Dankešn veri mač

Otvoriše se vrata učionice. Unutra su svi crni i za dve glave veći od mog Jedinca. Jao meni, pomislih, ovi će ga do kraja nastave skuvati u kazanu i pojesti. Jedinac me gleda preplašeno, iz pogleda mu čitam „da me nisi ostavila ovde ni slučajno“. Nastavnica ga blago gura unutra, a on mučenik i dalje gleda u mene. Grlim ga i ljubim, i govorim mu da bude hrabar. Rek’o bi čo’ek, u rat ga ispraćam. Okrećem se i trkom izlazim iz školske zgrade.

Jedva sam izdržala tih par sati. Svako malo sam gledala na sat i razmišljala kako li mu je tamo. Ne zna da bekne nemački. Engleski natuca. Teško meni. Računam, moje je to dete, valjda neće napraviti nikakav belaj.

Konačno dolazim po njega. Školsko dvorište je svet u malom. Različitih rasa, nacija, obeležja… I svi idu u istu školu. Prilazi mi jedan mali, ama crn kao ugarak. Pita je li „deine sohn aus Serbia“? Jes’, rek’o, daj ga ‘vamo, đe je? On mi pokaza prstom, kaže „daun der“, fala ti rek’o… Ide moj Jedinac, kez mu od uha do uha. Ja sve čekam kad će početi da plače i da kuka da hoće kući, kad on kaže :“ Au, mama, kako je ovde lepo!“ Ja ostadoh otvorenih usta… Jaooo, diivnoo, a mislim se u sebi pizdatimaterina mal’ ne crkoh danas zbog tebe.

Jedva je čekao da ide u školu sledeći dan. E, rek’o, hvala Bogu nek’ smo i to dočekali. Pitam se samo dokle će te to držati..?

Mesec dana živimo u Nemačkoj. Jedinac i ja. Brko je tu već dve godine. Odomaćio se. Kaže da ćemo u kući pričati samo na nemačkom. Rek’o šta je sa tobom, bolan, ja se na nemačkom ne znam svađati, ne dolazi u obzir. Kaže, a ti onda ćuti na nemačkom… Ima pravo…

Mislila sam da će mi ovaj prvi period biti mnogo teži, ali sam se prevarila. Gledam ljude oko sebe i sve ne mogu da verujem da postoji mesto na svetu gde niko nije nadrndan, gde ti niko ne trubi u saobraćaju ako voziš propisanom brzinom, nego svi imaju strpljenja i voljni su da te puste da prvo ti skreneš, pređeš ulicu, staneš bliže kasi u marketu jer držiš u ruci samo dva artikla. Tek kad se odmakneš od onog našeg beznađa i crnila, tek onda ga shvatiš na pravi način. I ne poželiš više nikad da kažeš: „ćuti, ima i gore i dobro je dok ne tuku“. Shvatiš da si ceo život živeo u nekom bezvremenom prostoru gde je normalno sve što nije normalno, jer za bolje ne znaš.

Od pre neki dan sam počela da tražim posao. Zanimanje za koje ja imam diplomu ne treba više ni Bogu ni narodu. To sad sve rade aplikacije i softveri. Dakle, ja ću morati da menjam zanimanje, ali to tek nakon što naučim jezik do nivoa B1. Ono što sam zadnjih 10 godina radila u Srbiji, ni to zanimanje ovde nije potrebno. Znači, ostaje mi metla. Izgleda da sam je konačno našla. Al’ zamalo. I metla je prevaziđena i unapređena u zoger i usisivač. Gledam ja tako po oglasima, ispadoše mi oči pokušavajući da razumem šta piše. Znam nešto malo nemačkog i bitno je da razumem ključnu reč, a ostalo i ne moram. Tako je i tokom razgovora, oni pričaju na nemačkom, ja ufitiljim i slušam. Razumem svaku treću, ali uhvatim suštinu. Ako baš nikako ne razumem onda pitam znaju li engleski, jer sam tu mnogo bolja, ali ga u principu izbegavaju. Kad ja treba da pričam, pomešam sve rodove, vremena, članove, zamenice i još ubacim engleskog malo i to otprilike zvuči: „Dankešn veri mač“. Elem, gledam ja oglase za posao, za čišćenje, naravno, ali ja mogu da radim najviše 4 sata dnevno i to samo posle podne jer pre podne moram u školu. Jedan od retkih oglasa za koji mi se učinilo da mi odgovara je onaj gde su tražili spremačicu u prodavnici životinja. Jaoo, ja se oduševila, već vidim sebe kako pričam sa papagajem na nemačkom, mazim zečeve u mačiće, i sva sam se ja raznežila dok ne pročitah da bi mi u opisu posla bilo i čišćenje terarijuma za gmizavce… E, nećeš vala… Demonstrativno frljnem telefon na drugi kraj prostorije… Pa nisam ja došla ovde da zmijama čistim terarijume, a ne smem ni na slici da je vidim…

Odlučim da sama postavim oglas da tražim posao. Čišćenje, peglanje, pomoć u kući. Dogovorimo se komšinica i ja da ćemo to zajedno, obema nam treba posao… Deset minuta nakon objavljivanja oglasa, zvoni mi telefon i piše da me zove privatan broj. Na takve pozive nisam odgovarala ni u Srbiji a kamoli ovde. Vidim da imam 7 notifikacija na oglasniku. Auuu, rek’o, evo posla… Otvorim poruke sva ushićena, eto vidiš kako je ova zemlja divna, posao te sam nađe, jaoojj Srbijo neću ti oprostiti ovih 15 godina što sam džaba u tebi radila… Čitam ja ponude, tj poruke, šaljem odmah komšinici screenshot, rek’o gledaj šta je ponuda… Čitam ja tako, kad ono poruke sa ponudama za hot masažu, spremanje stana i pružanje privatnih usluga… Jedan kaže da će mi veoma dobro platiti ako dozvolim da me poljubi… Pa sunce ti bogovetno, ovde su još gore budale nego u Srbiji. Da ne grešim dušu, bila je jedna ponuda za fotomodeling uz obavezu da na razgovor dođem u kupaćem…

Utrčava komšinica sva radosna zbog posla i sa vrata viče: “ Šta ima?!!“ Rek’o, oblači kupaći i ajd na razgovor, ja sam svoj zaboravila kod kuće, a danas mi se nešto ne da da se bavim modelingom… Telefon sam opet frljnula nakon što sam svetlosnom brzinom obrisala oglas…

P.S. Stavovi o drugim rasama i nacijama izneti u ovom tekstu napisani su u cilju boljeg razumevanja situacije, nikako u cilju vređanja ili omalovažavanja bilo koga.

Naslovna fotografija Pixabay