Poetična jutra (V)

Teški se kapci sklapaju pod teretom umora, ali san, stara lopuža na koju teško da možeš računati, nikako da se dovuče iz crnila noći. Trepavice lepljive od suza stvaraju zamućenu sliku od mesečine i obrisa u mraku. Obgrlim se rukama da lakše zaspim. Dodirujem mekanu, glatku kožu nadlaktica i čudim se kako je tako nežna. Kao da je tuđa, nikako moja. Bole me pluća od želje za vazduhom koga nikako da mi bude dovoljno. Mozak mi je poput komandne table u svemirskoj stanici. Hiljadu signala i lampica odjednom. Panika. Strah. Grozni, dobro poznati osećaj u dnu stomaka koji preti da se pretvori u vrtlog od haosa i proguta me. Ramena su mi povijena napred od tereta koji nosim godinama. Ima nešto u tim ramenima. Teret koji nosiš može da te prevagne napred, pa da tresneš licem o tlo. Povrediš se. Možda i ne ustaneš nikad više. Isto tako, na ramenima možeš dobiti krila. Valjda sve zavisi od toga kako živiš. Zavisi od tebe. Sve zavisi od tebe. Od mene.

Rusija je daleko. Kažu da tamo ima bajkovitih predela pod snegom. Ja volim sneg. Daleko su i Alpi. Sigurna sam da me negde u nekoj planini pod snegom čeka moja koliba iz snova, sa kaminom i velikim prozorom kroz koji blista zaleđeni predeo u zimskim noćima i daje svemu magičan sjaj. Za sad samo skupljam knjige kojima ću napuniti moju kolibu. I sitnice koje nemaju nikakvu materijalnu vrednost, ali meni znače. I ljubičasto ćebence koje mogu da prebacim preko kolena dok sedim u stolici za ljuljanje sa šoljom vrele kafe u ruci.

Daleko je zagrljaj. Topao i utešan. Snažan. Hiljade kilometara su daleko ljudi koji stoje pored mene. Hiljade i hiljade herca su daleko njihove talasne dužine od mojih. Kao Venera i Gornji Milanovac. Niđe veze.

Glava mi polako postaje teška. Žar sa ko zna koje cigarete noćas mi pada po prstima i peče me. Ne radim ništa da sprečim bol. Samo posmatram crvene mrljice na koži koje ostavlja žeravica. Cigareta se gasi sama od sebe. Polako počinje da sviće. Ustajem i polazim za obavezama koje me čekaju. Nema veze. Spavaću drugi put. Bitno je da sam pregurala noć. A zora? Prelepa. Zimska. Čeka me da izađem na ulicu da me pomiluje po obrazu i kaže: “ Ne brini, preguraćemo i ovaj dan.

Tu je i Balašević čiji stihovi leče i razdiru u isti mah…

„Kad odem…

Kad me đavo isprati glavnim sokakom

I kad mesečina zaveje moj trag…“

Аутор: Veštica bez metle

Sanjalica i piskaralo Vesna Plakalović Duvnjak, trudi se svoj svet okrečiti bojama otpornim na kliše.

4 мишљења на “Poetična jutra (V)”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: