Priča o ljubavi obično ugnjavi ( što bi rek’o Bora Čorba)

Valentinovo je… Slavi se ljubav… Zovemo ga danom zaljubljenih… Da li je zaljubljenost isto što i ljubav, i da li je dozvoljeno i  onima koji nisu zaljubljeni da ga slave? Da li je Valentinovo praznik isključivo za one koji su u klasičnoj emotivnoj vezi, ili se odnosi na ljubav uopšte? Jer ljubavi ima tako mnogo…

Po istorijskoj priči prema kojoj je nastao praznik Svetog Valentina, ovo je dan koji slavi ljubav, ali onu „klasičnu“. Zovemo ga danom zaljubljenih, pa mi to, nekako, izgleda kao da treba da ga slave samo oni koji su u prvom zanosu ljubavi,oni što od leptirića u stomaku ne znaju gde je levo…

A ljubavi ima tako mnogo nijansi, vrsta, faza… možemo ih nazvati svakako…

Pored ljubavi između muškarca i žene (kažu da takva ljubav može postojati i između istih polova), one ljubavi koja nam prva padne na pamet kad se spomene ta reč, postoji još ljubavi… velikih, malih, zabranjenih, zvaničnih, roditeljskih, dečijih, zrelih, nezrelih, ovakvih i onakvih…

Bez ljubavi bi život bio prazan… to je jedino u šta sam sigurna kada je ljubav u pitanju. Kada ne bi bilo ljubavi, šta bi smo sa emocijama koje se gomilaju u nama, šta bi smo sa svim onim lepim što osećamo… verovatno bi na kraju pukli kao balon…

Kažu da postoje ljudi koji nisu sposobni da osete ljubav, koji nisu sposobni da vole. Ne verujem u to… Svako ima svoj način da ljubav pokaže, manje ili više. Razlika je samo u shvatanju, u onome kakvim očima nekoga gledamo, i iz kakvog ugla.

Ljubav je kad jedni druge razumemo, ili se bar trudimo da razumemo. Ljubav je kada pokazujemo da nam je stalo do nekog. Neki to znaju pokazati na najjasniji mogući način, neki  sve zakomplikuju, opet iz ljubavi… Ljubav su i teške reči, jer jedino velika količina emocija može da ih izgovori. Ljubav je kada pored neke osobe osećaš sigurnost. Ne mora ta osoba da bude emotivni partner, može da bude i brat, sestra, prijatelj, tetka…

Ljubav je kada sam prvi put videla mog sina kako mazi mače, sa toliko nežnosti. Bio je toliko mali, nije znao ni da priča, ali je nekim svojim „bebećim“ jezikom i gestikulacijom lica pokazao ogromnu nežnost. To je čista ljubav…

Ljubav je kada je moj tata uzimao slobodne dane, neplaćeno odsustvo, bolovanje, da bi se brinuo o svojoj mami koja je ležala u krevetu, nepokretna. Iako je imala i negovateljicu i još punu kuću nas ostalih. Kad ona spava, on je spavao na nekom dvosedu u hodniku, samo da bude blizu kada se probudi.Čista ljubav…

Ljubav je  kada moja mama pređe stotine kilometara samo da mi ispuni neki hir, i iako mi opsuje sve po redu, ipak to uradi…Čista ljubav.

Nedavno je komšija, koji ima rasnog psa, doveo ženku te vrste zbog parenja. Proveli su zajedno taj dan, a sutradan su ženku vratili kući. Dva sata nakon što su je odveli, slušala sam tužno zavijanje komšijinog psa. Čista ljubav…

Biti zaljubljen je valjda najlepši osećaj na svetu. Tad možeš sve, čini ti se da ćeš svaki čas da poletiš…

Najlakše je kupiti 101,1001,3001 ružu i misliti da je to najbolji način da se pokaže ljubav. Eto kakvi smo, kad smo i ljubav uspeli da materijalizujemo i „pokvarimo“, određujući joj cenu. Što je poklon za valentinovo skuplji, to je ljubav veća… malo sutra… Problem je u nama, ljudima. Postale su nam bitne materijalne stvari, a počeli smo da zaboravljamo da nas, u stvari, ljubav drži u životu. Još jedino kad vidim po neku baku i deku kako idu ulicom držeći se za ruke, osmehnem se i pomislim da nije sve izgubljeno. Kada bismo shvatili da ne čine sreću kule, gradovi, avioni i jahte, da čovek može biti srećan i ispunjen jedino onda kad oko sebe ima ljude koje voli i koji njega vole. Da svako ima makar jednu osobu koja mu svakodnevno pokazuje ljubav, svi ljudi na svetu bi bili srećni…

Ljubav je i kad imaš s kim da se svađaš, al’ onako kvalitetno, sa sve vikanjem i lupanjem vratima… Jer, i to je emocija. Onaj ko uspe toliko da te razbesni, može biti apsolutno siguran u tvoju ljubav. Da nema ljubavi, ne bi bilo ni takve reakcije.

Ljubav je nešto čemu niko nikada nije uspeo da odredi adekvatnu definiciju. Zbog ljubavi su se vodili ratovi, propadala carstva, gubio razum… Uživajmo u svakom trenutku koji provedemo okruženi ljubavlju. Pronađimo u sebi i drugima ono što je najlepše, jer samo nas ljubav može učiniti boljima. Pokažimo ljubav onima koje volimo, jer možda već sutra, može biti kasno za to…

Mojoj mami za rođendan

Draga mama,

možda nisam uvek znala da to kažem i pokažem,ali nedavno sam shvatila da si ti moj najveći uzor u životu.Uvek sam govorila da bih volela da sam kao ti hrabra,snažna,snalažljiva…Znam da možda i nisam najbolja kćerka na svetu,ali želim da znaš da te puno volim,i da ste ti i tata jedine osobe na svetu pored kojih se osećam apsolutno sigurno.

Kad sam bila mala,po nekad sam otvarala tvoj ormar,a tvoj miris koji bi se osećao iz ormara,mi je ulivao sigurnost.

U bezbroj situacija u životu sam se zahvaljivala Bogu što si mi baš ti mama,jer je malo koja mama na svetu kao ti.Mislim da o tome dovoljno govori to što od tebe nikad ništa nisam krila.

Kako godine prolaze,što sam starija,a valjda i što imam svoje dete,uviđam koliko znače roditelji i za koliko si stvari bila u pravu.Jes’ da sam ja tvrdoglava k’o magare,al’ vjeruj da su sve češće situacije u kojima shvatam koliko si bila u pravu savjetujući me.

Hvala ti za beskrajnu podršku u životu,za ljubav koju si nam bezrezervno davala,hvala ti što si mi rodila moju Branu,jer bez nje moj život nikako ne bi bio isti. Hvala ti za one maturske haljine oko kojih si se toliko trudila da ih sašiješ,hvala ti za onu jurnjavu po ledu kad si žurila da stigneš kući da bi me ispratila na moj prvi ispit.Kamo sreće da sam tad znala to da cenim ovako kako to cenim sad…Hvala ti i za svaku tvoju oštru kritiku.Volela bih  da sam te više slušala…Hvala ti što si,po nekad,bila stroga,jer si tako od nas napravila ljude.

Kad ti pogledam bore na licu(znam da ćeš me ubiti zbog ovoga 🙂 ),većina njih je nastala od smeha,a to puno govori o čoveku.

Srećan ti rođendan,draga moja majko,da mi poživiš u zdravlju još dugo i kažeš „Hajd’ bona,sjedi,imam one kave što ti piješ“

Ko nam uči decu..?

Pitamo li se ikad ko su ljudi koji nam uče decu?

Da li su prosvetni radnici zaista neko ko će prosvetliti budućnost ove zemlje???

Jasno mi je da živimo u totalno ludom vremenu,kad se svako bori za opstanak,ali…Ali,šta je sa etikom?Šta je sa moralnom obavezom koju imaju ti isti prosvetni radnici prema društvu? Ipak im je to posao za koji su plaćeni…Upravo tako,plaćeni. Dok većina stanovništva ove nesretne zemlje živi od socijalne pomoći i kredita za koje samo Bog zna kako će ih vratiti.Ako su već plaćeni,i ako su se već prihvatili tog poziva,zašto se onda školstvo u Srbiji srozalo na tako nizak nivo?

S jedne strane,jasno mi je da nije ni malo lako raditi sa 30 pubertetlija u vladavini oskrnavljene,nazovi,demokratije,gde se stvarno ne zna ko pije a ko plaća.Isto tako znam da se,definitivno,sve nosi iz kuće i porodice.Ne može majka,iskompleksirana što nema Luj Viton torbu,i otac rođen 1980 i neke,odrastao sa traumama iz 1990 i neke,vaspitati svoje dete,uslovno rečeno,normalno.Jasno mi je da raditi bilo koji pošten posao u Srbiji,nije ni malo lako,jer ovde svega ima,al’ poštenja najmanje.Zašto,onda,prosvetni radnici,jer sama im naziv kaže,neko ko treba da prosvetli,posveti,nauči ,kako god,zašto još više doprinose sveukupnom haosu?Ako su nam već političari zbrisali iz ludnice,a najefikasnija institucija u državi su sudski izvršitelji,zašto se prosvetari ponašaju kao bliski rođaci ovih prvih?

Štrajkuju zato što imaju platu od 40000 dinara??? Ne znam da li znaju da majke većine njihovih đaka rade za 19000 dinara u nekoj prodavnici prehrane,gde svaki 15ti dan imaju slobodan dan,bez penzionog i zdravstvenog osiguranja,da među njima ima veliki broj žena sa visokim obrazovanjem,ako je to uopšte više bitno?

Hajde,jasno mi je da nastavnici koji predaju starijim razredima u osnovnoj školi,rade sa pubertetlijama od kojih ih,verujem,bar jednom dnevno zaboli glava,nemaju volje da rade.Ali,šta je sa nastavnicima razredne nastave,to jest učiteljima? Onima koji dobiju neiskvarenu dečicu,da ih nauče slova,brojeve,da ih pripreme za život koliko-toliko?Zašto se baš oni ponašaju kao da im uopšte nije stalo šta će biti sa tom decom?

Čekaj malo,ako radiš 3 sata dnevno,5 dana u nedelji i za to primaš platu od 40 000 dinara,dok majka tog tvog učenika radi  8 sati dnevno,7 dana u nedelji i za to prima platu od 19 000 dinara,a ti,učiteljice opet nemaš volje da radiš, i još kažeš kako roditelji treba kod kuće da rade sa decom duplo više nego vi učitelji sa njima u školi???Računica mi je jasna,al logike nigde…

Da li je normalno da učiteljica koja radi u školi 30 godina,ne može da postigne minimum autoriteta, to jest,da deca na njenom času ćute i slušaju?

Da li je normalno da ne želi da sasluša učenika koji ima neki problem sa gradivom/drugom/stomakom/ i da mu jednostavno kaže:“ ne dosađuj“?Da li je normalno da ta ista učiteljica kaže da je u redu da deca jedno drugo dave i šamaraju,ali nije baš u redu da jedan ugrize drugog??? Da li je normalno da učiteljica na štiklama od 12 cm ocenjuje „skok u dalj“,a da pri tom nije pokazala deci kako se izvodi taj skok? Ili ,možda,jeste? Na štiklama od 12 centimetara…

Da li je normalno da učiteljica istera đake drugog razreda na veliki odmor u dvorište,iako napolju pada kiša???

U sistem rada i ocenjivanja neću da ulazim,niti imam pravo na to,ali svi znamo šta znači motivacija i šta je zaslužena ili nezaslužena ocena.Na kraju krajeva,nije ocena merilo znanja,ali ako je detetu potrebna motivacija,zašto ga uporno demotivišeš svojim cepidlačenjem???

Da li je normalno da spremačice u školi bace u smeće svaku izgubljenu gumicu ili zarezač olovaka koji nađu u učionici nakon što đaci izađu,umesto da se sve to ostavi na neko mesto na kom će svaki učenik moći da nađe svoj izgubljeni pribor???

Da li je normalno da učiteljica zove roditelja telefonom sa časa da mu kaže kako ju je upravo njegovo dete“iznerviralo toliko da joj je došlo da ga razbije“,zato što „neće“ da razume zadatak iz matematike???

Halo,ženo,nisam ja pedagog,nego ti!Ti za to imaš diplomu,a bogami i platu koju dobijaš iz budžeta koji ja,kao poreski obveznik,punim.Pa se još žališ i štrajkuješ.

Naravno,ovo se ne odnosi na sve prosvetne radnike,jer još uvek ima onih kojima je stalo do dece i njihove dobrobiti i koji ovaj poziv još uvek smatraju plemenitim.