Žena je robinja, muškarac je sv(et)inja

Da, znam da je naslov totalno šovinistički. I, ne, ne izvinjavam se zbog toga. Evo i zašto:

23 su sata noću. Čekala sam jeftinu tarifu struje i trenutno peglam dva brda čistog veša, osušenog juče i danas. Odjednom, iz kupatila čujem neku lomljavu. Muž je unutra, tušira se. Bacam peglu na metalni držač i prilazim do vrata kupatila. – Šta je bilo, jesi li dobro, šta se to slomilo? Bijesno mi odgovara: – Nije ništa!!! Ove tvoje jebene bočice na polici ispred ogledala su mi smetale dok sam se brijao, pa sam ih sve oborio!!! Shvatam da se nije povrijedio. Izlazi iznerviran iz kupatila i prolazi pored mene frkćući. Na podu kupatila ugledam razbacane moje serume za kosu, sitnu kozmetiku koju koristim svaki dan, četkice za zube i čašu u kojoj su stajale. Polako skupljam stvari sa poda i vraćam na mjesto. Srećom, ništa se nije oštetilo. On leži na trosjedu i gleda TV. – Zar nisi mogao fino to da skloniš ako ti je smetalo, a ne da samo oboriš sve kao sa kafanskog stola? – Nisam!!! – To stvarno nije u redu da se ponašaš tako, niti je civilizovano. Odgovara mi da ga nije briga i da se toliko iznervirao u momentu da je morao to da uradi da bi mu bilo lakše. Raspravljamo se još nekoliko minuta. Lupih se po čelu, odjednom. Pegla, jebote!!! Pegla mi je uključena. Vraćam se u spavaću sobu da nastavim peglanje. Kaže mi da požurim, jer on mora na spavanje, ujutru ustaje rano. Završavam sa peglanjem i odlazim u kuhinju da operem suđe koje me je čekalo u sudoperi. Usput čistim sve radne ploče i ploču šporeta, da bi ujutru sve bilo čisto. Treba još da se istuširam i ubacim veš u mašinu, da se opere po jeftinoj tarifi. Izlazim iz kupatila i u dnevnoj sobi sakupljam dječije igračke rasute na sve strane. Konačno stižem do kreveta, ležim i razmišljam šta sve sutra treba da uradim. Moram dobro da se organizujem, jer radim po 12 sati, imamo malu privatnu firmu u kojoj radimo samo nas dvoje.

Uglavnom ja, jer on radi još nešto sa strane, borimo se, kao i svi drugi, uostalom, da opstanemo u današnjem vremenu. Ujutro muž naizmjenično budi mene i dijete. Ja nemam snage da ustanem, plače mi se koliko sam pospana. Ustajem nekako i usput spremam sebe i dijete za vrtić. Izlazim iz kuće noseći dvije kese smeća, moju tašnu, jaknu preko ruke, fasciklu sa nekim dokumentima. Sve to stižemo prije 8 sati ujutru kad treba da sam na poslu. U toku 12 radnih sati, telefon ne ispuštam iz ruku. Zovem mamu koja je uzela malenog iz vrtića da vidim kako je i da li je još istraumiran od jutrošnjeg vađenja krvi. Onda mama mene zove da mi kaže da on neće da jede i da je jako nervozan. U neko doba zove muž da kaže da je stigao i uzeo malenog od mame, i da me pita kako da podgrije jelo koje sam skuvala sinoć i ostavila u frižider. Do detalja mu objašnjavam kako da ubaci rezance u supu, koliko dugo da se kuvaju, da ne budu pretvrdi ali ni da se ne prekuvaju. Usput me pita kakvu salatu da jede, kaže nisam ostavila ništa. Zove me još tri puta. Jednom da pita koliko dugo musaka treba da se grije u rerni, jednom da pita smije li je izmiješati, da ne bude u slojevima, a jednom da mi kaže da je krompir na vrhu musake zagorio. Onda me zove da pita u šta da presvuče dijete, iako maleni ima 5 godina, nikad još nije zapamtio šta nosi u vrtić a šta kod kuće. Svaki put popizdim kad me to pita. Aman, čovječe, to je i tvoje dijete. Nauči jednom kad šta treba da obuče. Dolazim kući oko 9 uveče, mokra do gole kože jer me je uhvatio pljusak. S vrata pitam da li su pokupili posteljinu sa štrika koja se noćas oprala, a jutros sam je, prije polaska, okačila da se suši. Kaže da nije imao pojma da na terasi ima veša, a nije ni primijetio da pada kiša.

U tom trenutku frustracija me rastura i na ivici sam nervnog sloma. U mokroj obući trčim preko dnevne sobe na terasu i ugledam mokru posteljinu sa koje kapa voda, a jedna jastučnica se vuče po travi u dvorištu, jer ju je vjetar otkinuo sa štrika. Frustracija dostiže vrhunac. Počinjem da drhtim od bijesa i od hladnoće, jer je na meni još uvijek mokra odjeća. Uskačem pod vreo tuš ne bih li se malo smirila i ugrijala. Osjećam kako mi srce ubrzano lupa. Panični napadu, dobro došao, čekala sam te… Duboko dišem i nekako uspijevam da se smirim. U kuhinji me čeka gomila prljavog suđa. Opet. Ugrijem sebi tanjir supe, ne bih li se nekako zgrijala, a i gladna sam. Djetetu je vrijeme za kupanje i spavanje. Okupam ga i smjestim u krevet. Onda perem suđe i sklanjam haos koji su napravili po dnevnoj sobi. Muž uči engleski, dijete je malo. Svuda su razbacane knjige, skripte, papiri, igračke, na stolu nekoliko praznih čaša za vodu, ostaci od voća i grickalica. Srećom, ostalo je musake i za sutra, pa ne moram da kuvam. Konačno sjednem da malo odmorim. Muž uči engleski sve mora da bude utišano, od televizora do naših koraka. Stiže mi poruka na Viber. – Ko ti to piše? Pita me prije nego što sam i sama uspjela da vidim od koga je poruka. Definitivno pucam. Po svim šavovima. – Dobro, da li si ti normalan? Za šta ja tebi služim, majke ti? Jebote, ja sam ovdje kao služavka, nemam svoj život, nemam vremena za sebe ni sekunde. Ponašaš se kao da sam zaposlena kod tebe. Doduše i jesam, ti si vlasnik firme, s tim što ja nemam platu, nego radim za opšte dobro. Prestani da me maltretiraš!!! I ja sam živ stvor! I imam dušu! I NE ZNAM KO MI PIŠE!!! Odguruje svoju knjigu u stranu jer vidi da je đavo odnio šalu. Meni se ruke tresu dok otvaram spornu poruku. Okrećem mu telefon da vidi. Evo, ako te baš interesuje, vaspitačica nas opominje da nismo platili račun za vrtić za prošli mjesec. Naravno, takve poruke stižu meni, ne tebi. Ne znam kako se desilo da sam ja ovdje odgovorna za sve, a koliko se sjećam, kada sam se udala za tebe bila sam punoljetna, tj nije trebao pristanak mojih roditelja, što znači da sam zakonski, a valjda i moralno, ravnopravna sa tobom. E ako smo ravnopravni, onda izvoli preuzeti dio kućnih obaveza, a ne da sve tovariš na mene, jer ja nisam magarac, znaš!!! Pokušava da me prekine, ali mu ne uspijeva. Nema šanse da me sad nadgovori. Gotovo je. Ja samo sipam, kao iz mitraljeza. Galamim sve jače. Muka mi je više od ovakvog života. Muka mi je od toga da me u 9 sati uveče, čim dođem kući, pitaš šta ćemo jesti. Mogao bi i ti nekad nešto da spemiš. – Ma, nemoj, ja da ti kuvam, a ti da pišeš svoje kolumne od kojih ionako nemaš ništa. Ja da ti kuvam, a ti da se dopisuješ sa društvom. E pa neće moći!!! – Dragi gospodine, ja svoje prijatelje viđam svaka dva mjeseca u prosjeku, a ti sa svojima odeš na piće kad imaš lufta na poslu. Kućni prijatelji su nam isključivo tvoji prijatelji i njihove porodice. Ja se sa svojima družim samo preko poruka i društvenih mreža. Što nisi oženio, onda, neku glupaču koja će progovarati jedino kad joj ti daš odobrenje. Koja će biti u kući non stop i neće imati potrebu za društvenim životom – E takvu ja nikad ne bih oženio!!! – Ma, šta kažeš, jarane. Pa tebi bi jedna takva taman došla k’o budali šamar. Da te čeka sa vrelom supom i da ti izuva cipele kad uđeš u kuću. Samnom taj film ne’š gledat’ !!! Ili bih ja mogla i da odem, a ti sam sebi kuvaj, spremaj, peri, čisti, peglaj…Pa da te vidimo onda. Ja sam osoba, nisam komad bijele tehnike. Imam svoje prijatelje, svoja interesovanja. Napravio si od mene služavku.

On konačno dolazi do riječi: – Ja zarađujem više i radim teži posao, a ti samo sjediš na poslu. Ne pada mi na pamet da ti ja spremam jelo dok ti visiš na svom blogu i društvenim mrežama… I tako do pola tri ujutru. Prebacivanje krivice, grube riječi, frustracija kod oboje, dok ne popadamo u krevet, ja sva natečena od plača, a on uznemiren i svjestan da ima tu njegove greške, ali previše sujetan da nešto promijeni.
Živimo na Balkanu, gdje još uvijek vladaju patrijarhalna pravila, kojih ćemo se teško riješiti još generacijama naprijed. Muško je bog i svetinja. Žena je rob i služavka. Balkanskom muškarcu je ispod časti da svojoj ženi, onoj koju voli, sa kojom živi, ispeče jaje na oko, jer on tada automatski u svojim očima pada na nivo papučara. Ne dao Bog da njegovi stričevi i očevi i cijela muška patrijarhalno zatrovana familija vidi da je uzeo rođeno dijete u ruke, jer tu odmah lete komentari tipa : „ Šta ti je, bolan, kad je još oroz pilad vod’o“ , hoće reći da su djeca isključivo majčina briga. Muško je da bude gazda, da kad dođu gosti, on sjedi, a žena služi. Jednom u šest mjeseci uzme da ispeče meso na roštilju, ali žena sve donese i pripremi, on samo naloži vatru i ispeče meso. A nije ga čak ni ulovio, kao njegov daleki predak, pećinski čovjek. Od njega je naslijedio samo onu toljagu kojom ženu pretvara u služavku i niže biće. Nerijetko potežu tu toljagu i na samu ženu u vidu fizičkog nasilja, jer joj, na primjer, ručak nije dovoljno posoljen. Valjda se, koristeći tu toljagu, vraćaju na fabrička podešavanja, koja im se vuku kroz gene od pećine pa sve do luksuznih apartmana. Kad vide muškarca kome je normalno da dijeli kućne obaveze sa suprugom, obavezno mu se podsmijevaju i smatraju ga nedovoljno muškarcem. Daleko od toga da nema i bahatih žena koje zloupotrebljavaju toleranciju svojih partnera, i čitav život provedu na njihovoj grbači, i moralno i materijalno. Daleko od toga da se ovo odnosi na sve muškarce, naravno da ne. Ali, o tome neki drugi put.

Vesna Duvnjak

Kad si žedan ljubavi

Ne mogu to da kupe sve pare na ovom svetu, ni sav luksuz. Imaš je ili je nemaš, daješ i primaš, uzimaš i uzvraćaš. Jel ti hladno, jesi li tužna, volim te, ne volim te…Trebaš mi… Ne trebaš mi, i to je ljubav…Bolje da ti ne trebam nego da me držiš na stend baju k’o fikus u hodniku za koga znaš da je tu, lep ti je i hoćeš da ga svi vide čim ti u kuću ulaze.

Kažu da i cveću treba pevati da bi se bolje razvijalo. Da mu treba pričati, zalivati ga, brinuti o njemu. Jebeš ti to ako mu sipaš onu hemijsku prihranu i šutneš ga u drugi ćošak zato što ti smeta.

Pokaži mi da me voliš, ne materijalnim stvarima, nego brigom i dodirom, zagrljajem i utehom, srcem u poruci kada si daleko, i pogledom punim ljubavi kada si blizu. Živ sam stvor, i ljubav mi treba. Nemoj mi ništa što se podrazumeva. Nemoj mi šablona i onoga “ i ja tebe“…Ponavljaj mi svaki dan…Nećeš time ljubav isprati i „obljutaviti“. Pritrči mi s leđa kad te ne vidim i pokrij mi oči dlanovima, da po mirisu osetim da si to ti, da po toploti dlanova znam ko je. Za to nikad nećeš biti previše mator. Daj onaj maslačak iz dvorišta na jastuk, neće ti ruka otpasti…Nemoj samo da kažeš da sam luda zato što plačem…pitaj me zašto plačem, šta me boli, ko me dirao..? Reci mi da će sve biti u redu, pa makar se ceo svet rušio i sekire padale sa neba. Reci da ćemo sve zajedno, izdržati, pregurati, naći, rešiti, stvoriti ili pretvoriti…Ja se samo pravim da sam jaka, zato što znam da će najpre udariti tamo gde sam najslabija. Ne veruj svakom mom osmehu, puno se toga krije iza mog smeha. Ja smehom lepim flastere na rane.  Ako ništa, ne udaraj me makar ti u te najsabije tačke, samo zato što imaš privilegiju da znaš gde su. Podržavaj ono što volim da radim, iako si ti totalno drugačiji tip osobe. Reci, ona je moja ludača, al eto, to je nešto što ona voli i ja se ponosim time…Pokušaj da razumeš stvari koje volim a ne da budeš ljubomoran na njih…Jer, ljubav se ne podrazumeva. Kao što je buknula nekad, držala me i gluvu i slepu za sve drugo osim tebe, tako može i da nestane…Kiša ugasi požar, a bogami suze mogu ljubav…Po malo, ali mogu… I nema tu izgovora…znam da sam i ja teška k’o Trepča, al ‘ ako ti ne trebam i ako me ne razumeš, ne pričaš mi, onda šutni mene i fikus u isti ćošak, al mi reci…Za razliku od fikusa, ja sasvim lepo razumem naš jezik, a bogami znam i udarce da primam. Samo nemoj da ti je svejedno…Nemoj mi toga…

 

8. Mart, dan kada je dama pretvorena u konja

„8.Mart je dan pobune radnih žena protiv kuhinjske robije. Reci NE ugnjetavanju i praznini duha rada u domaćinstvu.“

8. Mart je međunarodni praznik posvećen ženama. Praznik koji proslavlja teško stečenu žensku ravnopravnost sa muškarcima. Drugim rečima, žene su dobile pravo da rade, da učestvuju u političkom životu (pravo glasa), pravo na visoko obrazovanje, itd… Muškarci su dobili pravo da pripašu kecelju, zavrnu rukave i srećni, ozareni, puni poleta, počnu da ribaju kupatilo… E, pa,malo sutra…

Rodna ravnopravnost još uvek nije uvedena svuda u svetu. Islamske zemlje još uvek žive po šerijatskim pravilima i žene se kod njih smatraju nižim bićima, oruđem, muškom svojinom čijim životom on kao gospodar upravlja. Može i da joj ga oduzme u bilo kom trenutku i nikad neće morati da odgovara za to. U demokratskim društvima žene su postale zvanično ravnopravne sa muškarcima tek početkom dvadesetog veka. Kod nas na Balkanu vladaju malo drugačija pravila, pa i dan danas ima muškaraca koji će kada uđu u prostoriju u kojoj smo ja i suprug, njemu pružiti ruku a meni samo klimnuti glavom skrećući pogled, pokazujući time da nisam vredna poštovanja. Barem ne istog kao moj suprug. U fabrikama kod nas, čiji su vlasnici uglavnom stranci koji su odlučili da svoje proizvodne pogone otvore na ovim prostorima, upravo zbog jeftine radne snage koju sačinjavaju mahom žene. Da li znate da te žene rade u neljudskim uslovima, nose pelene za odrasle na radnom mestu (zdrave i prave), jer se ne smeju maknuti od proizvodne trake. U danima kada imaju menstrualno krvarenje, moraju nositi žute trake oko ruke, da bi dobile pravo na dva bonus odlaska u toalet. U jednoj fabrici obuće u BIH, čiji je vlasnik jedan visoki funkcioner te države, počeli su otpuštati žene koje ostaju u drugom stanju i moraju na bolovanje zbog održavanja trudnoće. Znate li šta je izjavio taj političar? „Teško im je da kod kuće spremaju ručak, pa su došle da se zaposle kod mene i još ostaju trudne i hoće na bolovanje!“ U dvadeset i prvom veku. U Srbiji na snagu stupa izmena zakona o porodiljskom bolovanju, gde su znatno smanjena primanja porodilje, kao i vremenski period za negu deteta na koji svaka zaposlena majka ima pravo. Zbog ovog zakona su javno protestovala udruženja majki. Ravnopravnost, kažete? Želite li još uvek taj buket cveća?

Žene su dobile pravo da rade i zarađuju i da njihov rad bude cenjen (i plaćen) isto kao „muški rad“. A jel’ piše negde u tim zakonima da žena, ako već radi i zarađuje, treba da bude ravnopravna sa muškarcem i kad su u pitanju krpa, šerpa i sve ostalo?

Imamo zakonsko pravo i moralnu obavezu da radimo i zarađujemo, a muškarci, pošto nisu tražili nikakva prava, imaju zakonsku i moralnu obavezu da rade isto što i do tada-NIŠTA! Da koleginici gledaju u dupe i sise dok prolazi hodnikom, da se službenici na šalteru nadviruju u dekolte, da za svaki saobraćajni prekršaj kažu: „ma to je sigurno žena vozila“, i da svaku žensku grešku premažu sa „glupavo žensko“ . Ako je žena uspešna, odmah se pitaju odakle joj pare, odakle joj veze i čiji li je to krevet grejala kad je stigla tako visoko. Dakle, o kakvoj mi to ravnopravnosti pričamo i šta mi to slavimo?

Još dugo će naše žene, kada im istekne radno vreme (mislim na onaj posao za koji su plaćene), trčati na autobus, jer mužu treba auto… Šta će njoj auto, ionako na poslu samo sedi, dok on „rinta“. Iz autobusa trči u market da pokupuje sve što treba za kuću, onda trči po decu u školu, pa trči kući da završi ručak, obriše prašinu, opere veš, pomogne deci oko domaćih zadataka… U međuvremenu stiže muž sa „rintanja“ i seda za postavljen sto. Žena ustaje najmanje tri puta, jer jedno dete hoće vode, drugo se isflekalo, muž neće taj hleb, hoće onaj drugi… Ustaje poslednja od stola, sklanja sudove i pere ih, dok muž odmara od „rintanja“ ispred televizora, udobno opružen na trosedu. Žena mu donosi kafu, pita ga da li se umorio? Kako nije, zna li ona koliko je njegov posao naporan??! Žena ostavlja do pola popijenu kafu i odlazi da izvadi opran veš iz mašine i okači ga da se suši. U međuvremenu su deca razbila vazu koja stoji u hodniku, poklon od tetke za venčanje. Žena trči da pokupi staklo, da se neko ne iseče. Jebiga, tetka.. žao mi je, al’ ionako je samo skupljala prašinu… Čuje da u kuhinji kipi ručak za sutra… Iz dnevne sobe se čuje galama…Muž se raspravlja sa decom oko prava na televizor… Opšte ratno stanje. Rasprava se završava muževom rečenicom“ Previše si ih razmazila, sve im je dopušteno…“ Ma, šta kažeš druškane??? Pa hajde tebe da vidim kako crkavaš od bolova dok ih rađaš, kako se „sastavljaš“ posle porođaja, sastavljaš psihički i fizički. Ma, trebalo bi da svaki muškarac 5 dana mesečno nosi uloške i brushalter sa ispadnutom žicom, pa bih te videla onda. Ako smo već ravnopravni, ja ću da trpim bolove dok ih rađam, a ti probaj da ih naučiš ko polaže veće pravo na TV. Samo toliko! Muž joj na to odgovara da i druge rađaju decu, pa se ne žale, šta ti hoćeš, da nećeš možda orden??? Žena u sebi razmišlja „Da, hoću orden… Idi kod tih drugih, ako su ti bolje“, ali to ne izgovara da bi izbegla svađu.

Nastavlja da obavlja kućne poslove, kupa decu i sprema ih na spavanje. Konačno sedne, izmorena… Muž već uveliko spava sa daljinskim u ruci. Ona pokušava da mu izvuče daljinski, jer uskoro počinje serija koju povremeno prati. On se u tom trenutku budi i kaže joj da ne prebacuje na drugi kanal, jer on gleda to. TO- je koncert Bečke filharmonije… Gde si video Balkanca da voli klasičnu muziku? Ja, nigde…žena uključuje računar,uloguje se na Facebook… Sledećih pola sata gleda fotografije svojih drugarica koje su to popodne provele na kafi sa prijateljima, u bioskopu, šetnji… I ona će tako sutra… Ili malo sutra… Teši sebe mišlju da život njenih drugarica nije ništa drugačiji od njenog, to se njoj samo čini da drugi imaju sadržajniji život, da su srećniji, poštovaniji, shvaćeniji…

Auu, pa sutra je 8. Mart, dan kad se slavi ženska ravnopravnost. Koja crna ravnopravnost, tu su, kao i obično samo muškarci profitirali.

Razmišlja kako mora kupiti cveće za svoju i njegovu mamu, jer će on sigurno zaboraviti. Jaoo, pa treba pokloniti po neku sitnicu i koleginicama sa posla… Gleda u novčanik… Skoro sve što joj je ostalo od plate potrošila je danas u marketu na potrepštine za kuću. Nema veze, skrpiće nekako…

Sutradan, muž dolazi kući bez cveća, bez poklona, bez ikakvog vidljivog znaka da on uopšte zna koji je datum. Žena gleda u njega sa sjajem u očima i smeši se. On joj govori da nije stigao ništa da joj kupi, a nije nešto ni pri parama… Razumeće ona to, jel’ tako…?Pa, pre tri godine sam ti kupio onaj ogroman buket, jedva prođoh kroz vrata sa njim… Da… jesi… pre tri godine. Muž govori da je 8 Mart svakako glup praznik, mo’š misliti, žene i ravnopravnost, pfff… Ionako od vas čoveka samo boli glava. I ko smisli taj praznik baš u ovo doba godine kad su najveći troškovi. Psuje Amere koji su nam sve to „poslali“. Žena mu govori da nema veze, nije ni trebao ništa da joj poklanja, ko šiša 8. Mart, cveće ionako brzo uvene… U sebi tužno zaključuje da joj je muž izgubljen slučaj…

Dakle, cenjeni muškarci, srećan vam 8.Mart. Jedino ste vi tu na dobitku. Žene jesu zvanično dobile ravnpravnost, ali su muškarci dobili konja koji će da tegli za njih, da im kuva, pere, pegla, rađa i odgaja decu, skuplja njegove prljave čarape, rešava njegove dileme (Dal’ Amstel il’ Hajneken… Uzmi, dušo, Hajneken, od Amstela te muči kiselina…),vozi ga kad „malo“ popije ( u drugim slučajevima nipošto), i što je najbitnije, zarađuje. Zarađuje, i svoju zaradu unosi u zajednicu u kojoj je, kako god da okreneš, uvek muškarac gazda.

Cenjene dame, dobile ste šta ste i tražile!