Biće skoro propast sveta

Ozbiljna sam, tako mi svih lajkova na Fejsbuku.

Potrudiću se da u redovima koje budete čitali ni jednom ne spomenem naziv virusa i sveprisutnog haosa koji ceo svet drži pod šapom već pune dve godine. Ja ću se osvrnuti na ono šta je ta pojava izazvala kod običnih ljudi, mišljenja, sumnje i društvene devijacije koje je stvorila. Moja glavna inspiracija su, naravno, društvene mreže. Šta god pričali protiv mreža, koliko su udaljile ljude, kako se promenio obrazac ponašanja i kulture koji je iz stvarnog života prešao na mreže, naravno, u mutiranoj varijanti, ne treba zaboraviti ni njihove dobre strane. Meni su, na primer, pomogle da neke ljude koje sam površno poznavala upoznam bolje, u neke da se razočaram, a neki su me potpuno oduševili. Od svih društvenih mreža meni je nekako najdraži Fejsbuk jer su tu zastupljene sve generacije, a kao mreža pruža najviše mogućnosti u smislu deljenja sadržaja i dostupnosti informacija.

Paranoici

Čim je počela frka oko pandemije i prvi karantini, dokon narod sa previše slobodnog vremena poče tabiriti šta se to dešava, odakle, kako, zašto… Truju nas, napravili virus u laboratoriji, pričala neka žena da je dve nedelje pre nego što je registrovan prvi slučaj, iz Vuhana u Kini sa aerodroma i to vanrednim letom su odletela dva biohemičara. Eto ti ga vraže! Kud odletela, odakle doletela, imena i prezimena… jok… ništa… Ali DVA biohemičara su odletela sa Vuhanskog aerodroma dve nedelje pre pojave virusa, DVE NEDELJE! koliko traje proces inkubacije… To nikako ne može biti slučajno… Eto odakle sva ova zajebancija. U međuvremenu su ostali paranoici polivali sve oko sebe sredstvima za dezinfekciju, prali ruke, bežali od ljudi, kupovali namirnice i toalet papir u nenormalnim količinama, širili paniku i jebali znanje nama koji smo se trudili da, koliko toliko, nastavimo sa normalnim životom. Ostanite kod kuuuućeeee!

Večiti kontraši

To su oni što su na početku tvrdili da nema nikakvog virusa, odbijali da nose maske, zaklinjali se da rakija i beli luk teraju sve viruse, govorili da to čudo neće stići kod nas, ko je još od gripa umro, pusti budalaštine, vesti se lažiraju, gde su svi ti bolesni, ja ne znam nikoga da je zaražen… Ova grupacija se kasnije podelila u dve posebne: antivaksere i teoretičare zavera.

Niko nije mogao ni da pretpostavi koliko su protivnici vakcinacije uopšte, brojni i uporni. Ova situacija je njima došla k’o budali šamar jer su konačno mogli da stanu javno na crtu zvaničnoj medicini i nauci uopšte. Ne daaaamm da me vakcinišu, ne daaaam da me čipuju, neeeeće meni tamo neki tajkun brojati krvna zrnca i koliko sam puta dnevno išao u toalet. Hooooćeee sve da nas pobiju, da nas kontrolišu, da naprave od nas poslušne robote koji će raditi samo za njihovu korist. Jok, eto, sad radite za svoju korist. Sad vam je sve divno, puni ste keša, uživate na jahtama i plaćate račune bez problema. Aha… Njihova borba još uvek traje i za njih je ovo, kom opanci kom obojci, jer ako preguraju sve ovo bez vakcine i bez zaraze, jebali smo ježa u leđa.

Najveću skupinu čine ljudi koji nisu znali šta ih je snašlo i koji su samo želeli svoj život nazad. Da ne bude da samo o drugima pišem, evo staviću sebe kao primer. Meni je pandemija uništila rođendanski vikend u Kolmaru u Francuskoj, rezervisan i jedva čekan. Uništila mi je dolazak mojih roditelja u posetu, 1250 kilometara od kuće, posle pola godine i kupljenih avionskih karata. Morala sam da prekinem aktivno učenje jezika u školi. Nisam mogla da nađem posao jer tada nikome nisu trebali radnici. Imala sam grozan osećaj da je opet počeo rat i ko zna na šta će sve to ispasti. Jako malo znam o virusima i nisam se usudila ulaziti u bilo kakve rasprave niti tvrditi bilo šta. Jer, jebote, ne znam… Ponašala sam se odgovorno u smislu da zaštitim sebe i svoju porodicu, masku sam nosila samo u trgovini ili negde gde je više ljudi jer mi nošenje maske na otvorenom nema smisla. Ruke perem svakako čim uđem spolja u stan. Prestala sam da se rukujem sa ljudima. Neki su izbegavali zagrljaje i striktno stajali na distanci od minimum metar I po. Prestala sam da pratim sve vesti vezane za pandemiju i okrenula se nekim drugim, mnogo lepšim stvarima. U diskusije i dalje nisam ulazila. Povremeno bih pročitala nešto što je napisao neko stručan vezano za temu, ali sam dobro pazila koji izvor prenosi tekst. Propustila sam dva koncerta kojima sam se jako radovala. Nisam ih ja propustila, otkazani su. I dalje sam grlila sve one koje volim. U međuvremenu je pronađena vakcina. Nisam znala šta da mislim jer ni o vakcinama ne znam skoro ništa kao ni o virusima. Još uvek nisam poznavala nikoga ko je zaražen ili ne daj Bože umro. U februaru ove godine mi se razbolela mama i morala je na tešku operaciju. Putovati ne mogu ako nisam vakcinisana. Moram ići da vidim mamu. Prijavila sam se za vakcinaciju dva meseca nakon što je počela imunizacija u Nemačkoj. Evo me žive još uvek, nisam mutirala ni u šta, nemam zdravstvenih problema i u trenutku kada je moja sestra bila zaražena sa groznom upalom pluća, plitkim dahom i temperaturom koju ništa nije moglo da obori, kada su svi u porodici bili pozitivni na virus, ja ostadoh negativna. Mesecima je sve bilo pozatvarano i trajao je policijski čas. Kada vidim na internetu fotografije ljudi, mojih poznanika, koji sede opušteno u kafiću, ja odjednom steknem utisak kao da živim na drugoj planeti i da samnom nešto nije u redu…

Šta je bilo posle…

I evo, dve godine kasnije, gde smo..? Nastava u školama se odvija jedva, onlajn ili normalno, roditelji se žale da deca imaju previše slobodnog vremena koje provode pred ekranima, a da ne pričamo o haosu koji je izazvalo praćenje nastave od kuće i treniranje roditeljskih živaca koji su morali da zamene nastavnike. Postalo je normalno da vam niko ne prilazi na bliže od dva metra. Rukujemo se laktovima, pobogu… Jer,znate, virus… Vode se pravi ratovi između onih koji su za I onih koji su protiv imunizacije. Ljudi su usamljeniji nego ikada pre, jer je društveni život na izdahu… Preti se stalno novim zatvaranjem i ograničenjima, ljudi su zbunjeni i ne može se ništa dugoročno planirati. I dalje radimo za moćnike, a nama šta ostane…

I zato, zajebite i viruse i teorije i uživajte u životu koji će svakako proći 😉

Prim.aut Ideju za naslov teksta, to jest komplet naslov sam pozajmila iz naziva jednog jugoslovenskog filma. Valjda me neće niko tužiti 😁

Čipovana

Ima, evo, godinu dana od kako je ceo svet okrenut naglavačke, a sve zbog pandemije nekog novog virusa. Raspoloženje širokih narodnih masa se kretalo od odbijanja da se poveruje u postojanje virusa, preko straha, histerije, paranoje, pa preko sprdnje, pametovanja i nekih novih teorija zavere, sve do pronalaska vakcine i početka imunizacije. Reklo bi se, prođosmo sito i rešeto, lokdaune, zatvaranja, maske, respiratore, rukavice, skafandere, distance, pozdravljanje laktovima, a ne naučismo ništa. I dalje se svaka rasprava svodi na šovinistička nadmudrivanja, lupanje kontre i spominjanje familije. Antivakserski lobi je dobio jak vetar u leđa, a teorije zavere jednu potpuno novu dimenziju , pa iz „deep web-a“ iziđoše pravo na stočiće za kafu dokonih domaćica, mudrih glava ponosnih vlasnika proverenih informacija, sve do kladionica, vrtića i zelenih pijaca. Sad imamo još jednu pandemiju koja se nezaustavljivo širi – Teorije zavera.

