Šta muškarci stvarno žele od žena

Piše: Vesna Duvnjak

Poštujući pravila ravnopravnosti polova, budući da sam pre dve godine napisala tekst pod naslovom „Šta žene stvarno žele od muškaraca“, koji možete pročitati Ovde, došlo je vreme da vidimo kako stvari stoje sa druge strane. Da ne bude da sam pristrasna i da stajem na bilo čiju stranu, možete se uveriti čitajući moj tekst o položaju muškaraca u doba modernih tehnologija i muško ženskih odnosa u doba iste. Tekst pod naslovom „Muke savremenog muškarca iz ugla jedne žene“ možete pročitati ovde. Da li su muškarci zaista tako jednostavna stvorenja, kao što se priča, kao i da li im je bitna samo jedna stvar? To jest, dve. Ona prva, i ona najvažnija sporedna stvar na svetu, a možda tu ima još po nešto.

Prvo, osnovno i najvažnije: ne diraj mu familiju. Mogu oni biti kriminalci, ubice, satanisti, il’ najobičnija malograđanština, mizogini stanovnici ruralnih područja, da ne kažem, primitivci prve klase, al’ u familiju mu ne diraj, ne barći, ne pipaj, ne poredi i najbolje, ne spominji ih uopšte, osim ako baš ne moraš.

Hvalospevi, hvalospevi… Hvali sve njegove veličine, dužine (naročito dužine, jeb’o mater kao da imaju u genima ugrađen zidarski metar pa pate od tih veličina), poduhvate, uspehe, pa makar to bilo i zavrtanje sijalice ili zakucavanje dva eksera na obeleženo mesto, ali samo hvali i čudi se kako li mu je samo to uspelo. Ne pokušavaj, ni slučajno, sama da zavrneš sijalicu il’ ne daj bože gumicu na slavini, jer ćeš mu tako povrediti tananu sujetu i srozati ga na nivo mekušca.

Izgledaj lepo. Ma šta pričali i trabunjali o tome kako fizički izgled nije važan, vala lažu. Jeste im važan. Kako ono neko jednom reče:“Muškarci vole da gledaju, a žene da slušaju. Zato se žene šminkaju, a muškarci lažu“. A kako tačno treba da izgledaš, to je već pitanje metafizike. Da budeš „zgodna“ šta god to značilo. Noge „do krajnjaka“ što bi reklo „Zabranjeno Pušenje“, da imaš grudi, dupe i kukove, da ima ljudina za šta da uhvati. Da ne budeš kost i koža i ravna k’o daska, al da nema ni viškova gde ne treba. Da nosiš boju i dužinu kose onako kako se njemu najviše sviđa. Da budeš inteligentna i znaš da ćutiš kad treba. Da ne spominješ PMS, da ne pričaš o modi, da ne tračariš i ne spominješ njegovo društvo u negativnom kontekstu. Ni slučajno ne smeš da voziš bolje od njega. Niti da mu sufliraš prilikom vožnje, jer šta ti znaš, ti si žensko, nije tvoje da mu govoriš kad treba da prebaci iz treće u četvrtu iako čuješ kako motor plače od muke. Jok! Tvoje je da ćutiš i da mu pališ cigarete dok vozi, eventualno možeš da puštaš muziku.

Nemoj bez veze da bacaš pare na čipkaste, izazovne gaće i brushaltere, jer on uglavnom samo čeka da to skine ili pocepa i da ga posle pitaš kako mu se sviđaju, uglavnom nema pojma jer nije ni gledao boju ni teksturu. On je samo video gaće i brus koji mu stoje kao prepreka do cilja. Da mu daješ i kad ti se ne daje, i to svuda. Jer ako ne daš, naći će on neku koja će dati. Ako ništa, naći će iz inata neku koja isto tako neće dati, plus to bude uglavnom ženski primerak koji ti nije ni do kolena ni po čemu, al’ inat je inat, a rupe su rupe.

Da ne pričaš o svojim emocijama, strahovima i tugama, jer to su za njega španska sela. Jednostavno kažeš:“nadrkana sam“ i on će znati da treba da se skloni ili da te odobrovolji, u zavisnosti od toga kakav je karakter i koliko mu je stalo. Ili koliko je sposoban da pojmi žensku komplikovanost. Retki primerci se čak upuste u razgovor o trenutnom emotivnom probelemu, i to uglavnom zato što žele da sačuvaju dobar odnos, ne zato što ih to nešto preterano zanima.

Poštuj ona tri zlatna pravila, znaš ono o domaćicama, damama i kurvama, jer kako god da okreneš, oni ipak to najviše vole, jer je svako od tih pravila okrenuto isključivo njihovom zadovoljstvu, a ti si samo sredstvo za postizanje istog. Nemoj samo preterivati sa ovom ulogom kurve jer će početi da se pita gde li si sve to naučila, pa  belaj. Ni sa ovom damom nemoj baš preterivati jer postoji mogućnost da se dopadneš još nekome pa eto opet belaja. Sa domaćicom možeš slobodno preterivati, jer samo sit muškarac je spreman za dalju upotrebu. Doduše, ne budeš li skidala kecelju i ruke vadila iz deterdženata koji će ti sjebati nokte i izbrisati otiske prstiju, ode on kod neke manikirane koja ne smrdi na domestos i varikinu i kojoj kosa nije masna i ne miriše na pohovano meso. Sve u svemu, balans je mnogo bitan.

Pri boravku na plaži da mu obezbediš širok pogled na sve žensko u kupaćem u radijusu od 200 metara. Ti da natakneš naočare za sunce i praviš se da čitaš knjigu dok on nesmetano šacuje okolo. I nema šta da se buniš i zanovetaš, jer svi znamo da od gledanja nema selameta, inače on ode na terasu nekog kafića i iznajmiće dvogled da iz hladovine posmatra sve što mu je oku milo, sve tebi iz inata.

U društvu ni slučajno nemoj da pričaš više od njega niti da namećeš teme o kojima on malo zna, jer ćeš tako zaraditi svađu dok si rek’o „teletabis“. Sve mu diraj, al’ dominaciju mu ne diraj. I šta imaš ti da pričaš, tvoje je da ćutiš i da se smeškaš, eventualno da kratko odgovaraš samo kad te neko nešto pita. U stvari, najbolje je da odgovaraš mimikom, bez reči i glasa.

Kuću i đecu da držiš pod kontrolom. Nema se on kad sa tim zajebavati, a usisivač je za njega isto što i svemirska letelica. Em ne zna kako se koristi, em uliva strah.

Da mu pružiš dom, udoban i siguran, gde će se osećati poštovano i gde će on biti vladalac, onaj što stvara i rastvara, mužjak, otac, domaćin i zaštitnik, hleba tvorac, bez koga bi se sve raspalo. Da odlazi i vraća se kad mu na um padne i da niko ne sme ništa da ga pita o njegovom kretanju. Da sazida roštilj u dvorištu i sa društvom gleda utakmice, dok iz ćoška dvorišta sve to posmatra rasan Pit Bull, koga je nabavio da mu čuva kuću i hrani ego. U trenutku kada padne odlučujući gol za reprezentaciju i krene urlanje u znak odobravanja, Pit Bull od straha preskoči ogradu kaveza, ščepa gazdu za nogu, rastera goste, nastane opšta pometnja, žena izleće uz kuće navlačeći jaknu, u prolazu mu saspe sve po spisku i odmagli njegovim novim Audijem Q5 u nepoznatom pravcu.

 

Sponsored Post Learn from the experts: Create a successful blog with our brand new courseThe WordPress.com Blog

Are you new to blogging, and do you want step-by-step guidance on how to publish and grow your blog? Learn more about our new Blogging for Beginners course and get 50% off through December 10th.

WordPress.com is excited to announce our newest offering: a course just for beginning bloggers where you’ll learn everything you need to know about blogging from the most trusted experts in the industry. We have helped millions of blogs get up and running, we know what works, and we want you to to know everything we know. This course provides all the fundamental skills and inspiration you need to get your blog started, an interactive community forum, and content updated annually.

Majski sonet o radosti

Sanjala sam noćas da sam tamo gdje sam rođena, u kući mojih djeda i bake, da huči potok pored kuće i da miriše uzorana zemlja. Da škripi moja ljuljaška na metalnoj cijevi postavljenoj između stabala dvije šljive u bašti. Da trčim po travi a svuda oko mene lebdi maslačak pomiješan sa cvjetovima behara sa stabala voća. Da je nebo svijetlo plavo bez i jednog oblačka. Da me sestra zove da dođem jer je upravo našla puža i pustio je rogove. Da baka sagnuta u bašti trijebi korov. Da su jagode krupne, crvene i dozivaju. Da sam raširila ruke i trčim, trčim kroz sve te boje,mirise i zvukove. Život. Radost. Dijete sam i ne znam ni za kakve brige, osim kako naći što krupniju jagodu i strpati je u usta prije nego što me baka vidi i naredi da je prvo operem na česmi ispred kuće. Do česme ima 37 koraka, ko će dotle izdržati…

Budim se sa osmijehom na licu. Uskoro ga sustiže suza iz ugla oka. Odavno nema djeda i bake. Naša kuća više nije naša. Novi vlasnici su joj stavili neku drečavu fasadu i posjekli tri ogromna stabla oraha ispred kuće, zbog kojih do svoje dvadeset i osme godine pojma nisam imala koliko koštaju očišćeni orasi kad se kupuju na pijaci. Nema ni ljuljaške ni jagoda. Sestra i ja smo davno odrasle. Na moju baku mislim skoro svaki dan. Čujem kako me savjetuje. U trenutku shvatih da ne treba da plačem, nego da budem zahvalna što sam nekad živjela u bajci, zaštićena od svega, okružena ljubavlju.

Imamo mi svi svoje mrakove. Zapravo, svi imamo dijagnozu. Zove se „Život“. Pa ga liječimo, usporavamo, blažimo, da nam što lakši bude. Trčimo za materijalnim, a zaboravljamo uživati. Zaboravljamo se zahvaliti. To je isto kao kad zaboraviš popiti lijek, pa trpiš bolove i mučninu. Onda samo mislimo na te loše pojave, ne da nam bol oči otvoriti, pa se koprcamo u bolu kao muva u paukovoj mreži. A život prolazi, dani idu, lijepe stvari pored nas prolaze dok se mi u bolu grčimo. Zaboravljamo da je ljepota samo na treptaj oka od nas.

Prolazila sam u životu razne faze. Satirala su me osjećanja, strahovi, moja lična crnila i dubine. Padala sam i ustajala. Ono što je za nekoga svakodnevna sitnica, za mene je bila ogromna pobjeda nad samom sobom. Nad nemoćima i užasnim vrtlozima nemira. Čovjeka ništa ne može tako poremetiti kao njegove sopstvene misli. To su posebni svijetovi u glavi u kojima ne važe ovosvjetske norme ni pravila. To su bol, užas i strah u svojoj najsilnijoj moći. Iz njih je teško pobjeći. Teško se otrgnuti njihovim okovima. A van tog svijeta, na razdaljini dužine trepavice je ovaj naš svijet, divan i strašan, prelijep i beskonačan.

Prekjuče sam nosila krunu od cvijeća na glavi. Kupila sam krupne, žute ruže, spakovala ih u korpu bicikla i odvezla se na jedno mjesto tik do rijeke, gdje se čuje šum vode i cvrkut ptica. Tu sam sjela na obalu i napravila krunu od ruža. Onda sam je stavila na glavu i ogledala se u vodi da vidim kako mi stoji. Bujno zelenilo oko mene upotpunjavalo je čitav prizor. Čak i voz koji je prolazio preko mosta iznad mene, davao je svojim kloparanjem potpunost tom trenutku. Jer život juri kao njemački ICE. Ljudi su prolazili pored mene i vjerovatno mislili: gledaj ovu budalu, natakla buket ruža na glavu. Onda sam se vozila biciklom tako sa tom krunom na glavi, ljubičastim naočarima za sunce, a na nogama sam imala moje dugo željene ljubičaste „starke“. Vozila sam se uskom stazom kroz polja i pored rijeke. Osmijehivala sam se svo vrijeme. Osjećala sam se posebno i samo mislila na to koliko je život lijep, ni ne pomišljajući na sve probleme i brige koji me okružuju. Moj ljubičasti bicikl, žute ruže, majski vazduh pun mirisa života i ja.

Nemam tendenciju da postanem motivacioni govornik, ali zaista mislim da život treba gledati sa pozitivnije strane, truditi se uzeti od njega sve ono lijepo što može da pruži, jer tako bistvovanje bude lakše. I mnogo ljepše.

A za mene ako vas neko pita, meni su, izgleda, ovaj put potrefili terapiju 😉

Otiš’o si Tito, nestala je Juga

Dragi Tito

Jel de da ti ne smeta što te tako oslovljavam, mislim ovako prisno. Pa bio si nam i cvijeće i proljeće i livada i rodbina i otac, i tebe smo morali voljeti više nego mater i ćaću. U suprotnom, zna se šta je slijedilo.

Da se manemo formalnosti, jer nit’ smo više drugovi ni drugarice, nit’ si ti više tu da zavodiš red i prevaspitaš one što zastrane. Danas je, evo, tačno 40 godina od kako si otišao u vječna lovišta. I veruj mi, super si prošao u odnosu na nas koji ostadosmo ovde da se patimo. To „ovde“ je vrlo relativan pojam, jer nas je sve više po bijelom svijetu nego na prostorima tvoje Juge. Dovukoše nam demokratiju sa zapada i evo već 30 godina pokušavaju da joj temelje udare. No, nešto im to slabo ide. Demokratija je, po definiciji, vladavina naroda. E kod nas ti narod sve drugo radi, ali se vala ni za šta ne pita. Vladaju nekakva goveda po svim tvojim bivšim republikama, pa razvlače, žvaću i preživaju i narod i privredu koju si im u amanet ostavio. Fabrike rasprodali pa plaćaju strancima po 10000 eura za svakog radnika kojeg zaposle u tvojim fabrikama i firmama koje su im prvo prodali, pa se namažnjavali para, pa od kusura kupuju prividni socijalni mir. Narodu je muka, no šuti i trpi, jer je sve dobro dok se ne puca. A pucalo se bogami devedestetih godina, krvi je bilo na sve strane. Ali, kao što reče jedan bivši političar, poslednji predsednik Predsjedništva SFRJ, to je bio jedini rat u istoriji poslije koga ni jedna zaraćena strana nije pomjerila svoje granice ni za centimetar. Eto, vidi, bolan koliko smo mi glupi. Prvo smo podijelili državu, pa od jedne sad imamo šest ili osam, a možda i devet. Pa se mrzimo i pljujemo jedni po drugima a još uvijek se vozamo tvojim „Putem bratstva i jedinstva“. Naročito kad bježimo na zapad, tj geografski sjever, al’ je nama zapad samo zato što nije istok. A mi smo valjda neki jug, to jest nismo niko i ništa, što bi ti rek’o „nesvrstani“. Mi smo ti sad „Zemlje Zapadnog Balkana“, kandidati za ulazak u Evropsku uniju u koju su Hrvatska i Slovenija već ušle, ali o tome sam ti pisala prošli put, pa neću više jer verujem da je i tebi muka od toga.

Dakle, danas na četrdesetu godišnjicu tvog odlaska, cijeli svijet je suočen sa borbom protiv nekog novog virusa. Globalna pandemija, moj ti. Ni manje ni više. O virusu ti neću pričati jer nisam stručna, ali kad bi ti samo mogao da vidiš u kakvom ti je stanju tvoja Juga i kakve budale ovuda vladaju, ja mislim da bi ti ponovo umro od tuge ako prije toga ne bi umro od smijeha. U Srbiji, konkretno, ovo je izborna godina, pa onaj mali što je umislio da je ti, pozatvarao narod u karantin, uveo policijski čas, ne skida se sa TV-a, i vazda masku oko vrata nosi. Da je hoće makar nataći na gubicu da ga ne gledamo onako ciničnog i odvratnog. On i onaj mesar iz Laktaša kad se pojave sa maskama, pomisli čovjek da je smak svijeta već došao i da nam spasa nema.

Osim tog nesretnog virusa, odnekud se pojaviše raznorazne opasnosti po svijet i stanovništvo. 5G mreže, tajna društva (što tebi nije nepoznato koliko tvrde upućeni), antivakseri, proroci, Novi Svjetski Poredak, vakcine u vidu čipova, ozoniranje… Poslije svega ovoga, boravak na Golom otoku dođe kao odmor na Havajima sa all inklusive aranžmanom. Sadašnji Američki predsjednik tvrdi da izbjeljivač liječi virus, pa narod zamlaćeni počeo piti varikinu ko vodu i naravno, umirati od trovanja a ne od virusa. Od svih ovih opasnosti, najprije će nas pobiti glupost i malograđanština. Ništa su svi virusi na svijetu naspram Milomira iz Donjeg Boljevca koji tvrdi da će nas vakcinisati čipovima i slati nas u budućnost da im cigara kupimo. Jes’ svega mi…

Svijet i tehnologija idu naprijed a mi smo ti još uvijek na nivou izbjeljivača i bijelog luka. Kak’i doktori, kak’a nauka, samo udri po bijelom luku i ne boj se. Ubija viruse i tjera vampire o jednom trošku.

Tako da, dragi Tito, i bolje ti je što si umro. Inače ne znam kako bi tompuse pušio preko maske.

Samo da znaš, Juga ti živi još uvijek. Možda ne zvanično, ali eno Brena ti je pevala „Jugoslovenku“ pred punom halom u Zagrebu, vijorile se zastave sa petokrakom i iz hiljada grla se jednoglasno čulo:“Oči su mi mooooreee Jadranskooo, kose su mi klasje panoonskooo, setna mi je duša slovenskaaaa, ja sam Jugoslovenka“. Lično sam prisustvovala koncertu „Nervoznog poštara“ u Novom Sadu gdje je cijela sala uglas pevala „Jugo, Jugo, rodna grudo, kućo moja jedina“. U Italiji se sa balkona ponovo čuje „Bella Ciao“. Evo živim sad u Njemačkoj i svi „naši“ su opet „naši“ bez obzira na sve podjele, ratove i razlike.

Glupost je neuništiva a život prolazan

Piše: Vesna Duvnjak

Ima, evo, mesec dana kako je ceo svet u karantinu. Svi oni koji su do sad sanjali o odmoru dužem od dve nedelje, bez poseta, poziva, uznemiravanja, batrganja, eto dobili su priliku da odmore k’o ljudi u udobnosti svog stana. Al’ ne lezi vraže, ljudima nikad ugoditi. Sad je problem što su u karantinu ( a karantin je za njihovo dobro, da bi se smanjila mogućnost zaraze), što ne mogu po kafićima, fitnes centrima, šoping centrima i ostalim ubicama slobodnog vremena dane gubiti. Eto, problem je ostati kod kuće sa porodicom ili samim sobom više od 12 sati u budnom stanju. Što, jel’ se to bojite sebe? Jel to nemate o čemu da pričate sa najbližima? Da se malo poigrate sa decom, a ne da svi porodično buljite u ekrane? Ti ekrani vam prave veću distancu nego svi virusi i karantini! Deca vam rastu zapostavljena i zbunjena. Sa 7 godina ne znaju kako se prezivaju i kako im se zovu roditelji. Al’ znaju imena svih zvezda Youtube scene, dikcijom oponašaju likove iz crtanih filmova, a vama i dalje problem što ne možete petkom uveče u kladionicu il’ kafanu? Što ne možete po komšiluku i kafama tračeve razbacivati? Što ne možete po restoranima slikati tanjire pa na Instagram izbacivati? Jes’ evo i ja mislim da će neki pasti u depresiju zbog toga, jer je jedina pažnja koju dobijaju u životu ona od pratilaca na pažljivo montiranim profilima na društvenim mrežama. Što se ne bi malo bavili sopstvenim razvojem? Onim duhovnim i intelektualnim? Što ne bi pokušali biti bolji ljudi? Pomoći nemoćnima, utešiti tužne, zagrliti uplašene? Učiniti dobro delo zarad ravnoteže u Svemiru? Ne iz koristi ili sujete, nego iz čiste ljudskosti.

I tako provodimo dane u karantinu, kukajući i tugujući, punog stomaka, sa svim mogućim blagodetima modernog života, od struje do interneta i kućne dostave hrane. Ali ne, ne vidi se šuma od stabla. Daj da raskrinkavamo teorije zavere, daj da polemišemo, raspravljamo i zaključke vadimo o temama o kojima pojma nemamo. „Korona“ virus, 5G mreže, zračenja, Novi Svetski Poredak, Masoni, ozoniranje, čipovanje, vakcinacija, kontrolisanje, Veliki Brat, moćne porodice koje vladaju svetom, crkva, vera, pravednici, šarlatani, prevaranti, vegani, vegetarijanci, ljubitelji životinja i imaoci istih… Svi su pametni i svi sve znaju. Daj samo da se poistovetim, da se u masu utopim i ponavljam ono što su drugi rekli iako pojma nemam o čemu pričam. Ne daj Bože da razmislim, pročitam, naučim… Jok! Što je skandaloznije mišljenje koje čujem, lakše ću da se složim. Da, to je to! Truju nas, zrače, kontrolišu, mažu nam oči! Jeste, nemaju pametnijeg posla! Samo su čekali tebe sa tvojom ispodprosečnom platom i još manjim uticajem, da te čipuju i prate kuda god da kreneš. Pa ti sad buraz idi u švaleraciju, ako smeš! Ima ženi da dostave i mesto i vreme i tačne koordinate, pa te ni Bil Gejts neće spasiti oklagije i razvoda. Samo su čekali tebe i tvojih 89 IQ da objaviš kako si protiv 5G mreže, pa da momentalno prekinu uvođenje iste. Za tebe i tvoj mali život zabole i Bila Gejtsa i svu ostalu svetsku kliku. Oni nemaju pojma ni da ti postojiš. Ti si za njih samo promil, broj, mali šrafić u nekom zabačenom budžaku sistema koji se zove „Svet“, pa mogu i bez tebe i sa tobom. Tako im je svejedno. Možeš da urlaš do sutra kako nećeš ovo ili ono. Ako su se namerili da te ozrače, tebi nema druge nego da sijaš u mraku k’o fluoroescentni pandurski prsluk. Što je najgore, zrače te već odavno, a ti misliš da to sve sad počinje. Nećeš da te čipuju? Pa čipovali su te davnih dana, još kad si ostavio elektronski otisak prsta za ličnu kartu, kad si Google nalog povezao sa bankovnim računom za e – Banking, kad si mu poverio sve lozinke, kad si počeo da koristiš navigaciju koja koristi satelite da bi ti pokazala put. Ne treba da se ugrađuje nikakav čip, mi smo se već odavno dobrovoljno čipovali.

Hoćeš da namećeš svoje mišljenje? To se zove šovinizam. Ili ti ipak fali pažnje i tukli su te kao malog, nisu ti pružali ljubav, pa je jedini način da se osećaš bitnim to da bljuješ svoju frustraciju u javnost. Nemoj, čoveče, čitaju to prijateljice tvoje mame koje misle da si ti jedan fini, povučeni dečko. Čitaju to tatini prijatelji iz vojske koji su te dodali na FB jer si im se pojavio kao predlog, a oni kontali da si im poslao zahtev. Aha, tako to funkcioniše sa JNA generacijama i tehnologijom. Tetke se samo sablažnjavaju tvojim objavama, a nisu te videle bar 20 godina. Daleko Beograd, jebiga…

Umesto svega toga, možeš svoje vreme da provedeš mnogo kvalitetnije. Čitaj knjigu, nauči da slikaš na svili, idi crtaj grafite, upoznaj nove ljude, učlani se u neko dobrotvorno društvo, volontiraj, nauči da plešeš, napiši pesmu, skini prašinu sa ćaletove gitare. Ima sigurno negde na tavanu i gramofon. Vinil se vratio na velika vrata. Nauči šta je proleterijat i šta je „Weltschmerz“. Gledaj filmove, pij dosta vode, vozi bicikl, razgovaraj sa porodicom. Skuvaj neko novo jelo, napravi kolač, pevaj, zasadi drvo,  igraj jamb, pročitaj ponovo „Anu Karenjinu“ i ovaj put zapamti koje boje i od kog materijala su joj bile cipele koje je nosila na balu.

Radi ono što tebe ispunjava, a ne što drugi očekuju. Budi svoj i slobodan. Ne robuj trendovima. Ostani zdrav. Voli sebe. Čipovanje i zračenje nam ne gine, svakako…

Op.aut. Ideja za naslov uzeta je iz pesme benda „KUD Idijoti“ pod nazivom „Glupost je neuništiva“.

Fotografije/Pexels

Настави са читањем „Glupost je neuništiva a život prolazan“

Neprilagođena

Zraci jutarnjeg sunca su se probijali kroz prozor i polu razmaknute draperije na prozoru, a u njima su se kovitlala zrnca prašine. Sunčeva jutarnja čarolija je obojila sobu toplim bojama jeseni koja je napolju pokazivala svoje čari u punom sjaju. Prozor sobe je okrenut na istok, pa sunce nije žalilo svoje zrake ni toplotu. Na sredini sobe, prilično neuredne, ili što bi rekli umetnici, u harmoničnom haosu, bio je veliki krevet. Pored kreveta stolica koja je služila kao noćni ormarić. Svuda po podu razbacana odeća, cipele i kugle zgužvanog papira. Opa, neko je ovde sinoć pokušavao nešto da napiše. Izgleda da mu nije baš išlo. Čulo se tiho kuckanje sata i blago hrkanje mlade žene, na pragu tridesetih, koja je spavala na krevetu okrenuta na stomak, jedne ruke savijene ispod obraza. Pramenovi tamne kose su joj padali preko lica, a ispod njih su se nazirale pune usne i dugačke trepavice. Povremeno bi joj zatitrala žila na slepoočnici, i lice bi se jedva primetno zgrčilo. Sanjala je nešto. Odjednom se začuo zvuk vojničke trube. Prodoran. Dolazio je sa telefona ostavljenog na jastuku
Naglo je otvorila oči. Količina svetlosti koju je videla u sobi nikako nije odgovarala vremenu od 6 i 30 ujutru. Skočila je iz kreveta. -Jao, opet sam zakasnila! Uspaničeno je počela da kopa po ormaru ne bi li pronašla nešto adekvatno. Ma, šta adekvatno… samo da je čisto i da nije mnogo izgužvano. Gleda u telefon. Nisu je zvali sa posla. Čudno. Trči u kupatilo vukući za sobom farmerice i majicu koje je u brzini iskopala iz ormara. Otvara vrata kupatila, a odande je zapahne grozan smrad. – Šta je ovo, sunce ti poljubim? U momentu shvata da joj se bosa stopala nalaze u nečemu hladnom, vlažnom i smrdljivom. -Jao, ne! Opet se zapušila kanalizaciona cev. Pa, ja ću stvarno da se ubijem. Šta sad da radim? Kasnim na posao i čim sam stala na noge, već sam u govnima do članaka. Ali bukvalno! Provlačila je prste kroz kosu pokušavajući da se smiri i da smisli šta prvo treba da radi. – Prvo treba nekako da operem noge. A to je moguće jedino u kadi. Naslonila se jednom rukom na zid obložen keramičkim pločicama, podigla jednu nogu na ivicu kade, i onda celu svoju težinu prebacila na tu nogu ne bi li se popela u kadu, a da se dodatno ne isprlja. Hop! Uspela je. Doduše, u zadnji momenat je uspela da iskontroliše ravnotežu i da se ne oklizne u kadu. Pustila je toplu vodu i stavila jedno stopalo pod mlaz. Smrad se još više pojačao zbog tople vode. Želudac joj se kovitlao i malo je falilo da se ispovraća. Srce joj je ubrzano kucalo, jer još uvek nije znala kako da se izvuče iz „govana“, bukvalno i u svakom drugom smislu. Kasnila je na posao. Ovaj put neće dobiti samo grdnju od šefa, nego verovatno i smanjenje plate, a u najgorem slučaju, otkaz. Oprala je stopala sapunom i dohvatila peškir sa držača pored kade. Stala je na čistu ivicu. Od vrata i hodnika je delio nepun korak. Može ona to. – Ivana, u šta si se ovo uvalila!!? Ah, da! Nisam vas upoznala sa našom glavnom junakinjom.
Ivana Vukosavljević, 29 godina, student u ostavci, zaposlena kao kasirka u jednom velikom trgovačkom lancu. Kćerka, sestra i prijateljica. Po malo na svoju ruku. Po malo sa glavom u oblacima. ( malo više) Jedna od onih što večito kasne. Ne zato što je nemarna, nego zato što uvek ima vremena. Jedna od onih što izleću iz kuće sa slušalicama u ušima i različitim čarapama na nogama. Jer, bitna je muzika.
Ovoga jutra, sve je krenulo naopako. Stajala je u malom hodniku koji je bio centralna prostorija u stanu koji je pripadao njenoj prijateljici, a ona ga je koristila dok prijateljica boravi u nekakvoj likovnoj koloniji u Holandiji. Tamo je već dve godine. Ivana stanuje tu, plaća režije i brine o svemu. Ovog jutra je imala žestoku brigu. Stan je u prizemlju. Instalacije nisu urađene kako treba, jer, jel’te, živimo u zemlji Srbiji u 21. veku gde zavrće, vara i krade ko koga stigne. Elem, instalacije. Zbog nepravilno napravljenog pada kanalizacione cevi, po nekad se desi da se cev zapuši i sadržaj iz cevi ne odlazi gde bi trebalo nego se zadržava u cevi. Kad se cev do kraja napuni sadržajem, onda počne da se preliva na najnižoj tački. A to je Ivanino kupatilo. Tehnički, sav kanalizacioni otpad iz ulaza zgrade nalazio se trenutno u Ivaninom kupatilu. Uzela je telefon i počela da traži broj firme koja se bavila mašinskim odgušenjem cevi. U jednoj ruci je držala upaljenu cigaretu, a u drugoj telefon. Sa druge strane se čuo signal zvonjenja na koji, već isuviše dugo, niko nije odgovarao. U trenutku kad se spremala da prekine vezu, sa druge strane je začula pospan muški glas:

  • Halo!
  • Dobro jutro, molim Vas, potreban mi je majstor za odgušenje kanalizacione cevi. Izvinjavam se, ne mogu da se setim imena.
  • Dobro jutro, gospođo. Žao mi je, ne radimo nedeljom.
  • Ali, molim Vas… kupatilo mi je u haosu, cev se prepunila i preliva se…
  • Gospođo, ja mogu tek sutra ujutru da dođem, rekoh Vam da ne radim nedeljom.
  • Ne radite nedeljom..? Pa, šta ja sad… Rekoste, nedelja??? Zamalo da vrisne od radosti. Osmeh joj se razlio celim licem.
  • Da, gospođo, nedelja. Probudili ste me!
  • Gospodine majstore, pa ja Vas obožavam. Zahvalna sam Vam do neba. Vi nemate pojma koliko mi je sad lakše.
  • Gospođo, ja ništa nisam uradio, jer ne radim nedeljom. Zbunjeno je odgovorio glas.
  • Neee, divni gospodine, pa vi ste upravo učinili jedno humano delo. Spasli ste me otkaza i samoubistva.
  • Sa druge strane se nije čulo ništa, a onda prigušeno: – Jebote, ovo je neka lujka… i veza se prekinula.
    Ivani su se oči caklile od sreće i činilo joj se da bi mogla da poleti usled olakšanja koje je osetila.
  • Ne rade nedeljom… ne rade nedeljom, ponavljala je kao opčinjena..
    Jer, ni Ivana ne radi nedeljom. Što znači da nije zakasnila na posao, neće dobiti otkaz i neće morati da se ubije.
    Poskočila je u mestu od sreće. – Eh, danas ću da uživam. Idem da stavim kafu, pa dok ona proključa ja ću da se istuširam, pa onda natenane da pijem kafu… Odjednom se pljesnula po čelu: – Jao, jebote, kupatilo! Moram da sredim kupatilo. Uzela je telefon i ponovo okrenula isti broj kao i malo pre. Posle prvog zvonjenja javio se besan glas: – Gospođo, ne radim nedeljom!
  • Ja… ja se izvinjavam… ali, šta ja da radim sa ovim haosom u kupatilu? Molim Vas, ceo stan mi smrdi, govna iz cele zgrade su u mom kupatilu, mogu da se zakunem da tu ima i prljavih higijenskih uložaka i iskorišćenih prezervativa… Molim vas, nemojte me ostavljati do sutra u ovom smradu. Molim vas… Evo, skuvaću vam kafu da vam se zahvalim što ste me spasili od govana… i otkaza… i samoubistva… Tišina. Posle nekoliko sekundi sa druge strane se začulo:
  • Dajte mi adresu!
    Pobedonosno je podigla stisnutu pesnicu u vis. To

Nakon što je majstor odgušio odvodnu cev, provela je celo pre podne čisteći, ribajući i dezinfikujući kupatilo i ostatak stana. Užasno se plašila prljavštine. Svo vreme je razmišljala kako će, kad završi sa čišćenjem, prvo sebi napraviti tolu kupku i opustiti se u kadi. Zaslužila je. Onda će, čiste kose, sveža i mirisna izaći u šetnju i negde šesti da popije kafu. Uživaće u suncu i slobodnom danu.

Nakon što je isprala i poslednju krpu i prosula poslednju prljavu vodu, odvrnula je slavinu i pustila vodu da napuni kadu. Miris hlora pomešan sa isprenjima sredstava za čišćenje joj je ispunio nozdrve. Mučnina. Iznenadna i jaka. Lupanje srca i pritisak u grudima. Znojavi dlanovi i tremor celog tela. Brzo se umila hladnom vodom. Stavila je podlaktice ispod mlaza hladne vode, ne bi li tako spustila pritisak koji je osećala u ušima. Drhtavih kolena se okrenula prema ogledalu i pogledala raščupanu i izbezumljenu priliku koja ju je posmatrala iz okvira ogledala. Gotovo je. Umrećeš. Sada i ovde. Sama sreća pa si očistila kupatilo pa te neće pronaći u govnima. Nestaćeš. Ispariti. Svi će te zaboraviti posle 10 dana. Nikome nećeš nedostajati. Niko te ni ne voli. Prepusti se. Pusti da te konačno odnese…

Klimavim korakom je otišla do kuhinje i u ormariću potražila lekove. Progutala je dve tablete za smirenje. Obrisala čelo rukavom. Vratila se u sobu i legla u krevet. Navukla je jorgan do brade, legla na savijenu podlakticu i trudila se da diše duboko. Tamo iza prozora živeo je dan. Ljudi i automobili, vika komšijske dece i miris nedeljnog ručka dopirao je do nje kao iz druge galaksije. Osećala se odvojenom od sveta oko sebe, a opet je bila tu. U trenutku je shvatila da leži u krevetu komplet obučena, a za nju je njen krevet bio najčistije mesto na svetu. Jedino tu se osećala koliko toliko sigurno. Ustala je polako i navukla pidžamu. Ponovo je legla u krevet i još čvršće se umotala u jorgan i ćebe. Obgrlila je samu sebe rukama i pokušavala da se umiri. Osećala je srce negde ispod brade kako tupo udara. Ovo bi definitivno mogao da bude moj kraj. Neka dođe što pre. Neću se opirati. Kapci su joj postajali teški, a negde iz komšiluka je dopirao zvuk harmonike. Francuske šansone. Lelujave note i senzualni glas pevačice. Milozvučne francuske reči koje nije razumela, ali su joj na neki način ulivale mir. Zaspala je… 

Ruke pune ljubavi

Sve si ono što sigurnost jeste

Široka ramena i pogled blag

Oluja i sunce i kiša kada treba…

Za svaki moj san i sve ispod neba

što se može srećom zvati.

Tu si, uvijek si tu

Da blažiš, umiruješ i hrabriš

Da bodriš, bdiš i utjehu daš…

To što su ti se srebrne niti

uplele u kosu

i po koja bora na čelu i nosu

umanjilo nije tvoju snagu

Niti ljubav prema životu.

Ruke, velike ruke, snažne

U svakoj je pori njihovoj toplota

I ljubav što grije i čuva

I osmijeh sjajni kao da se nebo smije

Sve je to moj tata…

04. 02. 2020. Mom tati, najvećem osloncu i najsigurnijoj podršci. Velikom čovjeku još veće duše. Ponosna sam što je baš on moj tata…

Nemačka za početnike (iz malo drugačijeg ugla), stablo sa koga se beru pare i ostali jednorozi

Godinu dana prođe dok si rek’o „entschuldigung“. Godinu dana privikavanja na obećanu zemlju svakog bosanca u kojoj pare po drveću rastu i čak i same na zemlju padaju da se novopridošla radna snaga ne bi saginjala, i to sve u apoenima od 100 eura. Godinu dana mučnine i nelagode u želucu svaki put kad negde treba nešto da pitaš, kažeš, objasniš, a unapred se osećaš kao potpuni idiot jer znaš da ćeš sigurno napraviti neku gramatičku grešku, kao i da će se desiti da će te taj neko koga trebaš da pitaš to nešto, takođe pitati nešto što ti nećeš razumeti. Posle nekog vremena sam razvila taktiku, tj hvatala se za reči koje razumem pa onda povezivala u glavi šta li to može biti. Uglavnom je prolazilo bez problema, ali sam sigurna da mi je izraz lica bio kao da ne znam šta me je snašlo.

Dakle, Nemačka! Odmah na početku da razjasnimo da pojam „gastarbajter“ više ne postoji. Mi koji smo došli u Nemačku u zadnjih 5-6 godina, došli smo da ostanemo. Ne da zaradimo neku lovu pa da se vratimo kući i tamo se kurčimo lavovima na kapiji, nego da živimo ovde, jer je to u našoj zemlji postalo praktično nemoguće. Meni je dugo trebalo da se pomirim sa tom činjenicom. Ne svi, ali velika većina tako razmišlja. Ne zbog novca, nego zbog normalnijih uslova života i sigurnije budućnosti naše dece. Dakle, nismo gastarbajteri nego iseljenici.

Svi smo mi slušali raznorazne priče pre nego što smo došli, neki su ranije dolazili turistički, nekome je neko pričao kako je ovde, ali sve se to svodilo na par tvrdnji: U Nemačkoj se lako zaradi novac, Nemci su hladan narod koji ne voli došljake a čak ni između sebe se ne druže preterano, nemački jezik je težak i ima ljudi koji ga ni za 30 godina života i rada ovde nisu naučili. Nemačka je Mercedes, Audi i Folksvagen, klubovi vikendom u kojima gostuju balkanske zvezde, rad od jutra do mraka i ono čuveno mešanje našeg i nemačkog jezika posle izvesnog vremena “ Draga majne familijo, vi gec ste mi dolje, imam svašta da vam špreham, sad mi je već bolje. Njemački sam naučio, baš sam ga savlad’o, pa sad špreham a i šrajbam i to vrlo rado…“ Od svega navedenog, jedino je ovo poslednje istina. Naši ljudi zaista posle nekog vremena počnu da ubacuju nemačke reči u svakodnevni govor. I meni samoj je to bilo smešno na početku, ali sam posle nekog vremena samu sebe uhvatila kako radim to isto. Jer kako da na našem jeziku kažeš „teilzeit“( izraz se odnosi na nepuno tj delimično radno vreme koje je manje od 8 sati a više od 2 sata dnevno). Kad bi ga preveli bukvalno, ne bi imalo smisla. Sa druge strane, većina ljudi se zaista trudi da nauči jezik, pa pretpostavljam da je to ubacivanje nemačkih reči do nekle nesvesno. Što se tiče tog čuvenog stabla sa parama, izgleda da ga je neko iščupao, posekao, presadio, polio vrelom vodom ili spalio brenerom, uglavnom-nema ga nigde. Para ima, ali tek nakon što zasučeš rukave, u najčešćem slučaju navučeš i gumene rukavice i udri. Ako nemaš zanimanje koje je ovde deficitarno kao što su IT stručnjaci, medicinsko osoblje, zanatlije i specifični visokoobrazovani kadrovi, ostaju ti samo niskokvalifikovana radna mesta koje većina Nemaca zaobilazi. Bez znanja jezika je naročito teško doći do bilo kakvog iole normalnog posla. Za čišćenje, rad u skladištima i pomoćne negovatelje( to su oni koji rade najteže i najprljavije poslove u staračkim domovima), može lako da se nađe posao i bez znanja jezika, naravno ko ima snage i želuca za to. Zvanična minimalna satnica za ove poslove je 10, 56 € po satu. Bruto, naravno. Ako se radi puno radno vreme, to je u proseku 170 sati mesečno, neto plata koja ostane kada se odbiju svi porezi i socijalna davanja u prvoj poreskoj klasi, iznosi oko 1250 €. Najveći izdatak je najam stana, a cene najmova su između 400 i 1200 eura mesečno. U to su uračunate uglavnom sve režije osim struje koja se plaća posebno i telefona, interneta, itd. Ako od 1250 odbijemo troškove stanovanja koji su u proseku 700 €, ostane 550 € za sve ostalo. Ova računica se odnosi na prvu poresku klasu u kojoj su ljudi koji nemaju porodicu tj samci, pa tih 550 € verovatno bude dovoljno za život bez nekog luksuziranja. U prvoj poreskoj klasi su i svi naši radnici kojima još nije došla porodica, pa od te sume moraju da odvoje deo koji će poslati svojima. Kada cela porodica dođe u Nemačku, radnik prelazi u treću poresku klasu gde mu se umesto 32 %, odbija „samo“ 25%. Cifra od 1250 € za nekvalifikovanog radnika zvuči zaista fino, ali je to ovde manje od zvanične prosečne plate. Što znači da treba pažljivo rasporediti troškove da bi doteklo za sve.

Mercedes, Audi, Folksvagen… Da, ima ih svuda. Najprodavaniji automobil u Nemačkoj je Folksvagenov Golf. Auto je kod nas uvek bio simbol prestiža. Mašta se o skupim i kvalitetnim modelima, pozajmljuje se i uzimaju se krediti ne bi li se došlo do voljenog četvorotočkaša. Većina naših ljudi se opredeli za opciju kredita, jer je to po nekad jedina mogućnost da kupe auto. Uostalom, i većina Nemaca kupuje automobile na kredit, jer im je nezamislivo da neko ima u kešu 35000 € za novog Folksvagena. Ima slučajeva i gde su našu zemljaci došli u Nemačku sa nekom sumom ušteđenom za kupovinu auta, jer se u domovinu ne smeju vratiti bez Mercedesa. Ako nisi došao Mercedesom, koji si đavo i išao u Nemačku?

Čuvena je priča da su Nemci hladan narod, da ne znaju da žive, da se ne druže, itd… Po punim baštama kafića i spojenim stolovima za kojima po nekad sedi i po 15 ljudi, ja ne bih rekla da je tako. Nasmejani, opušteni, sede na suncu i piju pivo. Cele porodice sa sve malom decom sede u baštama zajedno i jedu jednostavne obroke. Nigde se ne oseti napetost, niko nikoga ne zagleda kako je obučen ili našminkan, jer je većina obučena sasvim jednostavno bez ikakvog preterivanja. Za razliku od naših kafića u kojima u po bela dana dominiraju komplet našminkane devojke i žvakači kašičica sa reflektujućim fejk rejbankama koji satima sede u bašti i piju onu jednu kafu i koka kolu i gledaju ko prolazi, prizor dvoje penzionera koji su upravo stigli biciklom u sve biciklističkoj opremi i seli za sto za kojim već sede tri devojke i kojima apsolutno ne smeta što su znojavi i raščupani sredovečni ljudi seli za njihov sto, jer je jedino tu bilo mesta, deluje kao prizor sa druge planete.

Izlasci u klubove u kojima gostuju naše zvezde su super prilika da se mladi ljudi sa naših prostora druže, upoznaju i provode zajedno. Osim što jedan takav izlazak košta otprilike 150 €, koliko onaj samac iz prve poreske klase mora da odvoji od onih 550€ što mu je ostalo da pregura mesec do kraja.

Nemački jezik jeste težak, ali je on osnova integracije. Puno ljudi se žali kako Nemci ne žele da razgovaraju na engleskom iako ga znaju. Samo razmislite kako bi bilo da su Nemci došli u našu zemlju umesto mi u njihovu? Verovatno bi prošli kao Žikina Elza kada je pitala šta znači „ebiga“. Uostalom, da li bi ste vi pričali strani jezik u sopstvenoj državi? Naravno da ne.

Nemci su poslovično ljubazni i to ne može da im se ospori. Propustiće vas da se uključite iz sporedne ulice u glavnu, da se prestrojite iz jedne trake u drugu, ne trube i ne histerišu ako niste krenuli čim se upalilo zeleno svetlo na semaforu. Na to sam se jedva navikla, posle naše srpske psihopatije među učesnicima u saobraćaju. Druga je priča kada se nađete u podređenom položaju u odnosu na njih. Onda znaju da budu nadobudni i da gledaju sa visine. To se uglavnom odnosi na poslovne komunikacije, gde si ti neko ko čisti i njega ne zanima iz koje si države, kako se zoveš i da li možda imaš više škole od njega. Ti si neko ko čisti i tu je kraj priče. Insistiraju da se uči njihov jezik i ima onih koji će bez ustezanja prevrnuti očima ako vide da vam sporazumevanje teško ide. Njihovo insistiranje na dominaciji maternjeg jezika ide dotle da su im sve moguće emisije, serije i filmovi sa drugih govornih područja- sinhronizovani. Pa onda bude malo jezivo kad čuješ Hjua Granta kako priča na nemačkom.

Sa druge strane, vrlo često se u javnom prevozu može primetiti da skoro niko starijim osobama ne ustupa mesto. Autobus pun školaraca, ulazi starija žena sa torbama iz prodavnice, ali niko od te dece ni ne pomišlja da ustane i ustupi joj mesto. Zašto? Zato što se u Nemačkoj deca uče da su svi jednaki, i da stariji ljudi ako ne mogu da stoje u autobusu- ne treba ni da izlaze iz kuće.

A vole li strance? Pa ko još voli strance? Nemačka država je od 2015. godine primila 1 500 000 migranata. Plus stranci iz EU koji su došli zbog posla. I na kraju mi iz Non-EU država koji imamo pravo boravka na osnovu radnih viza odnosno spajanja porodice. Svesni su da im fali radne snage i da imaju mnogo starog stanovništva za čije penzije neko mora da radi i koje neko mora da neguje. Mislili su da će svi ti migranti da se integrišu i da rade zanatske poslove. Kad ono, međutim… Među migrantima je došlo puno visokoobrazovanih ljudi koji ne žele da rade poslove ispod svog nivoa obrazovanja. Ostali su zadovoljni socijalnom pomoći koju dobijaju od države i ne pomišljaju da rade. Mi koji smo došli iz bivših socijalističkih republika, za njih smo svi jednaki tj isti kao Rusi koje Nemci nikako ne vole. Za njih su Rusi simbol bivšeg DDR-a, Štazija, i ostalih socijalističkih tekovina. Pod Rusima smatraju sve stanovnike bivšeg SSSR-a. Za bivšu Jugoslaviju misle da je i ona bila deo Varšavskog pakta zajedno sa Rusima i Poljacima, nije im jasno otkud to da mi iz EX YU dolazimo iz različitih država a razumemo se međusobno, pa im je lakše da i nas svrstaju u Ruse. Otprilike su mi tako objasnili. Poljake takođe ne vole. Ni Rumune. Rumune navodno zbog toga što su problematični. Vole Amerikance i sve što je američko. Kažu da u Nemačkoj još uvek ima oko 35000 američkih vojnika, iako se Hladni rat završio pre 30 godina. Što se tiče njihove problematične istorije, Hitlera, Holokausta i Drugog Svetskog rata uopšte, mišljenja sam da su Nemci (makar zvanično) svoju lekciju naučili. Nema negiranja, nema izvrtanja činjenica, nema opravdavanja. Tako je kako je.

Što se tiče nas Ex Jugovića, ovde živimo ponovo svi zajedno, manje ili više. Deca se raduju kad u školu dođe neko sa našeg govornog područja i nisu opterećena prošlošću i podelama, pa na trenutke izgleda da i za nas ima nade.

Vozovi koji prolaze

Na železničkoj stanici je bila prilična gužva. Šarenilo turista i buka uobičajena za železničke stanice, simfonija glasova na različitim jezicima, kotrljanja točkića rol kofera i ozbiljni glas sa razglasa koji je najavljivao dolaske i polaske. Slabašni sunčevi zraci jednog od poslednjih oktobarskih jutara odbijali su se od staklo na pokretnim vratima ulaza u stanicu. Stiskao je u ruci ključ sa priveskom u obliku slona, kojim je pre samo četrdeset i tri minuta zaključao vrata svog studentskog stana. Kročio je u unutrašnjost stanice, nesigurno, kao da okleva. U ruci je i dalje stiskao ključ. Mislio je da ako ga slučajno spusti u džep jakne, da će prekinuti svaku vezu sa svojim dosadašnjim životom, koji upravo beše zaključao u trideset i osam kvadrata na drugom spratu zgrade u ulici Aleja ljiljana 21. Tu je proveo poslednje četiri godine, u tom stanu je njegov život dobio sasvim novi pravac, tu je iskusio do tad nepoznate osećaje. Njegovi su zidovi slušali sve što je za ove četiri godine doživljeno, od šapata i muzike do molitve, uzdaha i plača. Saživeo se sa njima i pružali su mu sigurnost koja mu je bila potrebna. Zaštitu. Od sveta i ljudi. Od bola. Ili je bol makar bivao manji kada se nalazio između zidova na kojima su visile fotografije sa kratkih putovanja koja je obožavao. Ljudi i njihova lica. Ulične svetiljke. Jako je voleo ulične svetiljke. Sitni divlji cvetovi u napuklinama zidova i ulica. Starac beskućnik i njegova siva mačka koju je nosio u korpi iz supermarketa. Tu fotografiju je napravio negde u Bratislavi. I ta fotografija je nastala na železničkoj stanici.

Stanice i njihovi ljudi. Prolaznici. Kao i on sad na ovoj, kasnog subotnjeg jutra, sa rancem na leđima i ključem u ruci. Na karti koju je letimično pogledao pisalo je: peron 7. Voz je polazio za tačno četrnaest minuta.

Toliko puta do sada je bio na ovoj istoj stanici kao i na mnogim drugima širom Evrope. Lica i glasovi, ceo svet pod jednim krovom, lagano kloparanje kompozicije koja klizi u stanicu. Pogledi koji traže poznata lica u gomili. Ruke koje vuku kofere. Slučajni sudari ramenom. Delovi tuđih života rasuti u prolazu kroz telefonske razgovore putnika. Mirisi iz prodavnica brze hrane. Od Indije, preko Turske i Grčke do američkog Mc Donald’s-a prepoznatljivog po mirisu ulja za prženje. U svakom gradu miriše isto. Oni valjda i sladoled prže u ulju.

Koračao je lagano do perona 7. Ruke beše stavio u džepove jakne. Ključ je i dalje stiskao prstima leve ruke. Nozdrve mu je u jednom trenutku zagolicao miris poznatog parfema. Na momenat je zatvorio oči i pokušao da dozove lik na koji ga je podsećao taj parfem. Miris ljubičica i još nečega slatkastog doneo mu je po malo raščupanu, pospanu nametljivicu koju beše upoznao na jednom od kurseva fotografije. Osmeh koji je sadržao hiljade i hiljade piksela i oči boje olujnog neba u avgustovsko popodne. Jedna od onih što ti nikad potpuno ne izađu iz života, koliko god daleko da odu. Jedna od onih što i samo prisećanje na njih impulsivno izazove osmejak krajičkom usne uz obavezno podizanje obrva. Jedna od onih što, i pored nepodnošljive naravi, pružaju utočište svojom ljubavlju. Čiji je zagrljaj lekovit.

Trgnuo se iz misli i protrljao rukom čelo. Nije ni primetio kad je voz stigao. Propustio je ispred sebe jedan stariji bračni par pomogavši im da podignu dve teške torbe. Popeo se u voz i u prvom vagonu našao slobodno mesto do prozora. Ranac je spustio na sedište pored, jer mu u tom trenutku nije prijala blizina nepoznatih ljudi. Naslonio je glavu na prozorsko staklo i udahnuo duboko. Udah je bio isprekidan i težak. Misli su se kovitlale i terale ga da se nesvesno mršti. Otkopčao je mali džep na rancu, jer je tu uvek imao po nekoliko bombona različitog ukusa. Usta su mu bila suva i trebao mu je šećer. Uvukao je ruku u džep i umesto šuštećeg celofana napipao je neki četvrtasti predmet od metala. Polako je izvukao taj predmet napolje. Bila je to metalna kutija slična onima u kojima se prodaju keksi pred novogodišnje praznike. Umesto Sneška Belića, snega, sanki i novogodišnjih jelki, na kutiji je bila mapa sveta.

Lagano je zatresao kutiju i po zvuku shvatio da unutra ima više predmeta. Spustio ju je na krilo i polako skinuo poklopac. Vrtlog osećanja se odjednom podigao negde u stomaku i preplavio ga celog. Prsti su mu drhtali dok je nespretno njima prelazio po sadržaju kutije. Bila je tu, pre svega, jedna srebrna kugla sa jelke. Na njoj je plavim flomasterom bilo napisano: „Voleću te sve dok ne prestanu da dolaze nove godine“. Otvarač za flaše u obliku klipa kukuruza. Četkica za zube sa likom Sunđer Boba Kockalonea. Čokoladica sa kokosom koju je najviše voleo. Mala metalna replika lokomotive. Dve iscepane karte sa pozorišne predstave od prošle godine. Kišobrančić iz koktela. Podmetač za čaše sa logom proizvođača piva koje je najčešće pio. Jedna rođendanska svećica na kojoj je uzduž bio urezan broj 23. Narukvica od perli. Jedna bela školjka. Strelica za pikado.

Nije bilo nikakve poruke. Nije ni trebalo da bude. Samo jedna osoba na svetu je mogla da ostavi ovu kutiju u njegovom rancu. Samo jedan pogled na gomilu uspomena i ceo jedan život u metalnoj kutiji za keks, bio je dovoljan da sruši sve zidove u njemu koje beše izgradio poslednjih meseci. To su bili zidovi koji su ga iznutra držali da se ne raspadne. Držali su mu emocije na odstojanju od sveta i od stvarnosti. Pravili su lavirinte kroz koje je bežao od sebe i gubio se da nikad ne pronađe izlaz. Tako je bilo lakše, to nije zahtevalo borbu za koju nije imao snage. Kukavica, eto šta je bio!

Naslonio je glavu nazad na sedište. Slepoočnice su mu pulsirale. Osetio je vibriranje u džepu. Kratko. Poruka. „Čekam te na stanici Istok u Salzburgu. Bombone su u velikoj pregradi“

Gledao je još dugo u poruku. Salzburg Istok. Sići ću iz voza. Stajaće na peronu i čekaće da joj pritrčim i da je prvi zagrlim. Mirisaće poznato, na ljubičice i nešto slatko. Vanilu. Da, to je vanila. Zagrliće me kruto, jer želi da se osećam krivim. Ona neće preko svoje sujete. Ipak sam ja taj koji je otišao. Pričaće o nekim bezveznim stvarima. Pitaće me da li sam gladan. Reći će da izgledam umorno. Njena briga za mene učiniće da se osećam sigurno. Pomisliću da sam najsrećniji čovek na svetu. Ubeđivaću sebe da ovaj osećaj nelagode iznutra ne znači ništa i da je upravo ona ono što mi u životu treba. Sve dok ponovo ne počne da biva sebično daleka. Da uzima od mene samo ono što joj treba. Da me kritikuje kao neposlušno dete, a ja da klimam glavom i objašnjavam da ne umem bolje. Reći će da me voli. Onda će reći da sam slabić i da ne znam da se borim. Ja ću ponovo imati osećaj da sam ja negde pogrešio i da je problem u meni. Izvinjavaću se. Grliću je. Odobravaću sve što kaže. Onda će sve biti u redu. Ja ću opet osećati nelagodu, ali makar će ona biti dobro raspoložena i vladaće poznata harmonija.

Voz je ulazio u stanicu Istok. Ustao je sa svog sedišta i podigao ranac. Nelagoda pomešana sa strahom je rasla u njemu. Kolena su mu drhtala. Da, jedino sam sa njom siguran. Vrata su se otvorila i on je požurio napolje. Stajala je kod izlaza sa perona ruku prekrštenih na grudima. Napravila je jedan korak napred. On je stajao u mestu i gledao u nju. Sa razglasa su javljali da voz uskoro nastavlja dalje. Naglo se okrenuo i u dva hitra koraka se našao ponovo na stepenicama vagona. Pritisnuo je dugme za otvaranje vrata i nestao u unutrašnjosti voza. Požurio je kroz uski prolaz između sedišta. Kroz sledeći vagon i još jedan, što dalje od nje. Nelagoda je nestajala. U jednom trenutku je pomislio da je možda krenula za njim. Ne, ipak ne. Suviše je ponosna za tako nešto.

Voz je polako izlazio iz stanice Salzburg Istok. Na peronu je stajala metalna kutija za kekse na kojoj je bila iscrtana mapa sveta.

Ruke

Gledam u zvezdičaste sitne bore na nadlanicama. Neke podsećaju na zvezde, neke na cvetove a neke na prekinutu osmougaonu mrežu pauka. Gledala sam iste takve bore na rukama moje bake, prekrivale su istanjenu kožu radničkih, težačkih ruku domaćice koja je po ceo dan letela na laganim nogama od šporeta do štale, njive i ostave za mleko. Zimi joj je kroz prste prolazilo grubo predivo čiste ovčije vune, koje je posle bojila u orahovoj ljusci i od njega su nastajali najlepši džemperi, veste i priglavci, vunene čarape i prekrivači. Koliko li su te ruke dobra stvorile, koliko korisnih stvari koje i dan danas traju. Neke od njih čuvam kao posebno blago.

Moje ruke nisu ni blizu toliko vredne i svestrane. Mojoj koži smeta oštra hladnoća pa zna da pukne i napravi mi rane. Po nekad sam ih puštala da krvare i gledala kako se kap vrele krvi sliva niz nadlanicu. Taj mi je prizor u isto vreme bio užasan i omamljujući, ali nisam mogla prestati da gledam. Ta kap krvi je cena koju je moje telo plaćalo za svoju krhkost i neotpornost. Pokušavala sam, svojevremeno, kao i baka, da predem vunu i to na onu najprostiju seljačku preslicu, sa kudeljom vune vezanom za nju i vretenom u desnoj ruci na koje sam namotavala upredenu vunu. I ona bi me posekla po nekad svojom oštrinom. Tada sam moje rane od prediva upoređivala sa ranama vojnika na bojištu koji su se borili za neki viši cilj i sa ponosom prolivali krv. Ja sam samo htela da učestvujem u pretvaranju oblaka vune u klupko i smatrala sam tada naivno, dečije, da učestvujem u nečemu važnom. Baka je govorila da svaka devojka mora da zna sve ručne radove. Naučila me je da pletem vunene čarape i to onako sa komplikovanih pet igala. Meni je to bio izazov, ponovo sam pokušavala nešto što devojčice mojih godina nije interesovalo. Trudila se da mi kukice budu jednake dužine da bi površina čarape bila glatka, tj da ne bi bilo rupa i krajeva koji vire. Tada sam pokušavala i da pređem na viši „level“ gledajući komšinicu koja je plela čarapu „na slepo“ tj uopšte ne gledajući u pletivo u rukama i to još dok hoda. „Level pro“ što bi rekla ova današnja omladina. Taj level nisam uspela da dostignem, jer mi je falilo iskustva. Tada su žene po nekom nepisanom pravilu morale biti stalno nečim zaposlene i nekako je bilo sramota da sede besposlene i ne rade ništa.

Moje ruke su ispitivale svet oko sebe. Vlažna glatka zemlja koju je isprao potok koji je proticao pored naše kuće, bila je idealna za moje zemunice sa bazenima u koje sam posle sipala vodu. Uvući ruku u džak brašna u dedinom podrumu, osetiti čudnu hladnoću koju ostavljaju najfinije čestice pšenice koje se posle pretvaraju u vruć hleb. Razlikovati pod prstima leskov štap i pruće od vrbovih grana. Brojati godove na grabovom panju. Zagrabiti punu šaku vlažne piljevine koja je sipala ispod dedine ručne testere kojom je isekao sva drva za zimu. Kuckati prstima po različitim materijalima, jer svaki proizvodi različit zvuk. Razlikovati biljke po hrapavosti listova. Jednom sam, kao jako mala, upala u koprive i mislim da sam tada imala prvi napad panike u životu. Sećam se kako sam vrištala i kako nisam mogla da dođem do daha. Užasno sam se bojala mraka, i pored svih objašnjenja i ubeđivanja da u mraku ne postoji ništa što tu nije i na svetlosti, za mene je to bilo nešto užasavajuće.

Bilo je i ljudi kojih sam se plašila. Bez nekog posebnog razloga. Jednostavno, nije mi odgovaralo njihovo prisustvo i osećala sam se nelagodno. Odrasla sam u okruženju gde su se takve stvari smatrale uvrnutima i uporno su pokušavali da me ubede da ne treba da se sklanjam od njih. Ja sam neko ko poštuje autoritet, tako sam naučena od malena, i morala sam, uprkos svojoj nelagodi, da budem u blizini ljudi koji su me plašili. Iako su svo vreme pokušavali da budu ljubazni prema meni i da me odobrovolje, meni je tu nešto smetalo i ja nisam mogla ništa protiv toga. Tada nisam znala da postoji nešto što se zove negativna energija. A ja je upijam kao sunđer i proživljavam njene posledice.

Danas sam opet posmatrala moje ruke. Koža mi je suva zbog hladnoće i hemijskih sredstava koja koristim na poslu. Lenja sam da svaki put navlačim rukavice jer mi one smanjuju produktivnost i to me nervira. Više ne ispitujem dlanovima kakva je koja materija. Odavno su mi dlanovi naviknuti i na brašno i na deterdžent za sudove. Na sva hemijska čuda za čišćenje, sunđere, žice i četke. Sada samo ispitujem toplinu, kako stvari, tako i ljudi. Dodir može mnogo da kaže. Trudim se da rukama više grlim nego da budu nešto naročito produktivne. Mislim da upravo zbog zagrljaja nam je priroda dala ovoliku dužinu ruku. U nekim trenucima usamljenosti isprepletem svoje prste. Onda, valjda zbog pritiska, osetim na jagodici domalog prsta otkucaje srca. Taj me ritam umiri i podseti me da sam živa.

 

Jesmo li svoji ili smo u trendu?

Piše: Vesna Duvnjak

Vidimo li mi sebe? Ono stvarno, baš kakvi jesmo? Sa svim ružnim stranama, flekama i naborima. Jesmo li svesni svih ružnih misli koje burgijaju negde u glavi sporadično? A ovamo se u javnosti i ne samo u javnosti nego i pred bliskim osobama i u privatnom okruženju pravimo da smo nešto drugo.

Evo, danima čitam na portalima kojekakve „ženske“ tekstove koji promovišu feminističku misao, prava i slobode žena, raznorazne studije o međuljudskim odnosima i teme od kojih „gore“ interneti, ugljenišu se i onesvešćuju portali, lete komentari i sevaju varnice neistomišljenika. I svi smo super, svi podržavamo, podižemo, podupiremo, svi smo savršeni roditelji i roditeljke, svi sve znamo…

A onda isključimo ove đavolje kutije koje nam zadnjih godina život vezaše za sebe, sednemo na trosed u dnevnu sobu, uplaši nas tišina i malko nam bude nelagodno jer ne znamo šta ćemo sa rukama. A onda? Jesmo li i dalje u mislima sa obespravljenim i zlostavljanim ženama, decom, sirotinjom, beskućnicima i svim ostalim ugroženim vrstama? Mislimo li na mačke i pse u azilima? C! Jok! Onda nam misli okupiraju sopstveni strahovi i slabosti, brige i neuspesi. Bolesti. Usamljenost. Otuđenost. Kajanja. Ne stignemo čak ni od one dnevne doze stresa da se izlečimo, a neka nova zajebancija nam okupira misli. Svi hoćemo da postignemo istu brzinu kao život koji ide brzinom ove nemačke železnice. Zavrti ti se u glavi, svega mi. A mi bi još i za korak da ga prestignemo. Svi hoćemo da mirišemo na nešto. Na brazilski kaktus il’ argentinsku mijaongaru. Neće niko da miriše na sebe, na ono što jeste, na svoju ličnu kombinaciju znoja i prašine. Mijaongara ne postoji, izmislila sam je upravo. Jel’da da niste znali? Jer nam svaki dan serviraju nešto novo što bi trebalo da probamo. Samo i uvek još i još…

Isto tako se serviraju trendovi. Svaki dan se rodi po jedna nova filozofija, neka nova mantra i „must have“ budalaština, pa ne stignemo biti ono što jesmo. Obični ljudi. Ranjivi i sujetni. Uplašeni i tužni. Ne stignemo uživati u sitnicama, nego grabimo život i kidamo ga zubima kao friško žilavo meso. Jer nam je uvek malo. Tako nam serviraju. Tako nam ove čarobne kutijice kontrolišu živote.

Na sve strane motivacione poruke. Citati. Sve pršti od pozitive. Svi smo srećni i slobodni. Samosvesni i odlučni. Pokazujemo najbolja izdanja. Nikad nismo sjebani i nemamo dana kad smo i sami sebi viška. Samo pozitiva i sve će biti u redu. Hoće. Onda kad nam ubace antidepresive u vazduh. Eventualno u flaširanu vodu. Jer više nije moderno piti česmušu.

Što ne objavite selfi iz kreveta u 11 pre podne dok vas izjeda frustracija jer ste dobili otkaz? Još u pidžami i sa podočnjacima do brade. Jok. Samo nasmejano i pozitivno. I otkaz je za ljude. I suze su za ljude. I frustracija. I strah. Sve su to normalne ljudske emocije, ali od takvih svi beže. Zato što ne mogu da se izbore sa svojim lošim emocijama i stanjima, pa im tuđe dođu kao ogledalo.

Eto zato smo nesrećni. Jer smo zaboravili živeti na običan način. Smejati se glupostima. Pustiti da nas glavobolja prođe sama od sebe. Jok. Daj odmah što jaču tabletu protiv bolova. Onda onu protiv gorušice jer je ova za bolove čudo napravila u želucu. Onda onu za spavanje. Da utrnemo, da ne osetimo više ništa. Jer se izdržati ne može. A treba opet sutra grabiti krupnim koracima kroz moderan život i stići do njegovog kraja neoštećen. I naravno, nasmejan…