Dvanaest lakih i jedna teška odluka I

Zraci jutarnjeg sunca su se probijali kroz prozor i polu razmaknute draperije na prozoru, a u njima su se kovitlala zrnca prašine. Sunčeva jutarnja čarolija je obojila sobu toplim bojama jeseni koja je napolju pokazivala svoje čari u punom sjaju. Prozor sobe je okrenut na istok, pa sunce nije žalilo svoje zrake ni toplotu. Na sredini sobe, prilično neuredne, ili što bi rekli umetnici, u harmoničnom haosu, bio je veliki krevet. Pored kreveta stolica koja je služila kao noćni ormarić. Svuda po podu razbacana odeća, cipele i kugle zgužvanog papira. Opa, neko je ovde sinoć pokušavao nešto da napiše. Izgleda da mu nije baš išlo. Čulo se tiho kuckanje sata i blago hrkanje mlade žene, na pragu tridesetih, koja je spavala na krevetu okrenuta na stomak, jedne ruke savijene ispod obraza. Pramenovi tamne kose su joj padali preko lica, a ispod njih su se nazirale pune usne i dugačke trepavice. Povremeno bi joj zatitrala žila na slepoočnici, i lice bi se jedva primetno zgrčilo. Sanjala je nešto. Odjednom se začuo zvuk vojničke trube. Prodoran. Dolazio je sa telefona ostavljenog na jastuku
Naglo je otvorila oči. Količina svetlosti koju je videla u sobi nikako nije odgovarala vremenu od 6 i 30 ujutru. Skočila je iz kreveta. -Jao, opet sam zakasnila! Uspaničeno je počela da kopa po ormaru ne bi li pronašla nešto adekvatno. Ma, šta adekvatno… samo da je čisto i da nije mnogo izgužvano. Gleda u telefon. Nisu je zvali sa posla. Čudno. Trči u kupatilo vukući za sobom farmerice i majicu koje je u brzini iskopala iz ormara. Otvara vrata kupatila, a odande je zapahne grozan smrad. – Šta je ovo, sunce ti poljubim? U momentu shvata da joj se bosa stopala nalaze u nečemu hladnom, vlažnom i smrdljivom. -Jao, ne! Opet se zapušila kanalizaciona cev. Pa, ja ću stvarno da se ubijem. Šta sad da radim? Kasnim na posao i čim sam stala na noge, već sam u govnima do članaka. Ali bukvalno! Provlačila je prste kroz kosu pokušavajući da se smiri i da smisli šta prvo treba da radi. – Prvo treba nekako da operem noge. A to je moguće jedino u kadi. Naslonila se jednom rukom na zid obložen keramičkim pločicama, podigla jednu nogu na ivicu kade, i onda celu svoju težinu prebacila na tu nogu ne bi li se popela u kadu, a da se dodatno ne isprlja. Hop! Uspela je. Doduše, u zadnji momenat je uspela da iskontroliše ravnotežu i da se ne oklizne u kadu. Pustila je toplu vodu i stavila jedno stopalo pod mlaz. Smrad se još više pojačao zbog tople vode. Želudac joj se kovitlao i malo je falilo da se ispovraća. Srce joj je ubrzano kucalo, jer još uvek nije znala kako da se izvuče iz „govana“, bukvalno i u svakom drugom smislu. Kasnila je na posao. Ovaj put neće dobiti samo grdnju od šefa, nego verovatno i smanjenje plate, a u najgorem slučaju, otkaz. Oprala je stopala sapunom i dohvatila peškir sa držača pored kade. Stala je na čistu ivicu. Od vrata i hodnika je delio nepun korak. Može ona to. – Ivana, u šta si se ovo uvalila!!? Ah, da! Nisam vas upoznala sa našom glavnom junakinjom.
Ivana Vukosavljević, 29 godina, student u ostavci, zaposlena kao kasirka u jednom velikom trgovačkom lancu. Kćerka, sestra i prijateljica. Po malo na svoju ruku. Po malo sa glavom u oblacima. ( malo više) Jedna od onih što večito kasne. Ne zato što je nemarna, nego zato što uvek ima vremena. Jedna od onih što izleću iz kuće sa slušalicama u ušima i različitim čarapama na nogama. Jer, bitna je muzika.
Ovoga jutra, sve je krenulo naopako. Stajala je u malom hodniku koji je bio centralna prostorija u stanu koji je pripadao njenoj prijateljici, a ona ga je koristila dok prijateljica boravi u nekakvoj likovnoj koloniji u Holandiji. Tamo je već dve godine. Ivana stanuje tu, plaća režije i brine o svemu. Ovog jutra je imala žestoku brigu. Stan je u prizemlju. Instalacije nisu urađene kako treba, jer, jel’te, živimo u zemlji Srbiji u 21. veku gde zavrće, vara i krade ko koga stigne. Elem, instalacije. Zbog nepravilno napravljenog pada kanalizacione cevi, po nekad se desi da se cev zapuši i sadržaj iz cevi ne odlazi gde bi trebalo nego se zadržava u cevi. Kad se cev do kraja napuni sadržajem, onda počne da se preliva na najnižoj tački. A to je Ivanino kupatilo. Tehnički, sav kanalizacioni otpad iz ulaza zgrade nalazio se trenutno u Ivaninom kupatilu. Uzela je telefon i počela da traži broj firme koja se bavila mašinskim odgušenjem cevi. U jednoj ruci je držala upaljenu cigaretu, a u drugoj telefon. Sa druge strane se čuo signal zvonjenja na koji, već isuviše dugo, niko nije odgovarao. U trenutku kad se spremala da prekine vezu, sa druge strane je začula pospan muški glas:

  • Halo!
  • Dobro jutro, molim Vas, potreban mi je majstor za odgušenje kanalizacione cevi. Izvinjavam se, ne mogu da se setim imena.
  • Dobro jutro, gospođo. Žao mi je, ne radimo nedeljom.
  • Ali, molim Vas… kupatilo mi je u haosu, cev se prepunila i preliva se…
  • Gospođo, ja mogu tek sutra ujutru da dođem, rekoh Vam da ne radim nedeljom.
  • Ne radite nedeljom..? Pa, šta ja sad… Rekoste, nedelja??? Zamalo da vrisne od radosti. Osmeh joj se razlio celim licem.
  • Da, gospođo, nedelja. Probudili ste me!
  • Gospodine majstore, pa ja Vas obožavam. Zahvalna sam Vam do neba. Vi nemate pojma koliko mi je sad lakše.
  • Gospođo, ja ništa nisam uradio, jer ne radim nedeljom. Zbunjeno je odgovorio glas.
  • Neee, divni gospodine, pa vi ste upravo učinili jedno humano delo. Spasli ste me otkaza i samoubistva.
  • Sa druge strane se nije čulo ništa, a onda prigušeno: – Jebote, ovo je neka lujka… i veza se prekinula.
    Ivani su se oči caklile od sreće i činilo joj se da bi mogla da poleti usled olakšanja koje je osetila.
  • Ne rade nedeljom… ne rade nedeljom, ponavljala je kao opčinjena..
    Jer, ni Ivana ne radi nedeljom. Što znači da nije zakasnila na posao, neće dobiti otkaz i neće morati da se ubije.
    Poskočila je u mestu od sreće. – Eh, danas ću da uživam. Idem da stavim kafu, pa dok ona proključa ja ću da se istuširam, pa onda natenane da pijem kafu… Odjednom se pljesnula po čelu: – Jao, jebote, kupatilo! Moram da sredim kupatilo. Uzela je telefon i ponovo okrenula isti broj kao i malo pre. Posle prvog zvonjenja javio se besan glas: – Gospođo, ne radim nedeljom!
  • Ja… ja se izvinjavam… ali, šta ja da radim sa ovim haosom u kupatilu? Molim Vas, ceo stan mi smrdi, govna iz cele zgrade su u mom kupatilu, mogu da se zakunem da tu ima i prljavih higijenskih uložaka i iskorišćenih prezervativa… Molim vas, nemojte me ostavljati do sutra u ovom smradu. Molim vas… Evo, skuvaću vam kafu da vam se zahvalim što ste me spasili od govana… i otkaza… i samoubistva… Tišina. Posle nekoliko sekundi sa druge strane se začulo:
  • Dajte mi adresu!
    Pobedonosno je podigla stisnutu pesnicu u vis. To!

Ruke pune ljubavi

Sve si ono što sigurnost jeste

Široka ramena i pogled blag

Oluja i sunce i kiša kada treba…

Za svaki moj san i sve ispod neba

što se može srećom zvati.

Tu si, uvijek si tu

Da blažiš, umiruješ i hrabriš

Da bodriš, bdiš i utjehu daš…

To što su ti se srebrne niti

uplele u kosu

i po koja bora na čelu i nosu

umanjilo nije tvoju snagu

Niti ljubav prema životu.

Ruke, velike ruke, snažne

U svakoj je pori njihovoj toplota

I ljubav što grije i čuva

I osmijeh sjajni kao da se nebo smije

Sve je to moj tata…

04. 02. 2020. Mom tati, najvećem osloncu i najsigurnijoj podršci. Velikom čovjeku još veće duše. Ponosna sam što je baš on moj tata…

Nemačka za početnike (iz malo drugačijeg ugla), stablo sa koga se beru pare i ostali jednorozi

Godinu dana prođe dok si rek’o „entschuldigung“. Godinu dana privikavanja na obećanu zemlju svakog bosanca u kojoj pare po drveću rastu i čak i same na zemlju padaju da se novopridošla radna snaga ne bi saginjala, i to sve u apoenima od 100 eura. Godinu dana mučnine i nelagode u želucu svaki put kad negde treba nešto da pitaš, kažeš, objasniš, a unapred se osećaš kao potpuni idiot jer znaš da ćeš sigurno napraviti neku gramatičku grešku, kao i da će se desiti da će te taj neko koga trebaš da pitaš to nešto, takođe pitati nešto što ti nećeš razumeti. Posle nekog vremena sam razvila taktiku, tj hvatala se za reči koje razumem pa onda povezivala u glavi šta li to može biti. Uglavnom je prolazilo bez problema, ali sam sigurna da mi je izraz lica bio kao da ne znam šta me je snašlo.

Dakle, Nemačka! Odmah na početku da razjasnimo da pojam „gastarbajter“ više ne postoji. Mi koji smo došli u Nemačku u zadnjih 5-6 godina, došli smo da ostanemo. Ne da zaradimo neku lovu pa da se vratimo kući i tamo se kurčimo lavovima na kapiji, nego da živimo ovde, jer je to u našoj zemlji postalo praktično nemoguće. Meni je dugo trebalo da se pomirim sa tom činjenicom. Ne svi, ali velika većina tako razmišlja. Ne zbog novca, nego zbog normalnijih uslova života i sigurnije budućnosti naše dece. Dakle, nismo gastarbajteri nego iseljenici.

Svi smo mi slušali raznorazne priče pre nego što smo došli, neki su ranije dolazili turistički, nekome je neko pričao kako je ovde, ali sve se to svodilo na par tvrdnji: U Nemačkoj se lako zaradi novac, Nemci su hladan narod koji ne voli došljake a čak ni između sebe se ne druže preterano, nemački jezik je težak i ima ljudi koji ga ni za 30 godina života i rada ovde nisu naučili. Nemačka je Mercedes, Audi i Folksvagen, klubovi vikendom u kojima gostuju balkanske zvezde, rad od jutra do mraka i ono čuveno mešanje našeg i nemačkog jezika posle izvesnog vremena “ Draga majne familijo, vi gec ste mi dolje, imam svašta da vam špreham, sad mi je već bolje. Njemački sam naučio, baš sam ga savlad’o, pa sad špreham a i šrajbam i to vrlo rado…“ Od svega navedenog, jedino je ovo poslednje istina. Naši ljudi zaista posle nekog vremena počnu da ubacuju nemačke reči u svakodnevni govor. I meni samoj je to bilo smešno na početku, ali sam posle nekog vremena samu sebe uhvatila kako radim to isto. Jer kako da na našem jeziku kažeš „teilzeit“( izraz se odnosi na nepuno tj delimično radno vreme koje je manje od 8 sati a više od 2 sata dnevno). Kad bi ga preveli bukvalno, ne bi imalo smisla. Sa druge strane, većina ljudi se zaista trudi da nauči jezik, pa pretpostavljam da je to ubacivanje nemačkih reči do nekle nesvesno. Što se tiče tog čuvenog stabla sa parama, izgleda da ga je neko iščupao, posekao, presadio, polio vrelom vodom ili spalio brenerom, uglavnom-nema ga nigde. Para ima, ali tek nakon što zasučeš rukave, u najčešćem slučaju navučeš i gumene rukavice i udri. Ako nemaš zanimanje koje je ovde deficitarno kao što su IT stručnjaci, medicinsko osoblje, zanatlije i specifični visokoobrazovani kadrovi, ostaju ti samo niskokvalifikovana radna mesta koje većina Nemaca zaobilazi. Bez znanja jezika je naročito teško doći do bilo kakvog iole normalnog posla. Za čišćenje, rad u skladištima i pomoćne negovatelje( to su oni koji rade najteže i najprljavije poslove u staračkim domovima), može lako da se nađe posao i bez znanja jezika, naravno ko ima snage i želuca za to. Zvanična minimalna satnica za ove poslove je 10, 56 € po satu. Bruto, naravno. Ako se radi puno radno vreme, to je u proseku 170 sati mesečno, neto plata koja ostane kada se odbiju svi porezi i socijalna davanja u prvoj poreskoj klasi, iznosi oko 1250 €. Najveći izdatak je najam stana, a cene najmova su između 400 i 1200 eura mesečno. U to su uračunate uglavnom sve režije osim struje koja se plaća posebno i telefona, interneta, itd. Ako od 1250 odbijemo troškove stanovanja koji su u proseku 700 €, ostane 550 € za sve ostalo. Ova računica se odnosi na prvu poresku klasu u kojoj su ljudi koji nemaju porodicu tj samci, pa tih 550 € verovatno bude dovoljno za život bez nekog luksuziranja. U prvoj poreskoj klasi su i svi naši radnici kojima još nije došla porodica, pa od te sume moraju da odvoje deo koji će poslati svojima. Kada cela porodica dođe u Nemačku, radnik prelazi u treću poresku klasu gde mu se umesto 32 %, odbija „samo“ 25%. Cifra od 1250 € za nekvalifikovanog radnika zvuči zaista fino, ali je to ovde manje od zvanične prosečne plate. Što znači da treba pažljivo rasporediti troškove da bi doteklo za sve.

Mercedes, Audi, Folksvagen… Da, ima ih svuda. Najprodavaniji automobil u Nemačkoj je Folksvagenov Golf. Auto je kod nas uvek bio simbol prestiža. Mašta se o skupim i kvalitetnim modelima, pozajmljuje se i uzimaju se krediti ne bi li se došlo do voljenog četvorotočkaša. Većina naših ljudi se opredeli za opciju kredita, jer je to po nekad jedina mogućnost da kupe auto. Uostalom, i većina Nemaca kupuje automobile na kredit, jer im je nezamislivo da neko ima u kešu 35000 € za novog Folksvagena. Ima slučajeva i gde su našu zemljaci došli u Nemačku sa nekom sumom ušteđenom za kupovinu auta, jer se u domovinu ne smeju vratiti bez Mercedesa. Ako nisi došao Mercedesom, koji si đavo i išao u Nemačku?

Čuvena je priča da su Nemci hladan narod, da ne znaju da žive, da se ne druže, itd… Po punim baštama kafića i spojenim stolovima za kojima po nekad sedi i po 15 ljudi, ja ne bih rekla da je tako. Nasmejani, opušteni, sede na suncu i piju pivo. Cele porodice sa sve malom decom sede u baštama zajedno i jedu jednostavne obroke. Nigde se ne oseti napetost, niko nikoga ne zagleda kako je obučen ili našminkan, jer je većina obučena sasvim jednostavno bez ikakvog preterivanja. Za razliku od naših kafića u kojima u po bela dana dominiraju komplet našminkane devojke i žvakači kašičica sa reflektujućim fejk rejbankama koji satima sede u bašti i piju onu jednu kafu i koka kolu i gledaju ko prolazi, prizor dvoje penzionera koji su upravo stigli biciklom u sve biciklističkoj opremi i seli za sto za kojim već sede tri devojke i kojima apsolutno ne smeta što su znojavi i raščupani sredovečni ljudi seli za njihov sto, jer je jedino tu bilo mesta, deluje kao prizor sa druge planete.

Izlasci u klubove u kojima gostuju naše zvezde su super prilika da se mladi ljudi sa naših prostora druže, upoznaju i provode zajedno. Osim što jedan takav izlazak košta otprilike 150 €, koliko onaj samac iz prve poreske klase mora da odvoji od onih 550€ što mu je ostalo da pregura mesec do kraja.

Nemački jezik jeste težak, ali je on osnova integracije. Puno ljudi se žali kako Nemci ne žele da razgovaraju na engleskom iako ga znaju. Samo razmislite kako bi bilo da su Nemci došli u našu zemlju umesto mi u njihovu? Verovatno bi prošli kao Žikina Elza kada je pitala šta znači „ebiga“. Uostalom, da li bi ste vi pričali strani jezik u sopstvenoj državi? Naravno da ne.

Nemci su poslovično ljubazni i to ne može da im se ospori. Propustiće vas da se uključite iz sporedne ulice u glavnu, da se prestrojite iz jedne trake u drugu, ne trube i ne histerišu ako niste krenuli čim se upalilo zeleno svetlo na semaforu. Na to sam se jedva navikla, posle naše srpske psihopatije među učesnicima u saobraćaju. Druga je priča kada se nađete u podređenom položaju u odnosu na njih. Onda znaju da budu nadobudni i da gledaju sa visine. To se uglavnom odnosi na poslovne komunikacije, gde si ti neko ko čisti i njega ne zanima iz koje si države, kako se zoveš i da li možda imaš više škole od njega. Ti si neko ko čisti i tu je kraj priče. Insistiraju da se uči njihov jezik i ima onih koji će bez ustezanja prevrnuti očima ako vide da vam sporazumevanje teško ide. Njihovo insistiranje na dominaciji maternjeg jezika ide dotle da su im sve moguće emisije, serije i filmovi sa drugih govornih područja- sinhronizovani. Pa onda bude malo jezivo kad čuješ Hjua Granta kako priča na nemačkom.

Sa druge strane, vrlo često se u javnom prevozu može primetiti da skoro niko starijim osobama ne ustupa mesto. Autobus pun školaraca, ulazi starija žena sa torbama iz prodavnice, ali niko od te dece ni ne pomišlja da ustane i ustupi joj mesto. Zašto? Zato što se u Nemačkoj deca uče da su svi jednaki, i da stariji ljudi ako ne mogu da stoje u autobusu- ne treba ni da izlaze iz kuće.

A vole li strance? Pa ko još voli strance? Nemačka država je od 2015. godine primila 1 500 000 migranata. Plus stranci iz EU koji su došli zbog posla. I na kraju mi iz Non-EU država koji imamo pravo boravka na osnovu radnih viza odnosno spajanja porodice. Svesni su da im fali radne snage i da imaju mnogo starog stanovništva za čije penzije neko mora da radi i koje neko mora da neguje. Mislili su da će svi ti migranti da se integrišu i da rade zanatske poslove. Kad ono, međutim… Među migrantima je došlo puno visokoobrazovanih ljudi koji ne žele da rade poslove ispod svog nivoa obrazovanja. Ostali su zadovoljni socijalnom pomoći koju dobijaju od države i ne pomišljaju da rade. Mi koji smo došli iz bivših socijalističkih republika, za njih smo svi jednaki tj isti kao Rusi koje Nemci nikako ne vole. Za njih su Rusi simbol bivšeg DDR-a, Štazija, i ostalih socijalističkih tekovina. Pod Rusima smatraju sve stanovnike bivšeg SSSR-a. Za bivšu Jugoslaviju misle da je i ona bila deo Varšavskog pakta zajedno sa Rusima i Poljacima, nije im jasno otkud to da mi iz EX YU dolazimo iz različitih država a razumemo se međusobno, pa im je lakše da i nas svrstaju u Ruse. Otprilike su mi tako objasnili. Poljake takođe ne vole. Ni Rumune. Rumune navodno zbog toga što su problematični. Vole Amerikance i sve što je američko. Kažu da u Nemačkoj još uvek ima oko 35000 američkih vojnika, iako se Hladni rat završio pre 30 godina. Što se tiče njihove problematične istorije, Hitlera, Holokausta i Drugog Svetskog rata uopšte, mišljenja sam da su Nemci (makar zvanično) svoju lekciju naučili. Nema negiranja, nema izvrtanja činjenica, nema opravdavanja. Tako je kako je.

Što se tiče nas Ex Jugovića, ovde živimo ponovo svi zajedno, manje ili više. Deca se raduju kad u školu dođe neko sa našeg govornog područja i nisu opterećena prošlošću i podelama, pa na trenutke izgleda da i za nas ima nade.

Vozovi koji prolaze

Na železničkoj stanici je bila prilična gužva. Šarenilo turista i buka uobičajena za železničke stanice, simfonija glasova na različitim jezicima, kotrljanja točkića rol kofera i ozbiljni glas sa razglasa koji je najavljivao dolaske i polaske. Slabašni sunčevi zraci jednog od poslednjih oktobarskih jutara odbijali su se od staklo na pokretnim vratima ulaza u stanicu. Stiskao je u ruci ključ sa priveskom u obliku slona, kojim je pre samo četrdeset i tri minuta zaključao vrata svog studentskog stana. Kročio je u unutrašnjost stanice, nesigurno, kao da okleva. U ruci je i dalje stiskao ključ. Mislio je da ako ga slučajno spusti u džep jakne, da će prekinuti svaku vezu sa svojim dosadašnjim životom, koji upravo beše zaključao u trideset i osam kvadrata na drugom spratu zgrade u ulici Aleja ljiljana 21. Tu je proveo poslednje četiri godine, u tom stanu je njegov život dobio sasvim novi pravac, tu je iskusio do tad nepoznate osećaje. Njegovi su zidovi slušali sve što je za ove četiri godine doživljeno, od šapata i muzike do molitve, uzdaha i plača. Saživeo se sa njima i pružali su mu sigurnost koja mu je bila potrebna. Zaštitu. Od sveta i ljudi. Od bola. Ili je bol makar bivao manji kada se nalazio između zidova na kojima su visile fotografije sa kratkih putovanja koja je obožavao. Ljudi i njihova lica. Ulične svetiljke. Jako je voleo ulične svetiljke. Sitni divlji cvetovi u napuklinama zidova i ulica. Starac beskućnik i njegova siva mačka koju je nosio u korpi iz supermarketa. Tu fotografiju je napravio negde u Bratislavi. I ta fotografija je nastala na železničkoj stanici.

Stanice i njihovi ljudi. Prolaznici. Kao i on sad na ovoj, kasnog subotnjeg jutra, sa rancem na leđima i ključem u ruci. Na karti koju je letimično pogledao pisalo je: peron 7. Voz je polazio za tačno četrnaest minuta.

Toliko puta do sada je bio na ovoj istoj stanici kao i na mnogim drugima širom Evrope. Lica i glasovi, ceo svet pod jednim krovom, lagano kloparanje kompozicije koja klizi u stanicu. Pogledi koji traže poznata lica u gomili. Ruke koje vuku kofere. Slučajni sudari ramenom. Delovi tuđih života rasuti u prolazu kroz telefonske razgovore putnika. Mirisi iz prodavnica brze hrane. Od Indije, preko Turske i Grčke do američkog Mc Donald’s-a prepoznatljivog po mirisu ulja za prženje. U svakom gradu miriše isto. Oni valjda i sladoled prže u ulju.

Koračao je lagano do perona 7. Ruke beše stavio u džepove jakne. Ključ je i dalje stiskao prstima leve ruke. Nozdrve mu je u jednom trenutku zagolicao miris poznatog parfema. Na momenat je zatvorio oči i pokušao da dozove lik na koji ga je podsećao taj parfem. Miris ljubičica i još nečega slatkastog doneo mu je po malo raščupanu, pospanu nametljivicu koju beše upoznao na jednom od kurseva fotografije. Osmeh koji je sadržao hiljade i hiljade piksela i oči boje olujnog neba u avgustovsko popodne. Jedna od onih što ti nikad potpuno ne izađu iz života, koliko god daleko da odu. Jedna od onih što i samo prisećanje na njih impulsivno izazove osmejak krajičkom usne uz obavezno podizanje obrva. Jedna od onih što, i pored nepodnošljive naravi, pružaju utočište svojom ljubavlju. Čiji je zagrljaj lekovit.

Trgnuo se iz misli i protrljao rukom čelo. Nije ni primetio kad je voz stigao. Propustio je ispred sebe jedan stariji bračni par pomogavši im da podignu dve teške torbe. Popeo se u voz i u prvom vagonu našao slobodno mesto do prozora. Ranac je spustio na sedište pored, jer mu u tom trenutku nije prijala blizina nepoznatih ljudi. Naslonio je glavu na prozorsko staklo i udahnuo duboko. Udah je bio isprekidan i težak. Misli su se kovitlale i terale ga da se nesvesno mršti. Otkopčao je mali džep na rancu, jer je tu uvek imao po nekoliko bombona različitog ukusa. Usta su mu bila suva i trebao mu je šećer. Uvukao je ruku u džep i umesto šuštećeg celofana napipao je neki četvrtasti predmet od metala. Polako je izvukao taj predmet napolje. Bila je to metalna kutija slična onima u kojima se prodaju keksi pred novogodišnje praznike. Umesto Sneška Belića, snega, sanki i novogodišnjih jelki, na kutiji je bila mapa sveta.

Lagano je zatresao kutiju i po zvuku shvatio da unutra ima više predmeta. Spustio ju je na krilo i polako skinuo poklopac. Vrtlog osećanja se odjednom podigao negde u stomaku i preplavio ga celog. Prsti su mu drhtali dok je nespretno njima prelazio po sadržaju kutije. Bila je tu, pre svega, jedna srebrna kugla sa jelke. Na njoj je plavim flomasterom bilo napisano: „Voleću te sve dok ne prestanu da dolaze nove godine“. Otvarač za flaše u obliku klipa kukuruza. Četkica za zube sa likom Sunđer Boba Kockalonea. Čokoladica sa kokosom koju je najviše voleo. Mala metalna replika lokomotive. Dve iscepane karte sa pozorišne predstave od prošle godine. Kišobrančić iz koktela. Podmetač za čaše sa logom proizvođača piva koje je najčešće pio. Jedna rođendanska svećica na kojoj je uzduž bio urezan broj 23. Narukvica od perli. Jedna bela školjka. Strelica za pikado.

Nije bilo nikakve poruke. Nije ni trebalo da bude. Samo jedna osoba na svetu je mogla da ostavi ovu kutiju u njegovom rancu. Samo jedan pogled na gomilu uspomena i ceo jedan život u metalnoj kutiji za keks, bio je dovoljan da sruši sve zidove u njemu koje beše izgradio poslednjih meseci. To su bili zidovi koji su ga iznutra držali da se ne raspadne. Držali su mu emocije na odstojanju od sveta i od stvarnosti. Pravili su lavirinte kroz koje je bežao od sebe i gubio se da nikad ne pronađe izlaz. Tako je bilo lakše, to nije zahtevalo borbu za koju nije imao snage. Kukavica, eto šta je bio!

Naslonio je glavu nazad na sedište. Slepoočnice su mu pulsirale. Osetio je vibriranje u džepu. Kratko. Poruka. „Čekam te na stanici Istok u Salzburgu. Bombone su u velikoj pregradi“

Gledao je još dugo u poruku. Salzburg Istok. Sići ću iz voza. Stajaće na peronu i čekaće da joj pritrčim i da je prvi zagrlim. Mirisaće poznato, na ljubičice i nešto slatko. Vanilu. Da, to je vanila. Zagrliće me kruto, jer želi da se osećam krivim. Ona neće preko svoje sujete. Ipak sam ja taj koji je otišao. Pričaće o nekim bezveznim stvarima. Pitaće me da li sam gladan. Reći će da izgledam umorno. Njena briga za mene učiniće da se osećam sigurno. Pomisliću da sam najsrećniji čovek na svetu. Ubeđivaću sebe da ovaj osećaj nelagode iznutra ne znači ništa i da je upravo ona ono što mi u životu treba. Sve dok ponovo ne počne da biva sebično daleka. Da uzima od mene samo ono što joj treba. Da me kritikuje kao neposlušno dete, a ja da klimam glavom i objašnjavam da ne umem bolje. Reći će da me voli. Onda će reći da sam slabić i da ne znam da se borim. Ja ću ponovo imati osećaj da sam ja negde pogrešio i da je problem u meni. Izvinjavaću se. Grliću je. Odobravaću sve što kaže. Onda će sve biti u redu. Ja ću opet osećati nelagodu, ali makar će ona biti dobro raspoložena i vladaće poznata harmonija.

Voz je ulazio u stanicu Istok. Ustao je sa svog sedišta i podigao ranac. Nelagoda pomešana sa strahom je rasla u njemu. Kolena su mu drhtala. Da, jedino sam sa njom siguran. Vrata su se otvorila i on je požurio napolje. Stajala je kod izlaza sa perona ruku prekrštenih na grudima. Napravila je jedan korak napred. On je stajao u mestu i gledao u nju. Sa razglasa su javljali da voz uskoro nastavlja dalje. Naglo se okrenuo i u dva hitra koraka se našao ponovo na stepenicama vagona. Pritisnuo je dugme za otvaranje vrata i nestao u unutrašnjosti voza. Požurio je kroz uski prolaz između sedišta. Kroz sledeći vagon i još jedan, što dalje od nje. Nelagoda je nestajala. U jednom trenutku je pomislio da je možda krenula za njim. Ne, ipak ne. Suviše je ponosna za tako nešto.

Voz je polako izlazio iz stanice Salzburg Istok. Na peronu je stajala metalna kutija za kekse na kojoj je bila iscrtana mapa sveta.

Ruke

Gledam u zvezdičaste sitne bore na nadlanicama. Neke podsećaju na zvezde, neke na cvetove a neke na prekinutu osmougaonu mrežu pauka. Gledala sam iste takve bore na rukama moje bake, prekrivale su istanjenu kožu radničkih, težačkih ruku domaćice koja je po ceo dan letela na laganim nogama od šporeta do štale, njive i ostave za mleko. Zimi joj je kroz prste prolazilo grubo predivo čiste ovčije vune, koje je posle bojila u orahovoj ljusci i od njega su nastajali najlepši džemperi, veste i priglavci, vunene čarape i prekrivači. Koliko li su te ruke dobra stvorile, koliko korisnih stvari koje i dan danas traju. Neke od njih čuvam kao posebno blago.

Moje ruke nisu ni blizu toliko vredne i svestrane. Mojoj koži smeta oštra hladnoća pa zna da pukne i napravi mi rane. Po nekad sam ih puštala da krvare i gledala kako se kap vrele krvi sliva niz nadlanicu. Taj mi je prizor u isto vreme bio užasan i omamljujući, ali nisam mogla prestati da gledam. Ta kap krvi je cena koju je moje telo plaćalo za svoju krhkost i neotpornost. Pokušavala sam, svojevremeno, kao i baka, da predem vunu i to na onu najprostiju seljačku preslicu, sa kudeljom vune vezanom za nju i vretenom u desnoj ruci na koje sam namotavala upredenu vunu. I ona bi me posekla po nekad svojom oštrinom. Tada sam moje rane od prediva upoređivala sa ranama vojnika na bojištu koji su se borili za neki viši cilj i sa ponosom prolivali krv. Ja sam samo htela da učestvujem u pretvaranju oblaka vune u klupko i smatrala sam tada naivno, dečije, da učestvujem u nečemu važnom. Baka je govorila da svaka devojka mora da zna sve ručne radove. Naučila me je da pletem vunene čarape i to onako sa komplikovanih pet igala. Meni je to bio izazov, ponovo sam pokušavala nešto što devojčice mojih godina nije interesovalo. Trudila se da mi kukice budu jednake dužine da bi površina čarape bila glatka, tj da ne bi bilo rupa i krajeva koji vire. Tada sam pokušavala i da pređem na viši „level“ gledajući komšinicu koja je plela čarapu „na slepo“ tj uopšte ne gledajući u pletivo u rukama i to još dok hoda. „Level pro“ što bi rekla ova današnja omladina. Taj level nisam uspela da dostignem, jer mi je falilo iskustva. Tada su žene po nekom nepisanom pravilu morale biti stalno nečim zaposlene i nekako je bilo sramota da sede besposlene i ne rade ništa.

Moje ruke su ispitivale svet oko sebe. Vlažna glatka zemlja koju je isprao potok koji je proticao pored naše kuće, bila je idealna za moje zemunice sa bazenima u koje sam posle sipala vodu. Uvući ruku u džak brašna u dedinom podrumu, osetiti čudnu hladnoću koju ostavljaju najfinije čestice pšenice koje se posle pretvaraju u vruć hleb. Razlikovati pod prstima leskov štap i pruće od vrbovih grana. Brojati godove na grabovom panju. Zagrabiti punu šaku vlažne piljevine koja je sipala ispod dedine ručne testere kojom je isekao sva drva za zimu. Kuckati prstima po različitim materijalima, jer svaki proizvodi različit zvuk. Razlikovati biljke po hrapavosti listova. Jednom sam, kao jako mala, upala u koprive i mislim da sam tada imala prvi napad panike u životu. Sećam se kako sam vrištala i kako nisam mogla da dođem do daha. Užasno sam se bojala mraka, i pored svih objašnjenja i ubeđivanja da u mraku ne postoji ništa što tu nije i na svetlosti, za mene je to bilo nešto užasavajuće.

Bilo je i ljudi kojih sam se plašila. Bez nekog posebnog razloga. Jednostavno, nije mi odgovaralo njihovo prisustvo i osećala sam se nelagodno. Odrasla sam u okruženju gde su se takve stvari smatrale uvrnutima i uporno su pokušavali da me ubede da ne treba da se sklanjam od njih. Ja sam neko ko poštuje autoritet, tako sam naučena od malena, i morala sam, uprkos svojoj nelagodi, da budem u blizini ljudi koji su me plašili. Iako su svo vreme pokušavali da budu ljubazni prema meni i da me odobrovolje, meni je tu nešto smetalo i ja nisam mogla ništa protiv toga. Tada nisam znala da postoji nešto što se zove negativna energija. A ja je upijam kao sunđer i proživljavam njene posledice.

Danas sam opet posmatrala moje ruke. Koža mi je suva zbog hladnoće i hemijskih sredstava koja koristim na poslu. Lenja sam da svaki put navlačim rukavice jer mi one smanjuju produktivnost i to me nervira. Više ne ispitujem dlanovima kakva je koja materija. Odavno su mi dlanovi naviknuti i na brašno i na deterdžent za sudove. Na sva hemijska čuda za čišćenje, sunđere, žice i četke. Sada samo ispitujem toplinu, kako stvari, tako i ljudi. Dodir može mnogo da kaže. Trudim se da rukama više grlim nego da budu nešto naročito produktivne. Mislim da upravo zbog zagrljaja nam je priroda dala ovoliku dužinu ruku. U nekim trenucima usamljenosti isprepletem svoje prste. Onda, valjda zbog pritiska, osetim na jagodici domalog prsta otkucaje srca. Taj me ritam umiri i podseti me da sam živa.

 

Jesmo li svoji ili smo u trendu?

Piše: Vesna Duvnjak

Vidimo li mi sebe? Ono stvarno, baš kakvi jesmo? Sa svim ružnim stranama, flekama i naborima. Jesmo li svesni svih ružnih misli koje burgijaju negde u glavi sporadično? A ovamo se u javnosti i ne samo u javnosti nego i pred bliskim osobama i u privatnom okruženju pravimo da smo nešto drugo.

Evo, danima čitam na portalima kojekakve „ženske“ tekstove koji promovišu feminističku misao, prava i slobode žena, raznorazne studije o međuljudskim odnosima i teme od kojih „gore“ interneti, ugljenišu se i onesvešćuju portali, lete komentari i sevaju varnice neistomišljenika. I svi smo super, svi podržavamo, podižemo, podupiremo, svi smo savršeni roditelji i roditeljke, svi sve znamo…

A onda isključimo ove đavolje kutije koje nam zadnjih godina život vezaše za sebe, sednemo na trosed u dnevnu sobu, uplaši nas tišina i malko nam bude nelagodno jer ne znamo šta ćemo sa rukama. A onda? Jesmo li i dalje u mislima sa obespravljenim i zlostavljanim ženama, decom, sirotinjom, beskućnicima i svim ostalim ugroženim vrstama? Mislimo li na mačke i pse u azilima? C! Jok! Onda nam misli okupiraju sopstveni strahovi i slabosti, brige i neuspesi. Bolesti. Usamljenost. Otuđenost. Kajanja. Ne stignemo čak ni od one dnevne doze stresa da se izlečimo, a neka nova zajebancija nam okupira misli. Svi hoćemo da postignemo istu brzinu kao život koji ide brzinom ove nemačke železnice. Zavrti ti se u glavi, svega mi. A mi bi još i za korak da ga prestignemo. Svi hoćemo da mirišemo na nešto. Na brazilski kaktus il’ argentinsku mijaongaru. Neće niko da miriše na sebe, na ono što jeste, na svoju ličnu kombinaciju znoja i prašine. Mijaongara ne postoji, izmislila sam je upravo. Jel’da da niste znali? Jer nam svaki dan serviraju nešto novo što bi trebalo da probamo. Samo i uvek još i još…

Isto tako se serviraju trendovi. Svaki dan se rodi po jedna nova filozofija, neka nova mantra i „must have“ budalaština, pa ne stignemo biti ono što jesmo. Obični ljudi. Ranjivi i sujetni. Uplašeni i tužni. Ne stignemo uživati u sitnicama, nego grabimo život i kidamo ga zubima kao friško žilavo meso. Jer nam je uvek malo. Tako nam serviraju. Tako nam ove čarobne kutijice kontrolišu živote.

Na sve strane motivacione poruke. Citati. Sve pršti od pozitive. Svi smo srećni i slobodni. Samosvesni i odlučni. Pokazujemo najbolja izdanja. Nikad nismo sjebani i nemamo dana kad smo i sami sebi viška. Samo pozitiva i sve će biti u redu. Hoće. Onda kad nam ubace antidepresive u vazduh. Eventualno u flaširanu vodu. Jer više nije moderno piti česmušu.

Što ne objavite selfi iz kreveta u 11 pre podne dok vas izjeda frustracija jer ste dobili otkaz? Još u pidžami i sa podočnjacima do brade. Jok. Samo nasmejano i pozitivno. I otkaz je za ljude. I suze su za ljude. I frustracija. I strah. Sve su to normalne ljudske emocije, ali od takvih svi beže. Zato što ne mogu da se izbore sa svojim lošim emocijama i stanjima, pa im tuđe dođu kao ogledalo.

Eto zato smo nesrećni. Jer smo zaboravili živeti na običan način. Smejati se glupostima. Pustiti da nas glavobolja prođe sama od sebe. Jok. Daj odmah što jaču tabletu protiv bolova. Onda onu protiv gorušice jer je ova za bolove čudo napravila u želucu. Onda onu za spavanje. Da utrnemo, da ne osetimo više ništa. Jer se izdržati ne može. A treba opet sutra grabiti krupnim koracima kroz moderan život i stići do njegovog kraja neoštećen. I naravno, nasmejan…

Merga Bien, veštica iz Fulde

Kažu da su priče o vešticama stare koliko i samo čovečanstvo. Čim je čovek pronašao vatru, žena je pristavila kazan i počela da džangriza. I eto vam najjednostavnijeg objašnjenja odakle su se uopšte pojavile veštice.

Kroz istoriju progonjene, osuđivane i mučene, žive spaljivane, žene koje su iole mislile svojom glavom ili uspevale da urade nešto što se u to vreme smatralo nemogućim, veštice su zapravo bile žrtve ljudske gluposti. Ako je žena isuviše lepa pa privlači pažnju muškaraca, ljubomorne zavidnice bi je proglasile vešticom i na jednostavan način se rešile nemile suparnice. Optužena sirotica bi bila vezana u džak i bačena u vodu, pa ako preživi, onda nije veštica.

Ovakvih i sličnih primera kroz istoriju je bilo mnogo. Jedna od najpoznatijih veštica na svetu je i Merga Bien, veštica iz Fulde.

Fulda je gradić u nemačkoj pokrajini Hesen i ime je dobio po reci Fuldi na kojoj je i izgrađen. Pitomi gradić predivne barokne arhitekture, čuven je po svecu Bonifaciu koji se smatra zaštitnikom svih Nemaca i koji je u 8. veku došao u ove krajeve da bi širio hrišćanstvo. Sahranjen je u Fuldi i njegov grob je postao mesto hodočašća, tako da slobodno možemo reći da se hrišćanstvo u ovom delu Evrope počelo širiti upravo iz ovog gradića. Na mestu gde je Bonifacius sahranjen, sagrađena je Katedrala koja je i najveći simbol Fulde i danas je pretvorena u muzej.

Međutim, iako je ovaj simpatični gradić mesto koje posećuju hodočasnici, ima on i svoju najpoznatiju vešticu.

Merga Löher rođena je krajem 1560. godine u bogatoj trgovačkoj porodici. Veoma rano se udala za dosta starijeg čoveka po imenu Vilhelm Frank, koji je ubrzo nakon venčanja preminuo. Mergin drugi suprug je bio Krištof Orth i u tom braku je Merga dobila dvoje dece. Posle nekog vremena umrli su i Krištof i oboje dece, verovatno od neke zarazne bolesti.

Merga se udala po treći put i to za čoveka po imenu Blasius Bien. Nakon jedne svađe koju je njen treći suprug imao sa svojim poslodavcem, Merga je pokušala da zaštiti interese svog supruga i suprotstavila se njegovom nadređenom. Mračni srednji vek u kome je živela nije opraštao inteligentnim i hrabrim ženama, pa je Merga proglašena vešticom, a ponajviše zbog činjenice da je u tom trenutku bila trudna, iako za prethodnih 14 godina koliko je bila u braku sa svojim trećim suprugom, nije uspela da ostane u blaženom stanju. Smatralo se da je dete koje nosi plod samog đavola.

Godine 1603 u Fuldi i okolici se dogodio veliki progon veštica koji je organizovao Baltazar Nus – Malefizmeister tj progonitelj veštica. Merga Bien je bila jedna od prvih uhapšenih od oko 250 ljudi (pretežno žena) koji su nastradali u ovom progonu. Merga je optužena da je ubila svog drugog supruga i decu, da je učestvovala na okupljanjima veštica ( čuveni Black Sabath), te da je zatrudnela sa samim đavolom jer sa svojim trećim suprugom za 14 godina nije uspela da dobije potomstvo.

Uhapšena je i zatvorena u kavez za pse, jer je kula gradskog zamka koja je služila kao zatvor, bila puna.

Nakon suđenja na kome je Merga, očekivano, proglašena krivom, u jesen 1603. spaljena je na lomači. Posle spaljivanja je njen suprug morao još da plati globu od pola guldena zbog zločina svoje supruge.

2008. godine grad Fulda je doneo odluku da u spomen na spaljene žene u čuvenom progonu veštica iz 1603. godine, podigne spomenik u delu grada koji je poznat kao Frauenberg (ženski breg). 2013. godine je podignut spomenik i spomen ploča sa imenima spaljenih žena.

U Baroknoj červrti Fulde (Barockviertel) sačuvan je toranj u kome su zatvarane žene optužene za veštičarenje i zove se Hexenturm (Veštičiji toranj).