Sonja Simeonović – Dama sa šeširima

Pozove me moja drugarica Ivana na reviju šešira. Ivana uvek ima neke super ideje, od pozorišnih predstava, kuturnih događaja u gradu, do, eto, revija. Dolazim, kažem ja. Nikad me nisu nešto naročito privlačile revije, ali ovo je nešto drugačije i moram to da vidim. Kaže Ivana, možeš da budeš i model na reviji, ako želiš. Idi begaj, kažem joj, kakva ja i model, nije to za mene…

Dolazim u dogovoreno vreme ispred Omladinskog centra “ Crna kuća- CK 13″, gde se održava revija. Ivana kasni. Kaže mi da uđem unutra i da se slobodno javim Sonji, devojci čija je to revija. Ulazim u dvorište Omladinskog centra u kome već ima priličan broj ljudi, a većina žena nosi šešire. U trenutku ugledam krhku devojku koja razgovara sa, pretpostavljam, novinarkom ( držala je diktafon) i obe imaju šešir na glavi. Shvatam da je to Sonja. Sačekam da završe pa da priđem da joj se javim. Završavaju razgovor i devojka u zelenom, elegantnom kombinezonu i sa prigodnim šeširom na glavi se okreće i polazi u mom pravcu. Osmeh joj blista dok gleda okolo ljude koji su došli na njenu reviju. Iz nje isijava ponos i radost. Krećem joj u susret. Primetim da Sonja teško hoda. Ali osmeh ne skida. Prilazim i predstavim se. Osmehuje mi se i pozdravlja me. Zamolim je da mi odgovori na par pitanja, na šta ona rado pristaje. Mene drma trema. Prvi put u životu radim intervju. Plašim se da nešto ne pogrešim, da ne pitam neku glupost. U tom trenutku, Sonja je za mene veličina koja se meri količinom samopouzdanja i ogromnog zadovoljstva postignutim. Zelene oči joj blistaju i u kombinaciji sa osmehom me ohrabruju, toliko da sam do kraja razgovora sa njom ipak odlučila da budem model na reviji i nosim jedan od njenih šešira.

Sonja, odakle inspiracija za pravljenje šešira?

– Trebalo mi je nešto što bi ljudima bilo prva asocijacija na mene, a da to nije moj invaliditet. Šešire volim još od detinjstva. Trebalo mi je nekoliko godina, od kako me je poznanik prvi put „vezao“ za šešir, tj zapamtio me kao osobu koja stalno nosi šešire, dok nisam počela samostalno da ih pravim. Pre toga mi je bilo potrebno dugo vremena da se oslobodim i uopšte počnem da nosim šešire. Obzirom da sam već tkala, odlučila sam da samostalno pravim šešire. Trebalo mi je 8 meseci da napravim svoj prvi šešir, odnosno da moja prvobitna „krpa“ postane šešir. Sada su šeširi moj identitet.

Tvoji šeširi su unikatni?

– Da. Moji šeširi su unikatni i ne robuju trendovima. Svaki šešir je ručno izrađen. Ja, u suštini, i ne mogu da napravim dva ista šešira, jer od puno toga zavisi kako će šešir ispasti. Na primer, zavisi kakva je temperatura i kakav će oblik šešir dobiti na kalupu. Kao što ni frizeri koji prave unikatne frizure ne mogu da naprave dve iste, tako i ja teško da mogu da napravim dva ista šešira.

Od kakvog materijala izrađuješ šešire?

– Pravim ih isključivo od prirodnih materijala, gde je najzastupljeniji lan.

Da li su šeširi samo tvoj hobi ili možeš i da zaradiš od prodaje?

– Za sada je isključivo hobi. Izrada šešira me ispunjava. Volim da putujem, da se družum i da upoznajem nove ljude. Šeširi su mi sve to omogućili. Imam tri do četiri revije godišnje u svom gradu, kao što je ova večeras. U planu za ovu godinu je i revija u Zaječaru i Trebinju. Prošle godine sam imala reviju u Zrenjaninu i Subotici. Jako sam srećna kada vidim koliko ljudi dođe na moju reviju. Večeras dolazi devojčica koja ima 5 godina, i ona će na reviji nositi moj šešir. Ona nije samo kćerka moje drugarice, nego neko ko će nositi moj šešir i ja sam jako srećna zbog toga. U Zrenjaninu je moj šešir na reviji nosila gospođa od 60 godina. U Subotici sam imala reviju nekih pedesetak modela, što je prilično mnogo i teško da će se ponoviti revija u tom broju modela. Sve žene koje su došle na reviju bile su hrabre da preuzmu ulogu modela i ponesu moj šešir, što me je učinilo ponosnom.

Čime se inače baviš?

– Ranije sam bila podpredsednica Centra „Živeti uspravno“ koji se zalaže za samostalnost ljudi sa invaliditetom. Sada sam zaposlena u Centru bez funkcije podpredsednice. Ja volim da kažem za sebe da sam po zanimanju slobodni umetnik, iako sam završila studije ekonomije i imam zvanje diplomiranog ekonomiste.

Za kraj, želim da te pitam da li bi mogla za mene da napraviš jedan veštičiji šešir, obzirom da sam ja „Veštica bez metle“, ali nisam bez šešira?

– Naravno da ću ti napraviti. Takav šešir je za mene izazov, a ja volim izazove. Biće to pravi veštičiji šešir od slame sa crnim ukrasima…

Odlazim sa revije oduševljena. Što šeširima, što Sonjom. Kažu njeni prijatelji i poznanici da pleni svojom pozitivom i kad su neraspoloženi, njeno društvo čini da se osećaju bolje.

Grad Novi Sad je bogatiji za jednu umetnicu po kojoj će, između ostalih, postati prepoznatljiv. To je Sonja Simeonović i njeni šeširi.

Fotografije/ Sonja Simeonović, privatna arhiva