Poetična jutra (II)

Nema samoća nikakve šanse u ovakva jutra i ovakve dane. Može da se došunja ponekad, ali je otera sunce koje se sve ranije pojavljuje i bojom kojom oboji moj prozor čim provirim ispod jorgana, kaže da će dan biti jedan od onih svetlucavih i lepršavih.

Blagodeti modernog života su nam uskratile mnogo toga. Oni koji putuju na posao autom, gube priliku da uživaju u jutarnjim mirisima grada koji se još budi.  Gube priliku da u gradskom autobusu budu svedoci sanjivih osmeha mladih studentkinja dok čitaju poruke za dobro jutro. Svakome se usne u specifičan osmeh izviju kada pomisle na nekog dragog i bitnog, nekoga ko čini da se osećaju lepo.

Dok sam, pre nekih 15 godina, radila treću smenu, pa se vraćala kući ujutru kad većina ljudi kreće na posao, u školu, u novi dan i novu šansu, posmatrala sam prolaznike oko sebe i činilo mi se da su svi mirišljavi i raspoloženi, spremni na svaki izazov novog dana, a ja umorna, pospana i sa trnjem u očima, tek idem kući na spavanje. Zavidela sam im što mogu da uživaju u letnjim jutrima, koja sam ja jedva primećivala ispod polu spuštenih trepavica.

Samnom svako jutro, gradskim autobusom, sa Salajke u Petrovaradin putuje jedna devojčica Lana. Ide u vrtić u Petrovaradin. Pretpostavljam da nije bilo mesta u nekom bližem vrtiću, pa zato putuje sa dve gradske linije. Lana svo vreme glasno komentariše svet oko sebe. Mama je drži u krilu i strpljivo,sa nežnošću, odgovara na sva njena pitanja. Uvažava je kao sagovornika ozbiljnošću kojom odgovara na njena pitanja. Ne mogu da skinem osmeh sa lica slušajući ih. Lanu poznaju svi redovni putnici „trojke“ i „petice“ u to doba dana. Ali i u ono doba kada se vraća kući. Ja joj kažem,kad vidim nju na stanici, znam da nisam zakasnila. I znam da ću narednih 15 minuta uživati u dečijem, neiskvarenom, šarenom pogledu na svet, sa sve nepravilno izgovorenim slovima i dečijim pesmicama. Oni koji ne putuju busom na posao, nemaju šansu da im jutro ulepša jedna iskričava Lana. Oni koji se uglave u jutarnju saobraćajnu gužvu, nemaju priliku da gledaju odblesak martovskog sunca na Dunavu koji je, do pre neki dan, bio komplet zaleđen, a sada jutrima porumeni od sunca pa mu i njegova mutna, siva boja, nekako blista.

Znate za ono kad vam se ceo dan po glavi mota pesma koju prvu ujutru čujete, pa ne možete da je izbacite iz glave, iako vam se i ne sviđa nešto posebno? Trudite se da vam svako jutro bude lepo kao omiljena pesma. Da kroz dan koračate sa osmehom. Da pronađete lepotu u najsitnijim detaljima koji vas okružuju, od komšijinog „dobro jutro“ , preko  oogrooomne šolje kafe koju vam kolega donese, do spoznaje da vas usrećuju ljudi oko vas,sa svim svojim vrlinama i manama. Ustanite pola sata ranije, kao ja jutros, i neka vas usreći tih pola sata spavanja manje, ali neka vam sve to nadoknadi lepota ovakvih jutara koja obećavaju lepršave dane, obojene suncem i osmesima.

Dobro jutro ❤

„Kroz zavjese u sobi, gurao se dan
nama je bila ponoć tek
k’o posvetu na vratu nosim trag
kud su prošle tvoje usne

Te noći ja sam čuo sve što sanjaš
strahove sam tvoje ljubio
k’o poruka na staklu pisana u pari
nisi bila tu kad sam se probudio…“

 

Oj Srbijo međ(u) redovima

Čekaj u redu ili umri… Il’ umri čekajući u redu. Red u banci, red u pošti, red za ovo, red za ono. Uzmi broj pa čekaj. Uzmi broj u pola osam ujutru, pa čekaj do tri popodne da bi obavio formalnost koja traje ukupno tri minuta. Oj, Srbijo zemljo ironije, besmisla i čekanja u redovima.

Poslednja dva dana sam bila neumorni „čekač“ u redovima za raznorazne stvari. Tako se potrefilo, da sam u jednom danu čekala u tačno 4 kilometarska reda, živa se smorila i shvatila da su u pravu oni koji su davno skontali da se od rodoljublja ne živi i zbrisali glavom bez obzira.

Moje „čekićanje“ je započelo juče tačno u 7:20 ujutru. Dođem ispred Pošte, kad ono, Pošta radi od 8. Ajde, nema veze… Čekam ja tako ispred, kad dolazi neki čika, poranio i on… Posle par minuta, čiki zvoni telefon… Nije da prisluškujem, al’ čiku zove neko ko se raspituje gde se on trenutno nalazi, on mu odgovara da čeka da se otvori Pošta da bi poslao pismo ministru, jer mu neko preti likvidacijom… Oj, Srbijo, zemljo otvorenih ludnica i sumanutih ideja… Pošta se otvorila sa 5 minuta zakašnjenja, ali dobro, prvi radni dan posle praznika, oprostićemo… Iako sam došla prva, pre mene su se ugurali penzioneri koji su plaćali račune… Ajde, nema veze ni to, brzo sam završila. Moja sledeća stanica je Policijska uprava, jer treba da predam zahtev za izradu lične karte, ove nove, pro-zapadno orijentisane, biometrijske… Dolazim tamo, uzimam broj od dežurne policajke… Opaaa, 120… Displej u hodniku pokazuje broj 10… Ima da se načekam… Popunjavam uplatnice i stajem u red da bih platila takse za ličnu kartu. To je šalter jedne strane banke, jedan jedini, na kom radi jedna sredovečna gospođa. Posle 15ak minuta shvatam da se red uopšte ne pomera. Pogledam malo bolje i vidim da gospođa kuca po tastaturi sa dva prsta, lagano, ima ona kad… Iza mene u redu stoji gospođa koja glasno komentariše svu tu gužvu koja nju strašno nervira i službenicu koja kuca sa dva prsta. Ona je, eto, otišla u penziju čim je ispunila sve uslove, šta traže te babe po šalterima, nek’ puste mlad svet da radi i tako dalje. Ja se samo ljubazno osmehnem, šta ću drugo. Gospođa i dalje nastavlja da komentariše, pomerila se i stala pored mene, videla, valjda, da hoću da slušam. Slušam,jer nemam šta drugo da radim, stojim u redu koji se uopšte ne pomera, evo već pola sata. Gospođa se fino raspričala, kaže kako se sinoć iznervirala gledajući dnevnik. Zamislite, kaže, hoće da puste iz Haga onog nekog zločinca koji je ubijao i klao, i još će ga dovesti u Novi Sad. Pa,ovaj grad je postao pravi kontejner. Onda se nasmeši pa kaže da bi je neko mogao „mlatnuti“ zbog toga što je upravo rekla. Ja reko, ne sekirajte se, gospođo, neće niko, al’ kamo sreće da su toliki publicitet imali oni što su nas bacali pod led 1942. Ućuta gospođa, ni jednu više ne prozbori. Pogodio je,valjda,onaj led,pa je ućutala…

Stigoh nekako na red da uplatim taksu. Pogledam tamo u šalter salu i vidim da rade samo 4 šaltera od 8 postojećih. Na dva se izdaju lične karte, na dva vozačke dozvole. Shvatih da ću kampovati tu i potražih mesto da sednem. U ogromnom holu u kom ima 15 šaltera, stavljen je samo jedan red sedišta… I to sve u gradu koji ima oko 400 000 stanovnika. Na jednom zidu pročitah upozorenje da je zabranjeno sedeti na radijatorima. Pa, što ne ubacište još koju stolicu, familiju vam birokratsku. Na jednom od displeja je ironično je pisalo „Dobro došli u Policijsku upravu Novi Sad“. Oj, Srbijo, zemljo apsurda… Po novom, pro-evropskom zakonu, deca moraju imati biometrijske pasoše, i pri podnošenju zahteva moraju biti prisutna oba roditelja. I to je ok, u današnje vreme kad se svašta dešava, tr govina ljudima i slično. Al’ mi nije jasno zašto u tolikoj šalter sali rade samo dva šaltera, zašto majke sa malom decom moraju da čekaju po 8 sati, jer ako im prođe broj, gube red, ništa od dokumenta, pa sutra hajd’ ponovo. Nije mi jasno kako u jednoj zemlji koja sebe naziva demokratskom i uređenom, može da vlada takav haos. I kako ovaj naš narod uopšte ima volje da se zove građaninom ovakve zemlje, koja ne može da ti priušti da k’o čovek dobiješ dokument. Nek makar skrate čekanje za pasoše, da možemo svi odavde da odemo i da se obistini ona Tarabićeva tvrdnja da će nas ostati toliko da ćemo svi moći da stanemo pod jednu šljivu.

Pošto sam zaključila da neću tako brzo doći na red, odlučih da odem do banke da platim neke račune, pošto je u ovoj koja se tu nalazi, red do vrata. Kad, ne lezi vraže… U banci skoro isti takav red… Oooj, Srbijo zemljo kilometarskih redova i urednih platiša. Valjda jedino što u ovoj zemlji stiže na vreme su računi i opomene za neplaćene račune, a u zadnje vreme, bogami, i sudski izvršitelji. Dođoh nekako na red u banci, platih račune, uredno mi naplatiše proviziju.

Vratim se u onaj prethodni red, skontam da moj broj nije ni blizu. Izađem napolje, nađem mesto na klupi, izvadim iz torbe knjigu da čitam. Posle prve stranice primetim da me ljudi čudno gledaju… Teško meni, šta je sad? Imam gustu kovrdžavu kosu i često izgledam k’o veverica koja je doživela strujni udar i nekim čudom ostala živa, al’ šta je danas, kad sam kosu uredno vezala u rep? Izgleda da je knjiga… Kako ne bih privukla pažnju, kad svi blenu u telefone, il’ blenu okolo gledajući ko prolazi… Ojj, Srbijo, zemljo nepismenih android-zavisnika… (Igrom slučaja il’ sudbine, knjiga koju sam čitala je istinita priča o devojčici iz Pakistana koju su talibani pokušali da ubiju jer se zalagala za pravo na obrazovanje…)

I tako ja dođoh na red u 3 popodne. Ona teta što radi me pita da li se slažem da mi na ličnoj karti ostane elektronski potpis i slika sa pasoša? Naravno da želim, nećete me, valjda, ovakvu slikati… Žena me samo“ belo“ pogledala… Pita me želim li ličnu kartu sa čipom il’ bez čipa? Reko, kakva je razlika? Objasni mi da na toj bez čipa piše adresa, a na ovoj čipovanoj je adresa sakrivena, pa ako neću menjati mesto boravka narednih 10 godina, bolje da uzmem tu bez čipa. Reko, znate šta, dajte tu bez čipa, jer i ako budem menjala adresu, to će biti negde daaaaleeeekooooo odavde… Žena me ponovo belo pogleda, k’o veli, ova nije skroz baždarena, pruži mi onaj revers i reče :“Vidimo se za tri nedelje, znate, morate opet čekati u redu da podignete ličnu kartu..“ Ojj, Srbijo, zemljo službenika… IMG_20150415_134411IMG_20150415_133603IMG_20150415_133614