Ako laže sistem,ne laže Sindikat

Mi smo retardirano dete majke Demokratije. Ono u koje je polagala nade,a ispostavilo se da je mentalno zaostalo i totalno nespremno za život u demokratskoj zajednici. Osim što se i demokratija promenila dok je nevoljeno,mentalno zaostalo dete odvajala od sise. Pravo glasa,pravo da sami uređujemo svoju zajednicu,pravo na slobodu govora,pravo da živimo kako želimo. Malo sutra…

Nije Sindikat svojim delom „Sistem te laže“rekao ništa što već ne znamo. Sindikat je samo,na sebi svojstven način,ponovo digao glas protiv nepravde i sistema u kom živimo. Za to je izabrao savršen marketinški trenutak ( 5 dana pred izbore),pomešao Miroslava Ilića sa karakterističnim“sindikalnim“ tekstom,i eto…U sekundi su srušili „srpski“ internet,izazvali more reakcija,čak je i premijer reagovao.

Momci dižu glas protiv onoga što im smeta i rade to na način na koji najbolje znaju.Upečatljivim slikama u video spotu koji prati pesmu,rekli su,možda,mnogo više nego u samom tekstu pesme. Političari koji sede za stolom i prave „selfi“,u javnosti se svađaju,u kafani se druže i dogovaraju ko će sledeći da zasedne na vlast.Dok oni prave selfi,na stolu stoji otvoren kofer,aluzija na čuvenu aferu.  Krv na policijskim štitovima,simbol žrtava koje su stradale u vaskolikim demonstracijama od 1990te na ovamo,aludirajući na to da su žrtve bile uzaludne,jer i dan danas moramo da protestujemo da bi nam bilo bolje. A mislili smo da smo sa demonstracijama završili još 2000te. Čarape koje političari navlače na glavu simbolizuju lopovluk na koji nije ostala imuna ni jedna garnitura političara još od Titovog vremena.Radnja spota se dešava na ulici,u totalno „protestnoj“ atmosferi sa zapaljenim kontejnerima i kordonima policije,aluzija na to da samo ako se ujedinimo i dignemo glas možemo nešto da promenimo.

Zašto je ova pesma izazvala toliko reakcija? Pozitivnih ,negativnih,čisto hejterskih,ali najviše onih obojenih patriotizmom ljudi koji su se“pronašli“? Zato što pesma poziva na zajedništvo,poziva na bunt,šalje jasnu poruku da još ima onih koji ne žele da ćute i zabadaju glavu u pesak uz čuvenu uzrečicu:“ćuti,dobro je „. Nije tačno da „Sindikat“ slušaju samo klinci. Slušaju ih ljudi različitih generacija.Pa sve i da ih slušaju samo klinci,opet su postigli cilj,deca će se makar zapitati o čemu oni to govore,pa možda jednog dana i uspeju nešto da promene,kad već mi „matori“ne možemo.

Momci iz „Sindikata“ se još od čuvene „Govedine“ trude da ukažu na probleme sistema i društva u kom živimo,preko „Svedoka saradnika“ i „Welcome to Serbia“ pa do ove poslednje „Sistem te laže“,smelo kritikuju sistem poremećenih vrednosti koji vlada kod nas. Kroz „kilometarske“ tekstove dotiču se većine društvenih problema,od maloletničkog nasilja,preko poistovećivanja omladine sa kriminalcima,do dužničkog ropstva u kom živimo.

Pesma „Sistem te laže“ izaziva jezu.I to onu duž cele kičme. Da,nisu nam rekli ništa novo,kao što uporno ponavljaju raznorazni kritičari. Ali, sveukupna slika koju su stvorili ovim delom,kad se uzme u obzir njihova brojnost (nikad nisam uspela da izbrojim koliko ih ima ),tekst pesme i video spot koji je prati,izazvali su u ovom izmučenom narodu tračak nade da još uvek ima neko ko zna pravi način da kaže ono što većina nas misli i oseća.

Postavljalo se i pitanje kako će prozvani političari reagovati,jer se u spotu pojavljuju maske sa likovima trenutno aktuelnih političara. Premijer je rekao da ih razume i da će se potruditi da uradi više za budućnost mladih,to jest da moramo svi zajedno da se borimo za bolju budućnost mladih. Eto,super…Pravo predizborno obećanje sa tendencijom ka neispunjavanju. Početkom ovog meseca,zagrebački pank bend „Brkovi“ je održao koncert u beogradskoj „Hali sportova“ na kom je došlo do incidenta,kada je publika počela da skandira „Vučiću,p***ru“,koncert je prekinut,a momci iz benda pozvani iza bine. Nadam se da „Sindikalci“ neće imati takvih problema.Ili možda i hoće,uskoro,vrlo uskoro,čim prođu izbori…

„Sistem te laže,ne veruj šta ti kaže,

ovaj život je borba,od rođenja do groba,

zato ustani odmah!“

 

Evian česmovača

Kupujem garderobu u „Second hand“ prodavnicama. Da. Nije me sramota. Ne zato što ne mogu sebi da priuštim nešto novo, nego zato što u u „Second hand“-u mogu da se nađu kvalitetne stvari. Ne dam 1500 krvavo zarađenih dinara za kinesku sintetičku majicu,koja se posle mesec dana rastegli i ućeba.

Juče gledam dve devojke, sede u bašti kafića u centru grada, jedna pije „Evian“ vodu (kad sam poslednji put gledala koliko košta u megamarketu, cena joj je bila preko 200 dinara, što znači da u kafani košta preko 400), i espreso. Druga pije limunadu. Sledećih sat vremena sam pokušavala da dokučim koliko moraš biti glup da bi za običnu flaširanu vodu davao toliko para. Il’ te mama i tata finansiraju, il’ ideš onom logikom „ako ne znaš šta je dobro, znaš šta je skupo“… Kako uopšte možeš da znaš da je to „Evian“..? Ovo je Balkan, ovde sve ima kopiju. Na kraju krajeva, šta fali domaćim flaširanim vodama… Znam, bitna je etiketa… na flaši vode, na majici, na torbi, na naočarima za sunce…

Zaobilazim kafiće u kojima nema domaće kafe… Eto, ne volim espreso ni u kom obliku, ni sa mlekom ni bez mleka… Nikad neću zaboraviti raspravu jednog mladog para… Ona priča kako njena drugarica pije samo „nes“ i neće ni jednu drugu kafu… On joj na to kaže: „A gdje je ta tvoja drugarica pila „nes“? Jel’ u Babićima“( to je selo u Bosni). Objasnio čovek suštinu našeg potrošačkog društva, ili bi se to moglo reći „kad se opanak popapuči“.

Dokle će nam sve što je tuđe biti slađe i bolje? Možda je to zbog činjenice da kasnimo za ostatkom sveta bar 30 godina. Možda je zato što je većina nas rođena u porodicama koje su pripadale srednjoj klasi, a sad pripadaju nižoj pa se sve to može objasniti onom čuvenom „željni smo svega „.

Poznajem ljude koji ne vole domaće filmove i serije. 95% naših glumaca su školovani glumci, našeg humora nema nigde, kultne replike iz domaćih filmova će nadživeti i reditelja i glumca koji ih je izgovorio…

Izgubili smo povrenje u sve što je domaće, a samim tim gubimo poverenje u sebe. Ako kupuješ u maloj komšijskoj prodavnici, omogućuješ tom vlasniku da hrani porodicu… Ako kupuješ u megamarketu, trpaš pare u džep magnatu koji ima još 20 istih megamarketa. Nije bitno što vlasnik megamarketa dolazi iz zemlje u kojoj kasirka kaže kupcu: „nemoj to da uzimaš, to je srpsko“. Bitno je da budeš viđen u megamarketu sa kolicima punim tuđe robe. Koliko ljudi zna da se, recimo, u Nemačkoj, poznate marke deterdženta za veš posebno proizvode za zemlje trećeg sveta (kojima i mi pripadamo). Kvalitet je srazmeran rednom broju. Ali, bitno je „provozati“ etiketu u kolicima, pa makar ti sve bele gaće posivele.

Dokle god je tako, dokle god ignorišemo sve što je proizvedeno u našoj zemlji, dokle god naši poljoprivrednici prosipaju mleko, jer im se ne isplati da ga prodaju velikim mlekarskim industrijama, dokle god nećemo da konzumiramo ono što naši ljudi proizvedu u fabrikama, neće nam biti bolje. Daj da cirkam „Evian“ česmovaču, pa makar sutra išao na razbijanje kamena u bubregu. Bitna je etiketa…

Plavi ponedeljak

Otkrila sam kako strah putuje kroz telo. Počinje tupim bolom u stomaku, spušta se do nogu koje počinju da se tresu, pa se vraća u ruke i vilicu, koji, takođe, počinju da se tresu. Posle toga dolazi obamrlost svih udova i neprijatno treperenje u stomaku. Eto tako putuje strah. Ili je to možda šok. Iskusila sam to jednog ponedeljka, u sred saobraćajne gužve na prometnoj raskrsnici, za dlaku izbegavši saobraćajnu nezgodu.

Jednog ponedeljka sam „promašila“ metak. Iz pištolja. Uperen direktno u moju glavu. Reakcija je bila ista. Plus moj inat koji je isplivao iz dubina mog bića za koje nisam ni znala da postoje. Da se borim, da ne dam, da budem jača od nepravde. Taj ponedeljak nije bio plav, više je bio  narandžast.

Isto je tako i sa bolom, i to onim duševnim, najtežim… Za fizički postoje analgetici… Za ovaj drugi kažu da je jedini lek vreme. Uvek sam se pitala šta to tera suze iz oka. Koliko nam je to organizam, u stvari, savršeno izbalansiran, kad je čulo sluha povezano sa okom, sa suzom… jedna reč i eto je… Izdajnički se pojavljuje… Kažu, kad je prva iz desnog oka, onda je od sreće… Kad je iz levog, onda je zbog tuge i bola.

Povrede te, rečju, delom, pogledom… Izvrnu ti utobu naopačke za tri sekunde… Prvo samo zineš, nemoćan da progovoriš, da se braniš… Onda te spopadne bes, pa tuga… Na kraju dolazi gospodin bol. Udara te u stomak svakih pola sata… udara i podseća da nisi toliko jak, da ti ništa ne vrede tvoje grlate zidine kojima se braniš, ma ništa ti ne vrede ni svi citati umnih ljudi, on udara pa udara dok te ne slomi i natera te da plačeš. I tako dva-tri dana, dok ono lekovito vreme ne počne da deluje. Onda počneš da razmišljaš kako, možda, nije baš sve tako crno, ma nisu mislili tako, ma to je samo gramatička greška u poruci. Vraćaš se starom dobrom laganju sebe, a bogami i onih oko sebe… A bol je već ostavio ožiljak… Ma, šta ožiljak… Sakrio se negde između leve pretkomore i onog mišića koji je, izgleda, prilično otporan na takve udarce. Šćućurio se tu i čeka… čeka još dva -tri kompanjona iste sorte, pa će onda  da naprave žurku, a žurka će imati radni naslov „Infarkt“. Eto tako se umire od tuge.

Postoji li dugme „off“ za osećanja? Postoji li „clear history“ za sve uvrede i emotivne udarce? Nemaaaaa… nauči da živiš sa svim tim zajebancijama koje život krase. Kako ono jednom „Nadrealisti“ rekoše : “ Jeb’o državu (život) bez belaja .“