravno, ne kažem da su sve takve, ali to je neki prosek. Ja sebe tu ne vidim nigde. Silikonske sise mi ne trebaju, imam svoje prirodne, pa kakve su, takve su. Ne planiram skrivati ni godine ni kilograme, jer opet, to sam što sam. I jedno i drugo je moje i nosim ih onako kako najbolje umem. Ne robujem markama nego se trudim biti marka. Ne robujem ni novcu ni sujeti. Volim bezuslovno i dajem sebe bezgranično. Trudim se činiti dobro i onda kada to nema nikakvog smisla, kada to niko od mene ne traži niti očekuje. Na takav način ispravljam vagu Univerzuma na pozitivnu stranu i tek tada mogu očekivati nešto dobro za sebe. Vodim se najčešće svojim instinktom jer se u bezbroj slučajeva dokazalo da je upravo on imao najbolje rešenje. Sve ono što ga nisam poslušala otpisujem na plaćanje „životne školarine“ koja me jeste skupo koštala. Ali zato svako svoje iskustvo cenim jer mi je pomoglo da naučim.

Ljude gledam prema osećaju koji u meni bude. U svakom međuljudskom odnosu. Puno toga čovek može sam, stvoriti, pretvoriti, naći, iznedriti… Jedino ona najlepša osećanja nisu potpuna ako se ne podele. Ni ljubav ni radost ni tuga… Jer i tuga je lepo osećanje, oslobađa i briše duboke ožiljke kada odlazi.

Živeti slobodno i nesputano, dati od sebe ono najbolje, ali i tražiti samo najbolje jer manje od toga ne zaslužujemo, zapravo je jednostavan životni model. Verovati u dobro, pomiriti se sa onim što ne možemo promeniti, živeti otvorenog srca i uma. Nije teško, jel da 😉

Ja sam spremna za ulazak u srednje životno doba. Ili su mi, ponovo, dobro potrefili terapiju 😉

A vi? Kako ste?

Ne treba tebi čovjek, nego ratnik

Znam zašto to nije uspjelo ni sa kim drugim- jer tebi ne treba čovjek, već prokleti ratnik. Ti si jačina turske kafe pri izlasku sunca i ne pokušavaj da se pretvaraš da nisi.

Ti si jedna od divljih, i bez obzira koliko si puta pokušala da sakriješ tu činjenicu, ne možeš biti ništa drugo od onog što jesi i to je sasvim u redu.

Ti si onakva kakva bi trebala biti, divlja u svojoj haotičnoj ljepoti.

Znam da ti je srce slomljeno i znam da ne razumiješ zašto se čini da nikad ne ide, ali konačno sam shvatila:

Ne treba ti čovjek, potreban ti je prokleti ratnik.

Nije važno da li ovaj ratnik vozi džip ili neki sportski automobil, a neće biti važno ni da li nosi svilu ili pamuk, neće biti važno ni da li radi u nekoj višespratnici ili kao noćni čuvar.

Bitno je da ovaj ratnik žudi za tvojom snagom i intezitetom. Gledaće te i neće vidjeti nešto što se mora ukrotiti, već nešto čemu će se samo diviti.

Ovaj ratnik neće biti neko s kim možeš manipulisati ili se igrati s njim kao u prošlosti- i zbog tog ćeš ga još više voljeti.

Jer ti nisi žena, ti si prokleta boginja.

Tvoja žestina će ga baciti na koljena svaki put kad pogleda u tvoje prelijepe oči, a za razliku od ostalih- on se neće uplašiti. Ovog puta ćeš zaista upoznati onog pravog, jer jednostavan čovjek za tebe nije.

Treba ti neko ko će uskladiti vatru u tvojim očima sa njegovom. I ne samo to, ovaj ratnik će željeti da podstakne plamen a ne da ga utapa sopstvenom nesigurnošću.

Jer je to jedini čovjek koji će željeti da živi s tobom u divljini.

Možda neće morati da ubije ni jednog zmaja da bi zaradio tvoju ljubav, ali je spreman da hoda kroz vatru zbog tvog nevjerovatnog osmijeha koji čuvaš u rezervi samo za njega.

Ovaj ratnik kojeg tražiš….. on traži tebe.

Jer je imao neuspjele veze zbog kojih se pitao da li mu je možda suđeno da ostane sam do kraja putovanja- a ti si ta koja će sve promijeniti. Jer dušo, kad se ti i ovaj ratnik sretnete i sudarite- to će biti vatrena ljubav.

Ne pokušavaj da bježiš ovaj put- znam da ti je srce već bilo slomljeno i da nisi navikla da stvari funkcionišu, ali ovog puta je drugačije. Daj sebi vremena da to vidiš.

Nećeš uvijek morati da ga slijediš, kao što ni on neće slijediti tebe.

Dopusti sebi da ostaneš divlja čak i kad želiš samo da se sklupčaš pored njega i zaboraviš da postoji ostatak svijeta.

Dopusti sebi da i dalje lutaš gola pod punim mjesecom. Dopusti sebi da osjetiš privlačenje vjetra u svom srcu i sunca ka novom putovanju. Jer će te ovaj ratnik voljeti zbog tvoje divljine i željeće da ju zadržiš.

Sad ćete biti zajedno u ovom. U ovom nevjerovatnom, ludom, haotičnom, čudesnom životu- jer ratniku je potrebno da voli boginju. A boginji je potrebno da ratniku pokaže šta je ljubav.

Pakuj svoje ideje o nesigurnosti, jer to ionako nikad nisi bila ti. Ovakvu ljubav ne možeš zaustaviti, zato mi obećaj da ćeš izdržati još samo malo.

Imaj malo nade i pruži ljubavi još jednu šansu, jer ti obećavam – ljubav koju tražiš takođe traži tebe.

Izvor/elephantjournal.com

Prevela Sara Desančić

Nije život cvjetno polje

Čovječanstvu će krenuti na bolje onog trenutka kad većina homo sapiensa shvati da je kao pojedinac sitan, mali i nebitan. Da ne može promijeniti svijet niti nametnuti svoju volju. Kad ostrašćeni nacionalisti prestanu pisati otrovne komentare i sipati mržnju, iako se rat završio prije 25 godina. Jebo li vas rat. To nije ni bio vaš rat, vi ste bili samo oruđe, topovsko meso. I nije vam ništa bolje ni evo 25 godina kasnije a i dalje se mrzite i trujete djecu nacionalizmom. Oni čiji je to rat bio punili su džepove vašom mukom i pune ih i dan danas na račun vaše sujete i ograničenosti. I dokle god vi raspirujete međunacionalnu netrpeljivost, njima ćete direktno u čašu točiti nektar besmrtnosti.  Jer oni od mržnje žive. Onda kad to prosječan Balkanac shvati, biće nam svima bolje.

Ne’š ti svijet promijeniti tako što ćeš na fejsbuk statusu opsovati Bilu Gejtsu mater. Zaboli njega guzica, on ni ne zna da ti postojiš tamo negdje u balkanskom budžaku, krpiš dane kao Cigo kišobran i razvlačiš šta se razvući da od prvog do prvog u mjesecu. Nećeš svijet promijeniti tako što ćeš podijeliti na mrežama apel za pomoć bolesnom djetetu. Uplati druže tih 100 dinara, maraka, kuna, eura, jena ili čega već za to dijete. Znam da imaš viška. Čim imaš internet, smart telefon, struju, imaš i previše. Ako nemaš 100, imaš 50 ili 10 ili 5… Koliko god, ali imaš. Bolje i 5 dinara tj 0,010 KM, to jest 0,25 kuna, ili 0,00029 eura uplati za to dijete, to ti je otprilike kilovat struje, i odreci se sat vremena blejanja po mrežama, nego da samo vazda dijeliš te apele a ne pomažeš nikad. Licemjerno je, brat bratu… Tako ćeš, sitnim koracima, možda nešto i promijeniti. Nijemim posmatranjem sa strane, nikad.

Znaš šta možeš promijeniti? Svoj svijet. Ovaj veliki, zajednički, teško da možeš, osim ako nisi novi Ajnštajn, Tesla ili tako neki genije. Svoj ti svijet mijenjaj. Budi bolji čovjek.  Saslušaj, popusti, doprinesi… Baci jebeno smeće u kantu a ne u rijeku. Čuvaj vodu. Znaš li da na svijetu ima više od 2 miliona ljudi koji nemaju pitku vodu. Dva miliona, hej…

Teško da možeš promijeniti ljude oko sebe. Vrlo teško. Ali sebe možeš. Druge ljude manje više moraš prihvatiti onakvima kakvi jesu, ali zato sebe možeš mijenjati. Pošalješ u tri pizde materine sve one što ti štete, ubijaju volju za životom, crpe energiju, oduzimaju vrijeme i vazda nekog đavola zakeraju. Lagano, odjeb… Ne uvažavaj svačije mišljenje niti se primaj na svaku opasku u kojoj se pronađeš kao baba na saučešće. Kako ono rekoše, mišljenje je kao dupe, ima ga svako.

Zašto ja sad sve ovo pričam? Eto, lafo, pametnija sam… Jok! Više zato što sam na svojoj koži osjetila većinu ovoga što nabrojah. Nervirao me nacionalizam, pa sam se svađala sa idiotima po internetu dok nisam shvatila da je to borba sa vjetrenjačama i da ću samo pogubiti živce a ništa promijeniti neću. Jer budala ostaje budala bez obzira na pređeni put. Mislila oduvijek da mogu promijeniti svijet. Bunila se, galamila, protivriječila, svađala se… Ma kakvi… Samo ja nastradam. Nepravda me pogađala toliko da sam plakala zbog drugih ljudi i pokušavala im pomoći iako oni sami sebi nisu htjeli pomoći. Potrošila gooodinaaa i godina vremena na ljude koji se danas ne sjete ni javiti. A znali su zvati u pola noći kad im nešto treba. Bila sam divna, krasna, dobra i naravno, budala. Bila sam divan čovjek i prijatelj, jedna izvanredna osoba a sad ni zdravo, ni Muuu ni Beee ni lajk na fejsbuku…  Marš!

Dozvolila da mi samopouzdanje zavisi od mišljenja drugih ljudi jer sam vaspitana da poštujem autoritet i da je sve što ti neko kaže iz dobre namjere. Dobrih 35 godina mi je trebalo da shvatim da nije sve što mi neko kaže uvijek istina i nije iz dobre namjere. Polazeći od toga da ja nikad nikome namjerno nisam ništa loše uradila niti rekla, mislila sam da se i drugi time vode. E malo sutra. Ljudi su, bolan, licemjerni i prevrtljivi, većina samo sebe i svoj interes gleda. Odlično je što su se pojavile ove društvene mreže, pa ako imaš iole mozga dobro možeš da vidiš kakav je ko, kome šta fali, ko je nesrećan, ko isfrustriran, a ko je zao sam od sebe i bez ikakvog razloga. Isto tako možeš da vidiš da na svijetu ima divnih ljudi kojima nikad oči nisi vidio ali su ti po sentimentu mnogo bliskiji od onih što si među njima čitav život.

Eto tako sam ja, misleći da mogu promijeniti svijet i imajući razumijevanja i vremena za svakoga, trudeći se da svi oko mene budu zadovoljni, završila na terapiji i ozbiljnim dijagnozama. Klinička depresija, anksioznost, odvratni napadi panike od kojih sam mislila da ću da umrem dok nisam znala šta mi je i koje sam bukvalno živjela jer ih je bilo konstantno. Sve to dok nisam shvatila da je odjeb najbolji lijek, da je ignorisanje pola zdravlja i da tek kad promijeniš sebe možda možeš da utičeš na neke promjene u svojoj okolini. Sve ostalo je zavaravanje. Tako meni jednom drugarica kaže kako oduvijek misli da ja nemam nikakvih problema u životu, da mi dobro ide, da sam srećna i zadovoljna. A ja se smijem, zajebavam se, smiju se i drugi samnom, a ja se u sebi raspadam. Kad sam odlučila da radim ono što volim, kažu vidi budale piše knjigu, slika, smiju mi se ljudi… To je ono što mi otvoreno kažu, a Bog zna šta misle… Iskreno, zaboli me… Ja ako ne mogu promijeniti svijet, ja ću okrečiti hodnik u žutu boju i biće mi bolje. Kad sam konačno izgovorila sve ono što mi smeta, što me truje i ubija i rekla da je dosta, život mi se okrenuo naglavačke, sve se poremetilo i nastao je opšti haos. Evo, polako se oluja smiruje, more je čisto i sve ponovo dolazi na svoje mjesto. Sutra je prvi dan ostatka mog života 😊

Prim.aut Ideju za naslov sam pozajmila iz pesme „Nije život cvjetno polje“ punk-folk-welness benda „Brkovi“.

Ljubav i njene ruševine

Voliš li me? Volim te… Koliko… Odavde do Svemira… Zauvek? Zauvek! Obećavaš? Naravno? Nikad me nećeš ostaviti? Neću, šta ti je..? Hoćeš li me ovako ljubiti svako jutro, do kraja života? Hoću, obećavam! Ne moraš da obećavaš, samo uradi tako. Dobro. Hoću.

– Volim sok od jagode. – Kupiću ti. – I gumene bombone. – I to ću ti kupiti. – Od cigareta živim. – Nema veze, prestaćeš… – Neću prestati! – Ma, hoćeš… Doći će trenutak. – Ja sam noćna ptica, malo spavam… – Ja nisam, ali nema veze. – Nema veze… – Meni je muzika isto što i vazduh i voda. – Samo nek’ je veselo… – Po nekad budem tužna bez razloga… – Proći će, trgnućeš se… – Meni je zagrljaj najsigurnije mesto na svetu. Onaj pravi, zaštitnički… – Od ljubavi se ne živi… – Ja živim… – Nisu mi toliko bitne materijalne stvari. – Raditi se mora, jer se živeti mora… – Ništa se ne mora, osim umreti… – Tačno!

Ja sanjam morska plavetnila u julska popodneva, miris soli i zvuk talasa. More je život. More je ljubav… – To je luksuz. – Ja živim od emocija… – Od ljubavi se ne može živeti. – Mene je teško razumeti. – Ma, nije, čini ti se… – Ja sam zahtevna i ponekad ni sama ne znam šta hoću. – Moraš znati šta hoćeš, ako ne znaš, propašćeš… – Ja nisam kao drugi, štrčim, odudaram… – Po čemu, svega ti? – Po svemu… – Ma umišljaš… – Ne mislim da je to loše nego baš naprotiv… – Ne vidim ništa što odudara… – Šteta…

Vidiš da možemo zajedno iako smo različiti! – Vidim, možemo… – Vidiš da ljubav nije to što ti misliš? – Da, sad mi je jasno… Ljubav je hrana na stolu i plaćeni računi. Ostalo se ne važi. – Važi se, ali ovo je najbitnije da ljubav opstane… – Valjda tako mora… – Moraš da radiš na sebi, da se menjaš! – Ne želim da se menjam, osim ako tebi nisam dobra… – Jesi, ali ipak bi mogla da ostaviš cigarete. – Ne želim… – Pa kome misliš za vrat da padneš kad dobiješ moždani udar ili rak? – Ne moram da padnem nigde… Postoji eutanazija… Nije mi žao… – To je predavanje bez borbe, linija manjeg otpora… – Možda, ali to je moj život… – Odvratna si! – Verovatno… – Ništa me ne slušaš! – Ja ne slušam nikoga. – Ne može tako! – Znam da ne može… Uzmi ili ostavi… – Moraš se promeniti… – Ne znam kako. Ako se promenim onda to neću biti ja… – Naravno da ćeš biti ti, ali bolja verzija tebe. – Bolja, kome? – Meni! – Mislila sam da sam ti dovoljno dobra… – Uvek može bolje… – Slažem se!

Evo, uradila sam sve što je traženo od mene. – Jesi, ali ima još. – Koliko još? – Još mnogo… – Nema mene u meni skoro ni mrvicu više… – Pusti gluposti, život je borba, mani se filozofiranja… – Ne osećam se dobro… – Šta ti je? – Nemam pojma, ali probaću da saznam. – Ako ti nije dobro, idi doktoru. – Da, trebala bih…

Lekar mi je dao lekove. Kaže da mi je nizak prag tolerancije na stres i frustraciju i da teško podnosim pritisak. – Dobro je dok imaju tablete. Pij i ćuti i guraj dalje… – Da, tako bi trebalo… Sama sam kriva što je dotle došlo. Verovatno nisam sve radila kako treba… Tablete će pomoći da se vratim na pravi put… Sigurno…

Ako zidamo kulu od različitih elemenata, od kamenja različitog oblika, i ako ih tokom gradnje ne prilagodimo jedan drugom nekim vezivom koje će ispuniti praznine koje nastaju, kula će se srušiti. Mi ćemo je i dalje zvati kulom, iako to nikad nije bila. Njene ćemo ruševine nazivati ostacima kule, iako od tih elemenata nikada nije mogla biti kula. Možda je mogla biti bankina uz ulicu, eventualno ograda za cveće u jednom nizu kamenja. Kula je bila previše ambiciozan projekat. Zato su ostale samo ruševine…

„Neprilagođena“, osvrt pesnikinje Aleksandre Petrović Matić

Piše Aleksandra Petrović Matić

,,Treba da se vratimo temeljno isprani ili uronjeni u vode koje oživljavaju i obasipaju znanjem, čime se u naše tjelo utiskuje miris svetog. Svaka žena ima pristup rijeci ispod rijeke, Rio Abajo Rio. Ona tamo stiže putem meditacije, plesa, pisanja, maštanja ili bilo koje aktivnosti koja zahtijeva snažno izmjenjenu svijest. Bilo da posjedujete jednostavno srce ili ambicije amazonke, bilo da pokušavate da se popnete na vrh ili samo da preživite sutrašnji dan, bilo da ste duhovite ili tmurne, kraljevskog držanja ili bezobzirne-divlja žena vam pripada. Da bi je pronašle, za žene je neophodno da se vrate svom instinktivnom životu. Sjetimo se sebe unazad do divlje duše…,,

„Žene koje trče s vukovima“, Klarisa Pinkola Estes

Vesnine priče sam srela na blogu, sasvim nenadano, jednoga dana kad mi je kišilo previše negative po prozorima iznutra, i privučena vještičijim sloganom u naslovu, pomislila sam evo fantastičnog štiva za bijeg od melanholije. 

Međutim, ja tu prepoznam tragove koje ću nadalje slijediti do potpunog otkrivanja njene divlje duše, i shvatim da će mi itekako pomoći da se i sama vratim svom instinktivnom životu i potrazi za arhetipom divlje žene kako bih bolje shvatila i iskoristila ono što ima da ponudi.

Došao je dan kad su se te priče smjestile u fini povez međ listovima papira, sa tačnim omjerom divljeg i pitomog, taman tolikog da se prilagode uz naslov ,,Neprilagođena,,

Dok ih je pisala, Vesna je nesvjesno oslobodila straha da otkrije sebe, da zaroni u sebe, straha od brige za drugoga, straha da će joj ponestati snage, straha da se otisne na put, straha da li će se trgnuti, možda ustuknuti, uznemiriti, straha da će joj udarci biti uzvraćeni, straha da će postati pomirljiva i isuviše fina. ,, Neprilagođena,, je nastala kad je Vesna oslobodila divlju prirodu žene  iz zamke  i postala stamena, odana, svjesna teritorije, dovitljiva skitnica koja se s lakoćom uhvatila u koštac s ne baš lakim spoznajama, i pretočila ih u svoje priče. Radila je to na način da ukaže na sve što je loše i devijantno tako što je direktno sebe stavljala u epicentar duševih potresa. Takođe je to radila tako što nas je u nekim pričama nasmijavala do suza a u nekim ostavljala kratkog daha poslije čijeg čitanja je trebala čaša vode i kocka šećera. 

Svaka priča napisana je s nekim razlogom, Vesna nas vodi kroz vrijeme i istoriju, kroz život, uspomene, kroz gorko ali i plemenito putem kojim idu svi neprilagođeni. Direktno grebe po vlastitom srcu da prospe prah dobrote, djetinje svile i da nam je razastre pred noge. Takođe na duhovito-ironijski način pokušava da nam ukaže koliko smo zastranili u ovoj savremenoj eri. Kao ljudska bića i kako nas je empatija bespovratno napustila. Kao i to kako da se oživljavaju sagorjeli feniksi i kako se iz mrke povrijeđenosti kuje nova obnovljena i zlatna duša a to je već pomalo alhemija koja može da opravda vještičiju simbolku nekih njenih naslova. 

,,Uvek sam se pitala šta to tera suze iz oka. Koliko nam je to organizam, u stvari, savršeno izbalansiran, kad je čulo sluha povezano sa okom, sa suzom… jedna reč i eto je… Izdajnički se pojavljuje… Kažu, kad je prva iz desnog oka, onda je od sreće… Kad je iz levog, onda je zbog tuge i bola. Povrede te, rečju, delom, pogledom… Izvrnu ti utobu naopačke za tri sekunde… Prvo samo zineš, nemoćan da progovoriš, da se braniš… Onda te spopadne bes, pa tuga… Na kraju dolazi gospodin bol. Udara te u stomak svakih pola sata… udara i podseća da nisi toliko jak, da ti ništa ne vrede tvoje grlate zidine kojima se braniš, ma ništa ti ne vrede ni svi citati umnih ljudi, on udara pa udara dok te ne slomi i natera te da plačeš,,

Vesnine priče su mala otkrića nas samih. Sve ono što se ne bismo usudili izreći naglas. Vesnine priče su sve naše seobe, sve melanholije za zagubljenim uspomenama ostalim na ulicama u gradovima u kojima ne živimo više. Takođe su sjećanja na prvobitna pripadanja, ljubav i bezbrižna odrastanja. One su i podsjećanja na nešto bolno ali i lijepo, na odlaske najdražih u vječnost i zavjet na nezaborav. Takođe su i poređenja među ljudima. Kakav postati. Ili ostati. 

Vesnine priče postide do crveni u obrazima tačno na onim mjestima gdje prepoznamo vlastite neispravnosti, a slabo šta da je preskočila, često satirično kritkujući hijerarhijski i ljude i odnose među njima. Kritkujući čitav sistem koji neispravno funkcioniše, ona podiže svoj glas, ponekad zasmijava ne bi li tako istjerala miševe iz rupa koji su skloni ćutanju na sve ono zbog čega treba da se vrišti.

Vesna Plakalović Duvnjak će nam u prvom licu pokazati da u srcu svake žene obitava neukrotiva snaga ispunjena strastvenom kreativnošću i znanjem.

Vesna  je Neprilagođena i svojim pričama pokušava nenametljivo da nam ukaže da je to pomalo stresno ali ipak počasno zvanje  u moru stereotipnih istovjetnih. Kompenzovaće smijeh i suze za ćutanje, zarad ljepšeg cilja. Da probudi ljepše u ljudima. Pomalo je ,,mimosvijet,, po zanimanju uglavnom sanjar.

U slučaju neke veće nesanice koja će joj se dogoditi s vremena na vrijeme, pregovaraće o cijenama sa elitnim salonima vjenčanica. Budna ljepše sanja.

Aleksandra Petrović Matić

Zašto smo nezahvalni..?

Sve bi. Daj. Samo daj. Ako imam, daj mi još. Ako nemam, zašto onaj drugi ima a ja nemam? Kad ću ja da imam? Moram da imam. I ovo i ono. I što mi treba i ono što mi je apsolutno nepotrebno. Daj da preliva. Puno i neumereno. Da trošim, da se bahatim, da se pokažem… Dabogda imao pa nemao, kaže jevrejska poslovica. Ili je to kletva? Nikad nisam bila baš sigurna…

A život prolazi neprimetnim koracima. Vreme ne zaustavlja svoj lagani hod, a mi stojimo i samo se koprcamo u vrtlogu od vremena i života. Jurimo. Kasnimo. Dišemo ali ne primetimo da dišemo. Vidimo okom sve lepote koje nas okružuju, ali ne pomišljamo kako je onima koji vida nemaju i u večnom mraku žive. Kako je onima što ne mogu samostalno da dišu? Trošimo blagodeti vazduha i svetlosti kao bogomdanu tapiju. Kao nešto što nam pripada po prirodi stvari. Eto, ima ih koji nemaju tu sreću… Hodamo… Trčimo… Jedemo… Pijemo… Smejemo se… I sve to radimo olako, kao da se podrazumeva. Kao da nas nikad neće nestati i kao da zaslužujemo sve to. Dobijamo a ne dajemo ništa. Samo trošimo.

A šta je sa onima kojima je to uskraćeno? Onima koji ne vide, ne čuju, gladni su, žedni, prljavi, bolesni..? Po čemu smo mi to bolji od njih? Neko nema čašu pitke vode dnevno da popije, a kod nas ljudi kad su velike vrućine polivaju beton ispred kuće, vele da im bude svežije. Rasipaju. Prosipaju. Sebični su. I nezahvalni… Bacaju hranu… Kupe četiri vekne hleba, jednu pojedu a ostale tri sutradan bace u smeće. Umesto da novce koje su dali za nepotrebne tri vekne hleba, daju sirotinji. Bolesnom. Ubogom…

Ja sam strastveni pušač. Moj mi dinar pred očima gori, što bi rekla moja baka. Bacam. Rasipam. Trujem sebe i one oko sebe. Nezahvalna na čistom vazduhu, nezahvalna rukama i kičmi koje su taj novac zaradile.

