Šta muškarci stvarno žele od žena

Piše: Vesna Duvnjak

Poštujući pravila ravnopravnosti polova, budući da sam pre dve godine napisala tekst pod naslovom „Šta žene stvarno žele od muškaraca“, koji možete pročitati Ovde, došlo je vreme da vidimo kako stvari stoje sa druge strane. Da ne bude da sam pristrasna i da stajem na bilo čiju stranu, možete se uveriti čitajući moj tekst o položaju muškaraca u doba modernih tehnologija i muško ženskih odnosa u doba iste. Tekst pod naslovom „Muke savremenog muškarca iz ugla jedne žene“ možete pročitati ovde. Da li su muškarci zaista tako jednostavna stvorenja, kao što se priča, kao i da li im je bitna samo jedna stvar? To jest, dve. Ona prva, i ona najvažnija sporedna stvar na svetu, a možda tu ima još po nešto.

Prvo, osnovno i najvažnije: ne diraj mu familiju. Mogu oni biti kriminalci, ubice, satanisti, il’ najobičnija malograđanština, mizogini stanovnici ruralnih područja, da ne kažem, primitivci prve klase, al’ u familiju mu ne diraj, ne barći, ne pipaj, ne poredi i najbolje, ne spominji ih uopšte, osim ako baš ne moraš.

Hvalospevi, hvalospevi… Hvali sve njegove veličine, dužine (naročito dužine, jeb’o mater kao da imaju u genima ugrađen zidarski metar pa pate od tih veličina), poduhvate, uspehe, pa makar to bilo i zavrtanje sijalice ili zakucavanje dva eksera na obeleženo mesto, ali samo hvali i čudi se kako li mu je samo to uspelo. Ne pokušavaj, ni slučajno, sama da zavrneš sijalicu il’ ne daj bože gumicu na slavini, jer ćeš mu tako povrediti tananu sujetu i srozati ga na nivo mekušca.

Izgledaj lepo. Ma šta pričali i trabunjali o tome kako fizički izgled nije važan, vala lažu. Jeste im važan. Kako ono neko jednom reče:“Muškarci vole da gledaju, a žene da slušaju. Zato se žene šminkaju, a muškarci lažu“. A kako tačno treba da izgledaš, to je već pitanje metafizike. Da budeš „zgodna“ šta god to značilo. Noge „do krajnjaka“ što bi reklo „Zabranjeno Pušenje“, da imaš grudi, dupe i kukove, da ima ljudina za šta da uhvati. Da ne budeš kost i koža i ravna k’o daska, al da nema ni viškova gde ne treba. Da nosiš boju i dužinu kose onako kako se njemu najviše sviđa. Da budeš inteligentna i znaš da ćutiš kad treba. Da ne spominješ PMS, da ne pričaš o modi, da ne tračariš i ne spominješ njegovo društvo u negativnom kontekstu. Ni slučajno ne smeš da voziš bolje od njega. Niti da mu sufliraš prilikom vožnje, jer šta ti znaš, ti si žensko, nije tvoje da mu govoriš kad treba da prebaci iz treće u četvrtu iako čuješ kako motor plače od muke. Jok! Tvoje je da ćutiš i da mu pališ cigarete dok vozi, eventualno možeš da puštaš muziku.

Nemoj bez veze da bacaš pare na čipkaste, izazovne gaće i brushaltere, jer on uglavnom samo čeka da to skine ili pocepa i da ga posle pitaš kako mu se sviđaju, uglavnom nema pojma jer nije ni gledao boju ni teksturu. On je samo video gaće i brus koji mu stoje kao prepreka do cilja. Da mu daješ i kad ti se ne daje, i to svuda. Jer ako ne daš, naći će on neku koja će dati. Ako ništa, naći će iz inata neku koja isto tako neće dati, plus to bude uglavnom ženski primerak koji ti nije ni do kolena ni po čemu, al’ inat je inat, a rupe su rupe.

Da ne pričaš o svojim emocijama, strahovima i tugama, jer to su za njega španska sela. Jednostavno kažeš:“nadrkana sam“ i on će znati da treba da se skloni ili da te odobrovolji, u zavisnosti od toga kakav je karakter i koliko mu je stalo. Ili koliko je sposoban da pojmi žensku komplikovanost. Retki primerci se čak upuste u razgovor o trenutnom emotivnom probelemu, i to uglavnom zato što žele da sačuvaju dobar odnos, ne zato što ih to nešto preterano zanima.

Poštuj ona tri zlatna pravila, znaš ono o domaćicama, damama i kurvama, jer kako god da okreneš, oni ipak to najviše vole, jer je svako od tih pravila okrenuto isključivo njihovom zadovoljstvu, a ti si samo sredstvo za postizanje istog. Nemoj samo preterivati sa ovom ulogom kurve jer će početi da se pita gde li si sve to naučila, pa  belaj. Ni sa ovom damom nemoj baš preterivati jer postoji mogućnost da se dopadneš još nekome pa eto opet belaja. Sa domaćicom možeš slobodno preterivati, jer samo sit muškarac je spreman za dalju upotrebu. Doduše, ne budeš li skidala kecelju i ruke vadila iz deterdženata koji će ti sjebati nokte i izbrisati otiske prstiju, ode on kod neke manikirane koja ne smrdi na domestos i varikinu i kojoj kosa nije masna i ne miriše na pohovano meso. Sve u svemu, balans je mnogo bitan.

Pri boravku na plaži da mu obezbediš širok pogled na sve žensko u kupaćem u radijusu od 200 metara. Ti da natakneš naočare za sunce i praviš se da čitaš knjigu dok on nesmetano šacuje okolo. I nema šta da se buniš i zanovetaš, jer svi znamo da od gledanja nema selameta, inače on ode na terasu nekog kafića i iznajmiće dvogled da iz hladovine posmatra sve što mu je oku milo, sve tebi iz inata.

U društvu ni slučajno nemoj da pričaš više od njega niti da namećeš teme o kojima on malo zna, jer ćeš tako zaraditi svađu dok si rek’o „teletabis“. Sve mu diraj, al’ dominaciju mu ne diraj. I šta imaš ti da pričaš, tvoje je da ćutiš i da se smeškaš, eventualno da kratko odgovaraš samo kad te neko nešto pita. U stvari, najbolje je da odgovaraš mimikom, bez reči i glasa.

Kuću i đecu da držiš pod kontrolom. Nema se on kad sa tim zajebavati, a usisivač je za njega isto što i svemirska letelica. Em ne zna kako se koristi, em uliva strah.

Da mu pružiš dom, udoban i siguran, gde će se osećati poštovano i gde će on biti vladalac, onaj što stvara i rastvara, mužjak, otac, domaćin i zaštitnik, hleba tvorac, bez koga bi se sve raspalo. Da odlazi i vraća se kad mu na um padne i da niko ne sme ništa da ga pita o njegovom kretanju. Da sazida roštilj u dvorištu i sa društvom gleda utakmice, dok iz ćoška dvorišta sve to posmatra rasan Pit Bull, koga je nabavio da mu čuva kuću i hrani ego. U trenutku kada padne odlučujući gol za reprezentaciju i krene urlanje u znak odobravanja, Pit Bull od straha preskoči ogradu kaveza, ščepa gazdu za nogu, rastera goste, nastane opšta pometnja, žena izleće uz kuće navlačeći jaknu, u prolazu mu saspe sve po spisku i odmagli njegovim novim Audijem Q5 u nepoznatom pravcu.

 

Šta žene stvarno žele od muškaraca

Žene su večita enigma. Nikad im ugoditi. Ne valja kad je mlakonja, ne valja kad je grubijan. Ne valja kad je popustljiv, jer onda nema svoje „ja“. Ne valja kad je švalerčina, ali ne valja ni kada je stalno sa njom, jer je onda guši i nema svoj život. Htele bi u jednom muškarcu ceo svet. Da je dobar, da je pažljiv, da je zgodan, bogat, romantičan, veran, da je strastven, da je nežan, da je pun razumevanja, da je muškarčina a ne neka tetka koja joj se petlja u kuhinju, ali ipak i da zna da joj spremi jelo, donese kafu u krevet na poslužavniku na kome je i sveže ubrana ruža. Da ne pije previše, ali da može da popije dovoljno, taman koliko i njegovi drugari, jer jebeš muškarca koji ne podnosi alkohol. Da može da vozi kad je pijan. Da ne povraća kad je pijan. Da ne priča gluposti i grli sve žensko na šta naiđe, naravno, kad je pijan. Kad je trezan, ako zagrli neko rendom žensko, noga mu je zagarantovana. Da dobro zarađuje, tako da ona može svoju celu platu da potroši na sebe. Da na plaži gleda u nju i isključivo i samo u nju. Da je razume kad je u PMS-u, da ne galami, ne svađa se, ne prigovara, ne trepće i ne diše. Kad ona započne svađu, on da ne reaguje. Da ima diplomatski odgovor kad ga ona na to ne reagovanje napadne zašto ćuti.

Da joj u 1 posle ponoći bez reči ode po cigarete, uloške, nešto slatko, nešto za grickanje. Da ne govori ružno o njenoj mami, a svoju da uopšte ne spominje. Da mu ona bude centar sveta, ali da je ne gnjavi previše. Da redovno šalje romantične i duhovite poruke za dobro jutro, dobar dan i laku noć. Da održava strast inovacijama u krevetu, da je grub i nežan u isto vreme, da izvuče iz nje seksipil za koji nije ni znala da ga ima. Da učini da se oseća kao najlepša žena na svetu, najbolja, najrazumnija, čiji su saveti kao iz Svetog pisma. Da svako ima svoju slobodu, ali da on ne preteruje u toj slobodi. Da ona može da ima muške prijatelje, a on ženske ni u kom slučaju, jer pobogu, svi znamo kakvi su muškarci. Čim ga ona pozove da se stvori kod nje u roku od odmah. Da razbije sve njene sumnje, komplekse i frustracije nežnim rečima, dodirima i skupim poklonima. Da je ona uvek u pravu. A on da lupi šakom o sto, jer treba da se zna ko je muško u toj vezi. I to tako da lupi da ona odmah poželi divljački seks, odmah tu, na tom istom stolu. Posle da se žali da je bole leđa od stola, da joj je nezgodno podigao nogu, a on da joj maže leđa gelovima protiv bolova tešeći je rečima da nikada više neće imati seks na kuhinjskom stolu, na šta ona počne da mu govori da mu više nije stalo do nje, da mu nije privlačna, da je on sigurno neki skriveni perverznjak, i da se boji da će jednog dana isplivati ta njegova nastrana priroda.

Želi da je zaprosi romantično, teatralno, klasično, da klekne na jedno koleno negde u sred šume i iz džepa trenerke izvuče kutijicu sa blistavim prstenom unutra. Da iz ranca izvuče šampanjac i kristalne čaše, od kojih se jedna okrnjila dok su se pentrali po brdima, a ona da zanoveta zašto je razbio kristalnu čašu. I zašto je izblatnjavio koleno markirane trenerke koju mu je ona poklonila, dok je klečao ispred nje i čekao da ona dovoljan broj puta trepne, uzdahne, cikne, mahne rukama ispred lica, pre nego što kaže to čuveno „ Da“. To što je on dobio reumu u kolenu dok je strpljivo čekao njen odgovor koji je, ionako, unapred znao i raskrvario se na kamen na koji je kleknuo, nikom ništa. On je tu da bude heroj i njen vitez. Sa reumom u dva’es’ petoj.
Da im obezbedi stan dovoljno veliki za njih dvoje i njihovo troje dece. Da u stanu ima posebna prostorija za dečije igračke, posebna za sušenje i peglanje veša, i naravno, jedna skroz posebna za njenu garderobu, cipele i tašne. On može svoje stvari da drži u koferu, šta mu fali. Da je tetoši dok je trudna, da ne dozvoli da ona nogom stane na pod, nego da je nosi. Da okreči dečiju sobu u roze, jer je ona ubeđena da nosi devojčicu, a posle dva meseca da je prekreči u žuto jer je ultrazvuk rekao da je dečak.

Da im obezbedi kućicu na selu u kojoj će provoditi celo leto, ali u nekom urbanom selu, ne baš u nekoj selendri. Da je enterijer sav od toplih boja, drveta i starinskog, repariranog nameštaja. Da je bašta puna cveća. Da nabave kokoške i patke jer je njoj to tako romantično. I kučeeee. Ono malo, belo, kao plišana igračka. U sred te idile, kuče udavi kokošku, deca vrište, ona se hvata za glavu, šutne nogom patku koja je došla i kljuca joj manikirani nokat na nožnom prstu. On odluči da proda i kuću i stan i patke, kokoške, kuče, ženu, decu, auto, biznis, ljubavnicu, otera sve u vražiju mater i preseli se na Barbados.

Vesna Duvnjak

Neuračunljiva

Piše: Vesna Duvnjak

Nedavno su pitali jednu baku šta misli o ovim mlađim naraštajima? Baka je odgovorila da je ranije omladina bila mnogo bolja, jer od kad, kaže, izmisliše ovaj pubertet i PMS, sve je otišlo u vraga. O, da…Kažu da danas nema ništa gore nego kad u jednoj kući živi nekoliko generacija, pa kad se sastanu kćerka u pubertetu, majka u PMS-u i baka u klimaksu, po nekad imaju posla i policija i vatrogasci. O psihijatrima, psiholozima i bračnim savjetnicima da i ne pričam. Najdeblji kraj, pak, izvuku muškarci koji žive u takvim zajednicama. Zamislite šta bi tek bilo da i muškarci imaju PMS? Jedina im je sreća što, u većini slučajeva, ne moraju da žive sa sve tri „ žene svog života“, tj majkom, ženom i kćerkom, istovremeno.
Šta je, u stvari, PMS?

PMS, odnosno, predmenstrualni sindrom, je skup simptoma koji se ciklično pojavljuju, zavisno od faze menstrualnog ciklusa, u obliku psihičkih i fizičkih tegoba. Simptomi se najčešće javljaju 7 do 10 dana prije menstruacije i nestaju nekoliko sati nakon početka menstrualnog krvarenja. Smatra se da 70 % žena pati od ovog sindroma, i to su, uglavnom, žene koje su češće izložene stresu. Promjene prije menstruacije su gotovo neprimjetne kod žena koje borave u mirnoj okolini koja opušta. Dakle, dragi muškarci, ako ne želite da svaki mjesec budete primarna žrtva svoje ljepše polovine, obezbijedite nam šum talasa koji ćemo neometano slušati, dvojicu oskudno obučenih sluga da nam mašu palminom granom ispred lica, dok mi ležimo u debeloj hladovini i činimo vam život ljepšim. Šalu na stranu, moderan život je veoma stresan. Zato je zadnjih decenija došlo do toga da, skoro svaka žena u dobi između 20 i 40 godina života, pati od ovog sindroma.

A kako izgleda jedan prosječan dan žene u PMS-u? Da li znate šta se sve mota po tim sluđenim mislima i kako se, mučenica, osjeća zbog toga? Paa, otprilike, ovako:
Budi me neko užasno zujanje, nešto između zvuka bagera koji je kašikom zagrebao po kamenju i zvuka borbenog aviona. Kolutam očima ispod spuštenih kapaka i proklinjem komšinicu koja usisava u pola osam ujutru. Ustajem i odlazim u kupatilo. Pogled mi okrzne raščupanu prikazu u ogledalu. Prikaza nije bila samo rašupana, nego i nateklih očnih kapaka, sa velikom, ružnom aknom po sred brade. O, pobogu, na šta ovo ličim??? Kao da me je tenk pregazio! Ulazim pod tuš i puštam jak mlaz vrele vode. Makar će mi tuširanje malo popraviti raspoloženje. Završavam tuširanje, oblačim se i odlazim i dnevnu sobu. Tiho je jer nema nikoga u kući osim mene. Muž je jutros rano otišao na posao a sin u školu. Pogled mi zastane na nekom blještavom predmetu koji stoji na sobnom stoliću. Prsten! Burma! Njegova! Prilazim i uzimam prsten u ruku. Da, identičan je kao onaj na mojoj ruci. Zar je stvarno to uradio tek tako??? Počinjem da se gušim, srce mi udara kao ludo a ruke se tresu. Jecam i cvilim istovremeno dok tražim telefon. Zovem ga. Zvoni. Jednom. Dva puta. Tri. Javlja se tihim i ozbiljnim glasom. „ Halo“! Kako si mogao to da mi uradiš??? Čime sam ja to zaslužila??? Zar se na takav način ostavlja žena koja ti je dijete rodila, kojoj je najljepša mladost sa tobom prošla, i to sve zbog nekakve glupe svađe od sinoć. Bilo ih je milion takvih. Sigurno si ti našao neku mlađu, ljepšu! Nema šta drugo da bude! Urlam kao sumanuta i samo povremeno čujem neki glas koji iz daljine ponavlja : „ stani…stani..ali, stani“, dok u jednom trenutku nije dreknuo i prekinuo me : „ Stani! Luda ženo! Prvo, sa klijentima sam i morao sam da izađem van, jer toliko urlaš da me je sramota. Drugo, pojma nemam o čemu pričaš i odakle ti sve te gluposti, kakvo ostavljanje, kakva druga i treća“? Prsten“! Urlam i dalje. „ Šta znači ovaj prsten ostavljen na stolu“? Skoro da mogu da vidim kako odmahuje glavom, u stilu, ova žena je luda skroz naskroz! „ Prsten sam skinuo jer mi je juče nažuljao ruku. Ostao je na stolu jer sam zaboravio da ga vratim na prst. Smiri se, šta ti je? Odakle ti ideja da bih mogao tako nešto da uradim“? Moj napad plača i panike odjednom splašnjava, ali ženski inat mi me dozvoljava da mu tako lako dam za pravo. „ Dobro. Pričaćemo o tome večeras.“

Prekidam vezu i , odjednom, osjećam užasnu glad. Kao da danima nisam jela. Otvaram frižider i vadim brdo hrane. Mmmm, tu je voćni jogurt. To sam kupila za sina, on to voli. Nema veze, ja ću ga uzeti, pa ću mu do večeras kupiti drugi, neće ni primjetiti. Poslije obilnog doručka, kojim bi se mogla nahraniti jedna omanja četa vojske, pravim sebi kafu i izlazim na terasu da je popijem. Sunčano je, i na trenutak sam jako srećna. Proljeće je i sve odiše životom. Okrećem lice prema suncu i uživam u toploti. Poslije par minuta, pogled mi pada na jedan ugao terase koji nam služi kao ostava. Tamo vidim kutiju za alat, otvorenu, alat razbacan okolo. Tu je i neka krpa, metla i ostaci nekog drveta. Skačem kao oparena sa stolice, zakačivši usput šolju sa kafom, koja pada na pod i razbija se. Prilazim nemiloj gomili krša na mojoj juče pospremljenoj i oribanoj terasi. Stajem kao dželat, sa rukama na bokovima i osjećam kako me suze već peku u očima.“ Pa, ovo stvarno nije normalno“ , izgovaram glasno i bijesno gledam u razbacane predmete. Već plačući, umarširavam u kuću. Onda se vraćam nazad, jer pojma nemam zašto sam ušla. Bijesno skupljam alat u kutiju i u sebi mislim: „ Ja sam u ovoj kući služavka. Ja čistim, oni samo prljaju. Ne cijene moj rad ni trenutka. Kad tražim da mi se pomogne, izgube se u vidu magle. E tačno ću da zbrišem jedan vikend na neku planinu, ostaviću telefon da ne mogu da me nađu. Ima dva dana samo da ležim, čitam knjigu i slušam ptice. Pa da vidim kako će gospoda da se snađu bez mene!“ Morala sam da pokupim i ostatke moje omiljene šolje, koju sam slučajno razbila. I zbog nje sam otplakala dobrih 10 minuta, jer je imam već godinama i isključivo iz nje ujutru pijem kafu. Na brzinu se spremam za posao. Oblačim farmerice, prve koje sam dokopala iz ormara. Pokušavam da zakopčam zip. Ne ide. Kao da su se smanjile. Navlačim ih još više uz struk i pokušavam ponovo da ih zakopčam. Jedva. Izgleda da sam se udebljala! Zar opet??? Uglavnom sam pazila šta jedem, otkud sad ovo. Biće da se debljam od vazduha. Odlazim na posao mrzovoljna i na ivici plača. O živote, zašto si ovakav. Stojim u gradskom autobusu na putu do posla i primijetim jednu stariju gospođu kako gleda u mene. Zašto li me matora tako uporno gleda? Mora da je vidjela ovu odvratnu aknu na mojoj bradi. Sigurno me sažaljeva. Kako je nije sramota da tako pilji u mene. Podižem glavu i gledam je prkosno u oči, čekajući da ona prva skrene pogled. Da joj dam do znanja da me nije briga šta ona misli. Ko joj je kriv što je već matora i više nema akne. Ja sam bliža pubertetu nego ona srednjem dobu. Ha! Ženino lice se razvlači u osmijeh. Dodiruje mi rukom nadlakticu i progovara : „ Gdje si ti, ljepotice? Kako ti je mama“? Zbunjeno gledam u ženu i polako razaznajem lice mamine prijateljice. Uh, jebote, zamalo da se obrukam kao niko moj. Sreća pa sam se na vrijeme zaustavila, jer, obzirom kakva sam jezičara, svašta bi ova gospođa danas čula od mene. Uspijevam da promucam samo: „ Dobro…dobro je…“, idiotski se nasmiješim i šmugnem iz autobusa.
Čim sam izašla sa posla, svratila sam na obližnji kiosk da kupim neku čokoladicu, jer sam osjetila kako mi zuji u ušima i ruke mi drhte. Pao mi šećer, eto šta je. Moram hitno nešto slatko da pojedem. Uzimam dvije čokoladice , pojedem jednu, pa drugu. Omote trpam u tašnu, da mi slučajno ne ispadnu iz džepa, jer će me moji kod kuće opet zezati kako krišom tamanim slatkiše. Bože, kakva sam ja to majka, kad krijem slatkiše od rođenog djeteta??? Ja jedem čokoladice, a njemu ne kupim. Tačno me treba strijeljati.
Dolazim kući i umjesto „ dobro veče“ vičem sa vrata: „ Zašto vam je obuća ostavljena po hodniku? Za šta služi ovaj cipelarnik? Dokle više ja da sklanjam za vama???“ Energično skupljam patike i cipele mojih momaka i trpam u cipelarnik. Iz kupatila čujem neko mrmljanje. Prilazim vratima polako, i čujem muža unutra kako nešto polu glasno govori. Jebote! Odjednom mi puče pred očima! To on priča sa nekim telefonom, krišom, čim tako šapuće. U fleš bekovima vidim sebe u vjenčanici, tek rođenu bebu u žutom jastučetu, sve srećne trenutke odjednom. On mene vara! Ne voli me! Priča sa nekom drugom, sa istom onom zbog koje je skinuo burmu. Sad ću ga zadaviti, svega mi mog! Stiskam šaku u pesnicu i svom snagom udaram po vratima. Otvaraj! Izlazi napolje ove sekunde! S kim to pričaš? Čujem te da pričaš sa nekim!!! Iznutra se čuje samo jedno iznervirano : „ Šta je sa tobom danas, ženska glavo? Šta umišljaš više???“ Otvara vrata sav od pjene, i viče : „ Pjevam pod tušem. Skoro uvijek to radim. Jesi li ti normalna. Telefon mi nije tu. Eno ga na stolu. Idi pa vidi koga sam zvao i šta sam zvao i pusti me na miru danas“
Gledam u njega sva obnevidjela od suza i tačno mogu da vidim kako mi lagano niču magareće uši na sred glave.
Odjednom iz kuhinje čujem jedno glasno : „ Maaaamaaaa“! Molim! Dreknula sam. „ Gdje je moj voćni jogurt? „

Stojim ispred kupatila pognute glave, razmišljajući šta li me je to spopalo? Kao da sam poludjela od jutros. Garant me je maznula neka depresija, zato sam ovako nenormalna i sve mi smeta. Muž izlazi iz kupatila pjevušeći i pravi se da me ne vidi. Nije ni čudo što me ignoriše, obzirom kako se od jutros ponašam. Jadan on sa mnom. Treba mu orden dati. Neće biti iznenađenje ako me jednog dana stvarno ostavi i pobjegne glavom bez obzira.
Ulazim u kupatilo, spuštam poklopac wc šolje, sjednem tu i počinjem da plačem. Jecam i tresem se. Stvarno sam idiot! Kako sam mogla da pomislim da bi tako divan čovjek mogao uraditi tako nešto. Ja sam stvarno za posmatranje. Sad je sigurno ljut, a ja sam ispala budala. I neka je, ima pravo. Onda sam se sjetila kako mi je krepala mačka kad sam bila mala, pa sam počela još jače da plačem. Onda zbog neuspjelog kolača prije neki dan. Ma ni za šta nisam, kad ni kolač ne mogu da napravim kako treba. Onda su se razlozi samo nizali, sve gluplji i bezznačajniji. Mislim da još jedino nisam plakala zato što se Sovjetski savez raspao.
Nekako sam se smirila i prestala da plačem. Ušunjala sam se u sobu, gdje je moj muž već odavno spavao. Gledala sam ga jedno vrijeme, razmišljajući kako sam srećna što ga imam, baš takvog kakav jeste.
Slijedeće jutro sam se probudila raspoložena. Osjećala sam se lagano kao perce. Kao da sam doživjela neki preobražaj u odnosu na juče. A juče? To je bio PMS! Sad znam šta je. Zato sam se ponašala onako. Kao da sam neuračunljiva.

Mi žene smo čudna stvorenja. Imamo milion faza i komplikovane smo da te bog sačuva. Jednom mjesečno se pretvaramo u neuračunljive vještice , histerišemo, paranoične smo, proždrljive i nervozne. Ubrzo se kajemo zbog svojih postupaka, ali nije do nas, do prirode je. Imajte razumijevanja kada sledeći put naletite na nervoznu tetu na šalteru ili na kasi u trgovini. Doći će ona sebi. Koliko sutra.