Piše: Vesna Duvnjak
Vidimo li mi sebe? Ono stvarno, baš kakvi jesmo? Sa svim ružnim stranama, flekama i naborima. Jesmo li svesni svih ružnih misli koje burgijaju negde u glavi sporadično? A ovamo se u javnosti i ne samo u javnosti nego i pred bliskim osobama i u privatnom okruženju pravimo da smo nešto drugo.
Evo, danima čitam na portalima kojekakve „ženske“ tekstove koji promovišu feminističku misao, prava i slobode žena, raznorazne studije o međuljudskim odnosima i teme od kojih „gore“ interneti, ugljenišu se i onesvešćuju portali, lete komentari i sevaju varnice neistomišljenika. I svi smo super, svi podržavamo, podižemo, podupiremo, svi smo savršeni roditelji i roditeljke, svi sve znamo…
A onda isključimo ove đavolje kutije koje nam zadnjih godina život vezaše za sebe, sednemo na trosed u dnevnu sobu, uplaši nas tišina i malko nam bude nelagodno jer ne znamo šta ćemo sa rukama. A onda? Jesmo li i dalje u mislima sa obespravljenim i zlostavljanim ženama, decom, sirotinjom, beskućnicima i svim ostalim ugroženim vrstama? Mislimo li na mačke i pse u azilima? C! Jok! Onda nam misli okupiraju sopstveni strahovi i slabosti, brige i neuspesi. Bolesti. Usamljenost. Otuđenost. Kajanja. Ne stignemo čak ni od one dnevne doze stresa da se izlečimo, a neka nova zajebancija nam okupira misli. Svi hoćemo da postignemo istu brzinu kao život koji ide brzinom ove nemačke železnice. Zavrti ti se u glavi, svega mi. A mi bi još i za korak da ga prestignemo. Svi hoćemo da mirišemo na nešto. Na brazilski kaktus il’ argentinsku mijaongaru. Neće niko da miriše na sebe, na ono što jeste, na svoju ličnu kombinaciju znoja i prašine. Mijaongara ne postoji, izmislila sam je upravo. Jel’da da niste znali? Jer nam svaki dan serviraju nešto novo što bi trebalo da probamo. Samo i uvek još i još…
Isto tako se serviraju trendovi. Svaki dan se rodi po jedna nova filozofija, neka nova mantra i „must have“ budalaština, pa ne stignemo biti ono što jesmo. Obični ljudi. Ranjivi i sujetni. Uplašeni i tužni. Ne stignemo uživati u sitnicama, nego grabimo život i kidamo ga zubima kao friško žilavo meso. Jer nam je uvek malo. Tako nam serviraju. Tako nam ove čarobne kutijice kontrolišu živote.
Na sve strane motivacione poruke. Citati. Sve pršti od pozitive. Svi smo srećni i slobodni. Samosvesni i odlučni. Pokazujemo najbolja izdanja. Nikad nismo sjebani i nemamo dana kad smo i sami sebi viška. Samo pozitiva i sve će biti u redu. Hoće. Onda kad nam ubace antidepresive u vazduh. Eventualno u flaširanu vodu. Jer više nije moderno piti česmušu.
Što ne objavite selfi iz kreveta u 11 pre podne dok vas izjeda frustracija jer ste dobili otkaz? Još u pidžami i sa podočnjacima do brade. Jok. Samo nasmejano i pozitivno. I otkaz je za ljude. I suze su za ljude. I frustracija. I strah. Sve su to normalne ljudske emocije, ali od takvih svi beže. Zato što ne mogu da se izbore sa svojim lošim emocijama i stanjima, pa im tuđe dođu kao ogledalo.
Eto zato smo nesrećni. Jer smo zaboravili živeti na običan način. Smejati se glupostima. Pustiti da nas glavobolja prođe sama od sebe. Jok. Daj odmah što jaču tabletu protiv bolova. Onda onu protiv gorušice jer je ova za bolove čudo napravila u želucu. Onda onu za spavanje. Da utrnemo, da ne osetimo više ništa. Jer se izdržati ne može. A treba opet sutra grabiti krupnim koracima kroz moderan život i stići do njegovog kraja neoštećen. I naravno, nasmejan…
Veštica bez metle 