Čipovana

Ima, evo, godinu dana od kako je ceo svet okrenut naglavačke, a sve zbog pandemije nekog novog virusa. Raspoloženje širokih narodnih masa se kretalo od odbijanja da se poveruje u postojanje virusa, preko straha, histerije, paranoje, pa preko sprdnje, pametovanja i nekih novih teorija zavere, sve do pronalaska vakcine i početka imunizacije. Reklo bi se, prođosmo sito i rešeto, lokdaune, zatvaranja, maske, respiratore, rukavice, skafandere, distance, pozdravljanje laktovima, a ne naučismo ništa. I dalje se svaka rasprava svodi na šovinistička nadmudrivanja, lupanje kontre i spominjanje familije. Antivakserski lobi je dobio jak vetar u leđa, a teorije zavere jednu potpuno novu dimenziju , pa iz „deep web-a“ iziđoše pravo na stočiće za kafu dokonih domaćica, mudrih glava ponosnih vlasnika proverenih informacija, sve do kladionica, vrtića i zelenih pijaca. Sad imamo još jednu pandemiju koja se nezaustavljivo širi – Teorije zavera.

Jedna od najzastupljenijih teorija zavere je ona o Bilu Gejtsu, 5G mrežama i vakcinama u koje su navodno ubačeni čipovi pomoću kojih će gospodin Gejts moći sve da nas prati, a sve to preko predajnika 5G mreže. Znaće sve o nama, kud idemo, šta radimo, s kim kafenišemo, s kim se svađamo, koliko puta dnevno idemo u toalet, šta pričamo sami sa sobom, s kim se jebemo i u kojoj pozi, ko nam drma kavez i pljuje pod prozor. Dakle, Veliki Brat na svetskom nivou, a mi svi učesnici. Znači, CIA, BIA, M5, MOSAD i sve ostale špijunske zajebancije su mačiji kašalj za ovo što nam se sprema.

I tako se zabrinula Radojka iz Donjeg Duvaništa da će se saznati da je svekrvi u čaj onomad sipala laksativ, pa jadna žena tri dana spavala u toaletu. U pauzama, naravno. Kad Gejts to sazna, osnovaće humanitarni fond za pomoć ugroženim svekrvama. Dragutin iz Moravčevice muku muči sa hemoroidima, pa sve krijući ide u apoteku po Hepatrombin, da rodbina ne sazna da mu je dupe procvetalo. E, Dragutine, što si krio, krio si. Sad il’ na operaciju šuljeva, il’ priznaji rodbini što se svakog meseca smucaš oko lokalne apoteke i pričaš okolo da kupuješ sodu bikarbonu za prskanje povrća protiv buba. Sad će svi da saznaju za tvoju sramotu. Objaviće to Bil Gejts na svom Tviter nalogu, čim ti se čip integriše. Ljiljana iz Negotina se plaši čipovanja zato što već godinama ima lažni profil na Fejsbuku preko koga se dopisuje sa mnogobrojnim udvaračima koji joj lajkuju i komentarišu slike, a u inboksu izgaraju zajedno od Web požude. I sve to dok joj muž hrče u susednoj sobi. E,Ljiljo, sad si jebala ježa u leđa. Doduše, ti ne znaš da ti je muž davnih dana u telefon instalirao aplikaciju za praćenje, pa može da čita do mile volje tvoja bludna četovanja koja njemu u krevetu uskraćuješ. Šta misliš, zašto je kupio novi masat za oštrenje noževa? Dušice, ti si čipovana odavno. A na Fejsbuku među obožavaocima svakako važiš za laku žensku. I svi vi ostali što radite nešto neprikladno, muljate, varate ili samo pomislite nešto što se ne sme, drž’ te se, eto Gejtsa sa čipovima.

Pre tri nedelje sam dobila prvu dozu vakcine protiv Covid-19. Dva dana me je bolela ruka i to je sve. Danas oko podne sam dobila drugu dozu vakcine proizvođača Pfizer/BioNtek. Bilo mi je malo sumnjivo zašto me I lekar i tehničar koji mi je dao injekciju sažaljivo gledaju, ali sam se trudila da ne razmišljam o tome. U glavi mi je samo odjekivalo: čip,čip,čip,čip… Kao da neko nije zavrnuo slavinu do kraja. Prvih 15 minuta nakon vakcinacije sam sedela u prostoru odvojenom za posmatranje, tj ako se nekome desi da ima neku brzu kontraindikaciju na vakcinu. Sedim tamo i gledam u jednog bolničara ispred mene, krupan čovek, razvijen, ćelav i sa bradom. I odjednom mi sine jedno logično pitanje: Zašto nekim muškarcima kosa ne raste a brada i sve ostale dlake rastu? Da li se to ikad iko zapitao? Jebote, pa ova vakcina ipak ima kontraindikacije. Postadoh odjednom pametnija. Razmišljajući o pitanju koje mi se samonametnulo, vozim do velikog gradskog parkinga. Odlazim do parking automata i kopam po novčaniku da nađem 80 centi za parking. Nađem nekako 60 centi, ali onih ostalih 20 nikako. Automat se vraća na početni ekran i izbacuje moj sitniš jer nisam ubacila dovoljno. Vadim prstima mojih 60 centi i još 6 eura u kovanicama po 2 eura. Auuu, jebote, ovo sigurno Bil Gejts šalje kao nagradu što sam se dobrovoljno čipovala, ovaaaj… vakcinisala. Ne verujem rođenim ni očima ni prstima. Zar ovde u Nemačkoj gde je svaki cent bitan, ja dobijam, ničim izazvana, celih 6 eura. Ma garant Gejts, nema šta drugo da bude. Osetih u trenutku kako mi pulsira ono mesto na ruci gde su me uboli iglom pre pola sata. Čip. Nema šta drugo da bude. Gledam onih 6 eura na dlanu, pa gledam u onaj Parking automat, pa se pipnem po onom ubodnom mestu… Napipam nešto… Pravougaonog oblika, izuzetno tanko… Jebote, pa ja sam čipovana! Pogledam sama sebe u retrovizoru, da se uverim da sam to još uvek ja. Ja sam, nema šta. Samo sam danas nekako lepša nego inače. Hmmm… sve je ovo meni sumnjivo.

Stižem na parking ispred zgrade, i taman da se uparkiram kako treba (iako sam žena), od onog bola u ruci ne uspem dovoljno da okrenem volan i već vidim kako udaram u komšijin auto, kad odjednom mi kroz levu ruku prostruja neka čudna energija, ruka neverovatnom brzinom okrenu volan i ja se uparkirah savršeno. U milimetar. Auuu, šta je sad ovo… Čip… Eto odgovora… Gejts mi preko 5G mreže izigrava parking senzor. Ostajem da sedim u autu onako zblanuta i gledam nekud u prazno par minuta. Polako skidoh jaknu i još jednom opipah ono mesto gde su me uboli iglom. Stvarno ima nešto. Izvukoh levu ruku iz rukava i ugledah ga. Čip! Mali pravougaonik u boji kože na mom ramenu. Istina je! Čipuju nas! Polako pređoh prstima preko čipa, kao da je neka relikvija. Odjednom se začu šuštanje iz radija, iako je motor bio ugašen. Jedan promukli glas iz neke velike daljine progovori: Vesna! Rek’o molim gospodine Gejts. Kaže, kako si znala da sam ja? Pa reko ko bi drugi mogao biti, dragi Bile, samo tebi mogu pasti na pamet ovakve stvari. Znači, uspelo ti je da nas sve čipuješ i porobiš. Osim antivakcinaša, oni će ti se najebati mile majke, da znaš. Kaže, ne brini ti za njih, sredićemo ih preko društvenih mreža, tu su najčešće grupisani. Smogoh snage da upitam: Gospodine Gejts, može jedno pitanje? Može, može, odgovori, samo pucaj… Pa, vidite, mene jako interesuje zašto se Vaš operativni sistem zove Windows (eng; prozori) a Vi se prezivate Gates (eng; kapije)? Nasmeja se Bil Gejts grohotom i odgovori: “ Pa prozori, normalno, jer se vi Balkanci najviše plašite promaje i to je jedini način da vam se konačno dohaka“. Ostadoh u čudu. Čovek je stvarno u pravu. Promaja, Windows, prozori… Ima smisla…

Sedela sam i dalje i gledala u radio. Odjednom Gejts ponovo progovori: „De, života ti, Vesna, nemoj zaboraviti da odlepiš taj flaster sa ruke što su ti zalepili posle vakcine. Pomisliće neko da je čip sa spoljne strane“.

Ovaj život od trideset i nešto

Prelazim prstima preko lica. Ne sviđa mi se kako na dodir izgleda deo oko očiju. Koža je isuviše nežna i tanka. Reklo bi se da sam konačno dobila podočnjake. Možda bi trebalo da se obradujem, jer ih nikada nisam imala? Možda ipak postajem žena svojih godina, iako sam mislila da neću nikad? Po malo me plaše ova razmišljanja… Možda je stvarno vreme da se uozbiljim? Osim što nemam pojma šta bi to trebalo da me odredi kao osobu mojih godina?

Iskreno, nisam ni svesna svojih godina. Radujem se sitnicama kao da mi je 15, ponesu me emocije i muzika kao da mi je 20, a po nekad se jedva krećem od tereta života skrhanog na moja leđa kao da mi je 70. Po nekad mi leptirići u stomaku zalepršaju krilima kao da mi je 17. Nekad sam razočarana u ljude kao da mi je 50. Nekad postupam potpuno naivno i nepromišljeno, kao da mi je 20. Nekad se u meni skupi toliko sivila, koliko zajedno nema u svim gradovima sa lošom ekološkom situacijom, gde ljudi spaljuju ugalj i automobilske gume. Kao da mi je 67. A najčešće sam to samo ja, neshvatljiva i drugima i sebi, po nekad bez plana, a nikad bez osmeha. Obična ja, neodređenih godina. Sasvim jednostavna ja, ona od juče i ona od pre 2 godine. Jedini trenutak kada postanem svesna svojih godina je onaj kada ugledam fotografije školskih drugova na mrežama. Uplašim se, svega mi. Valjda najmanje sebe gledam pa ni ne vidim da je moja generacija uveliko osedela, omatorila, izborala se, oćelavila, to sve ozbiljni ljudi u ozbiljnim godinama. To do juče bila deca, šta im se desi odjednom..?

Ako bih kao uzor žene u ozbiljnim godinama trebala da uzmem žene iz mog okruženja koje su tu negde oko četrdesete, pa onda bolje da me bacite direktno na 60 il’ nek’ crknem odmah. To puno kompleksa, to mašta o silikonskim sisama, to se maže kojekakvim anti ejdž kremama od kojih osmeh ostane fiksiran po tri dana. To guta vitamine, kalcijume, cinkove, selene i ne d’o Bog da priđe kakvom većem magnetu, ostaće jadna zalepljena za njega sa sve onim ufiksiranim osmehom. To robuje markama, to se gađa cenama garderobe, obuće, kozmetike… To ogovara, to spletkari, to broji lajkove na fejsbuku, to se taguje po „ekskluzivnim“ lokalima dok leži u krevetu petkom uveče i ne zna šta će od sebe i života svoga. To te gotivi samo dok misli da je iznad tebe, ali čim na trenutak pokažeš gde mu je mesto, napada i ujeda kao sumanuto. Neka hvala…

Naravno, ne kažem da su sve takve, ali to je neki prosek. Ja sebe tu ne vidim nigde. Silikonske sise mi ne trebaju, imam svoje prirodne, pa kakve su, takve su. Ne planiram skrivati ni godine ni kilograme, jer opet, to sam što sam. I jedno i drugo je moje i nosim ih onako kako najbolje umem. Ne robujem markama nego se trudim biti marka. Ne robujem ni novcu ni sujeti. Volim bezuslovno i dajem sebe bezgranično. Trudim se činiti dobro i onda kada to nema nikakvog smisla, kada to niko od mene ne traži niti očekuje. Na takav način ispravljam vagu Univerzuma na pozitivnu stranu i tek tada mogu očekivati nešto dobro za sebe. Vodim se najčešće svojim instinktom jer se u bezbroj slučajeva dokazalo da je upravo on imao najbolje rešenje. Sve ono što ga nisam poslušala otpisujem na plaćanje „životne školarine“ koja me jeste skupo koštala. Ali zato svako svoje iskustvo cenim jer mi je pomoglo da naučim.

Ljude gledam prema osećaju koji u meni bude. U svakom međuljudskom odnosu. Puno toga čovek može sam, stvoriti, pretvoriti, naći, iznedriti… Jedino ona najlepša osećanja nisu potpuna ako se ne podele. Ni ljubav ni radost ni tuga… Jer i tuga je lepo osećanje, oslobađa i briše duboke ožiljke kada odlazi.

Živeti slobodno i nesputano, dati od sebe ono najbolje, ali i tražiti samo najbolje jer manje od toga ne zaslužujemo, zapravo je jednostavan životni model. Verovati u dobro, pomiriti se sa onim što ne možemo promeniti, živeti otvorenog srca i uma. Nije teško, jel da 😉

Ja sam spremna za ulazak u srednje životno doba. Ili su mi, ponovo, dobro potrefili terapiju 😉

A vi? Kako ste?