Poetična jutra

Svašta se natrpalo u ovaj januar. I sneg i praznici i neki rastanci,i Dunav se zaledio,i minus daje sve od sebe,pa ujutru ne znaš kud ćeš sa rukama. Nije tmurno sve što sunce ne obasja.Zavisi odakle gledaš.

Juče ujutru upekao ovaj januarski minus,ljudi maskirani u pingvine (i ja među njima),samo oči vire iza sloja šalova. Novi Sad je najlepši zimi.I leti. I u proleće.A tek u jesen.Svako jutro putujem na posao u Petrovaradin sa Klise (da je završen onaj novi Žeželj,stigla bih za 15 minuta ).Kome god kažem gde radim,a gde živim…“aaaa,jaaaoo,pa daleko ti to“.Pa jeste,prilično je daleko,ali to je mojih 40 minuta mira,nirvane,slušalica u ušima,onog jedvačekanja kafe kad stignem na posao. Kad se vraćam leti,uvek u isto vreme,gledam sunce kako zalazi iznad Novog Sada,u Dunavu se ogleda sa jedne strane,a Tvrđava sa druge. Nikad nisam ni pokušala da slikam taj zalazak.Da ga ne pokvarim.

Posao mi je takav da ,u toku dana,bar dvesta puta kažem:“dobar dan“,“hvala“,“doviđenja“,bar sto pedeset puta se osmehnem,dvadeset puta se namrgodim,a pet puta nekome opsujem mater…al’ tek kad se okrene. Tako je to kad radiš sa ljudima. I sa parama.Manje-više su to stalno isti ljudi.Neko je pričljiv,neko usiljeno ljubazan,neko poslovan,neko namrgođen,neko ustao na levu nogu…U proseku,dobro se snalazim sa takvim miksom raspoloženja.Ja se trudim,koliko mogu,da budem ljubazna,da ne budem prototip nadrndane šalteruše. Objasnim,pomognem,pričuvam kese sa pijace,a oni mene,za uzvrat,sačekaju da završim sa cigaretom. Puno mi to znači.

Ima jedan deka,80 i neka godina,štap i dugački brkovi.Kao u pričama za decu. Dođe da vidi kako sam,da popriča samnom,a sebi da malo prekrati vreme. Deka je nekad bio „narodni milicajac“,nikako policajac. Jedan od onih koji su verovali u bivši sistem. Kaže: „Ja o smrti ne razmišljam.Smrt je od Boga,a mi koji u Boga ne verujemo,nama smrt ne može ništa“. Smeje se celim licem i očima.Takve mi stvari ulepšaju dan. Kaže,svojevremeno,kad ga njegova baba(za suprugu kaže „baba“) pita kuda će,on joj kaže: „Eno ti komandir,pa njega pitaj kuda ću.Šta se ti mešaš u državne stvari!“Jednom ga je,kaže,prekorila,što kasno dolazi kući i rekla mu : „Hoćeš li ti ikad rano doći kući ?“,a ja ,kaže,zgrabim onu moju šapku,pa pravac u stanicu i tamo prespavam. Čim je počelo svitati,a ja kući i kažem babi: „Evo,došao sam ti rano“! NIkad mi više nije prigovorila što kasno dolazim kući.Deda Dušan mi je doneo Rajsovu knjigu „Čujte,Srbi,čuvajte se sebe“,pročitala sam je u dahu i tri dana ubeđivala ljude oko sebe da tu knjigu treba držati u kući kao Bibliju. Doneo mi je i Ćopićeve „Orlove“ da čitam.Kaže,poznavao je Ćopića.On ti je,kaže,bio čovek iz naroda,dolazio je u naš kraj na narodne zborove i tu sam ga upoznao.Meni se,na te reči,razvukao osmeh od uha do uha.Kažem da sam „Orlove“ pročitala davno,još u osnovnoj školi,i „Orlove“ i čitavu „Pionirsku trilogiju“,i da Ćopića doživljavam kao čeljade iz sopstvene kuće,ali nema veze,čitaću opet.Sutradan mi je doneo zbirku Šantićevih pesama.Eh,kaže,ovaj ti je najlepše pesme pisao,samo ti čitaj.Divim se ovom čoveku i njegovoj volji za životom.Još uvek se okrene na peti kada prođe neka lepa gospođa.Kaže,najviše se obraduje kad sretne nekoga ko je stariji od njega. Nadam se da će deda Dušan još dugo poživeti,jer takva vrsta polako izumire.

Ovih dana se u bioskopima prikazuje film“Santa Maria Della Salute“. LJubavna priča ,stariji muškarac i devojka iz plemićke porodice. Tu Kostićevu pesmu sam prvi put pročitala još negde u osnovnoj školi. U srednjoj smo imali zadatak da naučimo jednu strofu.Ja naučila celu pesmu.Nije mi niko rekao da moram.Htela sam da znam te stihove.Profesorka mi dala peticu i za nagradu nisam morala da odgovaram celo polugodište,osim da radim pismeni. Ona mi je produbila ljubav prema slovu.Hvalila je moje pismene radove. Razmišljala sam tada da ću jednog dana raditi isto što i ona.Izbacila me je sa časa kada sam  glasno opsovala,iako sam joj bila najbolji đak u tom odelenju.Za primer. I neka je.Tada sam naučila da niko nije nedodirljiv.Svih ovih godina je spominjem kao nekoga ko mi je služio kao uzor. Danas mi je došla na šalter. Prepoznala sam joj osmeh.Prepoznala je i ona mene.Posle 15 godina u penziji i ko zna koliko hiljada đaka u radnom veku.Kaže da mi želi svu sreću. Ja,evo,ceo dan,ne skidam osmeh sa lica.

Juče ujutru,dok bus prelazi preko Varadinske Duge,gledam u zaleđen Dunav i razmišljam kakav je umetnik ova naša priroda,a kakav je tek model ovaj moj Novi Sad,i ovaj mrgodni Dunav,u sred zime obučen u belo,kao nevesta. Slušam na radiju Balaševića :

„Kad odem,
kad zamumla vetar zimske očenaše
i kad mrtvo lišće potera u kas
za kaznu prognaće i tamburaše
zbog pogrešne pesme u pogrešan čas….“

pa se setih kako on ono jednom reče da ne voli januar. Ima on svoje razloge što ga ne voli. Ja imam svoje zašto ga volim.

Ne može dan da ne valja kada su jutra ovakva.Bitno je samo kako posmatraš.Staviš ruku u prazan džep,ali budi srećan što imaš makar džep na ovom minusu. Obrazi utrnuli od hladnoće,ali te negde čekaju osmesi i vruća kafa.Pa,kako onda da ne voliš januar…

Аутор: Veštica bez metle

Sanjalica i piskaralo Vesna Plakalović Duvnjak, trudi se svoj svet okrečiti bojama otpornim na kliše.

6 мишљења на “Poetična jutra”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: