Ruka pravde

Živimo u vremenu nasilja. Nad ženama, nad decom, vršnjačkog nasilja po školama, nasilja preko društvenih mreža, psihičkog i fizičkog nasilja… ne zna se koje je gore.

Ćutimo kad primetimo da je neka žena zlostavljana. Okrećemo glavu od njenih modrica, i što je još tužnije, od njenih suza. Ćutimo, jer ko smo mi da se mešamo. Ćutimo, jer gledamo svoja posla samo onda kad baš ne treba da gledamo samo svoja posla. A one ćute i trpe… Trpe zbog dece, zbog muža, zbog besparice, zbog najčešćeg razloga u nas „šta će svet reći“. Briga te šta će svet reći, jer taj svet, da valja, ne bi bio ovakav kakav jeste.

Pre dve godine ispričala mi drugarica da je muž povremeno istuče, kaže, samo onda kada je nervozan. Ona ćuti i ne pomišlja da ode od njega jer nema kud. Majka joj rekla da joj se ne vraća ni slučajno, naročito sa detetom. Njega sam cenila kao brata. Nikad više nisam otišla kod njih. Nju nazovem povremeno. Kaže, ne dešava se više. Kaže da je ona sama shvatila kad treba da prestane, da ne bi dobila batine. Šta da prestane, pitam je ja? Da diše? Ćuti na to. Predložila sam joj da ga prijavi. Ona kaže da tek onda ne bi imala kud, jer on zarađuje više od nje i da mi ne pada na pamet da ga ja prijavim, jer će ona znati da sam to ja i neće mi to oprostiti nikad. Rekoh, da mogu, prijavila bih ga, ali kod nas je zakon takav da nasilje u porodici ne može prijaviti niko osim žrtve. I sve tako u krug. Krug bez kraja… dok ne poteče nečija krv.  Onda ćemo svi govoriti kako se od njih to nikad nije moglo očekivati, naslutiti, ama divni ljudi.

Prekjuče mi priča žena koja ima četvoro dece, od kojih je jedno sa posebnim potrebama, kako je muž povremeno tuče. Nas tri je ubeđujemo da ga prijavi, da ode u Sigurnu kuću, da nađe posao, da ne zavisi od njega. Ona kaže, ne mogu to deci da uradim, jako su vezani za njega. U toj kući sam ostavila svoju krv, podigla decu… ne mogu to da im uradim. I opet ćutanje u krug… Kao da smo se zavetovali…

Nasilje nije samo šamar i pesnica u lice. Nasilje je i kad ti muž ograničava slobodu, kad ti krišom čita poruke na telefonu, kad ti zabranjuje da se družiš sa svojim prijateljima, kad te emotivno ucenjuje, kad ti ne dozvoljava da obučeš ono šta želiš jer smatra da ćeš privući suvišne muške poglede.

Da li ste čuli da postoji silovanje u braku? O da. Mnogo žena ga proživljava i ćuti o tome. Jer, pobogu, to ti je „bračna dužnost“. „Ne“ kao odgovor se ne prihvata. A tebi nije do tebe same a kamoli do seksa. Ćutiš u mraku i grizeš usne da ne vrištiš dok on ne uzme od tvog tela sve što mu treba da bi bio zadovoljan i zadovoljen. Ne vidi ni suze, niti mu je čudno što ćutiš svo vreme i ne napraviš ni najmanji pokret, osim što grizeš sopstvene usne do krvi…

Dokle..???

25. Novembar-MEĐUNARODNI DAN BORBE PROTIV NASILJA NAD ŽENAMA

Bleji ovco, jer samo to znaš

Venčanje decenije-svadba regionalne kurve i klinca folk pevača.

Venčanje jedne od prethodnih decenija-svadba regionalne pevaljke i žestokog kriminalca.

Udarna vest dana-žestoki kriminalac izudarao nekakvu balerinu u rijaliti programu.

Reakcija dana-profilna slika na društvenoj mreži kao znak podrške zemlji koja je decenijama čačkala mečku svuda po svetu, pa sad ta ista mečka zaigrala pred njenim vratima.

Naslov dana-povećanje penzija od enormnih 250 dinara.

Prognoza dana-crno nam se piše.

Medijska manipulacija, kao način tihog ratovanja i upravljanja mozgovima širokih narodnih masa, slabo pismenih i sa lošom memorijom, uzela je maha već odavno.

Najveća nam briga dal’ će ona regionalna kurva da obuče ovakvu il’ onakvu haljinu na venčanju sa jedva punoletnim momkom, sinom regionalnog turbo-folk pevača, koji je najveću popularnost  dostigao nepriznavanjem očinstva jednoj devojčici. Taj isti turbo-folk pevač, javno se raduje venčanju svog jedinca sa regionalnom „damom“, preko koje je prešlo pola bivše Juge.

Još nam je veća briga zbog čega su se potukle narkomanka i striptizeta u jednom od rijalitija i šta je to rekao dežurni učesnik svih mogućih rijalitija, koji od škole ima čitanku za drugi razred osnovne i trofej sa Grmečke koride kao posebnu veštinu.

Sve nam je to bolna rana, kako ćemo zaspati dok ne odu na spavanje svi učesnici svih rijalitija. Pa i kad odu na spavanje, ostavićemo tv uključen, da čujemo kako hrču, dal’ još uvek dišu, da bi nam i sutra razvedrili sivu realnost. Ne shvatamo da im ime samo kaže šta su nam -reality-REALNOST!

Sistem vrednosti nam je otišao tamo odakle smo svi došli, u P.M.

Decu lečimo sms porukama.

Živimo od socijalne pomoći, a većini nas u zdravstvenim knjižicama stoji da nam zdravstveno osiguranje obezbeđuje republički fond.

Frižideri su nam prazni, al nam je srce puno kad vidimo kako se svađaju oni koji su dobili honorar trista puta veći od socijalne pomoći od koje mi preživljavamo…

Dobro je ono jednom neko rekao, daj narodu suvog hleba da zavara prazan stomak, i igara da mu lakše ispereš mozak koji ionako slabo funkcioniše na suvom hlebu.

Bleji ovco, jer samo to znaš…jer samo to i možeš.

Sve ostalo ti je uskratila demokratija za koju si prolivao krv, zbog koje imaš više siročadi nego novorođenčadi, a ni jedne ni druge ne možeš da nahraniš.