Merga Bien, veštica iz Fulde

Kažu da su priče o vešticama stare koliko i samo čovečanstvo. Čim je čovek pronašao vatru, žena je pristavila kazan i počela da džangriza. I eto vam najjednostavnijeg objašnjenja odakle su se uopšte pojavile veštice.

Kroz istoriju progonjene, osuđivane i mučene, žive spaljivane, žene koje su iole mislile svojom glavom ili uspevale da urade nešto što se u to vreme smatralo nemogućim, veštice su zapravo bile žrtve ljudske gluposti. Ako je žena isuviše lepa pa privlači pažnju muškaraca, ljubomorne zavidnice bi je proglasile vešticom i na jednostavan način se rešile nemile suparnice. Optužena sirotica bi bila vezana u džak i bačena u vodu, pa ako preživi, onda nije veštica.

Ovakvih i sličnih primera kroz istoriju je bilo mnogo. Jedna od najpoznatijih veštica na svetu je i Merga Bien, veštica iz Fulde.

Fulda je gradić u nemačkoj pokrajini Hesen i ime je dobio po reci Fuldi na kojoj je i izgrađen. Pitomi gradić predivne barokne arhitekture, čuven je po svecu Bonifaciu koji se smatra zaštitnikom svih Nemaca i koji je u 8. veku došao u ove krajeve da bi širio hrišćanstvo. Sahranjen je u Fuldi i njegov grob je postao mesto hodočašća, tako da slobodno možemo reći da se hrišćanstvo u ovom delu Evrope počelo širiti upravo iz ovog gradića. Na mestu gde je Bonifacius sahranjen, sagrađena je Katedrala koja je i najveći simbol Fulde i danas je pretvorena u muzej.

Međutim, iako je ovaj simpatični gradić mesto koje posećuju hodočasnici, ima on i svoju najpoznatiju vešticu.

Merga Löher rođena je krajem 1560. godine u bogatoj trgovačkoj porodici. Veoma rano se udala za dosta starijeg čoveka po imenu Vilhelm Frank, koji je ubrzo nakon venčanja preminuo. Mergin drugi suprug je bio Krištof Orth i u tom braku je Merga dobila dvoje dece. Posle nekog vremena umrli su i Krištof i oboje dece, verovatno od neke zarazne bolesti.

Merga se udala po treći put i to za čoveka po imenu Blasius Bien. Nakon jedne svađe koju je njen treći suprug imao sa svojim poslodavcem, Merga je pokušala da zaštiti interese svog supruga i suprotstavila se njegovom nadređenom. Mračni srednji vek u kome je živela nije opraštao inteligentnim i hrabrim ženama, pa je Merga proglašena vešticom, a ponajviše zbog činjenice da je u tom trenutku bila trudna, iako za prethodnih 14 godina koliko je bila u braku sa svojim trećim suprugom, nije uspela da ostane u blaženom stanju. Smatralo se da je dete koje nosi plod samog đavola.

Godine 1603 u Fuldi i okolici se dogodio veliki progon veštica koji je organizovao Baltazar Nus – Malefizmeister tj progonitelj veštica. Merga Bien je bila jedna od prvih uhapšenih od oko 250 ljudi (pretežno žena) koji su nastradali u ovom progonu. Merga je optužena da je ubila svog drugog supruga i decu, da je učestvovala na okupljanjima veštica ( čuveni Black Sabath), te da je zatrudnela sa samim đavolom jer sa svojim trećim suprugom za 14 godina nije uspela da dobije potomstvo.

Uhapšena je i zatvorena u kavez za pse, jer je kula gradskog zamka koja je služila kao zatvor, bila puna.

Nakon suđenja na kome je Merga, očekivano, proglašena krivom, u jesen 1603. spaljena je na lomači. Posle spaljivanja je njen suprug morao još da plati globu od pola guldena zbog zločina svoje supruge.

2008. godine grad Fulda je doneo odluku da u spomen na spaljene žene u čuvenom progonu veštica iz 1603. godine, podigne spomenik u delu grada koji je poznat kao Frauenberg (ženski breg). 2013. godine je podignut spomenik i spomen ploča sa imenima spaljenih žena.

U Baroknoj červrti Fulde (Barockviertel) sačuvan je toranj u kome su zatvarane žene optužene za veštičarenje i zove se Hexenturm (Veštičiji toranj).

Ako znaš nekoga…

Piše: Vesna Duvnjak

Jesi li srećan? Ide li ti sve u životu onako kako si hteo i planirao? Jesi li zadovoljna svojim telom i izborima? Osećaš li se dobro u svojoj koži? Jesi li voljen? Grle li te dovoljno? Govore li ti dovoljno o tvojoj lepoti i posebnosti? Razmišljaš li o suštini postojanja ili živiš samo zato što moraš, jer ionako nisi ti birao da se rodiš i da živiš u ovom trenutku pod ovim i ovakvim nebom? Trudiš li se ostaviti trag? Ili samo dišeš i trepćeš do kraja? Voliš li sebe? Voliš li oko sebe? Ljubiš li dovoljno? Imaš li sve što ti je potrebno? Ne sve što poželiš, nego ono što je potrebno za sreću i zahvalnost? Dišeš li punim plućima ili samo koliko je dovoljno da ostaneš u životu? Razlikuješ li mirise? Ne po aromama, nego po osećanjima? Misliš li o sebi? Brojiš li zvezde? Sanjaš li? Plačeš li? Ne na sahranama, nego onako, za sebe? Pustiš li emocijama da te savladaju? Nađeš li se svima koji te trebaju? Smeješ li se dovoljno? Bojiš li se? Smrti? Života? Kojeg od ta dva više? Čitaš li? Putuješ li? Diskutuješ li? Ili samo o vremenu usput pričaš?

Znaš li nekoga ko je depresivan? Anksiozan? Tužan? Bezvoljan? Mrzovoljan? Nervozan? Plačljiv? Razdražljiv? Uplašen?

Jesi li ti nešto od toga? Možda po nekad, možda stalno?

Znaš li šta je mentalno zdravlje i koliko je ono bitno? Znaš li kako izgleda kad te boli duša? Znaš li kako izgleda napad panike? Znaš li šta je granični poremećaj? Jesi li čula za bipolarnost? Znaš li koliko ljudi iz tvog okruženja se bori upravo sa ovim problemima, a nikad ti to neće priznati? Niti ćeš ti ikad posumnjati da sa njima nešto nije u redu. Znaš li koliko se samoubistava desi godišnje? I da su to u 90% slučajeva ljudi od kojih to niko nije očekivao?

Znaš li da nije sramota ići na psihoterapiju? Niti je sramota uzimati antidepresive i anksiolitike. Znaš li da psihoterapija zaista pomaže? Znaš li da psihoterapeut može da te nauči kako da prevaziđeš strahove i slabosti?

Znaš li nekoga ko nema snage da se izbori sa svojim slabostima? Nazivaš ga slabićem i osobom bez karaktera. Kako je to jednostavno. A možda se bori upravo sa nekim od ovih problema. Možda ne zna ništa o tome pa je uplašen još više, i ne može sa tim da izađe na kraj, pa će ga naći prekosutra prosutog mozga ispred nekog ulaza, ili obešenog za cevi od grejanja. Ružan prizor, jel da? Svi beže od toga. Od prizora i od tužnih ljudi. Svi žele da im neko drugi prenese pozitivnu energiju, ali svoju ne daju. Samo se posle pitaju šta li se to desilo.

Postali smo suviše okrutni. Suviše okrenuti sebi. A trebamo jedni drugima. Da nije tako, na svetu bi i dalje postojao samo jedan čovek a ne osam milijardi nas.

Ako znaš nekoga kome je potreban osmeh, nasmej ga. Ako znaš nekoga kome je potreban zagrljaj, zagrli ga. Uteši. Razgovaraj. Pomozi mu. Reci da postoji rešenje. Da će sve biti dobro. Da možda baš i ne razumeš šta tačno nije u redu, ali da postoje stručni ljudi koji mogu da pomognu. Trudi se da i sam postaneš bolji. Jer trebaš sebi i onima oko sebe. Potraži pomoć ako pomisliš i jednog trenutka da ti je potrebna. Ne boli. Nije sramota. Nije skupo. Nije nemoguće.

DANAS JE 10. OKTOBAR, SVETSKI DAN MENTALNOG ZDRAVLJA

Jesenja nota

Miriše jesen u punom sjaju. Sve boje, svi mirisi, svi pejzaži, naravno, upotpunjeni kišom i sumornim jutrima sa izmaglicom su tu. Volim jesen. Koliko god ljudi mislili da je depresivna sa svojim tmurnim epizodama i hladnoćom kojom povremeno zna da iznenadi, meni je nekako lepa. Ima svoj poseban adrenalin. Tera ljude da se zbližavaju. Boje su joj prave životne. Vatra i krv. Sunce se još ne predaje. Nekako mi se čini da greje još lepše kroz polu ogoljene krošnje.

Kada bi me pitali koje sam ja godišnje doba, verovatno bih rekla da sam jesen. Iako sam rođena u proleće. Zimu volim naročito zbog svih njenih čarolija i posebnosti. Leto volim zbog lepog vremena i boja koje donosi. I radosti koju obećava. Ali, ja sam ipak jesen. Ona što joj se raduju samo odabrani. A većina je smisliti ne može. Ona što svojom ćudi greje i ledi. Nepredvidljiva. Ponekad olujna. Po nekad pitoma i draga. Teška kao kiša koja lije danima. Mrska. Odbojna. Vesela. Moje su boje vina i života.

Ove mi jeseni lišće nekako drugačije šušti pod nogama. Korak mi je nesiguran. Iz leđa vadim oštar i dugačak nož, krvav i blistav, zaboden poznatom rukom u ogoljeno mesto. Sama sam ga ogolela. Sama pustila da se zarije. I boli… majku mu… boli… Nisam očekivala da rana od noža može toliko da boli. Mislila sam da bol traje samo tih nekoliko trenutaka dok sečivo prolazi kroz mekano, nezaštićeno meso leđa koja su očekivala zagrljaj. Leđa koja su se savijala da stvore i ispravljala da zaštite. Negde sam sigurno pogrešila. U koracima, kao u košarci.

Ovo lišće po kome sada gazim nije moje. Nije sa mog drveća. Nisu to kestenovi mog Novog Sada. Ovo je neko drugo drveće. Lepo, ali nije moje. Ali je moja krv po njegovom lišću. Tako postajemo bliski. Ja i nepoznto lišće. I ono je, kao i ja, otkinuto sa grane koja mu je bila oslonac. I davala život. Krvarimo zajedno. Ono čeka zimu i sneg da ga prekrije i tako zauvek sahrani. Ja čekam da rana zaraste da mogu dalje. Sneg će prekriti i jedno i drugo. Ožiljak će boleti na svaku promenu vremena. Još godinama. Novo lišće će u proleće okititi grane. Ja više neću biti ista…