Stignemo li se zahvaliti majci što nas je rodila i život nam dala? Jesmo li zahvalni za sve noći i dane što je probdela nad nama, za svu brigu i ljubav što je dala? Jesmo li zahvalni na zdravlju koje imamo kao da se to podrazumeva, pa ga uništavamo hranom i stresom, i tek kad ga nestane postanemo svesni koliko znači. Dabogda imao pa nemao… Jesmo li zahvalni na ljubavi koja nas okružuje? Na lepoj reči, na osmehu, na ruci koja se spusti na rame kad je teško? Jesmo li zahvalni što nam je data sposobnost da volimo? Da se osetimo uzvišeno dajući i primajući ljubav? Jesmo li zahvalni što imamo previše dok neki drugi nemaju ništa? Pomislimo li da bi sva dobra koja imamo trebalo malo preraspodeliti pa da za sve bude dovoljno? Da ne prolivamo vodu, da ne bacamo hranu, da ne zagađujemo vazduh? Da poklonimo ono što nam je viška i ne očekujemo ništa zauzvrat? Da ne bacamo ni kamen ni hleb, nego samo osmeh? Da ne budemo gordi nego da se sagnemo i tako postanemo još veći? Da ublažimo nekome gorčinu od života, da pružimo nadu i utehu? To ne košta ništa. Ni osmeh ne košta ništa. Ni lepa reč…

Da budemo ljudi, jer nam je dat razum i osećanja. Da dajemo i ne očekujemo ništa… Da postojimo u trenutku i shvatimo konačno da ništa nismo doneli i ništa nećemo odneti, ali možemo mnogo uraditi dok smo tu…

Zapisi iz dnevnika; Neću da ćutim!

04.05.2001.

Mrak i samoća svud oko tebe

Budiš se sa nadom u bolje sutra

Preguraš nekako i ceo dan

Ali te noć obavezno zajebe.

U staklenoj kutiji rasli smo svi

Učili nas da volimo jedni druge,

Gradili snove i ideale

Kao deca akcijaških graditelja pruge

Rođeni smo u pogrešno vreme

Na pogrešnom mestu,

Pod pogrešnim nebom

Osudili nas na nesrećnu mladost

Srušili nam snove i budućnost.

Lepljivo teče dan za danom

Sličan jedan drugom, uvek puni sranja

Ako se ne boriš i zubima i mozgom

Šansa da preživiš je sve manja i manja…

Kriminalci i sponzoruše-to je naša stvarnost,

Ovaj svet sve više propada, to nam je sušta realnost.

Ne želim da se izgubim u ovom glupom šablonu,

Ne želim da budem još jedna kap u moru…

Zapisi iz dnevnika; Izgužvane misli

22.01.2003.

Ispod jastuka moje izgužvane misli i snovi neostvareni i nedosanjani. Zašto sve mora da bude toliko okrutno teško?

Treperi duša u kratkom vremenu između rođenja i smrti, u onom čudnom poklonu koji zovemo život. Ubija me polako ledena kiša osećanja… Želim da se probudim iz košmarnog sna, iako još uvek nisam zaspala. Nosi me vetar neodređenog pravca i lakomislenog postojanja u nameri da me odnese iz ove crne rupe, iz ovog užarenog grotla… Treperi lišće mojih mladih godina u začaranom krugu, u nepravednom svetu, leglu vila i zveri… Zajedničkom…

Na vrhu moje kule vijori zastava lažne pobede i bezvrednog osećaja zadovoljstva. Na vrhovima prstiju osećam da dolazi, dolazi da spasi me prividno tuge i bola, šarene reke sa izvorištem negde u mojim grudima. Oličenje svega što sam ja je neprimetna kap u moru, zalutala iz velikog plavetnila i daljina baš u to more, slila se iz planinskog potoka i tu, u mirnom moru, izgubila svu svoju snagu…

Sada znam…

03.05.2001.

Sad znam zašto

Svaki put kad pogledam te,

U tvom oku sjaja nema…

Sad znam…

To je zato što ne voliš me!

Sad znam da

Mnogo je tajni između nas,

Velika prostranstva… Beskrajna

Sad znam da i oni

Trenuci svetlosti

Su samo varka… Velika prevara

I ako nekad u životu

Budeš siguran da neka voli te,

Da bi bila tvoja i dala ti sve,

Seti se da niko ne može

Da te voli

Kao neko

Ko ti je tako blizu

A tako daleko