Kad me pitaju kako sam

Često me ovih dana pitaju pišem li nešto? Moj odgovor na to pitanje je univerzalan: Nisam napisala ništa ima skoro godinu dana, nemam volje a nemam ni vremena. Prećutim tada da mi se u onom kratkom razmaku između sna i jave, u onih par trenutaka pre nego što utonem u san, jave najslikovitije reči i istine, a neretko i stihovi. U tim trenucima, kada je mozak oslobođen ovozemaljskih i svakodnevnih pritisaka, tada misli pohodi sva lepota koja se krije u nama i traži da izađe van. Nemam tad snage da se oduprem snu i da zabeležim sve što u tom trenutku moje biće poručuje, pa zato mesecima nisam napisala ništa. U ostatku dana bavim se realnim obavezama i misli su mi okupirane nekim drugim stvarima, pa inspiracija ispari negde između penjanja na četvrti sprat nakon 9 sati rada i ubacivanja veša u veš mašinu, dok drugom rukom držim telefon i pokušavam zakazati termin koji mi je jako bitan. Zbog toga često kažem u šali da sam „rođena da uživam, a naterana da radim“ 😁. Kao i većina nas, zar ne?

Moderan život, stres, takozvani „multitasking“ gde obavljamo više stvari istovremeno, preti da ubije u nama sve ono što je lepo. Postajemo programirane mašine, bez slobode, iako nam se o slobodi i demokratiji priča na sva zvona. Dok stignemo do penzije, bićemo istrošeni, ljuske…

Kad me pitaju kako sam, kažem da sam dobro. Jer to je najprihvatljiviji i najneiskreniji odgovor koji svi izgovaramo pre nego i razmislimo kako smo. Ne valja kukati i žaliti se. Dobro sam, jebiga… Kako drugačije i možemo biti, rođeni osamdesetih, odrastali devedesetih, stasavali dvehiljaditih… Dobro smo, zar ne? Imamo sve i nemamo ništa. Na prelazu milenijuma, gde se društvo toliko brzo izmenilo, sistem vrednosti otišao u vražiju mater pa sad ne znaš da li je pristojno pohvaliti se nekim ličnim uspehom, ili je bolje ćutati jer ostalima i ne ide baš najbolje i može se pomisliti da si bahat i narcisoidan ako se pohvališ nečim za šta si naporno radio i trudio se. A možeš ispasti i ljigav i bezobrazan. Zato ispade da je bolje ćutati i uvek odgovarati sa : “ Dobro sam!“

Kako smo zaista? Neko će reći da je srećan jer je zdrav i ima porodicu i krov nad glavom, nije gladan niti žedan, a sve ostalo kako bude. Neko će reći da je nesrećan jer nikad neće dosegnuti ideal koji mu društvo nameće, neće biti bogat i uticajan, neće nositi markirano i slikati se na skupim mestima. Neko će reći da je srećan i zadovoljan jer je uspeo da se pomiri sa svojim unutrašnjim „ja“ i da od tad živi u harmoniji i blagostanju bez obzira na materijalno stanje. Neko će lepršavo odgovoriti :“ super sam“. Iako živi na kredit, večito u dugovima, okružen lažnim sjajem, lažnim prijateljima i najverovatnije sintetičkim sredstvima za poboljšanje raspoloženja i preživljavanje stvarnosti. Neko će otići u manastir i prekinuti svaku vezu sa svetovnim životom. Neko će prodavati svoje telo za skup parfem i letovanje na Maldivima. Jer nema šta drugo da unovči. Neko će odlučiti da je najjednostavnije da se baci sa šestog sprata i završi sa svim. Jer nema snage za dalje. Sve nabrojane kategorije poznajem lično kao primere iz moje generacije. Kažu, milenijalci… Mi smo uvek dobro… Kad nas pitaju…

Kako sam ja? Ma, dobro sam… Telesno sam zdrava I u punoj snazi, psihički sam manje više uništena, ali to se kod nas ne računa. Dobro sam. Radim I zarađujem taman toliko da imam za normalan život i ne fali mi ništa. Fali mi jedino vreme za sebe, za ono što volim. U stvari, imam ja i to vreme ali sam suviše umorna da ga iskoristim. Fale mi ljudi koje volim, ali ćuti, dobro je, vidiš ih preko video poziva. Dobro sam. Gledam smešne klipove na internetu i smejem se. Fali mi spontani smeh i šale sa mojim prijateljima. Ali, dobro sam, čujemo se preko video poziva, vikendom ujutru umesto vikendom uveče. I dobro je to sve, zamisli da nema interneta. Dobro sam, ne mogu da se žalim. Fali mi jedino duh praznika i onaj umirujući osećaj svečanosti i posebnosti u vreme Božića, kad kod mojih roditelja u kući sve miriše na tamjan i suvo voće. I bude nekao posebno prijatno toplo. Ne od grejanja, nego od toplote duša i snage ljubavi koja tu živi. Ali dobro je, izmolila sam nekako slobodan dan za naš Božić, pa je ove godine bilo malo drugačije. Inače sam dobro, ne fali mi ništa… Patetišem, evo ovako, po nekad, izvrnem dušu naizvrat što bi rekla moja baka, ali mi odmah zapuše usta čuvenom zbirkom mudrosti: „Što si otišla, dobro je i ovde? Vrati se, ko ti brani, imaš gde. Ne seri, ne fali ti ništa. Aj’ ćuti, matere ti i saberi se.“

Tako je, kažem ja… Dobro sam, ne brinite za mene. Ne fali mi ništa i dobro sam, dobro sam…