Dragi Deda Mraze

Preskočiću onaj patetični uvod kako sam bila dobra, kako zaslužujem neki divan poklon, i bla bla bla… I ti i ja znamo da nisam bila dobra i da nema šanse da pogodiš moj ukus što se tiče poklona. To nije zato što nisam bila dobra, nego zato što sam teška k’o crna zemlja i po nekad neću ni kako ja hoću. Ja ne želim zlato ni krzna ni putovanje u neku egzotičnu zemlju. Niti želim parfem niti tvog golišavog unuka niti balsku haljinu. Tek tu nema šanse da potrefiš moj ukus, a to svakako mogu sama pa ne bi bila fora. Za haljinu dodatno nema šanse da potrefiš veličinu, a ti ne bi želeo da se ja za Novu godinu osećam sjebano jer mi je uska balska haljina i da onda tebi sjebem komplet marketing kod dece, pa ćeš đavola onda dolaziti na kolačiće i mleko. Ima svi da ugradimo fasadne kotlove na gas, pa se ti provuci kroz one rešetkice majčin sine… Khm… Elem, cenjeni Deda, kao što znaš, ja i ti smo imali dil. Kao što ga imaš i sa svakim drugim detetom. Ti dolaziš svake Nove godine i donosiš poklone, mi za uzvrat budemo dobri i ne pravimo sranja. E vidiš, Deda, ti si mene žestoko ispalio. Dobijala sam poklone prvih devet godina života, a posle toga počeo rat i cvrc! Nema meni paketića. Ni sestri. Ni svoj ostaloj deci u komšiluku. U gradu. U državi. Svi ispaljeni. Doduše, stavili su barikade i pucali na sve što leti, pa te donekle razumem zašto nisi dolazio. Al’ đe ti je ta magija, aman? Samo da znaš, čekali smo te… Na kraju su nam dali nekakve lanč pakete namenjene vojnicima, unutra bila kakao krem tabla i puter kikiriki, pa u nedostatku slatkiša to nam bilo veliko k’o kuća. Zamisli da nije bilo čak ni tvoje Koka kole? Ja ne znam kako je to moguće, al’ jebiga, ovo je Balkan, ovde je normalno sve što nije normalno.

Uh, opet se udaljih od teme. Dakle, dragi Deda Mraze, ove godine, pod broj jedan, želim autobus. Čekaaj, stani… Ne odmahuj mi glavom kao da kontaš šta hoću da kažem kad ne kontaš. Ne želim ja igračku autobus, nego pravi pravcati autobus. I ne, neću ja da ga vozim. Postoje ljudi kojima je to posao. I ne mora da bude preterano moderan i skup. Neki najobičniji. Da ubacim ovima iz GSP-a u vozni park pa da konačno pojačaju liniju broj 5. Danas je bila tolika gužva da sam uspela da prebrojim sve vaške u kosi jednog cigančeta, da skontam da je jedna teta spremala ribu za ručak i da nešto što je dodirivalo tj pritiskalo moje dupe od pozadi nije ničija tašna nego ruka jednog srednjoškolca. Kad su me ispalili napolje kroz vrata prepipala sam se i mislim da mi je jedno rebro slomljeno i da nikad više u životu neću jesti ribu. Deda, ako si čovek, tj Deda, molim te, imaj razumevanja. Nemoj da se vozimo k’o stoka u dvadeset i prvom veku i to kao kandidati za Evropsku uniju. Sramota od sveta. I nemoj da ti ovako mlada zapatim neku zaraznu boleščinu jer moram nos da nabijem u rukav jednog komunalca koji je do pre pola sata istresao kante za smeće. Nije diskriminacija, svega mi, nego samo želim da svako ima bar dva centimetra slobodnog prostora u javnom prevozu. Nije pristojno a nije ni zdravo.

Druga stvar koju želim je Call Centar. Šta je sad? Što se hvataš za glavu? Pa sačekaj da završim, aman. Ostao si mi dužan paketiće bar za 5 novih godina. Možeš makar da razmotriš moje ideje. Znaš Deda, kod nas ovde se sve svelo na nekakvu listu čekanja. Kod lekara, kod obućara, kod kozmetičara. Liste za operaciju, spisak upisane dece u vrtić, spisak primljenih đaka u srednju školu, pa brucoša na faks, pa lista čekanja u ambasadama… Eheeejj, kad smo već kod ambasada… znaš šta? Bolje da ti nama doneseš nekoliko onih autobusa sa početka pisma, pa da mi idemo gde je bolje… Jedan čarobni kol centar nam ne radi posao jer nam je birokratija sranje i u državnim institucijama caruje korupcija. Daj ti meni autobus pa da idem odavde… Ovde se džaba i truditi uraditi bilo šta za opšte dobro. Svemu mi nađemo manu i ništa nam ne valja. Kad bolje razmislim, znaš šta? Ne treba mi ni autobus. Daj ti meni 10 slobodnih dana u sledećoj godini da mogu doći vidjet’ mater i ćaću. Vizu sam već dobila. Za autobus ću se snaći već nekako…

Аутор: Veštica bez metle

Sanjalica i piskaralo Vesna Plakalović Duvnjak, trudi se svoj svet okrečiti bojama otpornim na kliše.

6 мишљења на “Dragi Deda Mraze”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: