Nemačka za početnike (iz malo drugačijeg ugla), stablo sa koga se beru pare i ostali jednorozi

Godinu dana prođe dok si rek’o „entschuldigung“. Godinu dana privikavanja na obećanu zemlju svakog bosanca u kojoj pare po drveću rastu i čak i same na zemlju padaju da se novopridošla radna snaga ne bi saginjala, i to sve u apoenima od 100 eura. Godinu dana mučnine i nelagode u želucu svaki put kad negde treba nešto da pitaš, kažeš, objasniš, a unapred se osećaš kao potpuni idiot jer znaš da ćeš sigurno napraviti neku gramatičku grešku, kao i da će se desiti da će te taj neko koga trebaš da pitaš to nešto, takođe pitati nešto što ti nećeš razumeti. Posle nekog vremena sam razvila taktiku, tj hvatala se za reči koje razumem pa onda povezivala u glavi šta li to može biti. Uglavnom je prolazilo bez problema, ali sam sigurna da mi je izraz lica bio kao da ne znam šta me je snašlo.

Dakle, Nemačka! Odmah na početku da razjasnimo da pojam „gastarbajter“ više ne postoji. Mi koji smo došli u Nemačku u zadnjih 5-6 godina, došli smo da ostanemo. Ne da zaradimo neku lovu pa da se vratimo kući i tamo se kurčimo lavovima na kapiji, nego da živimo ovde, jer je to u našoj zemlji postalo praktično nemoguće. Meni je dugo trebalo da se pomirim sa tom činjenicom. Ne svi, ali velika većina tako razmišlja. Ne zbog novca, nego zbog normalnijih uslova života i sigurnije budućnosti naše dece. Dakle, nismo gastarbajteri nego iseljenici.

Svi smo mi slušali raznorazne priče pre nego što smo došli, neki su ranije dolazili turistički, nekome je neko pričao kako je ovde, ali sve se to svodilo na par tvrdnji: U Nemačkoj se lako zaradi novac, Nemci su hladan narod koji ne voli došljake a čak ni između sebe se ne druže preterano, nemački jezik je težak i ima ljudi koji ga ni za 30 godina života i rada ovde nisu naučili. Nemačka je Mercedes, Audi i Folksvagen, klubovi vikendom u kojima gostuju balkanske zvezde, rad od jutra do mraka i ono čuveno mešanje našeg i nemačkog jezika posle izvesnog vremena “ Draga majne familijo, vi gec ste mi dolje, imam svašta da vam špreham, sad mi je već bolje. Njemački sam naučio, baš sam ga savlad’o, pa sad špreham a i šrajbam i to vrlo rado…“ Od svega navedenog, jedino je ovo poslednje istina. Naši ljudi zaista posle nekog vremena počnu da ubacuju nemačke reči u svakodnevni govor. I meni samoj je to bilo smešno na početku, ali sam posle nekog vremena samu sebe uhvatila kako radim to isto. Jer kako da na našem jeziku kažeš „teilzeit“( izraz se odnosi na nepuno tj delimično radno vreme koje je manje od 8 sati a više od 2 sata dnevno). Kad bi ga preveli bukvalno, ne bi imalo smisla. Sa druge strane, većina ljudi se zaista trudi da nauči jezik, pa pretpostavljam da je to ubacivanje nemačkih reči do nekle nesvesno. Što se tiče tog čuvenog stabla sa parama, izgleda da ga je neko iščupao, posekao, presadio, polio vrelom vodom ili spalio brenerom, uglavnom-nema ga nigde. Para ima, ali tek nakon što zasučeš rukave, u najčešćem slučaju navučeš i gumene rukavice i udri. Ako nemaš zanimanje koje je ovde deficitarno kao što su IT stručnjaci, medicinsko osoblje, zanatlije i specifični visokoobrazovani kadrovi, ostaju ti samo niskokvalifikovana radna mesta koje većina Nemaca zaobilazi. Bez znanja jezika je naročito teško doći do bilo kakvog iole normalnog posla. Za čišćenje, rad u skladištima i pomoćne negovatelje( to su oni koji rade najteže i najprljavije poslove u staračkim domovima), može lako da se nađe posao i bez znanja jezika, naravno ko ima snage i želuca za to. Zvanična minimalna satnica za ove poslove je 10, 56 € po satu. Bruto, naravno. Ako se radi puno radno vreme, to je u proseku 170 sati mesečno, neto plata koja ostane kada se odbiju svi porezi i socijalna davanja u prvoj poreskoj klasi, iznosi oko 1250 €. Najveći izdatak je najam stana, a cene najmova su između 400 i 1200 eura mesečno. U to su uračunate uglavnom sve režije osim struje koja se plaća posebno i telefona, interneta, itd. Ako od 1250 odbijemo troškove stanovanja koji su u proseku 700 €, ostane 550 € za sve ostalo. Ova računica se odnosi na prvu poresku klasu u kojoj su ljudi koji nemaju porodicu tj samci, pa tih 550 € verovatno bude dovoljno za život bez nekog luksuziranja. U prvoj poreskoj klasi su i svi naši radnici kojima još nije došla porodica, pa od te sume moraju da odvoje deo koji će poslati svojima. Kada cela porodica dođe u Nemačku, radnik prelazi u treću poresku klasu gde mu se umesto 32 %, odbija „samo“ 25%. Cifra od 1250 € za nekvalifikovanog radnika zvuči zaista fino, ali je to ovde manje od zvanične prosečne plate. Što znači da treba pažljivo rasporediti troškove da bi doteklo za sve.

Mercedes, Audi, Folksvagen… Da, ima ih svuda. Najprodavaniji automobil u Nemačkoj je Folksvagenov Golf. Auto je kod nas uvek bio simbol prestiža. Mašta se o skupim i kvalitetnim modelima, pozajmljuje se i uzimaju se krediti ne bi li se došlo do voljenog četvorotočkaša. Većina naših ljudi se opredeli za opciju kredita, jer je to po nekad jedina mogućnost da kupe auto. Uostalom, i većina Nemaca kupuje automobile na kredit, jer im je nezamislivo da neko ima u kešu 35000 € za novog Folksvagena. Ima slučajeva i gde su našu zemljaci došli u Nemačku sa nekom sumom ušteđenom za kupovinu auta, jer se u domovinu ne smeju vratiti bez Mercedesa. Ako nisi došao Mercedesom, koji si đavo i išao u Nemačku?

Čuvena je priča da su Nemci hladan narod, da ne znaju da žive, da se ne druže, itd… Po punim baštama kafića i spojenim stolovima za kojima po nekad sedi i po 15 ljudi, ja ne bih rekla da je tako. Nasmejani, opušteni, sede na suncu i piju pivo. Cele porodice sa sve malom decom sede u baštama zajedno i jedu jednostavne obroke. Nigde se ne oseti napetost, niko nikoga ne zagleda kako je obučen ili našminkan, jer je većina obučena sasvim jednostavno bez ikakvog preterivanja. Za razliku od naših kafića u kojima u po bela dana dominiraju komplet našminkane devojke i žvakači kašičica sa reflektujućim fejk rejbankama koji satima sede u bašti i piju onu jednu kafu i koka kolu i gledaju ko prolazi, prizor dvoje penzionera koji su upravo stigli biciklom u sve biciklističkoj opremi i seli za sto za kojim već sede tri devojke i kojima apsolutno ne smeta što su znojavi i raščupani sredovečni ljudi seli za njihov sto, jer je jedino tu bilo mesta, deluje kao prizor sa druge planete.

Izlasci u klubove u kojima gostuju naše zvezde su super prilika da se mladi ljudi sa naših prostora druže, upoznaju i provode zajedno. Osim što jedan takav izlazak košta otprilike 150 €, koliko onaj samac iz prve poreske klase mora da odvoji od onih 550€ što mu je ostalo da pregura mesec do kraja.

Nemački jezik jeste težak, ali je on osnova integracije. Puno ljudi se žali kako Nemci ne žele da razgovaraju na engleskom iako ga znaju. Samo razmislite kako bi bilo da su Nemci došli u našu zemlju umesto mi u njihovu? Verovatno bi prošli kao Žikina Elza kada je pitala šta znači „ebiga“. Uostalom, da li bi ste vi pričali strani jezik u sopstvenoj državi? Naravno da ne.

Nemci su poslovično ljubazni i to ne može da im se ospori. Propustiće vas da se uključite iz sporedne ulice u glavnu, da se prestrojite iz jedne trake u drugu, ne trube i ne histerišu ako niste krenuli čim se upalilo zeleno svetlo na semaforu. Na to sam se jedva navikla, posle naše srpske psihopatije među učesnicima u saobraćaju. Druga je priča kada se nađete u podređenom položaju u odnosu na njih. Onda znaju da budu nadobudni i da gledaju sa visine. To se uglavnom odnosi na poslovne komunikacije, gde si ti neko ko čisti i njega ne zanima iz koje si države, kako se zoveš i da li možda imaš više škole od njega. Ti si neko ko čisti i tu je kraj priče. Insistiraju da se uči njihov jezik i ima onih koji će bez ustezanja prevrnuti očima ako vide da vam sporazumevanje teško ide. Njihovo insistiranje na dominaciji maternjeg jezika ide dotle da su im sve moguće emisije, serije i filmovi sa drugih govornih područja- sinhronizovani. Pa onda bude malo jezivo kad čuješ Hjua Granta kako priča na nemačkom.

Sa druge strane, vrlo često se u javnom prevozu može primetiti da skoro niko starijim osobama ne ustupa mesto. Autobus pun školaraca, ulazi starija žena sa torbama iz prodavnice, ali niko od te dece ni ne pomišlja da ustane i ustupi joj mesto. Zašto? Zato što se u Nemačkoj deca uče da su svi jednaki, i da stariji ljudi ako ne mogu da stoje u autobusu- ne treba ni da izlaze iz kuće.

A vole li strance? Pa ko još voli strance? Nemačka država je od 2015. godine primila 1 500 000 migranata. Plus stranci iz EU koji su došli zbog posla. I na kraju mi iz Non-EU država koji imamo pravo boravka na osnovu radnih viza odnosno spajanja porodice. Svesni su da im fali radne snage i da imaju mnogo starog stanovništva za čije penzije neko mora da radi i koje neko mora da neguje. Mislili su da će svi ti migranti da se integrišu i da rade zanatske poslove. Kad ono, međutim… Među migrantima je došlo puno visokoobrazovanih ljudi koji ne žele da rade poslove ispod svog nivoa obrazovanja. Ostali su zadovoljni socijalnom pomoći koju dobijaju od države i ne pomišljaju da rade. Mi koji smo došli iz bivših socijalističkih republika, za njih smo svi jednaki tj isti kao Rusi koje Nemci nikako ne vole. Za njih su Rusi simbol bivšeg DDR-a, Štazija, i ostalih socijalističkih tekovina. Pod Rusima smatraju sve stanovnike bivšeg SSSR-a. Za bivšu Jugoslaviju misle da je i ona bila deo Varšavskog pakta zajedno sa Rusima i Poljacima, nije im jasno otkud to da mi iz EX YU dolazimo iz različitih država a razumemo se međusobno, pa im je lakše da i nas svrstaju u Ruse. Otprilike su mi tako objasnili. Poljake takođe ne vole. Ni Rumune. Rumune navodno zbog toga što su problematični. Vole Amerikance i sve što je američko. Kažu da u Nemačkoj još uvek ima oko 35000 američkih vojnika, iako se Hladni rat završio pre 30 godina. Što se tiče njihove problematične istorije, Hitlera, Holokausta i Drugog Svetskog rata uopšte, mišljenja sam da su Nemci (makar zvanično) svoju lekciju naučili. Nema negiranja, nema izvrtanja činjenica, nema opravdavanja. Tako je kako je.

Što se tiče nas Ex Jugovića, ovde živimo ponovo svi zajedno, manje ili više. Deca se raduju kad u školu dođe neko sa našeg govornog područja i nisu opterećena prošlošću i podelama, pa na trenutke izgleda da i za nas ima nade.

Dankešn veri mač

Otvoriše se vrata učionice. Unutra su svi crni i za dve glave veći od mog Jedinca. Jao meni, pomislih, ovi će ga do kraja nastave skuvati u kazanu i pojesti. Jedinac me gleda preplašeno, iz pogleda mu čitam „da me nisi ostavila ovde ni slučajno“. Nastavnica ga blago gura unutra, a on mučenik i dalje gleda u mene. Grlim ga i ljubim, i govorim mu da bude hrabar. Rek’o bi čo’ek, u rat ga ispraćam. Okrećem se i trkom izlazim iz školske zgrade.

Jedva sam izdržala tih par sati. Svako malo sam gledala na sat i razmišljala kako li mu je tamo. Ne zna da bekne nemački. Engleski natuca. Teško meni. Računam, moje je to dete, valjda neće napraviti nikakav belaj.

Konačno dolazim po njega. Školsko dvorište je svet u malom. Različitih rasa, nacija, obeležja… I svi idu u istu školu. Prilazi mi jedan mali, ama crn kao ugarak. Pita je li „deine sohn aus Serbia“? Jes’, rek’o, daj ga ‘vamo, đe je? On mi pokaza prstom, kaže „daun der“, fala ti rek’o… Ide moj Jedinac, kez mu od uha do uha. Ja sve čekam kad će početi da plače i da kuka da hoće kući, kad on kaže :“ Au, mama, kako je ovde lepo!“ Ja ostadoh otvorenih usta… Jaooo, diivnoo, a mislim se u sebi pizdatimaterina mal’ ne crkoh danas zbog tebe.

Jedva je čekao da ide u školu sledeći dan. E, rek’o, hvala Bogu nek’ smo i to dočekali. Pitam se samo dokle će te to držati..?

Mesec dana živimo u Nemačkoj. Jedinac i ja. Brko je tu već dve godine. Odomaćio se. Kaže da ćemo u kući pričati samo na nemačkom. Rek’o šta je sa tobom, bolan, ja se na nemačkom ne znam svađati, ne dolazi u obzir. Kaže, a ti onda ćuti na nemačkom… Ima pravo…

Mislila sam da će mi ovaj prvi period biti mnogo teži, ali sam se prevarila. Gledam ljude oko sebe i sve ne mogu da verujem da postoji mesto na svetu gde niko nije nadrndan, gde ti niko ne trubi u saobraćaju ako voziš propisanom brzinom, nego svi imaju strpljenja i voljni su da te puste da prvo ti skreneš, pređeš ulicu, staneš bliže kasi u marketu jer držiš u ruci samo dva artikla. Tek kad se odmakneš od onog našeg beznađa i crnila, tek onda ga shvatiš na pravi način. I ne poželiš više nikad da kažeš: „ćuti, ima i gore i dobro je dok ne tuku“. Shvatiš da si ceo život živeo u nekom bezvremenom prostoru gde je normalno sve što nije normalno, jer za bolje ne znaš.

Od pre neki dan sam počela da tražim posao. Zanimanje za koje ja imam diplomu ne treba više ni Bogu ni narodu. To sad sve rade aplikacije i softveri. Dakle, ja ću morati da menjam zanimanje, ali to tek nakon što naučim jezik do nivoa B1. Ono što sam zadnjih 10 godina radila u Srbiji, ni to zanimanje ovde nije potrebno. Znači, ostaje mi metla. Izgleda da sam je konačno našla. Al’ zamalo. I metla je prevaziđena i unapređena u zoger i usisivač. Gledam ja tako po oglasima, ispadoše mi oči pokušavajući da razumem šta piše. Znam nešto malo nemačkog i bitno je da razumem ključnu reč, a ostalo i ne moram. Tako je i tokom razgovora, oni pričaju na nemačkom, ja ufitiljim i slušam. Razumem svaku treću, ali uhvatim suštinu. Ako baš nikako ne razumem onda pitam znaju li engleski, jer sam tu mnogo bolja, ali ga u principu izbegavaju. Kad ja treba da pričam, pomešam sve rodove, vremena, članove, zamenice i još ubacim engleskog malo i to otprilike zvuči: „Dankešn veri mač“. Elem, gledam ja oglase za posao, za čišćenje, naravno, ali ja mogu da radim najviše 4 sata dnevno i to samo posle podne jer pre podne moram u školu. Jedan od retkih oglasa za koji mi se učinilo da mi odgovara je onaj gde su tražili spremačicu u prodavnici životinja. Jaoo, ja se oduševila, već vidim sebe kako pričam sa papagajem na nemačkom, mazim zečeve u mačiće, i sva sam se ja raznežila dok ne pročitah da bi mi u opisu posla bilo i čišćenje terarijuma za gmizavce… E, nećeš vala… Demonstrativno frljnem telefon na drugi kraj prostorije… Pa nisam ja došla ovde da zmijama čistim terarijume, a ne smem ni na slici da je vidim…

Odlučim da sama postavim oglas da tražim posao. Čišćenje, peglanje, pomoć u kući. Dogovorimo se komšinica i ja da ćemo to zajedno, obema nam treba posao… Deset minuta nakon objavljivanja oglasa, zvoni mi telefon i piše da me zove privatan broj. Na takve pozive nisam odgovarala ni u Srbiji a kamoli ovde. Vidim da imam 7 notifikacija na oglasniku. Auuu, rek’o, evo posla… Otvorim poruke sva ushićena, eto vidiš kako je ova zemlja divna, posao te sam nađe, jaoojj Srbijo neću ti oprostiti ovih 15 godina što sam džaba u tebi radila… Čitam ja ponude, tj poruke, šaljem odmah komšinici screenshot, rek’o gledaj šta je ponuda… Čitam ja tako, kad ono poruke sa ponudama za hot masažu, spremanje stana i pružanje privatnih usluga… Jedan kaže da će mi veoma dobro platiti ako dozvolim da me poljubi… Pa sunce ti bogovetno, ovde su još gore budale nego u Srbiji. Da ne grešim dušu, bila je jedna ponuda za fotomodeling uz obavezu da na razgovor dođem u kupaćem…

Utrčava komšinica sva radosna zbog posla i sa vrata viče: “ Šta ima?!!“ Rek’o, oblači kupaći i ajd na razgovor, ja sam svoj zaboravila kod kuće, a danas mi se nešto ne da da se bavim modelingom… Telefon sam opet frljnula nakon što sam svetlosnom brzinom obrisala oglas…

P.S. Stavovi o drugim rasama i nacijama izneti u ovom tekstu napisani su u cilju boljeg razumevanja situacije, nikako u cilju vređanja ili omalovažavanja bilo koga.

Naslovna fotografija Pixabay

Allgemeine Veštica

Dok sam se spremala na preseljenje ovamo u Nemačku, uglavnom su ljudi oko mene mi napominjali da obavezno pišem utiske, jer se većina seća mog teksta od pre dve godine dok sam turistički boravila u poseti mom Gospodinu na severu Nemačke. Tačnije, okolina Hamburga. Taj tekst možete pročitati ovde.

Rekli su mi i da pišem svaki put kad mi je teško, da ću tako prebroditi teški period privikavanja na novu sredinu. Da pišem kad god mi se piše, jer smatraju da mi dobro ide. Moja psihoterapeutkinja čak smatra da sam svojim pisanjem i stilom uspela da me ljudi prihvate ovakvu naopaku kakva jesam. Drugačiju. „Mimosvijet“. Sve u svemu, ispade da je to ono što najbolje znam. Videćemo kako će Nemci reagovati na mene kao člana njihovog društva. Trećeg reda, naravno, al’ šta sad. I u mojoj zemlji sam bila isto to. Večito se privikavala, večito bila od onih koje treba prihvatiti. Ako vam kažem da sam osnovnu školu završila u 8 različitih škola i 4 države, sve vam je jasno.

Elem, pre pet dana stigoh u Nemačku, obećanu zemlju svakog bosanca, što bi rekla moja drugarica. Privikavanje je počelo još na auto putu, kad sam poslušala navigaciju umesto sopstvene oči, pa umesto da pratim putokaz za Beč pravo, ja pratila navigaciju koja kaže: „držite desno na račvanju“ pa otišla u Beč preko Slovačke, umesto direktno iz Mađarske u Austriju. Lepo ljudi napisali. ‘Volka tabla. Al’ jok. Tako sam se u hodu navikavala na evropske puteve, pa opet ona pametnica iz googleove navigacije kaže da nastavim pravo, a meni levo delovalo kao da je pravo, pa je bilo vraćanja u rikverc po auto putu. Verovatno je neko iz automobila koji su prolazili odmahivao glavom i komentarisao: „ovo su garant Srbi“.

I sad vi sigurno očekujete da počnem da kukam kako je ovde sve drugačije, kako su ljudi hladni, kako niko ne voli strance, kako se niko ni sa kim ne druži, kako Nemci ne znaju da žive nego samo rade i ostale stereotipe. E pa, ništa od toga. Bar za ovih pet dana. Otišli smo jedno jutro u opštinu da bi se prijavili na adresu i zamislite, nema nikakvog reda i nema nikakvog šaltera. Ne treba nikakva uplatnica. Čuje se lagana muzika. Na svakom stolu za kojim sede službenici koji rade sa strankama, stoji vaznica sa svežim, aranžiranim cvećem. Svaka stranka sedi dok razgovara sa službenikom. Oni popunjavaju formulare, ne mi. Sedim u toj prostoriji i gledam u plafon da vidim đe je ta rupa kroz koju sam upala direktno na drugu planetu.

Ovde jeste veći standard, ali su i cene veće. I da, i oni štede. Hrana se kupuje na akcijama u marketima. Uglavnom se kupuju proizvodi trgovačkih robnih marki, koji jesu povoljni, ali je i kvalitet srazmeran ceni. Skupe su usluge. Skupe su komunalije. Smeće se odvaja u posebne kontejnere. Posebno papir, posebno staklo, posebno biljni i životinjski otpad. Ako iz jedne zgrade svi ne odvajaju otpad, nego se jedan napravi pametan pa strpa svo smeće zajedno, cela zgrada plaća kaznu. Pa ti trpaj buraz do sutra. Onda zgrada piše peticiju da se iseli iz stana taj koji ne odvaja smeće. Ako potpišu svi stanari, lenčuga leti iz zgrade. Postoje posebni kontejneri za odeću i obuću i strogo je naglašeno da se obuća ostavlja isključivo u paru. To onda pokupe ovi naši pa nam prodaju u Second Hand prodavnicama iz neke treće ruke.

Poseban problem ovde imaju pušači. Cigarete su jako skupe. Po sistemu, o’š da se truješ i okolinu zagađuješ, samo izvoli, al’ to košta. Svi koji me poznaju znaju da sam strastveni pušač. Znam da je to loše i da će većina reći šta sad ova ovde pametuje a slabić je najobičniji jer ne može cigarete da ostavi, itd. I u pravu su, verovatno. Al’ to je moja slabost, ne morate vi sa njom da živite. Uglavnom, ljudi se dovijaju na različite načine. Neko prestane, neko pređe na domaću radinost, tj sam pravi cigarete, neko puši samo kad ode dole kod nas, itd. Ja ponela od kuće samo 3 kutije. Teško meni. U sred one frke pakovanja i spremanja, ja zaboravila na cigarete. I sad te tri kutije razvlačim evo pet dana. Sestra mi poklonila za rođendan jednu malu pepeljaru čije je dno izbočeno, a gornji deo sužen, pa kad ostaviš cigaretu u njoj, ona se ugasi jer nema vazduha ispod tog suženja. I tako ja za svaki dim palim cigaretu ponovo. Ispušim jednu cigaretu, a imam utisak da je pukla kutija. U glavi je sve, ja da vam kažem. A čim ovo napišem do kraja, odo’ da se snalazim za cigare, jer sam od juče bez njih. Sinoć bog posla komšinicu koja mi je ostavila par komada kad je videla da mi je nestalo. I nemo’ da je neko mazn’o moj patenAt i prodao ga kao svoj, jer će tužbe da sevaju 😂

Do nekih novih utisaka, sve vas pozdravlja Veštica 😉

Dojčland virklih šon

U stanu preko puta mladi par. Nijemci. Jedan sat noću…Svađaju se…Kud ne mogu da spavam od njih, kud da makar razumijem šta pričaju, pa da mi bude lakše…Il’ da im, ipak, odem pozvonit’ na vrata ovakva čupava, koje bolan, teroristi su male mace kako bi se od mene prepali ‘vake raščupane.

Ne vrijedi, ne mo’š zaspat’ da si Bog. Ustanem ja, izađem na terasu, zapalim cigaru, ovdje imaju oni đavolji javljači požara, ne smije se u kući pušiti. Ovo dvoje se i dalje svađaju…Mati mila, evo i njih na terasu…I dalje se svađaju, samo malo tiše. Sunce ti poljubim, on joj nešto kroz stisnute zube nabraja, tačno će je sa terase baciti…Ne smijem ja mrdnuti, ma ne smijem se ni nakašljati, da me ne čuju…Kontam, ako je krene preko ograde, moram zvat’ policiju, nekoga…Koju crnu policiju, svi policajci otišli u Hamburg na onaj samit G20 demonstarante mlatit’, ovoj mladi nema druge neg’ preko terase letit’ noćas… Pokušavam da razumijem oko čega se svađaju, ma teorije nema…To priča k’o na onom ubrzanom snimku. Aha..“deine Mutter“ kaže ona…Mater mu spominje…Pa, ja, vazda je njegova mater kriva, na svim meridijanima i u svim standardima. Ja mislila to samo u našem narodu tako…Kad ono, jes, džaba im i kultura i sve, kad po pitanju svekrva nisu ništa bolji od nas. Kontam da im nekako dam do znanja da se utišaju, ama narod ostali spava, nije meni zbog mene. Aha, evo one Nerf puške koju je moj sin danas iskukao da mu se kupi…Sad ću ja opalit’ jedan onaj sunđerasti metak, makar će čuti to pa će se utišati. Taman nategnem pušku i spremam se da opalim, kad se sjetih…Pa budalo jedna, ti si ovdje stranac, Auslender, njima je svejedno jesil Avganistanac, Sirijac, Turčin jal’ naš…Stranac s puškom je stranac s puškom, pa makar i drečavo zelenom, plastičnom. Koje, bolan, pa došao bi mi čitav onaj samit G dvajes’ sa sve Trampom i Merkelovom na čelu, da me hapsi… Stranac s puškom je vazda terorista, pa makar i u pink spavaćici i raščupan ko Areta Frenklin i dr Frankeštajn zajedno…Ama, kako da im kažem da se utišaju, nije men’ zbog spavanja, neg’ mi žao djece da se svađaju. Pa subota je, aman, ovdje se za vikend živi, pa nemojte se vikendom svađat, de ostavite to za utorak uveče, možda ćete smetat još nekome, pa će vam oni zvat policiju, de nemoj da se ja bakćem sa tim…

Evo, kao da su me čuli…utihnuše…Pa, đe će vam duša, zar u ovom blagostanju, ovoj zemlji zelenila i tišine, ptičica ispod prozora i vikend rasprodaja po marketima, pa zar se isplati svađat zbog deine Mutter…De, bona, pusti, mater je mater, morao je i njega neko roditi…

Pitaju me ovih dana kakvi su mi utisci o Njemačkoj. Pa evo, ovako: Kak’a je to, bolan, zemlja u čiju ja L veličinu komotno stanem, a XL mi je veliko! Pa vi vidite… 😉