Volim te

Moja kuma Slađa, predivno stvorenje puno tananih emocija i ljudske širine, pošalje mi, pre neki dan, poruku u kojoj piše samo: „Volim te“. I ja se, već po koji put, postidim, jer sve razmišljam da ću da je nazovem, pa zaboravim, pa mi sve nešto preče…A treba da kažem i njoj i svima koje volim, da ih volim…Ne boli i ne košta ništa, a može mnogo da popravi i uradi…

Ništa na svetu nema lepše od iskrenog ljudskog zagrljaja, od onog laganog do onog od koga rebra pucaju i zastaje dah. Volim ljude koji znaju da grle. Onda kad treba, ali i onda kad nemaju nekog posebnog razloga, eto, onako…Volim ljude koji znaju da ćute i da svojim tišinama puno toga kažu, mnogo više od hiljadu izgovorenih reči, više od praznih fraza kojima, uglavnom, bežimo kada ne znamo šta drugo da kažemo. Moj Marko je takav, jedan od onih koji znaju pričati tišinom. Prijatelj kroz skoro ceo život, od mladalačkih budalaština do porodičnih roštilja. On me zove, ja plačem…Kaže: „Šta je“? Rek’o, ništa…Posle par minuta mi stigne poruka od njega: “ Reci šta je, jel treba sataru da upotrebim..?“ Čovek, mesar…Razumemo se svim jezicima i terminologijama…Volim i njega, onako ljudski, puno…

Opraštam k’o tri budale i pet sveštenika. Pomognem koliko mogu, ako ništa, utešim i nasmejem…Zlopamtilo jesam, ali se trudim da nađem opravdanje za svakoga, čak i za onoga što mi je došao sa pištoljem na šalter..Šta će, mučenik, njega sistem više ne prepoznaje, ima ženu i dete…Otud one tri budale…

A čemu se nadam? Pa valjda nekoj ravnoteži u svemiru…Jel se to tako kaže? Čini dobro i dobru se nadaj… Lepa reč još nikoga nije ubila, osmeh nije nikoga osakatio, zagrljaj nije nikoga udavio…

Svaki put kad čujem da je umro neko koga poznajem, neko kome nije vreme za umiranje, nazovem mog Simana, mog tatu i zapretim mu da mu slučajno nije palo na pamet da umire…On meni kaže, pričaj ti o tome sa Onim gore, a ja neću, bogme, da umirem, ne pada mi na pamet…Nedavno, u taksiju, kroz priču, taksista skonta da poznaje mog Simana…Okrene se, dirnut, i kaže: „Znaš šta, pozdravi mi ga puno, to je jedan ljudina, divan, divan čovjek“. Ja samo zadrhtim koliko mi je srce puno i hoće da eksplodira od ponosa…Ništa više…

Trudim se da ljubav pokažem na različite načine, svima…Kažem da svako kod mene ima svoju kategoriju i niko ničije mesto ne ugrožava, jer imam jednu mamu, jednog tatu, jednog sina, jednog muža, jednu sestru…I sve ih volim najviše na svetu, svakog u njegovoj kategoriji- najviše…

Pokazati ljubav nije teško, a potrebno nam je svima. Pogled i osmeh može puno da kaže. Moja Lejla meni kaže “ kozo“ , a znam da je to iz ljubavi. Neko ne zna, boji se povratne reakcije, neko je nesiguran…A ljubav nam treba svima…<3

Kad si žedan ljubavi

Ne mogu to da kupe sve pare na ovom svetu, ni sav luksuz. Imaš je ili je nemaš, daješ i primaš, uzimaš i uzvraćaš. Jel ti hladno, jesi li tužna, volim te, ne volim te…Trebaš mi… Ne trebaš mi, i to je ljubav…Bolje da ti ne trebam nego da me držiš na stend baju k’o fikus u hodniku za koga znaš da je tu, lep ti je i hoćeš da ga svi vide čim ti u kuću ulaze.

Kažu da i cveću treba pevati da bi se bolje razvijalo. Da mu treba pričati, zalivati ga, brinuti o njemu. Jebeš ti to ako mu sipaš onu hemijsku prihranu i šutneš ga u drugi ćošak zato što ti smeta.

Pokaži mi da me voliš, ne materijalnim stvarima, nego brigom i dodirom, zagrljajem i utehom, srcem u poruci kada si daleko, i pogledom punim ljubavi kada si blizu. Živ sam stvor, i ljubav mi treba. Nemoj mi ništa što se podrazumeva. Nemoj mi šablona i onoga “ i ja tebe“…Ponavljaj mi svaki dan…Nećeš time ljubav isprati i „obljutaviti“. Pritrči mi s leđa kad te ne vidim i pokrij mi oči dlanovima, da po mirisu osetim da si to ti, da po toploti dlanova znam ko je. Za to nikad nećeš biti previše mator. Daj onaj maslačak iz dvorišta na jastuk, neće ti ruka otpasti…Nemoj samo da kažeš da sam luda zato što plačem…pitaj me zašto plačem, šta me boli, ko me dirao..? Reci mi da će sve biti u redu, pa makar se ceo svet rušio i sekire padale sa neba. Reci da ćemo sve zajedno, izdržati, pregurati, naći, rešiti, stvoriti ili pretvoriti…Ja se samo pravim da sam jaka, zato što znam da će najpre udariti tamo gde sam najslabija. Ne veruj svakom mom osmehu, puno se toga krije iza mog smeha. Ja smehom lepim flastere na rane.  Ako ništa, ne udaraj me makar ti u te najsabije tačke, samo zato što imaš privilegiju da znaš gde su. Podržavaj ono što volim da radim, iako si ti totalno drugačiji tip osobe. Reci, ona je moja ludača, al eto, to je nešto što ona voli i ja se ponosim time…Pokušaj da razumeš stvari koje volim a ne da budeš ljubomoran na njih…Jer, ljubav se ne podrazumeva. Kao što je buknula nekad, držala me i gluvu i slepu za sve drugo osim tebe, tako može i da nestane…Kiša ugasi požar, a bogami suze mogu ljubav…Po malo, ali mogu… I nema tu izgovora…znam da sam i ja teška k’o Trepča, al ‘ ako ti ne trebam i ako me ne razumeš, ne pričaš mi, onda šutni mene i fikus u isti ćošak, al mi reci…Za razliku od fikusa, ja sasvim lepo razumem naš jezik, a bogami znam i udarce da primam. Samo nemoj da ti je svejedno…Nemoj mi toga…