Sloboda

Zgrabivši u brzini mantil okačen na čiviluku u hodniku, izletela je iz stana ne zaključavši vrata. Cilj je bio hodati. Kretati se. Pomerati stopala svom snagom. Krv koja joj je bubnjala u ušima stvarala je čudne zvukove u glavi. Nešto između zujanja i vriske koja se čula iz neke velike dubine. Napolju je duvao vetrić i nosio mirise proleća. Mešali su se sa mirisima koji su dopirali iz restorana brze hrane pored kojih je prolazila. Tek tada je shvatila da ništa nije jela celog dana. Nema veze, kasnije će. Stavila je ruke u džepove mantila i hodala spuštene glave. Kad stanuješ u centru grada, nevolja je to što čim izađeš na ulicu možeš da sretneš nekoga poznatog. Ovaj put je želela to da izbegne i čim je izašla iz svog pasaža, krenula je glavnom ulicom prema parku, a onda opet skrenula u pasaž, drugi po redu posle njenog. Tu je bilo najmanje kafića i ljudi u baštama. Skoro trčeći je prošla kroz pasaž i našla se u uličici koja je izbijala pravo u park. Trebalo joj je zelenilo i cvrkut ptica. Hodajući brzo, tražila je jednom rukom u torbi naočare za sunce. Imala ih je nekoliko komada. Služile su joj kao zaštita od sunca, jer su joj po nekad oči suzile od njegovog sjaja, kao maska i kao sigurnost. Ušla je u park koji je vrveo od ljudi i dece. Nigde nije videla slobodnu klupu. Obišla je skoro ceo krug po parku, ali nigde nije bilo mesta. Ne, prevelika je gužva. Krenula je dalje, prema Keju i Dunavu. Trudila se da diše duboko ne bi li se tako smirila i zaustavila suze koje su je pekle u uglovima očiju još od kako je izjurila iz stana. Na Keju je bilo još više ljudi nego u parku, što nije bilo ništa čudno, obzirom da je bila nedelja popodne i početak marta. Odlučila je da ide preko mosta, na drugu stranu Dunava. Koračala je skroz uz ogradu. Negde na sredini mosta, zastala je i dlanovima se oslonila na ivicu ograde. U daljini se video neki teretni brod. Sekao je površinu vode i klizio prema severu. Dunav je bio zelenkast i penušav tu u podnožju stubova koji su držali most. Nije joj se činio tako mračan i strašan kao obično. Stajala je i gledala u penušave virove od kojih ju je delilo nekih 10 do 15 metara. Ne bi joj trebalo više od 20 sekundi da se popne na ogradu, otisne se i stigne dole do virova koji su joj izgledali tako umirujuće. Zaista bi bila oslobođena kada bi stigla dole u njihov zagrljaj. Sve bi nestalo u trenutku. Ne bi više bilo tereta, ne bi bilo pritiska, ne bi bilo ovog haosa u glavi od kog je bila sigurna da će poludeti. A možda bi joj, na putu do njih, odjednom izrasla krila. Na tom istom mestu gde je osećala pritisak već godinama. Tu, između pleća. Nekad je to bio samo pritisak, a nekad jak bol od koga je jedva mogla da diše. Krila bi je odnela na neko bolje mesto. Negde gde nema haosa. Gde je sve raspoređeno kako treba. Gde sigurno ima jedan kvadratni metar ispod ovog ogromnog neba, namenjen samo za nju. Gde bi mogla da bude slobodna i samo svoja. Podigla je desnu nogu i stavila je na donji deo ograde mosta, a obema rukama se čvršće uhvatila za ivicu gornje ograde. Trebalo je još samo da prebaci težinu na mišiće ruku, podigne se nekih petnaestak centimetara, i levu nogu prebaci na spoljni deo ograde. Udahnula je duboko i podigla se na prste desne noge. Zamahnula je levom nogom sa namerom da je prebaci preko ograde. Zatvorila je oči. Još malo i biće sve gotovo. Od nekud se začula muzika i tekst pesme na francuskom. Telefon. Neće se javiti. Ne sad. Gotovo je. Nje nema više. Zašto bi je, pobogu, iko sada zvao. 10 sekundi gore ili dole, tako je svejedno. Ona je već mrtva. Mrtva je već odavno. Telefon je ponovo zvonio. Verovatno me zovu s posla, sigurno izveštaj nije štimao. E, baš me briga, ovaj put će morati sami da se snađu. Ja sam umrla. I dalje je stajala jednom nogom na ogradi. Telefon je zvonio po treći put. Zagrizla je usnu, udarila stisnutom pesnicom o ogradu i zavukla ruku u torbu da izvuče telefon. Na displeju je pisalo da je poziv sa nepoznatog broja. Možda se nešto desilo? Možda je neko od mojih? Odlučila je da se javi.

– Halo!?

Sa druge strane, dobro poznati glas je rekao: – Šta to radiš, idiotkinjo!?? Silazi odmah sa te ograde dok nisam zvao policiju i hitnu pomoć, a oni će onda da te strpaju na psihijatriju kao samoubicu u pokušaju. Sve i da si skočila, ostala bi živa, jer ni to ne bi mogla da uradiš kako treba…

Prekinula je vezu i počela da trči. U jednom trenutku se osvrnula da proveri da li ide za njom. Nije bilo nikoga na pešačkoj stazi. Potrčala je još brže, da što pre stigne na drugu stranu i izgubi se negde u uličicama ispod tvrđave čije su zidine zapljuskivali talasi Dunava…

Odlomak iz romana „Dvanaest lakih i jedna teška odluka“

Аутор: Veštica bez metle

Sanjalica i piskaralo Vesna Plakalović Duvnjak, trudi se svoj svet okrečiti bojama otpornim na kliše.

One thought on “Sloboda”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: