Ljubav i njene ruševine

Voliš li me? Volim te… Koliko… Odavde do Svemira… Zauvek? Zauvek! Obećavaš? Naravno? Nikad me nećeš ostaviti? Neću, šta ti je..? Hoćeš li me ovako ljubiti svako jutro, do kraja života? Hoću, obećavam! Ne moraš da obećavaš, samo uradi tako. Dobro. Hoću.

– Volim sok od jagode. – Kupiću ti. – I gumene bombone. – I to ću ti kupiti. – Od cigareta živim. – Nema veze, prestaćeš… – Neću prestati! – Ma, hoćeš… Doći će trenutak. – Ja sam noćna ptica, malo spavam… – Ja nisam, ali nema veze. – Nema veze… – Meni je muzika isto što i vazduh i voda. – Samo nek’ je veselo… – Po nekad budem tužna bez razloga… – Proći će, trgnućeš se… – Meni je zagrljaj najsigurnije mesto na svetu. Onaj pravi, zaštitnički… – Od ljubavi se ne živi… – Ja živim… – Nisu mi toliko bitne materijalne stvari. – Raditi se mora, jer se živeti mora… – Ništa se ne mora, osim umreti… – Tačno!

Ja sanjam morska plavetnila u julska popodneva, miris soli i zvuk talasa. More je život. More je ljubav… – To je luksuz. – Ja živim od emocija… – Od ljubavi se ne može živeti. – Mene je teško razumeti. – Ma, nije, čini ti se… – Ja sam zahtevna i ponekad ni sama ne znam šta hoću. – Moraš znati šta hoćeš, ako ne znaš, propašćeš… – Ja nisam kao drugi, štrčim, odudaram… – Po čemu, svega ti? – Po svemu… – Ma umišljaš… – Ne mislim da je to loše nego baš naprotiv… – Ne vidim ništa što odudara… – Šteta…

Vidiš da možemo zajedno iako smo različiti! – Vidim, možemo… – Vidiš da ljubav nije to što ti misliš? – Da, sad mi je jasno… Ljubav je hrana na stolu i plaćeni računi. Ostalo se ne važi. – Važi se, ali ovo je najbitnije da ljubav opstane… – Valjda tako mora… – Moraš da radiš na sebi, da se menjaš! – Ne želim da se menjam, osim ako tebi nisam dobra… – Jesi, ali ipak bi mogla da ostaviš cigarete. – Ne želim… – Pa kome misliš za vrat da padneš kad dobiješ moždani udar ili rak? – Ne moram da padnem nigde… Postoji eutanazija… Nije mi žao… – To je predavanje bez borbe, linija manjeg otpora… – Možda, ali to je moj život… – Odvratna si! – Verovatno… – Ništa me ne slušaš! – Ja ne slušam nikoga. – Ne može tako! – Znam da ne može… Uzmi ili ostavi… – Moraš se promeniti… – Ne znam kako. Ako se promenim onda to neću biti ja… – Naravno da ćeš biti ti, ali bolja verzija tebe. – Bolja, kome? – Meni! – Mislila sam da sam ti dovoljno dobra… – Uvek može bolje… – Slažem se!

Evo, uradila sam sve što je traženo od mene. – Jesi, ali ima još. – Koliko još? – Još mnogo… – Nema mene u meni skoro ni mrvicu više… – Pusti gluposti, život je borba, mani se filozofiranja… – Ne osećam se dobro… – Šta ti je? – Nemam pojma, ali probaću da saznam. – Ako ti nije dobro, idi doktoru. – Da, trebala bih…

Lekar mi je dao lekove. Kaže da mi je nizak prag tolerancije na stres i frustraciju i da teško podnosim pritisak. – Dobro je dok imaju tablete. Pij i ćuti i guraj dalje… – Da, tako bi trebalo… Sama sam kriva što je dotle došlo. Verovatno nisam sve radila kako treba… Tablete će pomoći da se vratim na pravi put… Sigurno…

Ako zidamo kulu od različitih elemenata, od kamenja različitog oblika, i ako ih tokom gradnje ne prilagodimo jedan drugom nekim vezivom koje će ispuniti praznine koje nastaju, kula će se srušiti. Mi ćemo je i dalje zvati kulom, iako to nikad nije bila. Njene ćemo ruševine nazivati ostacima kule, iako od tih elemenata nikada nije mogla biti kula. Možda je mogla biti bankina uz ulicu, eventualno ograda za cveće u jednom nizu kamenja. Kula je bila previše ambiciozan projekat. Zato su ostale samo ruševine…

A sad, adio…

Bio je januar 1996. Taman negdje ovih dana. Ja nepunih 13 godina, sestra godinu mlađa. Ispraćaju nas baka i djed ispred kuće u kojoj smo se rodile i odrasle. Djed plače i grli nas. Govori nam da pazimo kakvu vodu pijemo tamo u Vojvodini, kaže, nije ni blizu kao naša.

Danas, 23 godine kasnije, plaču mi ćaća i mater. Plače mi dijete još od jutros. Plače, evo, i sad na zadnjem sjedištu i samo ponavlja „zašto moramo da idemo“? Plačem i ja. Iako sam se zarekla da neću. Idem u bolje. Idem tamo gdje ljudi žive dostojanstveno. Nema veze što ću zauvijek tamo biti građanin trećeg reda, stranac, auslender… Makar ću moći normalno da živim od svog poštenog rada. Da ne razmišljam hoću li imati da platim račune i kupim hranu.

Dugo sam izbjegavala da prihvatim da na ovim prostorima još dugo neće biti bolje. Ja svoju zemlju nemam još od 1992.

Valjda bi trebalo sad da pljujem po političarima, da im sve po spisku izredam zato što su me natjerali da idem iz svoje zemlje i iz svoje kuće. Da ogorčeno psujem i da sve to bude bljutavo patetično… Neću… Jer nisu zaslužili ni toliko…

Umjesto toga, odlazim sa velikim naramkom ljubavi. Od svih. Svih mojih. Kad sam spustila kofer da počnem da pakujem stvari, prvo sam u njega stavila moj veliki album sa fotografijama, i tako je kofer stajao danima. Sinoć sam ga izvadila i ostavila na noćnom ormariću, jer sve te ljude nosim sa sobom. U glavi i u srcu. Sačuvala sam sve njihove zagrljaje da me hrabre u danima koji dolaze. Koji kažu da imam gdje da se vratim. Stižu mi poruke čitavo jutro. Žele mi srećan put i govore da me vole i da se javim kad stignem. Mene hvata panika svakih 10 minuta, a njihove me poruke umiruju i tjeraju sjetni osmijeh na lice. Nisam tužna. Na novi život gledam kao na izazov. Kilometri su samo broj, a ljubav se njima ne mjeri…

Šta žene stvarno žele od muškaraca

Žene su večita enigma. Nikad im ugoditi. Ne valja kad je mlakonja, ne valja kad je grubijan. Ne valja kad je popustljiv, jer onda nema svoje „ja“. Ne valja kad je švalerčina, ali ne valja ni kada je stalno sa njom, jer je onda guši i nema svoj život. Htele bi u jednom muškarcu ceo svet. Da je dobar, da je pažljiv, da je zgodan, bogat, romantičan, veran, da je strastven, da je nežan, da je pun razumevanja, da je muškarčina a ne neka tetka koja joj se petlja u kuhinju, ali ipak i da zna da joj spremi jelo, donese kafu u krevet na poslužavniku na kome je i sveže ubrana ruža. Da ne pije previše, ali da može da popije dovoljno, taman koliko i njegovi drugari, jer jebeš muškarca koji ne podnosi alkohol. Da može da vozi kad je pijan. Da ne povraća kad je pijan. Da ne priča gluposti i grli sve žensko na šta naiđe, naravno, kad je pijan. Kad je trezan, ako zagrli neko rendom žensko, noga mu je zagarantovana. Da dobro zarađuje, tako da ona može svoju celu platu da potroši na sebe. Da na plaži gleda u nju i isključivo i samo u nju. Da je razume kad je u PMS-u, da ne galami, ne svađa se, ne prigovara, ne trepće i ne diše. Kad ona započne svađu, on da ne reaguje. Da ima diplomatski odgovor kad ga ona na to ne reagovanje napadne zašto ćuti.

Da joj u 1 posle ponoći bez reči ode po cigarete, uloške, nešto slatko, nešto za grickanje. Da ne govori ružno o njenoj mami, a svoju da uopšte ne spominje. Da mu ona bude centar sveta, ali da je ne gnjavi previše. Da redovno šalje romantične i duhovite poruke za dobro jutro, dobar dan i laku noć. Da održava strast inovacijama u krevetu, da je grub i nežan u isto vreme, da izvuče iz nje seksipil za koji nije ni znala da ga ima. Da učini da se oseća kao najlepša žena na svetu, najbolja, najrazumnija, čiji su saveti kao iz Svetog pisma. Da svako ima svoju slobodu, ali da on ne preteruje u toj slobodi. Da ona može da ima muške prijatelje, a on ženske ni u kom slučaju, jer pobogu, svi znamo kakvi su muškarci. Čim ga ona pozove da se stvori kod nje u roku od odmah. Da razbije sve njene sumnje, komplekse i frustracije nežnim rečima, dodirima i skupim poklonima. Da je ona uvek u pravu. A on da lupi šakom o sto, jer treba da se zna ko je muško u toj vezi. I to tako da lupi da ona odmah poželi divljački seks, odmah tu, na tom istom stolu. Posle da se žali da je bole leđa od stola, da joj je nezgodno podigao nogu, a on da joj maže leđa gelovima protiv bolova tešeći je rečima da nikada više neće imati seks na kuhinjskom stolu, na šta ona počne da mu govori da mu više nije stalo do nje, da mu nije privlačna, da je on sigurno neki skriveni perverznjak, i da se boji da će jednog dana isplivati ta njegova nastrana priroda.

Želi da je zaprosi romantično, teatralno, klasično, da klekne na jedno koleno negde u sred šume i iz džepa trenerke izvuče kutijicu sa blistavim prstenom unutra. Da iz ranca izvuče šampanjac i kristalne čaše, od kojih se jedna okrnjila dok su se pentrali po brdima, a ona da zanoveta zašto je razbio kristalnu čašu. I zašto je izblatnjavio koleno markirane trenerke koju mu je ona poklonila, dok je klečao ispred nje i čekao da ona dovoljan broj puta trepne, uzdahne, cikne, mahne rukama ispred lica, pre nego što kaže to čuveno „ Da“. To što je on dobio reumu u kolenu dok je strpljivo čekao njen odgovor koji je, ionako, unapred znao i raskrvario se na kamen na koji je kleknuo, nikom ništa. On je tu da bude heroj i njen vitez. Sa reumom u dva’es’ petoj.
Da im obezbedi stan dovoljno veliki za njih dvoje i njihovo troje dece. Da u stanu ima posebna prostorija za dečije igračke, posebna za sušenje i peglanje veša, i naravno, jedna skroz posebna za njenu garderobu, cipele i tašne. On može svoje stvari da drži u koferu, šta mu fali. Da je tetoši dok je trudna, da ne dozvoli da ona nogom stane na pod, nego da je nosi. Da okreči dečiju sobu u roze, jer je ona ubeđena da nosi devojčicu, a posle dva meseca da je prekreči u žuto jer je ultrazvuk rekao da je dečak.

Da im obezbedi kućicu na selu u kojoj će provoditi celo leto, ali u nekom urbanom selu, ne baš u nekoj selendri. Da je enterijer sav od toplih boja, drveta i starinskog, repariranog nameštaja. Da je bašta puna cveća. Da nabave kokoške i patke jer je njoj to tako romantično. I kučeeee. Ono malo, belo, kao plišana igračka. U sred te idile, kuče udavi kokošku, deca vrište, ona se hvata za glavu, šutne nogom patku koja je došla i kljuca joj manikirani nokat na nožnom prstu. On odluči da proda i kuću i stan i patke, kokoške, kuče, ženu, decu, auto, biznis, ljubavnicu, otera sve u vražiju mater i preseli se na Barbados.

Vesna Duvnjak

Razumiješ li moje ludilo..?

Nije dijagnoza. Nije ni prelazno. Može po nekad da bude zarazno, ako razumiješ i znaš da se uklopiš. Da plešeš u istom ritmu, da govoriš istim jezikom. Da nadopuniš i shvatiš.
Svakome od nas treba neko takav.

Možda je to ona druga polovina koja se savršeno uklapa da bi smo bili cijeli. Ili prijatelj koji te razumije, konta kad ti se priča, kad bi da ćutiš, a kad bi da piješ. Koji zna, po tonu tvog glasa, da prepozna da li ti je u tom trenutku potrebna kafa sa ćutanjem i njegovim prisustvom, sarkastična, prijateljska opaska na račun tvog nezgodnog karaktera, ili da ti se jednostavno pojavi na vratima sa nekoliko piva u rukama. Koji će ti za rođendan pokloniti ciglu upakovanu u čitulje iz novina, jer zna da se oduševljavaš takvim stvarima i da ti materijalna vrijednost poklona ništa ne znači. Samo emotivna. Koji će ti oprostiti što si, za isti taj svoj rođendan, zaboravio da si zvao goste na tortu, pa umjesto da ga čekaš kod kuće, ti zaglavio u kafani sa kolegama sa posla. Pa će te poslije mjesecima zadirkivati zbog tog propusta koji bi ti malo ko oprostio. Pravi je prijatelj na to odmah zaboravio, jer zna sva tvoja ludila i zna da to nije ni namjerno ni zlonamjerno.
Svi smo mi jedinke za sebe. Po navikama, po željama, po snovima. Svi tražimo ljubav, razumijevanje i prihvatanje. Svi tražimo sigurnost u bliskim ljudima, porodici, prijateljima i partnerima. Koliko god, naročito u ovo novije vrijeme, mlade žene potencirale svoju snagu i samostalnost i koliko god bile u pravu što se tiče toga, ipak i njima treba oslonac. Lijepa riječ. Neko ko razumije. Kome ne moraš mnogo objašnjavati. Svima nam treba.

Samoća ima svojih prednosti. Zna da bude ljekovita i umirujuća. Tišina takođe. Postoje ljekovite tišine u dvoje. Nečije samo prisustvo, bez riječi, može da učini mnogo. Tišina tada nije neprijatna. Ona je odraz bliskosti dvoje ljudi.
Svima nam treba neko ko će razumjeti male rituale koje, priznali ili ne, svi imamo. Onaj ko razumije postaće njegov dio. Ako voliš ujutru da piješ kafu u krevetu, bićeš ispunjen i zadovoljan ako pored sebe imaš nekoga ko voli isto to. Da ti ne kaže da si luda što plačeš zbog filma koji je glup kao noć, ali te je, eto, pogodila jedna rečenica iz nekog dijaloga. Da razumije zašto voliš da nosiš različite čarape i da posmatraš reakcije ljudi kad im dođeš u goste u rasparenim čarapama. I da ti to bude beskrajno zabavno. Da prihvata tvoju iznenadnu opsjednutost ljubičastom bojom. Da se ne zgražava nad tvojom plačnom reakcijom na pjesmu koja te je podsjetila na baku. Da zna da voliš krupne, bijele kale i da živa nisi ako ih nemaš u stanu. Da poštuje to što ne podnosiš haos, ni u kući ni u mislima. Da ti ne broji cigarete, iako znaš da su štetne, ali ih proždireš kad si nervozna. Da te ostavi na miru nedeljom ujutru da se do mile volje razvlačiš po krevetu, jer je jedino tog dana alarm isključen, i ne moraš nigdje i ne moraš ništa. Da razumije da ti je osmijeh uslovni refleks. Da se hraniš smijehom i pozitivnom energijom i ne podnosiš ljude koji uporno pričaju o lošim stvarima. Da tačno zna kada ti treba samo zagrljaj i nikakav više fizički kontakt. Da ostane budan sa tobom cijelu noć razgovarajući i gledajući filmove. Da ima razumijevanja za tvoje noći provedene nad tastaturom, jer ako to ne uradiš tad, pobjeći će misao i nećeš je uhvatiti, a toliko dugo te je golicala po mozgu. Da te samo zagrli svaki put kada vidi suzu da je skliznula negdje ispod brade, bez da pita išta. Da razumije da si trenutno u takvoj fazi, da te sjebao PMS, da se u tom trenutku osjećaš grozno. Isto tako da zna da će to ubrzo proći, i da nema potrebe da se prima na svaku tvoju provokaciju. Da ne kritikuje to što ti je plej lista na telefonu dostojna jedne ugledne psihijatrijske ustanove, i da takav miks žanrova i melodija možeš samo ti da napraviš i još da uživaš u tome. Još bolje je ako i on nauči da uživa sa tobom u jednom takvom miksu. Onda je to ljubav. Da mu ne bude čudno što u četvrtoj deceniji još uvijek moraš da zastaneš ispred svakog izloga prodavnice igračaka i da dobro osmotriš svaku posebno. Da zna kada želiš da budeš sama i da te ne dira. Da pusti da tvoje zbrkane emocije naprave uragan, pa te onda vrate u normalu, neoštećenu. Kao što ne smiješ dirati mjesečara dok ide u svoj noćni pohod, jer možeš trajno da ga povrijediš. Da ne odmahuje glavom nad činjenicom da ti je jedan pijani, depresivni i krvavi A. S. A. Jesenjin, životna inspiracija. Jer, kome bi normalnom mogao biti inspiracija pijani pjesnik koji je na kraju sam sebi presudio, a prije toga krvlju ispisao oproštajne stihove? On ne zna da si, kad si bila mala, od mame tražila da ti, umjesto bajki, uveče čita njegove stihove, jer je na zbirci stajao naslov „ Ispovijest mangupa“, koji ti se mnogo sviđao. Da voli kod tebe to što si drugačija, što nisi po kalupu, što se javno suprotstavljaš primitivizmu i sebičnosti. Da razumije da imaš potrebu pomoći drugome, iako ni za sebe nemaš dovoljno. Da se osjećaš bolje kad daješ, kad izmamiš osmijeh.
Da te voli takvu kakva jesi i ne pokušava da te mijenja i prilagođava, jer to onda nisi ti. A ti samo i jedino takva kakva jesi možeš biti srećna.

Vesna Duvnjak

Neuračunljiva

Piše: Vesna Duvnjak

Nedavno su pitali jednu baku šta misli o ovim mlađim naraštajima? Baka je odgovorila da je ranije omladina bila mnogo bolja, jer od kad, kaže, izmisliše ovaj pubertet i PMS, sve je otišlo u vraga. O, da…Kažu da danas nema ništa gore nego kad u jednoj kući živi nekoliko generacija, pa kad se sastanu kćerka u pubertetu, majka u PMS-u i baka u klimaksu, po nekad imaju posla i policija i vatrogasci. O psihijatrima, psiholozima i bračnim savjetnicima da i ne pričam. Najdeblji kraj, pak, izvuku muškarci koji žive u takvim zajednicama. Zamislite šta bi tek bilo da i muškarci imaju PMS? Jedina im je sreća što, u većini slučajeva, ne moraju da žive sa sve tri „ žene svog života“, tj majkom, ženom i kćerkom, istovremeno.
Šta je, u stvari, PMS?

PMS, odnosno, predmenstrualni sindrom, je skup simptoma koji se ciklično pojavljuju, zavisno od faze menstrualnog ciklusa, u obliku psihičkih i fizičkih tegoba. Simptomi se najčešće javljaju 7 do 10 dana prije menstruacije i nestaju nekoliko sati nakon početka menstrualnog krvarenja. Smatra se da 70 % žena pati od ovog sindroma, i to su, uglavnom, žene koje su češće izložene stresu. Promjene prije menstruacije su gotovo neprimjetne kod žena koje borave u mirnoj okolini koja opušta. Dakle, dragi muškarci, ako ne želite da svaki mjesec budete primarna žrtva svoje ljepše polovine, obezbijedite nam šum talasa koji ćemo neometano slušati, dvojicu oskudno obučenih sluga da nam mašu palminom granom ispred lica, dok mi ležimo u debeloj hladovini i činimo vam život ljepšim. Šalu na stranu, moderan život je veoma stresan. Zato je zadnjih decenija došlo do toga da, skoro svaka žena u dobi između 20 i 40 godina života, pati od ovog sindroma.

A kako izgleda jedan prosječan dan žene u PMS-u? Da li znate šta se sve mota po tim sluđenim mislima i kako se, mučenica, osjeća zbog toga? Paa, otprilike, ovako:
Budi me neko užasno zujanje, nešto između zvuka bagera koji je kašikom zagrebao po kamenju i zvuka borbenog aviona. Kolutam očima ispod spuštenih kapaka i proklinjem komšinicu koja usisava u pola osam ujutru. Ustajem i odlazim u kupatilo. Pogled mi okrzne raščupanu prikazu u ogledalu. Prikaza nije bila samo rašupana, nego i nateklih očnih kapaka, sa velikom, ružnom aknom po sred brade. O, pobogu, na šta ovo ličim??? Kao da me je tenk pregazio! Ulazim pod tuš i puštam jak mlaz vrele vode. Makar će mi tuširanje malo popraviti raspoloženje. Završavam tuširanje, oblačim se i odlazim i dnevnu sobu. Tiho je jer nema nikoga u kući osim mene. Muž je jutros rano otišao na posao a sin u školu. Pogled mi zastane na nekom blještavom predmetu koji stoji na sobnom stoliću. Prsten! Burma! Njegova! Prilazim i uzimam prsten u ruku. Da, identičan je kao onaj na mojoj ruci. Zar je stvarno to uradio tek tako??? Počinjem da se gušim, srce mi udara kao ludo a ruke se tresu. Jecam i cvilim istovremeno dok tražim telefon. Zovem ga. Zvoni. Jednom. Dva puta. Tri. Javlja se tihim i ozbiljnim glasom. „ Halo“! Kako si mogao to da mi uradiš??? Čime sam ja to zaslužila??? Zar se na takav način ostavlja žena koja ti je dijete rodila, kojoj je najljepša mladost sa tobom prošla, i to sve zbog nekakve glupe svađe od sinoć. Bilo ih je milion takvih. Sigurno si ti našao neku mlađu, ljepšu! Nema šta drugo da bude! Urlam kao sumanuta i samo povremeno čujem neki glas koji iz daljine ponavlja : „ stani…stani..ali, stani“, dok u jednom trenutku nije dreknuo i prekinuo me : „ Stani! Luda ženo! Prvo, sa klijentima sam i morao sam da izađem van, jer toliko urlaš da me je sramota. Drugo, pojma nemam o čemu pričaš i odakle ti sve te gluposti, kakvo ostavljanje, kakva druga i treća“? Prsten“! Urlam i dalje. „ Šta znači ovaj prsten ostavljen na stolu“? Skoro da mogu da vidim kako odmahuje glavom, u stilu, ova žena je luda skroz naskroz! „ Prsten sam skinuo jer mi je juče nažuljao ruku. Ostao je na stolu jer sam zaboravio da ga vratim na prst. Smiri se, šta ti je? Odakle ti ideja da bih mogao tako nešto da uradim“? Moj napad plača i panike odjednom splašnjava, ali ženski inat mi me dozvoljava da mu tako lako dam za pravo. „ Dobro. Pričaćemo o tome večeras.“

Prekidam vezu i , odjednom, osjećam užasnu glad. Kao da danima nisam jela. Otvaram frižider i vadim brdo hrane. Mmmm, tu je voćni jogurt. To sam kupila za sina, on to voli. Nema veze, ja ću ga uzeti, pa ću mu do večeras kupiti drugi, neće ni primjetiti. Poslije obilnog doručka, kojim bi se mogla nahraniti jedna omanja četa vojske, pravim sebi kafu i izlazim na terasu da je popijem. Sunčano je, i na trenutak sam jako srećna. Proljeće je i sve odiše životom. Okrećem lice prema suncu i uživam u toploti. Poslije par minuta, pogled mi pada na jedan ugao terase koji nam služi kao ostava. Tamo vidim kutiju za alat, otvorenu, alat razbacan okolo. Tu je i neka krpa, metla i ostaci nekog drveta. Skačem kao oparena sa stolice, zakačivši usput šolju sa kafom, koja pada na pod i razbija se. Prilazim nemiloj gomili krša na mojoj juče pospremljenoj i oribanoj terasi. Stajem kao dželat, sa rukama na bokovima i osjećam kako me suze već peku u očima.“ Pa, ovo stvarno nije normalno“ , izgovaram glasno i bijesno gledam u razbacane predmete. Već plačući, umarširavam u kuću. Onda se vraćam nazad, jer pojma nemam zašto sam ušla. Bijesno skupljam alat u kutiju i u sebi mislim: „ Ja sam u ovoj kući služavka. Ja čistim, oni samo prljaju. Ne cijene moj rad ni trenutka. Kad tražim da mi se pomogne, izgube se u vidu magle. E tačno ću da zbrišem jedan vikend na neku planinu, ostaviću telefon da ne mogu da me nađu. Ima dva dana samo da ležim, čitam knjigu i slušam ptice. Pa da vidim kako će gospoda da se snađu bez mene!“ Morala sam da pokupim i ostatke moje omiljene šolje, koju sam slučajno razbila. I zbog nje sam otplakala dobrih 10 minuta, jer je imam već godinama i isključivo iz nje ujutru pijem kafu. Na brzinu se spremam za posao. Oblačim farmerice, prve koje sam dokopala iz ormara. Pokušavam da zakopčam zip. Ne ide. Kao da su se smanjile. Navlačim ih još više uz struk i pokušavam ponovo da ih zakopčam. Jedva. Izgleda da sam se udebljala! Zar opet??? Uglavnom sam pazila šta jedem, otkud sad ovo. Biće da se debljam od vazduha. Odlazim na posao mrzovoljna i na ivici plača. O živote, zašto si ovakav. Stojim u gradskom autobusu na putu do posla i primijetim jednu stariju gospođu kako gleda u mene. Zašto li me matora tako uporno gleda? Mora da je vidjela ovu odvratnu aknu na mojoj bradi. Sigurno me sažaljeva. Kako je nije sramota da tako pilji u mene. Podižem glavu i gledam je prkosno u oči, čekajući da ona prva skrene pogled. Da joj dam do znanja da me nije briga šta ona misli. Ko joj je kriv što je već matora i više nema akne. Ja sam bliža pubertetu nego ona srednjem dobu. Ha! Ženino lice se razvlači u osmijeh. Dodiruje mi rukom nadlakticu i progovara : „ Gdje si ti, ljepotice? Kako ti je mama“? Zbunjeno gledam u ženu i polako razaznajem lice mamine prijateljice. Uh, jebote, zamalo da se obrukam kao niko moj. Sreća pa sam se na vrijeme zaustavila, jer, obzirom kakva sam jezičara, svašta bi ova gospođa danas čula od mene. Uspijevam da promucam samo: „ Dobro…dobro je…“, idiotski se nasmiješim i šmugnem iz autobusa.
Čim sam izašla sa posla, svratila sam na obližnji kiosk da kupim neku čokoladicu, jer sam osjetila kako mi zuji u ušima i ruke mi drhte. Pao mi šećer, eto šta je. Moram hitno nešto slatko da pojedem. Uzimam dvije čokoladice , pojedem jednu, pa drugu. Omote trpam u tašnu, da mi slučajno ne ispadnu iz džepa, jer će me moji kod kuće opet zezati kako krišom tamanim slatkiše. Bože, kakva sam ja to majka, kad krijem slatkiše od rođenog djeteta??? Ja jedem čokoladice, a njemu ne kupim. Tačno me treba strijeljati.
Dolazim kući i umjesto „ dobro veče“ vičem sa vrata: „ Zašto vam je obuća ostavljena po hodniku? Za šta služi ovaj cipelarnik? Dokle više ja da sklanjam za vama???“ Energično skupljam patike i cipele mojih momaka i trpam u cipelarnik. Iz kupatila čujem neko mrmljanje. Prilazim vratima polako, i čujem muža unutra kako nešto polu glasno govori. Jebote! Odjednom mi puče pred očima! To on priča sa nekim telefonom, krišom, čim tako šapuće. U fleš bekovima vidim sebe u vjenčanici, tek rođenu bebu u žutom jastučetu, sve srećne trenutke odjednom. On mene vara! Ne voli me! Priča sa nekom drugom, sa istom onom zbog koje je skinuo burmu. Sad ću ga zadaviti, svega mi mog! Stiskam šaku u pesnicu i svom snagom udaram po vratima. Otvaraj! Izlazi napolje ove sekunde! S kim to pričaš? Čujem te da pričaš sa nekim!!! Iznutra se čuje samo jedno iznervirano : „ Šta je sa tobom danas, ženska glavo? Šta umišljaš više???“ Otvara vrata sav od pjene, i viče : „ Pjevam pod tušem. Skoro uvijek to radim. Jesi li ti normalna. Telefon mi nije tu. Eno ga na stolu. Idi pa vidi koga sam zvao i šta sam zvao i pusti me na miru danas“
Gledam u njega sva obnevidjela od suza i tačno mogu da vidim kako mi lagano niču magareće uši na sred glave.
Odjednom iz kuhinje čujem jedno glasno : „ Maaaamaaaa“! Molim! Dreknula sam. „ Gdje je moj voćni jogurt? „

Stojim ispred kupatila pognute glave, razmišljajući šta li me je to spopalo? Kao da sam poludjela od jutros. Garant me je maznula neka depresija, zato sam ovako nenormalna i sve mi smeta. Muž izlazi iz kupatila pjevušeći i pravi se da me ne vidi. Nije ni čudo što me ignoriše, obzirom kako se od jutros ponašam. Jadan on sa mnom. Treba mu orden dati. Neće biti iznenađenje ako me jednog dana stvarno ostavi i pobjegne glavom bez obzira.
Ulazim u kupatilo, spuštam poklopac wc šolje, sjednem tu i počinjem da plačem. Jecam i tresem se. Stvarno sam idiot! Kako sam mogla da pomislim da bi tako divan čovjek mogao uraditi tako nešto. Ja sam stvarno za posmatranje. Sad je sigurno ljut, a ja sam ispala budala. I neka je, ima pravo. Onda sam se sjetila kako mi je krepala mačka kad sam bila mala, pa sam počela još jače da plačem. Onda zbog neuspjelog kolača prije neki dan. Ma ni za šta nisam, kad ni kolač ne mogu da napravim kako treba. Onda su se razlozi samo nizali, sve gluplji i bezznačajniji. Mislim da još jedino nisam plakala zato što se Sovjetski savez raspao.
Nekako sam se smirila i prestala da plačem. Ušunjala sam se u sobu, gdje je moj muž već odavno spavao. Gledala sam ga jedno vrijeme, razmišljajući kako sam srećna što ga imam, baš takvog kakav jeste.
Slijedeće jutro sam se probudila raspoložena. Osjećala sam se lagano kao perce. Kao da sam doživjela neki preobražaj u odnosu na juče. A juče? To je bio PMS! Sad znam šta je. Zato sam se ponašala onako. Kao da sam neuračunljiva.

Mi žene smo čudna stvorenja. Imamo milion faza i komplikovane smo da te bog sačuva. Jednom mjesečno se pretvaramo u neuračunljive vještice , histerišemo, paranoične smo, proždrljive i nervozne. Ubrzo se kajemo zbog svojih postupaka, ali nije do nas, do prirode je. Imajte razumijevanja kada sledeći put naletite na nervoznu tetu na šalteru ili na kasi u trgovini. Doći će ona sebi. Koliko sutra.

Volim te

Moja kuma Slađa, predivno stvorenje puno tananih emocija i ljudske širine, pošalje mi, pre neki dan, poruku u kojoj piše samo: „Volim te“. I ja se, već po koji put, postidim, jer sve razmišljam da ću da je nazovem, pa zaboravim, pa mi sve nešto preče…A treba da kažem i njoj i svima koje volim, da ih volim…Ne boli i ne košta ništa, a može mnogo da popravi i uradi…

Ništa na svetu nema lepše od iskrenog ljudskog zagrljaja, od onog laganog do onog od koga rebra pucaju i zastaje dah. Volim ljude koji znaju da grle. Onda kad treba, ali i onda kad nemaju nekog posebnog razloga, eto, onako…Volim ljude koji znaju da ćute i da svojim tišinama puno toga kažu, mnogo više od hiljadu izgovorenih reči, više od praznih fraza kojima, uglavnom, bežimo kada ne znamo šta drugo da kažemo. Moj Marko je takav, jedan od onih koji znaju pričati tišinom. Prijatelj kroz skoro ceo život, od mladalačkih budalaština do porodičnih roštilja. On me zove, ja plačem…Kaže: „Šta je“? Rek’o, ništa…Posle par minuta mi stigne poruka od njega: “ Reci šta je, jel treba sataru da upotrebim..?“ Čovek, mesar…Razumemo se svim jezicima i terminologijama…Volim i njega, onako ljudski, puno…

Opraštam k’o tri budale i pet sveštenika. Pomognem koliko mogu, ako ništa, utešim i nasmejem…Zlopamtilo jesam, ali se trudim da nađem opravdanje za svakoga, čak i za onoga što mi je došao sa pištoljem na šalter..Šta će, mučenik, njega sistem više ne prepoznaje, ima ženu i dete…Otud one tri budale…

A čemu se nadam? Pa valjda nekoj ravnoteži u svemiru…Jel se to tako kaže? Čini dobro i dobru se nadaj… Lepa reč još nikoga nije ubila, osmeh nije nikoga osakatio, zagrljaj nije nikoga udavio…

Svaki put kad čujem da je umro neko koga poznajem, neko kome nije vreme za umiranje, nazovem mog Simana, mog tatu i zapretim mu da mu slučajno nije palo na pamet da umire…On meni kaže, pričaj ti o tome sa Onim gore, a ja neću, bogme, da umirem, ne pada mi na pamet…Nedavno, u taksiju, kroz priču, taksista skonta da poznaje mog Simana…Okrene se, dirnut, i kaže: „Znaš šta, pozdravi mi ga puno, to je jedan ljudina, divan, divan čovjek“. Ja samo zadrhtim koliko mi je srce puno i hoće da eksplodira od ponosa…Ništa više…

Trudim se da ljubav pokažem na različite načine, svima…Kažem da svako kod mene ima svoju kategoriju i niko ničije mesto ne ugrožava, jer imam jednu mamu, jednog tatu, jednog sina, jednog muža, jednu sestru…I sve ih volim najviše na svetu, svakog u njegovoj kategoriji- najviše…

Pokazati ljubav nije teško, a potrebno nam je svima. Pogled i osmeh može puno da kaže. Moja Lejla meni kaže “ kozo“ , a znam da je to iz ljubavi. Neko ne zna, boji se povratne reakcije, neko je nesiguran…A ljubav nam treba svima…<3

Kad si žedan ljubavi

Ne mogu to da kupe sve pare na ovom svetu, ni sav luksuz. Imaš je ili je nemaš, daješ i primaš, uzimaš i uzvraćaš. Jel ti hladno, jesi li tužna, volim te, ne volim te…Trebaš mi… Ne trebaš mi, i to je ljubav…Bolje da ti ne trebam nego da me držiš na stend baju k’o fikus u hodniku za koga znaš da je tu, lep ti je i hoćeš da ga svi vide čim ti u kuću ulaze.

Kažu da i cveću treba pevati da bi se bolje razvijalo. Da mu treba pričati, zalivati ga, brinuti o njemu. Jebeš ti to ako mu sipaš onu hemijsku prihranu i šutneš ga u drugi ćošak zato što ti smeta.

Pokaži mi da me voliš, ne materijalnim stvarima, nego brigom i dodirom, zagrljajem i utehom, srcem u poruci kada si daleko, i pogledom punim ljubavi kada si blizu. Živ sam stvor, i ljubav mi treba. Nemoj mi ništa što se podrazumeva. Nemoj mi šablona i onoga “ i ja tebe“…Ponavljaj mi svaki dan…Nećeš time ljubav isprati i „obljutaviti“. Pritrči mi s leđa kad te ne vidim i pokrij mi oči dlanovima, da po mirisu osetim da si to ti, da po toploti dlanova znam ko je. Za to nikad nećeš biti previše mator. Daj onaj maslačak iz dvorišta na jastuk, neće ti ruka otpasti…Nemoj samo da kažeš da sam luda zato što plačem…pitaj me zašto plačem, šta me boli, ko me dirao..? Reci mi da će sve biti u redu, pa makar se ceo svet rušio i sekire padale sa neba. Reci da ćemo sve zajedno, izdržati, pregurati, naći, rešiti, stvoriti ili pretvoriti…Ja se samo pravim da sam jaka, zato što znam da će najpre udariti tamo gde sam najslabija. Ne veruj svakom mom osmehu, puno se toga krije iza mog smeha. Ja smehom lepim flastere na rane.  Ako ništa, ne udaraj me makar ti u te najsabije tačke, samo zato što imaš privilegiju da znaš gde su. Podržavaj ono što volim da radim, iako si ti totalno drugačiji tip osobe. Reci, ona je moja ludača, al eto, to je nešto što ona voli i ja se ponosim time…Pokušaj da razumeš stvari koje volim a ne da budeš ljubomoran na njih…Jer, ljubav se ne podrazumeva. Kao što je buknula nekad, držala me i gluvu i slepu za sve drugo osim tebe, tako može i da nestane…Kiša ugasi požar, a bogami suze mogu ljubav…Po malo, ali mogu… I nema tu izgovora…znam da sam i ja teška k’o Trepča, al ‘ ako ti ne trebam i ako me ne razumeš, ne pričaš mi, onda šutni mene i fikus u isti ćošak, al mi reci…Za razliku od fikusa, ja sasvim lepo razumem naš jezik, a bogami znam i udarce da primam. Samo nemoj da ti je svejedno…Nemoj mi toga…