Ako znaš nekoga…

Piše: Vesna Duvnjak

Jesi li srećan? Ide li ti sve u životu onako kako si hteo i planirao? Jesi li zadovoljna svojim telom i izborima? Osećaš li se dobro u svojoj koži? Jesi li voljen? Grle li te dovoljno? Govore li ti dovoljno o tvojoj lepoti i posebnosti? Razmišljaš li o suštini postojanja ili živiš samo zato što moraš, jer ionako nisi ti birao da se rodiš i da živiš u ovom trenutku pod ovim i ovakvim nebom? Trudiš li se ostaviti trag? Ili samo dišeš i trepćeš do kraja? Voliš li sebe? Voliš li oko sebe? Ljubiš li dovoljno? Imaš li sve što ti je potrebno? Ne sve što poželiš, nego ono što je potrebno za sreću i zahvalnost? Dišeš li punim plućima ili samo koliko je dovoljno da ostaneš u životu? Razlikuješ li mirise? Ne po aromama, nego po osećanjima? Misliš li o sebi? Brojiš li zvezde? Sanjaš li? Plačeš li? Ne na sahranama, nego onako, za sebe? Pustiš li emocijama da te savladaju? Nađeš li se svima koji te trebaju? Smeješ li se dovoljno? Bojiš li se? Smrti? Života? Kojeg od ta dva više? Čitaš li? Putuješ li? Diskutuješ li? Ili samo o vremenu usput pričaš?

Znaš li nekoga ko je depresivan? Anksiozan? Tužan? Bezvoljan? Mrzovoljan? Nervozan? Plačljiv? Razdražljiv? Uplašen?

Jesi li ti nešto od toga? Možda po nekad, možda stalno?

Znaš li šta je mentalno zdravlje i koliko je ono bitno? Znaš li kako izgleda kad te boli duša? Znaš li kako izgleda napad panike? Znaš li šta je granični poremećaj? Jesi li čula za bipolarnost? Znaš li koliko ljudi iz tvog okruženja se bori upravo sa ovim problemima, a nikad ti to neće priznati? Niti ćeš ti ikad posumnjati da sa njima nešto nije u redu. Znaš li koliko se samoubistava desi godišnje? I da su to u 90% slučajeva ljudi od kojih to niko nije očekivao?

Znaš li da nije sramota ići na psihoterapiju? Niti je sramota uzimati antidepresive i anksiolitike. Znaš li da psihoterapija zaista pomaže? Znaš li da psihoterapeut može da te nauči kako da prevaziđeš strahove i slabosti?

Znaš li nekoga ko nema snage da se izbori sa svojim slabostima? Nazivaš ga slabićem i osobom bez karaktera. Kako je to jednostavno. A možda se bori upravo sa nekim od ovih problema. Možda ne zna ništa o tome pa je uplašen još više, i ne može sa tim da izađe na kraj, pa će ga naći prekosutra prosutog mozga ispred nekog ulaza, ili obešenog za cevi od grejanja. Ružan prizor, jel da? Svi beže od toga. Od prizora i od tužnih ljudi. Svi žele da im neko drugi prenese pozitivnu energiju, ali svoju ne daju. Samo se posle pitaju šta li se to desilo.

Postali smo suviše okrutni. Suviše okrenuti sebi. A trebamo jedni drugima. Da nije tako, na svetu bi i dalje postojao samo jedan čovek a ne osam milijardi nas.

Ako znaš nekoga kome je potreban osmeh, nasmej ga. Ako znaš nekoga kome je potreban zagrljaj, zagrli ga. Uteši. Razgovaraj. Pomozi mu. Reci da postoji rešenje. Da će sve biti dobro. Da možda baš i ne razumeš šta tačno nije u redu, ali da postoje stručni ljudi koji mogu da pomognu. Trudi se da i sam postaneš bolji. Jer trebaš sebi i onima oko sebe. Potraži pomoć ako pomisliš i jednog trenutka da ti je potrebna. Ne boli. Nije sramota. Nije skupo. Nije nemoguće.

DANAS JE 10. OKTOBAR, SVETSKI DAN MENTALNOG ZDRAVLJA

Jesenja nota

Miriše jesen u punom sjaju. Sve boje, svi mirisi, svi pejzaži, naravno, upotpunjeni kišom i sumornim jutrima sa izmaglicom su tu. Volim jesen. Koliko god ljudi mislili da je depresivna sa svojim tmurnim epizodama i hladnoćom kojom povremeno zna da iznenadi, meni je nekako lepa. Ima svoj poseban adrenalin. Tera ljude da se zbližavaju. Boje su joj prave životne. Vatra i krv. Sunce se još ne predaje. Nekako mi se čini da greje još lepše kroz polu ogoljene krošnje.

Kada bi me pitali koje sam ja godišnje doba, verovatno bih rekla da sam jesen. Iako sam rođena u proleće. Zimu volim naročito zbog svih njenih čarolija i posebnosti. Leto volim zbog lepog vremena i boja koje donosi. I radosti koju obećava. Ali, ja sam ipak jesen. Ona što joj se raduju samo odabrani. A većina je smisliti ne može. Ona što svojom ćudi greje i ledi. Nepredvidljiva. Ponekad olujna. Po nekad pitoma i draga. Teška kao kiša koja lije danima. Mrska. Odbojna. Vesela. Moje su boje vina i života.

Ove mi jeseni lišće nekako drugačije šušti pod nogama. Korak mi je nesiguran. Iz leđa vadim oštar i dugačak nož, krvav i blistav, zaboden poznatom rukom u ogoljeno mesto. Sama sam ga ogolela. Sama pustila da se zarije. I boli… majku mu… boli… Nisam očekivala da rana od noža može toliko da boli. Mislila sam da bol traje samo tih nekoliko trenutaka dok sečivo prolazi kroz mekano, nezaštićeno meso leđa koja su očekivala zagrljaj. Leđa koja su se savijala da stvore i ispravljala da zaštite. Negde sam sigurno pogrešila. U koracima, kao u košarci.

Ovo lišće po kome sada gazim nije moje. Nije sa mog drveća. Nisu to kestenovi mog Novog Sada. Ovo je neko drugo drveće. Lepo, ali nije moje. Ali je moja krv po njegovom lišću. Tako postajemo bliski. Ja i nepoznto lišće. I ono je, kao i ja, otkinuto sa grane koja mu je bila oslonac. I davala život. Krvarimo zajedno. Ono čeka zimu i sneg da ga prekrije i tako zauvek sahrani. Ja čekam da rana zaraste da mogu dalje. Sneg će prekriti i jedno i drugo. Ožiljak će boleti na svaku promenu vremena. Još godinama. Novo lišće će u proleće okititi grane. Ja više neću biti ista…

Ključ

Sve je bilo tu. Mantil uredno okačen u hodniku. Iz njegovog rukava je virio šareni, svileni šal, iz koga se slabašno osećao poznati parfem. Cipele i čizme složene po visini. Tri različite tašne, svaka sa svojom posebnom pričom i istorijom, svaka kao svedok i pečat jednog perioda njenog života, stajale su okačene na kukici u predsoblju. Sve je podsećalo i mirisalo na nju. Prešao je prstima preko hrapave teksture rama za fotografije. U ramu-čista sreća. Dva osmeha, blistava, bezbrižna. Dve čupave glave kojima je vetar namestio frizuru u trenutku kada ih je foto aparat zaustavio u večnosti. Četiri ruke pune ljubavi i života. Četiri oka, dva plava, dva zelena, a u svakome se ogledalo čisto nebo iznad njihovih glava. Bilo je leto. Na fotografiji. I bila je sreća. Nekada davno. Papir na kome je odštampana fotografija je već po malo izbledeo, boje su zgasnule, ali su ona četiri oka i dalje blistala nestvarnim sjajem, kao da ga ništa na ovom svetu ne može pomutiti. Nikada.

Koraknuo je u dnevnu sobu. Bilo je kasno posle podne i zraci sunca su lenjo padali po parketu, praveći simetrične senke na podu. To je bilo doba dana kada je najviše volela da bude kod kuće, govorila je da joj ta količina svetlosti najviše odgovara. Ni previše, ni premalo, taman da napravi finu senku u kojoj čovek može da uživa, govorila je. I zaista, prostorija je u tom trenutku postala magična pozornica sunčevih zraka na zalasku, koji su se igrali sa leptirovima na zavesama i zrncima prašine koja su u ovoj predstavi zamenila majušne balerine na nevidljivim konopcima. Kroz polu otvoren prozor dopirali su zvuci grada, dovoljno daleko da ne prave veliku buku, a opet dovoljno blizu da usamljenost ostane na odstojanju. Ona je volela te ravnoteže. U svemu. Govorila je da samo tako može da održi balans hodajući po gredi života, raširenih ruku, dignute glave i otvorenog srca.

Osmehnuo se krajičkom usne ugledavši knjigu na stočiću. „Ovaj život od trideset i nešto“, glasio je naslov. Mora da se osećala strašno umornom i usamljenom, čim je čitala ovakvo nešto. Predugo sam je ostavio samu. Trebalo je da se vratim ranije. Nisam smeo dozvoliti da se oseća usamljeno. Ona je od onih žena koje žive od ljubavi. Od onih kojima je potrebno da se osete voljeno i zaštićeno. Jedna od onih što se napolju, među ljudima, bore kao lavice, a u sigurnosti svog doma skidaju sve oklope i postaju ranjive dok im se duša ne nahrani. Jedino tako uspevaju ostati jake.

Dohvatio je mekano ćebence sa troseda i zagnjurio lice u njega. Spavala je ovde. Sigurno je zaspala čitajući i, kao da je gledam, ponovo nije čula budilnik i, naravno, zakasnila je na posao. Evo na stolu i šolje sa do pola ispijenom kafom. Odmahnuo je glavom uz setan smešak. Nikada se neće promeniti.

Teškim koracima je krenuo prema vratima. Na samom izlasku je zastao, gurnuo ruku u džep i izvukao presavijeni list papira. Spustio ga je na komodicu u hodniku. Na papiru je pisalo samo jedno „Izvini“. Preko papira je ostavio ključ kojim je otključao vrata. Na privesku za ključeve je bila ista ona fotografija koja stoji u ramu u tom istom hodniku. Ona na kojoj su dvoje ljudi sa blještavilom u očima. Vrata se zatvoriše i brava škljocnu.

Kako postati motivacioni govornik za manje od deset minuta? (Instant priručnik)

Čuli ste, sigurno, za neka imena iz ove oblasti, bar jednom u životu. Lujza Hej, na primer. Ili Ana Bučević. Ili Siniša Ubović, srpski glumac, a zajedno sa suprugom je i motivacioni govornik. Ili ste negde u bespućima interneta naleteli na neki od njihovih umnih citata. Ili znate nekoga ko ih aktivno prati. Niste??? Pa, niste svesni šta propuštate.

Dakle, motivacioni govornici.

Ljudi koji se ubiše pričajući kako je sve u životu divno i krasno i kako vam samo malo u životu fali da bi ste bili kompletno srećni, a to malo je odlazak na predavanje nekog od već pomenutih motivatora, koji će vam za vrlo kratko vreme otvoriti oči i dati snagu da lepršavo nastavite kroz život ne obazirući se na probleme. Naravno, po ceni ulaznice na njihovo „predavanje“. Ako, pak, ne želite da slušate ove umne i mudre ljude, prosvetljene niotkuda, u grupi, onda možete da kupite njihovu knjigu, po ceni većoj od ulaznice. Jebiga, svaki luksuz košta.

U slučaju da niste baš pri parama, a život vam je malčice sjeban, ništa ne brinite. Tu su motivatori sa svojim besplatnim video klipovima koje možete pronaći na Youtube ili na njihovim oficijelnim stranicama. Onda će vas oni na kraju klipa zamoliti da „subskrajbujete“ njihov kanal na YT, šerujete klip po mrežama, i eto njima opet parica od oglašivača. Ako niste znali, svi mediji tako funkcionišu, tj tako se finansiraju. Onda možete da pustite video u bilo koje doba i u bilo kojoj situaciji i da vaš motivator bude uvek uz vas. Može se desiti da motivator zatraži od vas u jednom trenutku da počnete da vibrirate, što ne znači striktno da treba da se uhvatite za dalekovod ili da gurnete prste u utičnicu, niti da, ne daj bože, nabavite vibrator (što nekako ispade i najlogičnije), nego da u sebi pronađete taj izvor energije koja vibrira. E sad zavisi u kom vorteksu je vaša energija, pa ako promašite vorteks može se desiti da imate garavo lice i nakostrešenu frizuru, kao i tretman „u vezi sa zemljom“ tj, da vas moraju zakopavati u zemlju da bi izvukli elektricitet iz vas. Ili vibrator. Dakle: dalekovod pravi frizuru, vibrator nabacuje trajni osmeh. To jest, vorteks. Vibracija. Jebem li ga…

A čemu sve to, sad se vi pitate. Pa logično, da bi motivacijski govornik što više zaradio. U stvari, danas više nije tako unosno biti pop, doktor ili programer, jer tu ipak moraš da zapneš i dobro da oznojiš dupe na stolici. Ovo za popove ne važi, oni su posebna sorta prodavaca magle, i tu su negde u rangu sa motivatorima što se tiče nerada. Motivator ne mora ništa od toga. A kud ćete veće miline od hleba bez motike? Ovo je bolje čak i od Titovog komunizma i čuvenog „ništa teže od olovke“.

Da bi ste se bavili ovim unosnim poslom, potrebno je samo da imate internet konekciju, web kameru, nalog na nekoj od društvenih mreža, udobna stolica i možete da počnete.

Što se tiče kvalifikacija, nije potrebno da imate bilo kakvu školu, diplomu, sertifikat, pa čak ni večernji kurs. Zapravo, poželjno je da budete što neobrazovaniji i gluplji. Onda bolje dolazite do izražaja. Ako nemate ni stida, e onda ste vi savršen motivacioni govornik. O obrazu da ne pričam. Etika, takođe, nije potrebna. Na logiku zaboravite apsolutno. Gratis satisfakcija ovog posla je činjenica da ćete postati popularni, da će se vaša faca štampati na majicama, jastucima, šoljama, daskama za wc, iskakaćete iz svakog frižidera kao jogurt od 5 dana. Ljudi će vas obožavati, diviće vam se, citiraće vas… Ma divota jedna… Ja stvarno ne znam zašto mi svi ne bi smo otišli u motivacione govornike. Očigledno je to zanimanje budućnosti.

Već vas kopka, jel da? Svrbi levi dlan? Onaj što signalizira da uskoro stižu neke pare? Da, da…

Pa da počnemo:

Da bi ste postali kvalitetan motivator, najbolje je da za početak nađete jednu ili dve bolesne osobe i da na njima vežbate. Najbolje bi bilo kad bi jedna od tih osoba bolovala od neke neizlečive bolesti, a druga od neke duševne bolesti, recimo depresije. Vi pojma nemate koliko su to ozbiljne dijagnoze niti šta tačno nije u redu sa tim ljudima, ali vi treba da pokušate da im vratite osmeh na lice. Ova prva da zaboravi da će uskoro umreti u bolovima i teškim mukama, a ova druga da odloži samoubistvo makar dok vaš konto na računu ne pređe 500 eura, jer ste toliko pozajmili od prijatelja da imate dok vam ne krene. Svoj redovan posao ste, naravno, napustili i maksimalno se posvećujete svom novom pozivu. Obzirom da teškim bolesnicima i nisu baš omogućene posete, vi ćete snimati video klipove i slaćete ih vašim zamorcima. Trudite se da budete maksimalno doterani, od frizure, šminke, za muškarce odelo i košulja, ali bez kravate, to je suviše uštogljeno. Ako imate sise, izbacite dekolte, ako nemate, nabudžite ga nečim. Za žene je poželjno da budu komplet našminkane. Muškarci da imaju modernu frizuru. I obavezno žvaćite žvaku dok pričate. Tako ćete delovati neposrednije i mlađe. Pričajte kako je sve u životu divno, kako negativne emocije ne postoje nego smo ih mi izmislili, kako se apsolutno sve može prevazići samo ako razmišljamo pozitivno. Problem stoji, tu je, iznad glave, ali samo misli pozitivno. Nemaš para? Misli pozitivno i pare će same doći. I autimobili i putovanja… I ljubav i sreća. I „sedmica“ na Loto-u. I boravak u Bogutovačkoj banji. To je ona za živce. Al’ besplatno…

Što veće nebuloze pričate, to će efekat biti bolji. Što je problem veći, vi udrite u priču kako to nije ništa i da se to sve rešava jednim vibratorom… ovaaajjj, vibriranjem. Vorteksom. Obavezno taj vorteks da spomenete svakih 20 sekundi. Ili da smislite neki novi, samo vaš, izraz koji ćete da koristite. I samo ponavljajte. I samo drobite i pričajte dok vas usta ne zabole a jezik ne natekne za duplo, kako će sve biti dobro, kako je to sve do energije, nije do vas, kako je neko greškom isključio fazu pa je vama prekipelo umesto nekom Eskimu gore i tako to…

Znači, poenta je u ponavljanju, ne u smislu. Jer sto puta ponovljena laž postaje istina…

Za sve ostale nedoumice, vibrirajte ili sijajte, kako god vam drago 😉

A možete da se obratite i vašem lekaru ili farmaceutu. Ali tek nakon čitanja ovog teksta 😁

Oglas

Udahnuo je duboko i spustio olovku pored risa papira. Ispružio je ruke, prvo ispred sebe, a onda ih stavio na potiljak, preplevši prste. Naslonio se, na trenutak, na naslon stolice i zatvorio oči. San je grebao umorne kapke iznutra. Zora je kucala na prozor, rumena i divna, kao putena žena bijele kože i rumenih obraza. Izazivala. Govorila da će to svakako biti greška, ali mamila i dozivala.

Osjetio je otkucaje srca negdje u grlu. Protrljao je prstima sljepoočnice da bi otjerao san koji je pokušavao da ga savlada. Dohvatio je papir sa vrha gomile. Gledao je par trenutaka u rukopis na njemu, slova blago nagnuta na desnu stranu, po malo nesigurnom rukom ispisana. Ustao je i krenuo napolje, usput pokupivši još nekoliko papira sa stola.

Strčao je niz dva reda stepenica i našao se na pustoj ulici. Negdje u daljini, grad se budio. Prohladni povjetarac mu je prijao. Osjećao ga je na licu i podlakticama preko kojih nije stigao da navuče rukave košulje koje je zavrnuo do lakata još sinoć kada je stigao kući. Poslije dvadesetak koraka skrenuo je oštro u desno, pa kroz pasaž koji je povezivao dva bloka zgrada, da bi se vrlo brzo našao na Keju koji je dočekivao prve bljeske jutra na Dunavu. Udahnuo je duboko nekoliko puta. Stranice ispisane rukom je čvrsto držao u desnoj šaci. Zastao je u jednom trenutku i okrenuo lice nebu koje jutarnje sunce još ne bješe skroz osvojilo. To je onaj međuprostor između dana i noći, od kad sunce počne da izlazi pa dok ne izađe skroz, ili uveče kada krene da zalazi pa dok ne zađe sasvim. U narodu se taj period zove – baksuz doba. Kažu, vidljivost je tada smanjena pa se zato dešava mnoštvo nesreća. On je volio te prelaze. Međuprostore. Ničiju zemlju. Tada je svijet najpotpuniji. Tada se susretnu dan i noć, jutro i veče. Sve boje i svi mirisi. Da li još neko na svijetu razmišlja ovako kao ja? Da li su još nekome bitna ovakva praskozorja ispunjena rumenilom zore i tamom noći koja odlazi? Koliko sam ih samo budan dočekao. Da li ću ikada naći nekoga ko će im se, istim žarom kao ja, radovati. Dijeliti… Možda sam ja samo zaludni sanjar, greška u kodiranju u rasporedu moždanih talasa? Možda uopšte ne postojim? Koja je moja svrha bistvovanja, ako većina ljudi oko mene ne vidi ono što ja vidim? Prošao je prstima kroz talasastu kosu i odmahnuo glavom da bi rastjerao misli. Nastavio je dalje niz Kej. Nadomak Studentskog parka je ugledao prvo stablo. Prišao je, podigao prvi papir ispisan rukom, a lijevom je iz džepa izvadio veliku čiodu i pričvrstio papir na stablo. Stajao je par sekundi gledajući kako se jutarnji povjetarac igra sa njegovim rukopisom. Klimnuo je glavom zadovoljno i krenuo dalje niz Kej. Sledeće stablo na koje je okačio papir je onaj veliki kesten pored sportskog terena. Ubrzao je korak i stigao do velike topole kod ulaza na gradsku plažu. U dva poteza je zakačio papir i skoro trčeći nastavio u pravcu marine…

Vukla je stopala, kao po kazni, kroz jutarnju gužvu u centru grada. Oborenog pogleda i očiju natečenih od plača, prolazila je, tačnije, izbjegavala je da se sudari sa ljudima koji su žurili u novi dan. Uglavnom su mirisali na jutro i san. Činilo joj se da su svi oni išli za nekom svojom svrhom, negdje gdje su potrebni i neophodni. Negdje gdje ih neko čeka sa šoljom vrele kafe i ljubaznim: „dobro jutro“. Sa rukama u džepovima kratke jakne i platnenom, šarenom torbom prebačenom ukoso preko jednog ramena, kose vezane u rep iz koga su poispadali pramenovi, djelovala je kao neko ko se cijele noći ispod tih pramenova borio sa nekom teškom misli. Noge su je same nosile dalje od gužve i ljudi. Povremeno bi izvukla ruku iz džepa samo da uhvati kažiprstom suzu koja je kliznula prema korijenu nosa. Ne ide ovo više ovako, razmišljala je. Godinama udaram u zidove. Taman kad pomislim da je sloboda blizu, naiđem na zid. Svaki put sve veći. A ne tražim puno. Samo da budem srećna. Samo priliku da ja budem – ja! Ne mogu ja ovih malograđanskih formi i klišea. Ne mogu da se smijem kad mi se plače i obrnuto. Nemam vremena za isprazne odnose u kojima se broji samo korist. Meni treba ljubav, sveobuhvatna i potpuna. Pripadanje. Razumijevanje. Treba mi i bol koji će me oživjeti. Prigrliću ga kao da sam cijelog života samo to čekala. Iz bola nastaju najljepše emocije. Ja želim to da osjetim, bez straha i stega. I ne moram da živim dugo, ali želim da živim ispunjeno.

Odjednom je osjetila umor. Strašan umor. Pogledala je oko sebe i shvatila da je ušla u dvorište između stambenih zgrada koje je još uvijek bilo u hladovini jutra. Trava se sijala od rose. Dječije igralište je bilo pusto, samo su dva goluba kljunovima prebirala pijesak na igralištu, tražeći ostatke grickalica koje djeca često prospu u igri. Sjela je na klupu i posmatrala ih. U jednom trenutku je spustila pogled prema svojim prašnjavim patikama i shvatila da joj je ispod stopala neki papir. Relativno čist, što znači da nije dugo tu. Podigla ga je u nameri da ga baci u obližnju korpu za otpatke, ali joj se pogled zaustavio na rukom ispisanom tekstu. Kao naslov, velikim štampanim slovima je pisalo: „TRAŽI SE“!

Traži se razumijevanje. Traži se pogled topao i blag. Traži se dlan desne ruke da ga držim mojim lijevim. Tražim nekoga da mu čitam. Nekoga ko voli da probdije noći u razgovoru. I da se izležava nedeljom do podneva. Nekoga kome ću biti bitan. Kome ću praviti cvjetove od papira. I obavezno da voli sove. Nekoga u čijem zagrljaju ću moći da plačem zbog sve nepravde na svijetu. I da mu pravim palačinke. Slane i slatke. Nekoga ko voli pivo. Iz flaše, naravno. Nekoga kome je ljubav bitnija od svega. Ko je spreman cijelog sebe da pokloni. Ništa polovično. Bez kalkulacija. Nekoga ko neće željeti da me mijenja, nego da me voli u originalu. Nekoga u koga mogu biti siguran. Da se uzajamno čuvamo. Da držimo strah jedno drugom. Da budemo ponosni jedno na drugo. Da stvorimo svoj svijet u kome ćemo živjeti. Gdje ćemo biti dovoljni. I srećni. I puno, puno muzike. I žestokih svađa. I strasti koja pomjera granice tjelesnog i otvara novu dimenziju duhovnog. U suprotnom, ne želim da živim…

Dok je čitala ovaj oglas, na usnama joj se pojavio jedva primijetni smiješak. Umoran, ljepljiv i samo krajičkom usne, ali ipak smiješak. Pogled joj je dobio sjaj. Držeći papir u ruci krenula je žurnim korakom ka ulici. Pored velikog kestena ugledala je mladića u bijeloj košulji zavrnutih rukava kako pokušava da zakači jedan bijeli list papira ispisan rukom na stablo kestena. U trenutku kada je spustio lijevu šaku do džepa da bi uzeo čiodu, ona je svoj desni dlan stavila ispod njegovog…

Na pola koraka

Nekad do kraja, nekad na pola koraka od početka stanem. Proveravam. Sumnjam. Na pola koraka od odustajanja i odgurivanja svega i svih. Na pola koraka od ponora. Prvi put, drugi put, svaki sledeći put sam na pola koraka od ponora kada sam na pola koraka od sebe.

Hod kroz život ima ritam. Uglavnom je to bolni ritam bosih stopala po šljunkovitoj stazi koja vodi uz brdo. Retko je to samouvereni odjek potpetica po gradskim pločnicima u kišne jesenje večeri, oni od kojih zaziru svi koji su osetljivi na život i ono što on nosi. Nekad su to koraci niz stepenište višespratnice. Oni što se trudiš da ih prigušiš jer izazivaju isuviše pažnje. Nekad upravo ta jedna polovina koraka bude viška, izbaci te iz ritma i malo fali da padneš na nos.

Ako ne uhvatiš ritam sa koracima saputnika, ako samo za pola koraka zaostaješ ili prednjačiš, opet si onaj koji štrči i kvari ritam. Onda je bolje da ideš sam, nego u društvu koje te sputava. Da nađeš svoj ritam i svoju stazu, a drugi neka idu zapisanim ritmom po utabanim stazama.

U noćima kada nedostaje samo pola koraka do odlaska, shvatiš da je zagrljaj najsigurnije mesto na svetu. Osmeh je najdelotvorniji lek. Dodir dlana po nadlaktici rasteruje oblake. Pogled pun razumevanja odnosi tminu iz misli. Pola koraka do ispunjenja. Pola koraka do blaženstva. Uvek tako malo nedostaje. Zato nisu bitni krupni koraci, nego polovine.

Moji su koraci katkada tromi. Vučem stopala jedno za drugim kao ranjenik koji je ugledao svoju kuću nakon krvave borbe i dugog puta u domovinu. Snagu mi daje svetlost za koju sam sigurna da je imam negde u sebi. Osvetli mi put po nekad. Po nekad, pak, u mraku udaram u zidove tražeći svetlo. Ali ne odustajem.

Na pola sam koraka od oslobađanja… Ili od slobode. Na pola koraka do galebovog neba iznad morskog plavetnila. Pustiću da me šiba vetar i da mi olujne kiše otežavaju let, ako je to cena slobode. Leđa će mi biti prekrivena ožiljcima. Svaki će biti pobeda za sebe. Sloboda…

Ispod leptirovih krila

Kuda odlaze oni koje volimo onda kada odu sa ovog svijeta? U zaborav ne odlaze, u srcu žive oduvijek, a mjesto sebi, valjda, nađu negdje gore na oblacima sa kojih nas odlično vide. Svi mi imamo nekoga svog gore, ko nas čuva i bodri. To su one najsjajnije zvijezde koje vidimo za vedrih ljetnih noći. One što nam obasjavaju put i kad sunce sija. Jer, zvijezde su tu uvijek, samo ih mi ne vidimo.

Dvadeset godina je čitav jedan život. Za dvadeset se godina svijet znatno izmijenio. Za ovih poslednjih dvadeset, ja sam prešla čitav put, od djeteta do zrele osobe sa sijedim vlasima u kosi. Život je, izgleda, sačinjen od nekakvih ciklusa, i uvijek nekako ispadne da si, čim nešto privedeš kraju, opet na nekom početku. I tako sve dok ne postaneš zvijezda koja će obasjavati noći nekome tvom kome ćeš nedostajati.

Kad sam bila mala, jedan od mojih najvećih strahova je bio da će mi umrijeti baka i djed. Oni su me i naučili da je normalno da stari ljudi umiru, ali ja sam mislila da se to događa samo drugim bakama i djedovima, nikako mojima. Znalo je to po nekad da mi se ušunja u misli, onako maloj i neprilagođenoj, pa bih, nehotično, počela razmišljati kako bi život bio strašan bez njih. A onda bih odmahnula glavom da rastjeram te misli, jer, pobogu, moj đedo je neuništiv. On nosi na jednom ramenu četiri grabova stabla dužine oko tri metra. I pridržava ih samo jednom rukom. On zna da pravi leptire od papira. Hej, to ni jedan drugi djed ne zna. On je sestri i meni u dvorištu napravio klackalicu, dok su druga djeca morala ići u park na klackanje. On mi se radovao. On nije dao da me tuku. On je podsticao moju maštu tako što smo igrali igru izmišljanja priča, pa bi na kraju ocjenjivali čija je najbolja. On me je našao sakrivenu u ormaru, poslije dobrih sat vremena potrage u koju je bila uključena cijela porodica, jer nisam htjela da idem u školu, plašila se nepoznatog i gomile djece. Objasnio mi je da si bez škole niko i ništa i da se učiti mora. I ja nevoljno izađem iz ormara pred porotu koja je spremila pruteve, i odem u školu. Opet nije dao da me tuku. Kad sam mu ispričala kako smo u školi učili da Bog ne postoji, nego da je i Isus bio samo čovjek i da su cijelu tu priču o religiji izmislili ljudi a ne Bog, on mi je rekao da sama odlučim u šta ću vjerovati, ali da neka sila ipak postoji, a u nešto se vjerovati mora. U dvije rečenice mi je objasnio suštinu jedne od vječitih dilema od kako je svijeta i vijeka.

Grijale smo, sestra i ja, promrzle prste u rukavu njegovog vunenog džempera. Ako ni to ne pomogne, on ih je dahom grijao. Napravio nam ljuljašku između dvije šljive u bašti, a onda sudio kad se posvađamo čiji je red. Napravio nam i bubnjeve od starih šerpi i poklopaca, po kojima smo lupale dok baka nije došla i rekla da smo „poluđeli“ sve troje i da ćemo „svo selo iz pameti išćerati“.

Govorio da mi niko ništa ne smije dok je on živ. Pustio je iz kutije vrapca kojeg sam uhvatila i htjela da ga spakujem u kavez da mi izigrava papagaja u nedostatku istog, jer nikako nije mogao da mi objasni da ne možeš zarobiti nekoga kome je sloboda život i jedino što zna. Sad znam… Naučila na sopstvenom primjeru…

Govorio mi da uvijek budem pravedna, ali da ne dam na sebe. Da štitim slabije i da pomognem koliko mogu. Jer je tako ljudski…

Služio je vojsku pedesetih godina dvadesetog vijeka u Padobranskoj jedinici nekadašnje Jugoslovenske narodne armije, i to na Čeneju kod Novog Sada. Imao je nekoliko desetina uspješnih skokova. Igrom sudbine, na tom istom Čeneju je groblje na kome danas počiva, iako za života nije mogao ni slutiti da će mu tamo biti konačno odredište. Sudbina se nastavlja i poslije smrti, iako smo mi ubijeđeni da je smrt konačni kraj.

Otišao je na današnji dan prije dvadeset godina. Kad smo ga sahranjivali, u nekom tuđem selu i tuđem groblju, jer je tako sudbina htjela, pojavio se jedan veliki leptir svijetlo smeđih krila, bez šara. Svo vrijeme se vrzmao tu dok god nismo otišli sa groblja. Svaki sledeći put kada bi smo došli, bilo ljeto, bila zima, snijeg, led, jesen, kiša… leptir je bio tu. Poslednji put se pojavio kada smo ga ponovo sahranjivali na Čenejskom groblju kod Novog Sada. Od tada se više ne pojavljuje.

Zvijezde će sijati i kad nestane nas. Sudbina će plesti svoje mreže i puteve onako kako ona hoće, bez obzira što mi, naivni, mislimo da možemo naum da joj promijenimo.