Nena

Crvenokosa. Posebna. Drugačija. Sa osmehom koji obasjava sve u radijusu od dva kilometra, danju ili noću, u olujama i sunčanim danima. Sa stavom i sigurnošću u sebe. Privlegija je imati je, makar na trenutak, u svojoj blizini. Ja je imam, evo, ceo život, i mogu samo da budem srećna, srećna, presrećna što je tako.

Ona ti je od onih koje ni tornado ne može iznenaditi. Za razliku od većine, odlično zna šta hoće i šta neće. Zrači nekom posebnom energijom koju ljudi tumače kao neopisivu privlačnost, lepotu, dobrotu, duhovitost. Svako na svoj način, i svako iz svog ugla, u zavisnosti od širine gledanja. Ali, niko ne ostaje ravnodušan, u to sam sigurna. 

Koliko god reči, epiteta, stilskih figura i poređenja da sad upotrebim, sve je to malo da opiše moju Nenu. Jednu. Jedinstvenu. Nenu. A moju. Moju, zato što mi je bliža od sestre. Zato što je blizu u mislima uvek. Zato što je to ono isto ime koje iskoči kao dolazni poziv u trenutku dok ga tražiš po imeniku. Probajte da izbrojite sa koliko ljudi, i koliko puta vam se to desilo, pa ćete videti koliko je moja Nena za mene posebna. Moja Nena. Ona što me zna, čini mi se, bolje od mene same. Ona što mi je univerzum posla, na kredit, kao nagradu, pa da mu se odužujem ceo život zahvalnošću. Ništa više. 

Danas je mojoj Neni rođendan. Budući da je ona neko ko ne broji godine, niti se njima opterećuje, kako godinama, tako i svim ostalim klišeima i šablonima, nego drži svoj pravac sa obe noge na zemlji, ja hoću samo da joj kažem da je volim. Samo to. I da sam zahvalna što je imam baš takvu kakva jeste. I da sam ponosna zbog toga.