Prelazim prstima preko lica. Ne sviđa mi se kako na dodir izgleda deo oko očiju. Koža je isuviše nežna i tanka. Reklo bi se da sam konačno dobila podočnjake. Možda bi trebalo da se obradujem, jer ih nikada nisam imala? Možda ipak postajem žena svojih godina, iako sam mislila da neću nikad? Po malo me plaše ova razmišljanja… Možda je stvarno vreme da se uozbiljim? Osim što nemam pojma šta bi to trebalo da me odredi kao osobu mojih godina?
Iskreno, nisam ni svesna svojih godina. Radujem se sitnicama kao da mi je 15, ponesu me emocije i muzika kao da mi je 20, a po nekad se jedva krećem od tereta života skrhanog na moja leđa kao da mi je 70. Po nekad mi leptirići u stomaku zalepršaju krilima kao da mi je 17. Nekad sam razočarana u ljude kao da mi je 50. Nekad postupam potpuno naivno i nepromišljeno, kao da mi je 20. Nekad se u meni skupi toliko sivila, koliko zajedno nema u svim gradovima sa lošom ekološkom situacijom, gde ljudi spaljuju ugalj i automobilske gume. Kao da mi je 67. A najčešće sam to samo ja, neshvatljiva i drugima i sebi, po nekad bez plana, a nikad bez osmeha. Obična ja, neodređenih godina. Sasvim jednostavna ja, ona od juče i ona od pre 2 godine. Jedini trenutak kada postanem svesna svojih godina je onaj kada ugledam fotografije školskih drugova na mrežama. Uplašim se, svega mi. Valjda najmanje sebe gledam pa ni ne vidim da je moja generacija uveliko osedela, omatorila, izborala se, oćelavila, to sve ozbiljni ljudi u ozbiljnim godinama. To do juče bila deca, šta im se desi odjednom..?
Ako bih kao uzor žene u ozbiljnim godinama trebala da uzmem žene iz mog okruženja koje su tu negde oko četrdesete, pa onda bolje da me bacite direktno na 60 il’ nek’ crknem odmah. To puno kompleksa, to mašta o silikonskim sisama, to se maže kojekakvim anti ejdž kremama od kojih osmeh ostane fiksiran po tri dana. To guta vitamine, kalcijume, cinkove, selene i ne d’o Bog da priđe kakvom većem magnetu, ostaće jadna zalepljena za njega sa sve onim ufiksiranim osmehom. To robuje markama, to se gađa cenama garderobe, obuće, kozmetike… To ogovara, to spletkari, to broji lajkove na fejsbuku, to se taguje po „ekskluzivnim“ lokalima dok leži u krevetu petkom uveče i ne zna šta će od sebe i života svoga. To te gotivi samo dok misli da je iznad tebe, ali čim na trenutak pokažeš gde mu je mesto, napada i ujeda kao sumanuto. Neka hvala…
Naravno, ne kažem da su sve takve, ali to je neki prosek. Ja sebe tu ne vidim nigde. Silikonske sise mi ne trebaju, imam svoje prirodne, pa kakve su, takve su. Ne planiram skrivati ni godine ni kilograme, jer opet, to sam što sam. I jedno i drugo je moje i nosim ih onako kako najbolje umem. Ne robujem markama nego se trudim biti marka. Ne robujem ni novcu ni sujeti. Volim bezuslovno i dajem sebe bezgranično. Trudim se činiti dobro i onda kada to nema nikakvog smisla, kada to niko od mene ne traži niti očekuje. Na takav način ispravljam vagu Univerzuma na pozitivnu stranu i tek tada mogu očekivati nešto dobro za sebe. Vodim se najčešće svojim instinktom jer se u bezbroj slučajeva dokazalo da je upravo on imao najbolje rešenje. Sve ono što ga nisam poslušala otpisujem na plaćanje „životne školarine“ koja me jeste skupo koštala. Ali zato svako svoje iskustvo cenim jer mi je pomoglo da naučim.
Ljude gledam prema osećaju koji u meni bude. U svakom međuljudskom odnosu. Puno toga čovek može sam, stvoriti, pretvoriti, naći, iznedriti… Jedino ona najlepša osećanja nisu potpuna ako se ne podele. Ni ljubav ni radost ni tuga… Jer i tuga je lepo osećanje, oslobađa i briše duboke ožiljke kada odlazi.
Živeti slobodno i nesputano, dati od sebe ono najbolje, ali i tražiti samo najbolje jer manje od toga ne zaslužujemo, zapravo je jednostavan životni model. Verovati u dobro, pomiriti se sa onim što ne možemo promeniti, živeti otvorenog srca i uma. Nije teško, jel da 😉
Ja sam spremna za ulazak u srednje životno doba. Ili su mi, ponovo, dobro potrefili terapiju 😉
A vi? Kako ste?
Veštica bez metle 