Godinu dana prođe dok si rek’o „entschuldigung“. Godinu dana privikavanja na obećanu zemlju svakog bosanca u kojoj pare po drveću rastu i čak i same na zemlju padaju da se novopridošla radna snaga ne bi saginjala, i to sve u apoenima od 100 eura. Godinu dana mučnine i nelagode u želucu svaki put kad negde treba nešto da pitaš, kažeš, objasniš, a unapred se osećaš kao potpuni idiot jer znaš da ćeš sigurno napraviti neku gramatičku grešku, kao i da će se desiti da će te taj neko koga trebaš da pitaš to nešto, takođe pitati nešto što ti nećeš razumeti. Posle nekog vremena sam razvila taktiku, tj hvatala se za reči koje razumem pa onda povezivala u glavi šta li to može biti. Uglavnom je prolazilo bez problema, ali sam sigurna da mi je izraz lica bio kao da ne znam šta me je snašlo.
Dakle, Nemačka! Odmah na početku da razjasnimo da pojam „gastarbajter“ više ne postoji. Mi koji smo došli u Nemačku u zadnjih 5-6 godina, došli smo da ostanemo. Ne da zaradimo neku lovu pa da se vratimo kući i tamo se kurčimo lavovima na kapiji, nego da živimo ovde, jer je to u našoj zemlji postalo praktično nemoguće. Meni je dugo trebalo da se pomirim sa tom činjenicom. Ne svi, ali velika većina tako razmišlja. Ne zbog novca, nego zbog normalnijih uslova života i sigurnije budućnosti naše dece. Dakle, nismo gastarbajteri nego iseljenici.
Svi smo mi slušali raznorazne priče pre nego što smo došli, neki su ranije dolazili turistički, nekome je neko pričao kako je ovde, ali sve se to svodilo na par tvrdnji: U Nemačkoj se lako zaradi novac, Nemci su hladan narod koji ne voli došljake a čak ni između sebe se ne druže preterano, nemački jezik je težak i ima ljudi koji ga ni za 30 godina života i rada ovde nisu naučili. Nemačka je Mercedes, Audi i Folksvagen, klubovi vikendom u kojima gostuju balkanske zvezde, rad od jutra do mraka i ono čuveno mešanje našeg i nemačkog jezika posle izvesnog vremena “ Draga majne familijo, vi gec ste mi dolje, imam svašta da vam špreham, sad mi je već bolje. Njemački sam naučio, baš sam ga savlad’o, pa sad špreham a i šrajbam i to vrlo rado…“ Od svega navedenog, jedino je ovo poslednje istina. Naši ljudi zaista posle nekog vremena počnu da ubacuju nemačke reči u svakodnevni govor. I meni samoj je to bilo smešno na početku, ali sam posle nekog vremena samu sebe uhvatila kako radim to isto. Jer kako da na našem jeziku kažeš „teilzeit“( izraz se odnosi na nepuno tj delimično radno vreme koje je manje od 8 sati a više od 2 sata dnevno). Kad bi ga preveli bukvalno, ne bi imalo smisla. Sa druge strane, većina ljudi se zaista trudi da nauči jezik, pa pretpostavljam da je to ubacivanje nemačkih reči do nekle nesvesno. Što se tiče tog čuvenog stabla sa parama, izgleda da ga je neko iščupao, posekao, presadio, polio vrelom vodom ili spalio brenerom, uglavnom-nema ga nigde. Para ima, ali tek nakon što zasučeš rukave, u najčešćem slučaju navučeš i gumene rukavice i udri. Ako nemaš zanimanje koje je ovde deficitarno kao što su IT stručnjaci, medicinsko osoblje, zanatlije i specifični visokoobrazovani kadrovi, ostaju ti samo niskokvalifikovana radna mesta koje većina Nemaca zaobilazi. Bez znanja jezika je naročito teško doći do bilo kakvog iole normalnog posla. Za čišćenje, rad u skladištima i pomoćne negovatelje( to su oni koji rade najteže i najprljavije poslove u staračkim domovima), može lako da se nađe posao i bez znanja jezika, naravno ko ima snage i želuca za to. Zvanična minimalna satnica za ove poslove je 10, 56 € po satu. Bruto, naravno. Ako se radi puno radno vreme, to je u proseku 170 sati mesečno, neto plata koja ostane kada se odbiju svi porezi i socijalna davanja u prvoj poreskoj klasi, iznosi oko 1250 €. Najveći izdatak je najam stana, a cene najmova su između 400 i 1200 eura mesečno. U to su uračunate uglavnom sve režije osim struje koja se plaća posebno i telefona, interneta, itd. Ako od 1250 odbijemo troškove stanovanja koji su u proseku 700 €, ostane 550 € za sve ostalo. Ova računica se odnosi na prvu poresku klasu u kojoj su ljudi koji nemaju porodicu tj samci, pa tih 550 € verovatno bude dovoljno za život bez nekog luksuziranja. U prvoj poreskoj klasi su i svi naši radnici kojima još nije došla porodica, pa od te sume moraju da odvoje deo koji će poslati svojima. Kada cela porodica dođe u Nemačku, radnik prelazi u treću poresku klasu gde mu se umesto 32 %, odbija „samo“ 25%. Cifra od 1250 € za nekvalifikovanog radnika zvuči zaista fino, ali je to ovde manje od zvanične prosečne plate. Što znači da treba pažljivo rasporediti troškove da bi doteklo za sve.
Mercedes, Audi, Folksvagen… Da, ima ih svuda. Najprodavaniji automobil u Nemačkoj je Folksvagenov Golf. Auto je kod nas uvek bio simbol prestiža. Mašta se o skupim i kvalitetnim modelima, pozajmljuje se i uzimaju se krediti ne bi li se došlo do voljenog četvorotočkaša. Većina naših ljudi se opredeli za opciju kredita, jer je to po nekad jedina mogućnost da kupe auto. Uostalom, i većina Nemaca kupuje automobile na kredit, jer im je nezamislivo da neko ima u kešu 35000 € za novog Folksvagena. Ima slučajeva i gde su našu zemljaci došli u Nemačku sa nekom sumom ušteđenom za kupovinu auta, jer se u domovinu ne smeju vratiti bez Mercedesa. Ako nisi došao Mercedesom, koji si đavo i išao u Nemačku?
Čuvena je priča da su Nemci hladan narod, da ne znaju da žive, da se ne druže, itd… Po punim baštama kafića i spojenim stolovima za kojima po nekad sedi i po 15 ljudi, ja ne bih rekla da je tako. Nasmejani, opušteni, sede na suncu i piju pivo. Cele porodice sa sve malom decom sede u baštama zajedno i jedu jednostavne obroke. Nigde se ne oseti napetost, niko nikoga ne zagleda kako je obučen ili našminkan, jer je većina obučena sasvim jednostavno bez ikakvog preterivanja. Za razliku od naših kafića u kojima u po bela dana dominiraju komplet našminkane devojke i žvakači kašičica sa reflektujućim fejk rejbankama koji satima sede u bašti i piju onu jednu kafu i koka kolu i gledaju ko prolazi, prizor dvoje penzionera koji su upravo stigli biciklom u sve biciklističkoj opremi i seli za sto za kojim već sede tri devojke i kojima apsolutno ne smeta što su znojavi i raščupani sredovečni ljudi seli za njihov sto, jer je jedino tu bilo mesta, deluje kao prizor sa druge planete.
Izlasci u klubove u kojima gostuju naše zvezde su super prilika da se mladi ljudi sa naših prostora druže, upoznaju i provode zajedno. Osim što jedan takav izlazak košta otprilike 150 €, koliko onaj samac iz prve poreske klase mora da odvoji od onih 550€ što mu je ostalo da pregura mesec do kraja.
Nemački jezik jeste težak, ali je on osnova integracije. Puno ljudi se žali kako Nemci ne žele da razgovaraju na engleskom iako ga znaju. Samo razmislite kako bi bilo da su Nemci došli u našu zemlju umesto mi u njihovu? Verovatno bi prošli kao Žikina Elza kada je pitala šta znači „ebiga“. Uostalom, da li bi ste vi pričali strani jezik u sopstvenoj državi? Naravno da ne.
Nemci su poslovično ljubazni i to ne može da im se ospori. Propustiće vas da se uključite iz sporedne ulice u glavnu, da se prestrojite iz jedne trake u drugu, ne trube i ne histerišu ako niste krenuli čim se upalilo zeleno svetlo na semaforu. Na to sam se jedva navikla, posle naše srpske psihopatije među učesnicima u saobraćaju. Druga je priča kada se nađete u podređenom položaju u odnosu na njih. Onda znaju da budu nadobudni i da gledaju sa visine. To se uglavnom odnosi na poslovne komunikacije, gde si ti neko ko čisti i njega ne zanima iz koje si države, kako se zoveš i da li možda imaš više škole od njega. Ti si neko ko čisti i tu je kraj priče. Insistiraju da se uči njihov jezik i ima onih koji će bez ustezanja prevrnuti očima ako vide da vam sporazumevanje teško ide. Njihovo insistiranje na dominaciji maternjeg jezika ide dotle da su im sve moguće emisije, serije i filmovi sa drugih govornih područja- sinhronizovani. Pa onda bude malo jezivo kad čuješ Hjua Granta kako priča na nemačkom.
Sa druge strane, vrlo često se u javnom prevozu može primetiti da skoro niko starijim osobama ne ustupa mesto. Autobus pun školaraca, ulazi starija žena sa torbama iz prodavnice, ali niko od te dece ni ne pomišlja da ustane i ustupi joj mesto. Zašto? Zato što se u Nemačkoj deca uče da su svi jednaki, i da stariji ljudi ako ne mogu da stoje u autobusu- ne treba ni da izlaze iz kuće.
A vole li strance? Pa ko još voli strance? Nemačka država je od 2015. godine primila 1 500 000 migranata. Plus stranci iz EU koji su došli zbog posla. I na kraju mi iz Non-EU država koji imamo pravo boravka na osnovu radnih viza odnosno spajanja porodice. Svesni su da im fali radne snage i da imaju mnogo starog stanovništva za čije penzije neko mora da radi i koje neko mora da neguje. Mislili su da će svi ti migranti da se integrišu i da rade zanatske poslove. Kad ono, međutim… Među migrantima je došlo puno visokoobrazovanih ljudi koji ne žele da rade poslove ispod svog nivoa obrazovanja. Ostali su zadovoljni socijalnom pomoći koju dobijaju od države i ne pomišljaju da rade. Mi koji smo došli iz bivših socijalističkih republika, za njih smo svi jednaki tj isti kao Rusi koje Nemci nikako ne vole. Za njih su Rusi simbol bivšeg DDR-a, Štazija, i ostalih socijalističkih tekovina. Pod Rusima smatraju sve stanovnike bivšeg SSSR-a. Za bivšu Jugoslaviju misle da je i ona bila deo Varšavskog pakta zajedno sa Rusima i Poljacima, nije im jasno otkud to da mi iz EX YU dolazimo iz različitih država a razumemo se međusobno, pa im je lakše da i nas svrstaju u Ruse. Otprilike su mi tako objasnili. Poljake takođe ne vole. Ni Rumune. Rumune navodno zbog toga što su problematični. Vole Amerikance i sve što je američko. Kažu da u Nemačkoj još uvek ima oko 35000 američkih vojnika, iako se Hladni rat završio pre 30 godina. Što se tiče njihove problematične istorije, Hitlera, Holokausta i Drugog Svetskog rata uopšte, mišljenja sam da su Nemci (makar zvanično) svoju lekciju naučili. Nema negiranja, nema izvrtanja činjenica, nema opravdavanja. Tako je kako je.
Što se tiče nas Ex Jugovića, ovde živimo ponovo svi zajedno, manje ili više. Deca se raduju kad u školu dođe neko sa našeg govornog područja i nisu opterećena prošlošću i podelama, pa na trenutke izgleda da i za nas ima nade.
Veštica bez metle 