Sanjarska molitva

Stvarnost me guši. Moji nemiri imaju svoje nemire, pa mi nervi liče na lišće koje su izbušili crvi, pa je od sočnog i jakog lista ostala samo rupičasta paučina. Borim se za dah oslobođen pritiska istine o svetu u kome živim. Pustite me da sanjam svoju stvarnost i nosite svoje loše vesti i smrknuta čela što dalje od mene. Još malo sam tu, moje vreme prolazi… Nemam ja vremena za neiskrene osmehe i isprazne razgovore. Ja pružam ruke životu u svom njegovom sjaju i gledam ga sa sunčane strane.

Često sam nailazila na zidove i glavom obavijenom oblacima prolazila kroz njih oštećena i poražena. Ali živa… Nemam ovozemaljskog vremena da ga delim prosjacima radosti koji sa prvim osmehom pobegnu za svojom iskamčenom srećom.

Ja svoje bitke bijem u udobnim ćoškovima poznatog prostora u glavi. Sa prigušenim svetlom i ambijentalnom muzikom pride. Ja budna sanjam život. Ja živim a ne postojim. Dave me i pritiskaju priče o budućnosti crne boje, ako uzmemo u obzir da sve ovo ima kraj. Pre ili kasnije… Kad sunce obasja crnilo, ono počne da se preliva u jarkim bojama. Uhvatim svoju dugu za jedan kraj, prebacim je preko leđa i tako je vučem mesecima kroz plitke udahe i široke osmehe.

Po nekad pobegnem stražarima straha i rastrčim se po livadama išaranim ljubičastim cvetovima i čekam da se pojavi moja duga nastala od crnila. Svaki put kada uhvatim dugu za rep, jedan strah izvrši samoubistvo pred mojim očima i pretvori se u golubicu tužnog oka i belih krila i nestane u beskraju neba.

Zato ja tražim svoj svet, poseban i nezavisan, ispunjen samo nežnošću i sigurnošću, gde je sve lako kupiti jer se kupuje osmehom. Da mi se san lepi na trepavice bez turobnih misli ispod kapaka. Da se budim oslobođena i odmorna i da me ovozemaljske mizerije ne dotiču. Zato rečima pletem mrežu kojom ću se obaviti da nikad više ne budem usamljena i da se zauvek osećam sigurno. Prodavaću osmehe na pijaci i koštaće jednu lepu reč. Iskopaću korito za purpurnu reku ljubavi koja će natapati sva moja polja i živeću večno.