Kad te spuca insomnia

Ne mogu da spavam noćas nikako. Ima tri sata kako se vrtim po krevetu. Razmišljam. Pokušavam se setiti imena svih nastavnika i profesora koji su mi ikad predavali. Moram nečim da se uspavam. Hemija noćas ne deluje. Zapela sam kod nastavnice biologije u šestom osnovne, ali budući da sam šesti razred završila u tri škole i tri države, nije ni čudo što ne mogu da se setim. Odustajem i hvatam se telefona. Skrolam po onom vražijem Instagramu kad odjednom mi iskoči reklama za neki salon venčanica. Ijaoooo, obožavam venčanice. Sad ću da pregledam sve fotografije. Ima ih preko 500. Idem redom. Haljine sve lepša od lepše. Penaste, pufnaste, čipkaste, jednostavne, komplikovane… ama dođe mi da svaku probam. Negde posle sto pedesete fotografije stiže meni poruka u inboks na Instagramu. Rek’o ko li je sad u ova nedoba, ovde nema online statusa. Pogledam poruku: „Molim Vas da prestanete da lajkujete objave, telefon me obaveštava o svakom lajku, probudili ste mene, probudili ste mi decu, muž spominje u snu neke noževe i nečiju mater. Imajte obzira, tri sata su noću. Srdačan pozdrav. Salon venčanica“

Ajme meni, koji sam kreten. Odgovaram kulturno:“Ja Vam se zaista izvinjavam, ali Vaše venčanice su predivne, prosto ne znam za koju bih se odlučila. Da li za ovu sa suknjom od mnogo čipke ili za ovu sa čipkastim rukavima.“

Salon odgovara: „Molim Vas, može li to da sačeka do sutra, evo jednom rukom ljuljam dete da zaspi a drugom Vama odgovaram na poruke.“

Ajme majko, šta uradih! Pišem odgovor: “ Evo sad ću Vam poslati sliku haljine koja mi se najviše dopada, pa da vidim imate li je u mojoj veličini. Jesam li Vam rekla da su Vam haljine predivne? Jesu li unikatne?“

Na brzinu skrinšotujem venčanicu od satena i čipke i pošaljem u novoj poruci. Posle par minuta stiže odgovor:“Sve haljine su unikatne. Za nas rade dva kreatora čiji su radovi izuzetno cenjeni. Aleksandra Dabetić Stefanović i Filip Šmerc.“

Auuu reko’, pa ne valja vam to nikako. Ova sa dva prezimena je garant neka pametnjakovićka i plus je udata. Ne može ona da kreira venčanice. To treba da rade neudate žene koje još uvek imaju iluziju da je brak bajka, da su mlade supruge princeze i da je u braku sve čisto, belo i nevino kao vaše haljine. A ovaj muškarac kreator vam je isto promašaj. Baš on zna šta se ženama sviđa i kako je to biti princeza. Imate li vi veličinu za mene, znate, ja sam malko gabaritna, što b’ se reklo, ima me. I molim Vas, ovi vam modeli na slikama svi imaju silikonske grudi pa to samo stoji bez bretela. Znate, moje su prirodne pa povelike, meni stvarno trebaju bretele ili haljina sa rukavima.

Salon odgovara: „Haljina koja Vas interesuje košta 48000 dinara, bez prepravki. Pošto Vam se toliko sviđaju naše haljine, dobićete popust od 3000 dinara, pa će tada iznositi 45000 dinara. I prepravke su gratis. Laku noć!“

Auuuu, rek’o, pa što je to toliko skupo? Mora da je to smislila ona sa dva prezimena, takve su zajebane do koske. Evo, može li ovako: da poskidate sa haljine te cirkone i da skratite šlep da ne pometem sve oko sebe u radijusu od dva metra, ali da cena bude niža za još 5000 dinara?

Salon ekspresno ispali: “ Korekcije cene nisu više moguće. Za kada Vam treba haljina, kada se udajete?“

Au, jebote! Ja zaboravila da sam već udata!

Ah, da… Blokirali su me…

Oštre ivice

Ne mogu više ništa što je oštrih ivica. Ne znam da balansiram da se ne posiječem. Mene nosi strast. Ljubav prema životu i ljudima. A to se ne može u rukavicama i ne može se kalkulisati i balansirati. Zato se posiječem svaki put. I skoro da iskrvarim na smrt. Već budem visoko iznad svog tijela i gledam budalu kako krvari i ne radi ništa da to spriječi. A mogla bi. Nego misli da je negdje sigurno pogriješila i da je takav ishod neminovan. Da zaslužuje kraj u lokvi krvi koju je napravila posjekotina na riječ.

Svaki put se desi čudo. Pojavi se iskra i život pobijedi. Vrati se sa ivice. Svaki put sa oštre ivice.

Trebaju mi blage konture. Ništa oštro i sa mogućnošću da povrijedi. Pa makar bila i „gumena ćelija“ bijelih zidova. Treba mi emocija koja će ublažiti oštrinu bola u stomaku i oštrinu pritiska u grudima, svaki put kad pomislim na šaroliku sebe u svijetu punom oštrih ivica.

I da nije sve puno oštrih, jasnih linija koje kažu: „moraš to i to, treba tako i tako“. Samo neka budu malo blaže. Onda ni bol u sljepoočnicama neće biti tako oštar i ivice razuma će postati jasno uočljive. Ali neće biti oštre.

U prolazu

Trčeći je silazila niz stepenice, samo da pobegne što pre i što dalje. Gubila je dah i morala je povremeno zastati da bi mogla udahnuti duboko nekoliko puta. Nije ni pokušavala da upali stubišno svetlo, to bi joj oduzelo suviše vremena. A uvek je imala tu fobiju da će pritiskanjem tastera za svetlo u nepoznatom stubištu zgrade, slučajno pogrešiti i pritisnuti zvonce nečijeg stana, pa time izazvati nečiji bes ili galamu. Ne, nikako. Nije smela biti kriva za tako nešto. Nije smela narušiti tuđi mir, iako svoj skoro da uopšte nije imala.

Tek iz trećeg pokušaja je uspela da otvori vrata ulaza u zgradu. Našla se u prolazu koji je vodio od ulazne kapije u dvorište zgrade. Sablasno žuto svetlo je bacalo čudan odsjaj. Pokušala je da udahne vazduh što dublje u pluća. Vazduh je prodirao samo do pola disajnog puta. Na polovini ga je presecao bol koji je pravio uzbunu u želucu i terao na povraćanje. Pridržavajući se jednom rukom za zid, izašla je kroz kapiju na ulicu. Ove jebene moderne stambene zgrade se prave nekako u kvadrat ili u krug, a sa ulice deluju kao da u njima ima svega tri četiri stana. Tako je sa većinom stvari u životu. Sve ima svoje unutrašnje lavirinte, nevidljive spolja. Ako si površan, ne otkriješ ih nikad.

Napolju je padala kiša. Vazduh je bio težak i vlažan. Svetla automobila i svetlećih reklama su na mokrom asfaltu stvarala neobičan kaleidoskop. Stajala je skroz uz zid zgrade, pokušavajući da dođe do daha. Kolena su joj polako popuštala. Klizila je sve niže niz zid i osećala kako joj hladan znoj izbija negde iznad čela i počinje da se sliva prema licu. Vilica joj je drhtala od hladnoće iako je bio Jun mesec i temperatura je bila oko 20 stepeni Celzijusa. Skliznula je niz zid i ostala klečeći na kolenima na mokrom asfaltu, a telo je naslonila na zid. Zatvorila je oči i pokušavala da diše što ravnomernije. Tek tada je primetila da su joj sve vreme šake čvrsto stisnute. Retki prolaznici bi nakrivili kišobrane i prošli pored nje, kao da je sasvim uobičajeno da devojka ogrnuta samo čaršafom kleči na ulici glave naslonjene na zid. Plakala je. Bez glasa. Bez jecaja. Samo su se suze slivale i mešale sa kapima kiše. Osetila je iscrpljenost. Učinilo joj se da će zaspati tu na sred ulice. Sklopila je oči. Bilo joj je hladno, ali to sad nije bilo važno. Morala je samo malo da se odmori. Bljesnula je prva slika. Nepoznata soba i nepoznate ruke svuda po njoj. Težak miris nečega što je moglo biti mešavina mirisa pokošene trave i neke truleži. Snažne ruke su je uhvatile za vrat. Trznula se, pokušavajući da se oslobodi. Jedna snažna ruka je pustila njen vrat, ali je posle par sekundi osetila tu istu ruku koja joj je opalila šamar. Počela je da se otima, da ga grebe i udara. Sledeći šamar ju je paralisao. Posle par sekundi ispustila je vrisak za koji nije bila ni svesna da je njen. Niti odakle joj snaga za to. Uneo joj se u lice: “ Ućuti, glupačo, hoćeš da neko zove policiju!!?“ – „Pusti me…“ , bilo je sve što je rekla. Odmaknuo se od nje sa izrazom gađenja na licu. Brzo je ustala i dograbila sa kreveta čaršav ili prekrivač, nije bilo ni važno… Morala je da ide odatle, što pre. „Ne, ovo nisam ja… Meni se ne dešavaju ovakve stvari…“

Odjednom je shvatila da sedi na mokrom asfaltu umotana u čaršav i da ljudi prolaze pored nje. Naglo je podigla glavu. „Pobogu, šta ja ovo radim…“ Čula je škripanje kapije na ulazu u zgradu, a potom i korake. Nije stigla ni da se okrene u pravcu odakle su koraci dolazili kad je osetila udarac u stomak nekim predmetom. Bila je to njena torba. Stajao je iznad nje i bacio prema njoj ostatak njenih stvari. „Gubi se odavde, ludačo…“

Odlomak iz romana „Dvanaest lakih i jedna teška odluka“

Vesna Duvnjak

Magla i strah

„- Ne, gospodo! Povikala je

– Vi mene ne razumete! Ne razumete šta želim da kažem! Ne razumete moju suštinu. Ja sam za vas apstraktna. Pomalo čudovišna. Ja se ne uklapam nigde i meni ne treba niko. Moja samoća i strahovi su mi sasvim dovoljni, teški saputnici koje vučem sa sobom skoro četrdeset godina. Umorila sam se. Treba mi jedan onaj starinski orman da se sakrijem u njega. Da budem sigurna u tom skučenom prostoru, bez svetlosti, okružena tkaninama koje prigušuji zvuke života spolja. U ušima čujem krv kako juri po žilama. Svako krvno zrnce je zapaljiva loptica koja, stigavši do srca, pokušava na njemu napraviti pukotinu. Krater kroz koji će ući vatrena masa i naterati ga da pukne, da eksplodira. Srce se povlači. Beži negde u grlo. Otežava disanje. Odjednom se podiže crvenkasta magla. U njoj su svi demoni i sva neostvarena nadanja. U njoj su slike. Davne i sadašnje. Sve su ružne. Svaka izaziva strah. U svakoj je prikaza koja pruža ruke prema mom vratu. Tu je i slomljeno staklo jednog raspuknutog prijateljstva koje se rasulo po stepenicama. Tu su i moja krvava stopala koja gaze po krhotinama koje istovremeno pokušavam da pokupim, a negde u uglu svesti i da ih ponovo spojim i nekako zakrpim. Tu je i žena sa stotinu gavranova u dugoj, blistavoj kosi koja joj seže do struka. Gavranovi joj pokušavaju iskopati oči kljunovima. Njene suze su otrov za gavranove. Svaki koji dodirne bistru tečnost iz njenih očiju, pada na zemlju ispuštajući krik. Ona drži glavu visoko podignutu i izaziva gavranove da joj uzmu ono što je najvrednije. Savršeno je mirna i dostojanstvena. Jedna ruka je opuštena uz bok. U drugoj drži lutku, čvrsto je stežući.

– Poštovana gospodo, ova jeziva žena, u kojoj su izmešane sve lepote i grozote ovog sveta, moja je najčešća gošća. Ona me plaši i pruža mir. Ona je snaga. Ona je stena koja stoji nepomično dok gavranovi oko njene glave prave najlepši oreol odsjajem svojih crnih krila, pokušavajući da joj iskopaju oči. Njene oči vide dalje i šire od svih drugih očiju. I ljudskih i životinjskih i božanskih. Gavranovi žele da joj iskopaju oči da ne bi videla istinu o sebi i svetu, iako znaju da je isuviše kasno za to…“

Odlomak iz romana „Dvanaest lakih i jedna teška odluka“

Vesna Duvnjak