Poetična jutra VI

Trgoh se iz sna. Otvorih oči. Noć je polako bledela, a ja sam osećala blagu jezu po golim rukama. Duvao je neki povetarac donoseći nepoznate mirise. Pokušala sam da pomerim prste desne šake koja mi je, izgleda, služila kao jastuk. Pesak! Otkud ja na pesku, i otkud ja uopšte napolju i šta se ovo dešava? U daljini su se nazirala lelujava svetla. Kad sam se zagledala malo bolje shvatila sam da se svetla kreću. Pogledala sam unezvereno oko sebe. Nigde nikoga i ničega. Teško meni, gde sam ovo dospela? Nekako uspevam da ustanem i shvatim da sam u pidžami. Prostor potpuno nepoznat. Počinjem da koračam po pesku. Stopala mi upadaju i bocka me pesak.

Na nekih 100 do 200 metara ugledam svetlo. Ono se ne kreće i prilično je jako. Približavam se neobičnoj, kružnoj građevini koja najviše liči na one spasilačke kule na plaži i osvetljena je sa tri strane. Tek tada shvatam da sam na nekoj plaži. U, jebote, otkud ja na moru u sred februara? Polako prilazim do građevine koja bi mogla biti i svetionik i osmatračnica. Ugledam drvene stepenice koje su vodile na gornji nivo kule. Penjem se gore. Ugledah jednu kružnu prostoriju koja je bila zastakljena svuda okolo. Unutra je sedeo neki čovek od svojih četrdesetak godina i gledao u neke mape raširene na stolu. Odlučih da pokucam na vrata. Čovek podiže glavu i osmehnu se kada me je ugledao. Pritrča vratima i otvori ih. – Buena noće, reče sa osmehom punim blistavih, belih zuba. Španski jezik! Ajme, kuku, đe sam ja ovo? Reko’ buena noće, ke pasa a ki? Vidi jebote, isplatilo se gledanje španskih serija, verglam španski k’o velika. Kaže čovek: – Jo te espero, i pokazuje mi rukom da uđem unutra. Ama koga si ti čekao božiji čoveče, ja nemam pojma đe se nalazim. Kaže, pasate a ki i pokazuje mi stolicu da sednem. Ulazim oprezno unutra i sedam na ponuđenu stolicu. Čoveku se odnekud u ruci stvori ogromna šolja kafe koju je stavio ispred mene. – Toma el kafe, reče mi sa osmehom. Rek’o ‘oću vala, legla bi mi sad k’o budali šamar. Oprezno uhvatim šolju obema rukama i polako je prinesem prvo do nosa da osetim aromu. Mmm, divno miriše… Srknem jedan mali gutljaj i spustim šolju na sto.

Pogledam u domaćina koji je sedeo preko puta mene. – Donde e stoj, upitah? Đe sam ja ovo? – Oo, tu estas en Panama. Molim, reko’? Jel to mene neko zajebava? Čuj, Panama? Otkud ja ovde, matere ti? Jesul’ me to deportovali iz Nemačke? Pa kud će im duša, jedva sam je se dočepala? I nisu morali čak ‘vamo da me bace, mogli su fino kući da me vrate, bliže im je. Ooo, majko moja, šta je ovo i što sam u pidžami, i dalje mi nije jasno. Da me nisu oteli na spavanju, drogirali i bacili čak vamo? Da me nisu vanzemaljci pokupili? Ma jok, nema šanse, ne bi oni mogli na kraj sa ‘vakom budalom. Veći sam ja vanzemaljac od njih. Reko’ jarane, reci ti meni otkud ja ovde i zašto sam uopšte ovde? Kaže, tu tienes la rekvesto. Imaš zadatak. Kakav reko’ crni zadatak, vraćaj me kući ako boga znaš, tj vraćaj me u Nemačku, sad sam tamo, al’ možeš vala i kući kad sam se preko pola sveta stvorila… – No, no… kezi se čovek i dalje. Tu tienes estar a ki. Kukuuu, đe da ostanem, jes’ ti normalan? Ja jedva da znam i gde je Panama, čula sam samo za panama šešir i Panamski kanal i to je sve. I nemoj me života ti u ovu Latinsku Ameriku, ovde je gore nego kod nas, vrati ti mene fino u Nemačku i svak’ svojim putem. -A, ne ne, odgovori. Ti si sad ovde za stalno. Ispunila ti se najveća želja, da živiš na moru. – Ja ga gledam bledo, reko’ otkud ti sad znaš naš jezik? Kaže, kako neću znat’, ja sam ti iz Doboja, i mene su bacili ovamo, evo tri godine sam već tu. Reko’ ko te bacio? Kaže, čućeš sve.

Ama reko’ neću ništa da slušam, neću više ni sekunde da budem ovde, nit’ hoću više na moru da živim, ma neću ni na slici da ga vidim, aman vraćaj me kući. Čovek me pogleda blago odmahujući glavom u fazonu: “ eee, moja budalo“. Slušaj, kaže. Sad ću ti sve reći. Ti si osoba zvana kompromis. Uvek si sebe stavljala na poslednje mesto. Izlazila u susret drugima i kad nije trebalo, podmetala svoja leđa samo da bi svi oko tebe bili zadovoljni. Odlučeno je da ti ispunimo najveću želju, da živiš na moru, i evo te na moru. Reko’ pa đe nađoste Panamu, jel’ mogla Crna Gora il’ Grčka, to mi je bliže. Eventualno Španija, et’ da budemo pošteni. Kaže, jok. Panama. Ovde ćeš da živiš i zadatak će ti biti da praviš pekmez i ajvar za celu državu. Ja se počeh od muke smejati. Rek’o kakav pekmez i ajvar, nisam ti ja od te sorte. Ako imaš drva da režem i slažem, to ću radije nego ajvar i pekmez. On se poče smejati, kaže budalo jedna kome trebaju drva u tropskim krajevima, šta je s tobom. Reko’ u pravu si, al’ daj reši me tog ajvara, matere ti. – Eeee, ne može, gospođo Kompromis. Ispunjena ti je najveća želja, a kompromis je da radiš ono od čega si uvek bežala. Sama si postavila takva pravila. Da nisi bila toliko tolerantna, sad bi radila kao šef smene na benzinskoj pumpi. Ovako, varjaču u ruke i mrš za kazan… Počela sam da vrištim iz sveg glasa. Zemo se smjeao grohotom ponavljajući: “ eto ti tvoji kompromisi“. Trgnula sam se i naglo otvorila oči. Nigde peska. Nigde ajvara. Nigde mora. Jebem ti more. Nemoj da mi ga je neko spomenuo više. Jebem ti kompromise i toleranciju. Zamalo da završim u kazanu pekmeza od papaje, jer u Panami nema šljiva.

P.S. Pazite šta želite i kakve kompromise u životu pravite. Nemo’ posle da bude da vam nisam rekla 😉

Аутор: Veštica bez metle

Sanjalica i piskaralo Vesna Plakalović Duvnjak, trudi se svoj svet okrečiti bojama otpornim na kliše.

8 мишљења на “Poetična jutra VI”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: