Zapisi iz dnevnika; Izgužvane misli

22.01.2003.

Ispod jastuka moje izgužvane misli i snovi neostvareni i nedosanjani. Zašto sve mora da bude toliko okrutno teško?

Treperi duša u kratkom vremenu između rođenja i smrti, u onom čudnom poklonu koji zovemo život. Ubija me polako ledena kiša osećanja… Želim da se probudim iz košmarnog sna, iako još uvek nisam zaspala. Nosi me vetar neodređenog pravca i lakomislenog postojanja u nameri da me odnese iz ove crne rupe, iz ovog užarenog grotla… Treperi lišće mojih mladih godina u začaranom krugu, u nepravednom svetu, leglu vila i zveri… Zajedničkom…

Na vrhu moje kule vijori zastava lažne pobede i bezvrednog osećaja zadovoljstva. Na vrhovima prstiju osećam da dolazi, dolazi da spasi me prividno tuge i bola, šarene reke sa izvorištem negde u mojim grudima. Oličenje svega što sam ja je neprimetna kap u moru, zalutala iz velikog plavetnila i daljina baš u to more, slila se iz planinskog potoka i tu, u mirnom moru, izgubila svu svoju snagu…