Jedna od najzastupljenijih teorija zavere je ona o Bilu Gejtsu, 5G mrežama i vakcinama u koje su navodno ubačeni čipovi pomoću kojih će gospodin Gejts moći sve da nas prati, a sve to preko predajnika 5G mreže. Znaće sve o nama, kud idemo, šta radimo, s kim kafenišemo, s kim se svađamo, koliko puta dnevno idemo u toalet, šta pričamo sami sa sobom, s kim se jebemo i u kojoj pozi, ko nam drma kavez i pljuje pod prozor. Dakle, Veliki Brat na svetskom nivou, a mi svi učesnici. Znači, CIA, BIA, M5, MOSAD i sve ostale špijunske zajebancije su mačiji kašalj za ovo što nam se sprema.

I tako se zabrinula Radojka iz Donjeg Duvaništa da će se saznati da je svekrvi u čaj onomad sipala laksativ, pa jadna žena tri dana spavala u toaletu. U pauzama, naravno. Kad Gejts to sazna, osnovaće humanitarni fond za pomoć ugroženim svekrvama. Dragutin iz Moravčevice muku muči sa hemoroidima, pa sve krijući ide u apoteku po Hepatrombin, da rodbina ne sazna da mu je dupe procvetalo. E, Dragutine, što si krio, krio si. Sad il’ na operaciju šuljeva, il’ priznaji rodbini što se svakog meseca smucaš oko lokalne apoteke i pričaš okolo da kupuješ sodu bikarbonu za prskanje povrća protiv buba. Sad će svi da saznaju za tvoju sramotu. Objaviće to Bil Gejts na svom Tviter nalogu, čim ti se čip integriše. Ljiljana iz Negotina se plaši čipovanja zato što već godinama ima lažni profil na Fejsbuku preko koga se dopisuje sa mnogobrojnim udvaračima koji joj lajkuju i komentarišu slike, a u inboksu izgaraju zajedno od Web požude. I sve to dok joj muž hrče u susednoj sobi. E,Ljiljo, sad si jebala ježa u leđa. Doduše, ti ne znaš da ti je muž davnih dana u telefon instalirao aplikaciju za praćenje, pa može da čita do mile volje tvoja bludna četovanja koja njemu u krevetu uskraćuješ. Šta misliš, zašto je kupio novi masat za oštrenje noževa? Dušice, ti si čipovana odavno. A na Fejsbuku među obožavaocima svakako važiš za laku žensku. I svi vi ostali što radite nešto neprikladno, muljate, varate ili samo pomislite nešto što se ne sme, drž’ te se, eto Gejtsa sa čipovima.

Pre tri nedelje sam dobila prvu dozu vakcine protiv Covid-19. Dva dana me je bolela ruka i to je sve. Danas oko podne sam dobila drugu dozu vakcine proizvođača Pfizer/BioNtek. Bilo mi je malo sumnjivo zašto me I lekar i tehničar koji mi je dao injekciju sažaljivo gledaju, ali sam se trudila da ne razmišljam o tome. U glavi mi je samo odjekivalo: čip,čip,čip,čip… Kao da neko nije zavrnuo slavinu do kraja. Prvih 15 minuta nakon vakcinacije sam sedela u prostoru odvojenom za posmatranje, tj ako se nekome desi da ima neku brzu kontraindikaciju na vakcinu. Sedim tamo i gledam u jednog bolničara ispred mene, krupan čovek, razvijen, ćelav i sa bradom. I odjednom mi sine jedno logično pitanje: Zašto nekim muškarcima kosa ne raste a brada i sve ostale dlake rastu? Da li se to ikad iko zapitao? Jebote, pa ova vakcina ipak ima kontraindikacije. Postadoh odjednom pametnija. Razmišljajući o pitanju koje mi se samonametnulo, vozim do velikog gradskog parkinga. Odlazim do parking automata i kopam po novčaniku da nađem 80 centi za parking. Nađem nekako 60 centi, ali onih ostalih 20 nikako. Automat se vraća na početni ekran i izbacuje moj sitniš jer nisam ubacila dovoljno. Vadim prstima mojih 60 centi i još 6 eura u kovanicama po 2 eura. Auuu, jebote, ovo sigurno Bil Gejts šalje kao nagradu što sam se dobrovoljno čipovala, ovaaaj… vakcinisala. Ne verujem rođenim ni očima ni prstima. Zar ovde u Nemačkoj gde je svaki cent bitan, ja dobijam, ničim izazvana, celih 6 eura. Ma garant Gejts, nema šta drugo da bude. Osetih u trenutku kako mi pulsira ono mesto na ruci gde su me uboli iglom pre pola sata. Čip. Nema šta drugo da bude. Gledam onih 6 eura na dlanu, pa gledam u onaj Parking automat, pa se pipnem po onom ubodnom mestu… Napipam nešto… Pravougaonog oblika, izuzetno tanko… Jebote, pa ja sam čipovana! Pogledam sama sebe u retrovizoru, da se uverim da sam to još uvek ja. Ja sam, nema šta. Samo sam danas nekako lepša nego inače. Hmmm… sve je ovo meni sumnjivo.

Stižem na parking ispred zgrade, i taman da se uparkiram kako treba (iako sam žena), od onog bola u ruci ne uspem dovoljno da okrenem volan i već vidim kako udaram u komšijin auto, kad odjednom mi kroz levu ruku prostruja neka čudna energija, ruka neverovatnom brzinom okrenu volan i ja se uparkirah savršeno. U milimetar. Auuu, šta je sad ovo… Čip… Eto odgovora… Gejts mi preko 5G mreže izigrava parking senzor. Ostajem da sedim u autu onako zblanuta i gledam nekud u prazno par minuta. Polako skidoh jaknu i još jednom opipah ono mesto gde su me uboli iglom. Stvarno ima nešto. Izvukoh levu ruku iz rukava i ugledah ga. Čip! Mali pravougaonik u boji kože na mom ramenu. Istina je! Čipuju nas! Polako pređoh prstima preko čipa, kao da je neka relikvija. Odjednom se začu šuštanje iz radija, iako je motor bio ugašen. Jedan promukli glas iz neke velike daljine progovori: Vesna! Rek’o molim gospodine Gejts. Kaže, kako si znala da sam ja? Pa reko ko bi drugi mogao biti, dragi Bile, samo tebi mogu pasti na pamet ovakve stvari. Znači, uspelo ti je da nas sve čipuješ i porobiš. Osim antivakcinaša, oni će ti se najebati mile majke, da znaš. Kaže, ne brini ti za njih, sredićemo ih preko društvenih mreža, tu su najčešće grupisani. Smogoh snage da upitam: Gospodine Gejts, može jedno pitanje? Može, može, odgovori, samo pucaj… Pa, vidite, mene jako interesuje zašto se Vaš operativni sistem zove Windows (eng; prozori) a Vi se prezivate Gates (eng; kapije)? Nasmeja se Bil Gejts grohotom i odgovori: “ Pa prozori, normalno, jer se vi Balkanci najviše plašite promaje i to je jedini način da vam se konačno dohaka“. Ostadoh u čudu. Čovek je stvarno u pravu. Promaja, Windows, prozori… Ima smisla…

Sedela sam i dalje i gledala u radio. Odjednom Gejts ponovo progovori: „De, života ti, Vesna, nemoj zaboraviti da odlepiš taj flaster sa ruke što su ti zalepili posle vakcine. Pomisliće neko da je čip sa spoljne strane“.